Psihodijgnostika

PSIHODIJAGNOSTIKA

Skripta za kolokvijum 16/17

I PREDAVANJE

Uvod: predmet, zadaci, metod

            Psihodijagnostika (klinička procena ličnosti) je primenjena  psihološka disciplina. Ona uključuje: 

naturalistički

 i 

psihometrijski 

(testovni) pristup u istraživanju individue. Bavi se otkrivanjem procesa koji 

stoje iza vidljivih manifestacija ponašanja (nesvesni motivi i mehanizmi), a njen cilj je da proces kliničke 

procene učini  

objektivnijim

  (naučnim) i da  

skrati proces

  upoznavanja ličnosti pojedinca (praktičnost, 

nužnost pomoći sa malo vremena).

Kratka istorija

Do ekspanzije testova dolazi između dva rata u 20. veku. 40-tih i 50-tih godina je period baterija 

instrumenata (Murray, Rapaport - razvijanje diferencijalne dijagnoze, psihodijagnostičke ekpertize). 

50-tih god. prošlog veka podela između “objektivnog” testiranja i “projektivne psihologije” - ili-ili. Od 

60-tih godina počinje period vankliničkog prodora (dijagnostika “problema življenja”). U 70-tim 

naglasak je na psihoterapiji, a psihodijagnostika doživljava krizu: humanistički talas - u fokusu je 

fenomenologija simptoma bez prepoznavanja unutrašnje dinamike (terapeuti - nepsiholozi). Od 90-tih 

ponovno vraćanje ugleda psihodijagnostike (ali “kratke, objektivne”, površne); u poslednje vreme 

uspon projektivne psihologije. Pomenuta kriza psihodijagnostike odnosila se na to da su validaciona 

istraživanja uzdrmala mit svemoći instrumenata (50-tih godina). Otpor psihologa: ograničavanje svoje 

aktivnosti na psihodijagnostiku doživeli su kao sputavanje, a međuprofesionalna saradnja nije ispunila 

očekivanja: “laborant” i “mali psihijatar”. Antipsihijatrijski pokret: psihodijagnostika optužena da je 

instrument koji služi etiketiranju, stigmatizaciji i manipulacijama: “moguće je  imati tačnu dijagnozu a 

opet ne moći izlečiti pacijenta” i obrnuto: nemati dijagnozu i izlečiti pacijenta! Danas:  razvijen socijalni 

pokret za zaštitu ljudskih prava redefiniše zadatke i jezik psihodijagnostike (bez “kvalifikacija”).

Zašto psihodijagnostika?



Implicitna  psihodijagnostička pretpostavka

je da će razumevanje karakteristika ličnosti i njenih 

tegoba   značajno   doprineti   terapijskom   efektu   –   lečenju:  

uvek   je   ličnost   ta   koja   ima 

bolest/poremećaj

!



“Moramo li znati uzrok poremećaja da bismo ga lečili?”:

psihoanaliza je rekla da, ali drugi 

konceptualni sistemi su to negirali: “Prvo izleči/promeni, pa analiziraj!” (TA, modifikacija 

ponašanja)



Da li je psihodijagnostika potrebna i korisna

?

Za dugoročnu promenu – 

DA

: 

 razlika između 

“zalečenja” i “izlečenja”! 

Nije neophodna ali je korisna

: 

“

Niko ne ide na operaciju bez urađenih 

analiza i rentgen snimaka”



Psihodijagnostika značajno povećava verovatnoću dobre procene načina i pravca u kome treba 

ići u pomaganju određenoj osobi. 

Dva “predmeta” psihodijagnostičke procene:

1.

Procena orijentisana na ličnost

(

procena ličnosti

): 

kognitivnog funkcionisanja 

(IQ, intelektualna 

efikasnost,  itd.)  

strukture

  ličnosti  ili  

tipa  adaptacije  

(sklop  crta),  

dinamike

  (motivi, konflikti, 

mehanizmi odbrane, itd.)  

2.

Procena orijentisana na poremećaj  

(

procena psihopatologije

) : procena 

nivoa funkcionisanja 

ličnosti; 

klasifikacija

  u dijagnostičke kategorije (DSM, ili MKB), tj. određivanje položaja pojedinca na 

dimenziji  “normalno – patološko”  (odn. funkcionalno – nefunkcionalno)

Dva značenja termina psihodijagnostike u praksi:

1. Uže  značenje:  

testiranje

  sa ciljem opisa ličnosti ili postavljanja dijagnoze i kategorisanje u 

nozološke jedinice (psiholog  “tehničar” ili “laborant”)

2. Šire značenje: 

razumevanje i objašnjenje dinamike 

pacijentovih problema i/ili tegoba,  sa ciljem 

neposredne pomoći i/ili  definisanja  “informisanog”  plana za ostvarenje dugoročne dobrobiti 

pacijenta  

(

klinički psiholog , “ekspert”)

Psiholozi postavljaju tri pitanja: 

Šta, Kako i Zašto?

Šta

:  odnosi se na definisanje 

dominantnog tipa adaptacije

 ličnosti  (karakteristični sklopovi crta ličnosti) i 

dominantnog sindroma

 (skupa simptoma ili problema, žalbi pacijenta ili okoline)

Kako

: odnosi se na određivanje 

nivoa funkcionanja ličnosti

 na dimenziji normalno-patološko (neurotično 

– granično – psihotično)

Zašto:

  odnosi se na 

objašnjenje dinamike ličnosti i poremećaja

  (hipoteze o tome zašto i kako je došlo do 

poremećaja, koji su razlozi za određena ponašanja, osećanja i mišljenja – prema važećim teorijama).

                           Nema zajedničke teorijske osnove psihodijagnostika! Empirizam (potiče iz iskustva), 

eklekticizam (koristi sve teorije koje stoje iza razlicitih tehnika i metoda). Oslanja se  na teorije ličnosti u 

analizi i interpretaciji podataka i na teorije psihopatologije (koje govore o tome kako dolazi do 

pojedinih poremećaja). Psihodijagnostika je medijator između psihologije ličnosti i psihopatologije. 

Opasnost  tautologije

: prividnog i  cirkularnog objašnjavanja (postaviš dijagnozu na osnovu utiska, a 

onda tražiš potvrdu iste i pacijenta objašnjavaš preko opstih karakteristika te dijagnoze).

Zadaci psihodijagnostike



Struktura ličnosti i dijagnostička klasifikacija

:   crte, tendencije, simptomi, sindromi (opis 

ličnosti i nivo funkcionisanja) 



Dinamika ličnosti i poremećaja

: motivi, konflikti, odbrane, otpori, obrasci komunikacije – 

razumevanje zašto i kako je došlo do poremećaja



Procena elemenata bitnih za terapiju

 (razlikuje se po modalitetima, npr. genogram za sistemsku 

terapiju, procena Ego stanja za TA, procena Ego snage za psihoanalitičku i sl.)



Predikcija (predviđanje) i postdikcija (sudske ekstertize)



Procena specifičnih karaktertistika

 (radna sposobnost, zrelost za školu, uračunljivost, itd.)



Evaluacija tretmana

 (psiho i farmako)

Odnos između fenomenologije, etiologije i terapije: 

simptomi su samo pogrešna rešenja problema

! 

Diferencijalna dijagnostika nam daje odgovor. Psihodijagnostikom otkrivamo latentne psihološke 

procese, njihovu dinamiku i probleme koji leže ispod simptoma. Ista etiologija (uzroci)  mogu dati 

najrazličitije simptome (fenomenologiju) kod različitih osoba (jer su individualne razlike ogromne i 

svako je jedinstveno biće i u zdravlju i u bolesti), a slični (ili isti) simptomi  mogu poticati od sasvim 

različitih uzroka (unutrašnjih, psiholoških razloga i okolnosti). Preporučeni  terapijski pristup može da 

bude potpuno različit kod istih spoljašnjih manifestacija/simptoma u zavisnosti od strukture ličnosti i 

dinamike patološkog procesa.

Baterija testova u psihodijagnostici

Baterija testova je skupina različitih tehnika, testova i skala (TTS), koji zajedno čine instrumentarijum 

za kliničko ispitivanje i procenu u okviru studije slučaja:



Statistički testovi

  (objektivni):

o

    VITI – Vekslerov individualni  test inteligencije 

o

    MMPI – Minesota multifazni inventar ličlnosti 

o

    MCMI – Milonov multiaxialni inventar ličnosti



Klinički testovi

 (projektivni):

o

     Rorschach-ova tehnika 

o

     Machover test crteža ljudske figure 

o

     TNR - test nedoveršenih rečenica 

o

     TAT – test tematske apercepcije

Testovi:

      -     Testovi inteligencije

      -     Testovi ličnosti:  

       a) samoopisni testovi (upitnici)

za pojedine vrste poslova i raspoređivanja osoblja prema sposobnostima, HR). Vraćanje ugleda 

profesiji u odnosu  na inflaciju  terapija i terapeuta nepsihologa.

Kritika psihodijagnostike:

Subjektivnost:

 sa epistemološkog stanovišta psihodijagnostička procena (čoveka) je kao i svaka druga 

spoznaja. Objektivnost, pouzdanost i validnost psihodijagnostičkog metoda su stalno pod znakom 

pitanja. Logički zasnovana, ali i 

zasnovana dobrim delom na intuiciji

  (koja je, doduše, nesvesno učenje) i 

veštini. Mora da izbegne učestvovanje u etiketiranju i stigmatizaciji:  mora da bude 

u funkciji pacijenta

, a 

ne psihologa ili  društva (da pomogne izbegavanju autostigme!). 

Važno je poznavati moguće izvore grešaka! Moguće stranputice:

-

Pojednostavljivanje i preterana šematizacija

 dostupnih podataka o ličnosti ispitanika: (guranje 

u fioke): gubljenje individualne specifičnosti i konteksta  (“od šume ne vidiš drvo”)

-

Hiperinterpretacija

 (patologizacija, psihologizacija) , kada se nekom testovnom podatku pridaje 

prevelika pažnja (Frojd: “ I cigara je nekad cigara, a ne falusni simbol”)

-

Višak kontradiktornih informacija

: problem izbora najvažnijih informacija! 

Zaključak

               Psihodijagnostika je i dalje jedna od najvećih tekovina primenjene psihologije. Najviše je 

doprinela ugledu psihološke profesije u širem društvenom kontekstu i ona je važan deo psihološkog 

tretmana.   Nezamenljivo   intenzivno,   transferzalno   i   longitudinalno,   kvalitativno   i   kvantitativno 

istraživanje ličnosti. Najviše poštovana i najviše osporavana od svih primenjenih psiholoških disciplina 

(zašto?). Izaziva istovremeno i veliko interesovanje i strah od otkrivanja

?

II PREDAVANJE

Metodološka načela psihodijagnostike

Osnovna metodološka načela kliničke procene:



Kontekstualnost

: ispitanika posmatramo i rezultate interpretiramo u njegovom celokupnom 

kontekstu (porodičnom, fizičkom, istorijskom, trenutnom, socijalnom, medicinskom itd



Sveobuhvatnost

 (holistički pristup): stavljamo u međuodnos različite aspekte procene ličnosti i 

poremećaja (kognitivno funkcionisanje, emotivni aspekt, crte ličnosti, motive, dinamiku ličnosti 

i simptoma i td.) 



Integrativnost

: sve dobijene podatke, svim raspoloživim metodama, povezujemo u logičnu i 

teorijski objašnjivu celinu  (“roman, a ne zbirka pripovedaka”)



Pragmatičnost:

 procena usmerena isključivo na pomoć; bez etikete

Metodološki problemi:



Validnost kliničke procene

Validnost   opada   sa   zahtevom   za   preciznošću,   odnosno   specifičnijom   dijagnozom.   Prediktivna 

validnost dijagnoze je lošija za minuciozne razlike (npr. za razlikovanje između pojedinih neurotičnih 

sindroma, ili poremećaja ličnosti međusobno), ali je znatno viša kod razlikovanja generalnih kategorija 

(psihoza - poremećaj ličnosti - neuroza - ”normalno”). Objektivnost procene raste sa  

intenzitetom 

posmatrane devijacije

 i  

iskustvom

 procenjivača. Pripadnost određenoj “školi” može prividno da poveća 

objektivnost i slaganje dijagnostičara (konsenzus). *Eksterna validnost studije slučaja je niska –rezultati 

se ne mogu generalizovati na druge slučajeve

→

poboljšanje validnosti dijagnostičke procene

:

- upoređivanje mišljenja dijagnostičara sa mišljenjima drugih procenjivača (autoriteta, kolega, 

supervizora; prikazi slučajeva) - da li postoji konsenzus? (

konsenzualna validacija

)

- poređenje rezultata dobijenih na više različitih načina:  na različitim testovima baterije (

testovna 

kongruentnost

)

- poređenje rezultata dobijenih na testovima i podataka iz biografije  (

biografska validacija

) 

- poređenje rezultata na testovima i aktuelnog ponašanja (

bihevioralna validacija

)

- uklopljivost   zaključaka   u   priznate   teorije   ličnosti   i   psihopatologije   (

teorijska   validacija

  - 

kongruentna validnost) 

-

prediktivna   validacija

:   (najpouzdaniji   način   potvrde   dg.   hipoteze):   provera   kroz   vidljivo 

buduće ponašanje: poteba za longitudinalnim “praćenjem” pacijenta

Validnost kliničke prakse se povećava upotrebom baterije testova, umesto pojedinačnih testova. 

Pojedinačni test nikad nije validan u apsolutnom smislu (brojne varijable mogu da utiču na testovne 

trezultate). Dodatna validnost testa: sposobnost  testa  da produkuje informacije iznad onoga što nam je 

već poznato. Konceptualna validnost testa: sposobnost  testa da doprinese kreiranju koherentnog opisa 

osobe. Logično je zaključiti da više testova daje veću ukupnu validnost baterije, ali to nije uvek tako... 

Lanyon i Goodstein (1982): pojedinačni test + istorija slučaja = više testova + istorija slučaja (što govori u 

prilog istorije slučaja kao neophodnog elementa kliničke procene).



Uloga kliničara

Kliničar mora da odgovori na specifična pitanja i pomogne u donošenju relevantnih odluka i da 

integriše širok spektar podataka i različite oblasti znanja. To nije samo primena i skorovanje testova: 

testovi su samo jedan metod sakupljanja podataka; skorovanje nije cilj nego sredstvo za stvaranje i 

proveru dijagnostičkih hipoteza. Razlika između psihometrijske procene (orijentisana na testovne 

podatke) i kliničke procene (orijentisana na konkretnu osobu). On mora da razume testovne  rezultate 

u kontekstu života konkretne individue sa fokusom na rešavanje aktuelnog problema i donošenje 

odluka i uz poštovanje multiple kauzalnosti:  interakcije različitih uticaja i postojanja multiplih odnosa. 

Klinička procena je individualno orijentisana, ali uvek uzima u obzir socijani kontekst da smesti 

dobijene podatke u široku perspektivu. Njegove obaveze obuhvataju kompetencije u uspostavljanju 

dobrog   raporta   (odnosa)   sa   najrazličitijom   populacijom,   kompetentnu   komunikativnost   (veština 

komunikacije),   kompetencije   u   zadavanju   i   skorovanju   testova,   razumevanje   svakog   testa 

konceptualno – šta meri, poznavanje glavnih interpretativnih hipoteza za svaki test (značenje testovnih 

rezultata) i integrisanje znanja (teorije ličnosti, psihopatologije, case management-a) za upotrebu i 

interpretaciju testovnih rezultata.



Problemi kliničkog suđenja

Kliničko suđenje je posebna vrsta percepcije i zaključivanja gde kliničar koristi sve moguće izvore i sebe 

da kreira tačnu deskripciju klijenta. Podrazumeva uzajamnu percepciju koja je podložna kontinuiranoj 

promeni (naš uticaj na klijenta!) 

Problemi u sakupljanju podataka

: 

Na sakupljanje podataka utiče 

kvalitet raporta

: odnosa u kome je pacijent spreman da otkrije sve 

relevantne   podatke o sebi (što povećava verovatnoću da će podaci o osobi biti tačni).  

Problem 

nereprezentativnosti

  dobijenih podataka usled prolaznih stanja  (umor pacijenta, medikamenti i sl.) i 

ili svesnog /nesvesnog prikrivanja podataka; ili zbog neintrospektivnosti osobe (smanjena sposobnost 

autoreflekcije) i sl.  

Problemi u analizi i interpretaciji podataka

 i 

problemi integracije podataka;

-

Prvi utisak (halo efekat)

: uticaj očekivanja da se podaci uklope u prvi utisak o pacijentu, ili prve 

informacije dobijene o pacijentu

-

Preferirana teorija ličnosti ili paradigma

: kada klikničar kombinuje opservacije sa svojim 

teorijskim razumevanjem ličnosti i patologije (može da utiče na direkciju u razmišljanju o 

slučaju)

-

Kulturalni stereotipi

  (ubacivanje pacijenta “u fioke” na osnovu nesvesnih predrasuda vezanih 

za socijalne faktore)

-

Upliv predrasuda 

kliničar može da kontroliše uvidom u iste i dodatnim proverama, što može da 

rezultira u potvrdi, izmeni ili odbacivanju kliničke hipoteze

- Potrebno je da se kliničar stalno drži  

pozicije zapitanosti

, a ne uverenosti u svoju procenu i sud.

procene:   pomoć   u   određivanju   kazne,   nivo   “opasnosti   po   okolinu”,   pomoć   u   planiranju 

rehabilitacionog programa, klasifikacija zatvorenika u grupe i sl. Specifične procene: dodela dece, 

kompetentnost  za otudjivanje imovine ( pravna sposobnost), procena pretrpljene patnje, mobing, itd.

- Obrazovni kontekst (škole, vrtići) 

- Psihološka savetovališta

- Privatna praksa



Etička praksa

Zbog svih navedenih teškoća i izazova koje okružuju proceduru psihološke procene i skepticizma 

javnosti, osnovni zahtev etičke prakse je razvoj profesionalnog odnosa. Kritike psihodijagnostike: 

neodgovarajući kontekst testiranja, pitanje povereljivosti i privatnosti, etiketiranje i kvalifikovanje, 

upotreba nevalidnih testova, pogrešna tumačenja testova. 

„Tvrde“ i „meke“ kompetence – prve se odnose na adekvatno obrazovanje i edukovanost psihologa, 

druge   se   odnose   na   empatiju,   mentalnu   prisutnost,   sposobnosti   komunikacije,   fluentnost, 

autorefleksivnost, dobronamernost, fleksibilnost. Ove kompetence se međusobno dopunjuju i jedne 

bez drugih ne mogu.

         Razvijanje profesionalnog odnosa

 - potrebna jasna definicija okvira odnosa i stalno preispitivanje. 

Važno je prepoznati koliko je važan kvalitet odnosa i koliko može da utiče na rezultate kliničke 

procene. Važan je i adekvatan tajming testiranja – nivo motivacije i trenutno stanje pacijenta mogu da 

remete učinak. Kontrolisati očekivanja ispitivača: verbalno i neverbalno ponašanje utiču na nivo učinka 

(treba ih stalno preispitivati). Primer: kod starije dece verbalna podrška i prijateljska konverzacija 

podižu IQ skor za 13 IQ jedinica! (samo rečenica: ”Mislila sam da ćeš bolje ovo uraditi”, značajno 

snižava učinak). Nivo motivacije i emocionalno stanje pacijenta (anksioznost) remete učinak i moraju se 

uzeti u obzir. Potrebna je kontrola ličnog stava: nađeno da stepen “sviđanja”, pozitivan/negativan 

utisak   utiče   na   skorovanje   rezulata   (“hard”     skoring   –   strožije   skorovanje     za   “nesimpatične” 

pacijente!?).

         Privatnost u psihodijagnostici

 - pravo osobe da sama odlučuje koliko toga će da podeli sa drugima 

od svojih misli, osećanja i činjenica svog života. Činjenica je da ispitivač može da otkrije aspekte 

pacijenta koje bi on radije držao u tajnosti! Zabrinutost je da bi te informacije mogle da se upotrebe na 

način koji nije u njajboljem interesu klijenta (oprez kod selekcije u firmama!). Invazija privatnosti pri 

testiranju je nekad prikrivena: osoba neće biti svesna šta otkriva (npr. IQ – vrlo privatan podatak!). 

Često osoba i javnost nisu svesni ograničenja i misle da testovi mogu da otkriju mnogo više nego što je 

slučaj. Ispitivač uvek mora da ima jasan razlog za upotrebu nekog testa i pacijent treba da bude upoznat 

sa prirodom testa. 

Privatnost nije isto što i diskrecija

! 

           Etiketiranje

 - može da ima potencijalno štetne posledice, ne samo kao socijalna stigma (beleg), 

nego i kao samo-ispunjujuća “sudbina” (npr. Sch dijagnoza može da donese minimalni tretman 

pacijentu, pa da se dokaže “neizlečivost”). Prihvatanje dijagnoze kao stigme (autostigma): pacijent 

može   da   koristi   dijagnozu   kao   izgovor   za   odbacivanje   odgovornosti,   perpetuiranje   osećanja 

bespomoćnosti   ili   poremećaja   ponašanja.   Etiketiranje   može   da   ograniči   i   individuu   i   sistem, 

restrikcijom progresa i kreativnosti u  planiranju lečenja. Strogo profesionalna “upotreba” dijagnostike 

– za poboljšanje uslova za bolje planiranje tretmana. 

          Upotreba adekvatnih instrumenata procene 

- adekvatan trening obezbeđuje odgovornost za 

adekvatnu upotrebu testova.Uvek koristiti bateriju testova i tehnika: upotreba najnovijih updateovanih 

verzija standardizovanih testova; adekvatan timing testiranja u odnosu na trenutno stanje pacijenta i sl. 

Razvijanje niza specifičnih veština:  empatska komunikacija. Interpretacija uvek u odnosu na kontekst: 

etničku pripadnost, pol, starost, geografsko i kulturno poreklo. Testovi se koriste samo za predviđenu 

namenu za koju su dizajnirani (MMPI se ne koristi za raspoređivanje ljudi na posao, to bi bila invazija 

privatnosti).

Komunikacija testovnih rezultata 

- “moć”  nosi odgovornost! Uvek imati na umu moguću 

emocionalnu reakciju pacijenta na informaciju! Feedback u vezi rezultata treba dati na jasan i razumljiv 

način, i opisno uzimajući u obzir ulogu, lične karakteristike i edukativni nivo primaoca informacije 

(npr. rezultat detetovog IQ bolje je predstaviti roditelju ili nastavniku kao: “spada u 2%,” nego IQ=130).