Psihoanalitički pristup medijima
Psihoanalitički pristup nam omogućava da shvatimo na koji način medijski tekstovi reflektuju
psihološke uzroke koji ljude usmeravaju prema zajedništvu, zadovoljstvu i želji. Ovaj pristup
je geneza individualne psihologije, psihologije medijskih tekstova i načina na koji one
međusobno deluju u procesima medijske konzumacije.
Za Sigmunda Frojda (Sigmund Freud) (1856-1939), osnivača psihoanalize, ideje o
individualnoj subjektivnosti, identitetu, svesti nastaju iz suštinske opozicije
principa
zadovoljstva
i
principa realnosti
.
Princip zadovoljstva je nekontrolisani poriv da se zadovolji
želja
ili apetit za nečim što
obećava uživanje, satisfakciju i zadovoljstvo – potreba za hranom, seksom, moći. Takođe,
može se uočiti princip zadovoljstva u estetici umetnosti ili arhitekture. Ipak, mnogi
psihoanalitičari ističu da se zadovoljstvo može osetiti i u procesima kao što su strah ili šok
(zadovoljstvo u namernom kršenju pravila i zakona, npr. prekoračenje brzine, ili u situacijama
u kojima osećamo da nam je život u opasnosti, npr.vožnja toboganima. Možemo čak i da
osetimo zadovoljstvo gledajući katastrofične, neprijatne događaje (saobraćajne nesreće).
U tom simislu, jasno je da zadovoljstvo ne možemo povezati isključivo sa onim aspektima
života koji se tiču osećanja radosti i sreće.
Psihoanalitičari razumeju zadovoljstvo kao nešto što omogućava „podnošenje“
svakodnevnog život i stvarnosti. Reč ekstaza (grčka reč
ekstasis
,
ek
– izvan,
stasis
- stajati)
nosi konotaciju da je osoba bukvalno van sebe zbog snažnih emocija. Zadovoljstvo je nešto
što nas vodi izvan nas samih.
Frojd povezuje princip zadovoljstva sa nasleđenim, instinkivnim činiocem psihe –(
id
,Ono).
Ljudski um može da želi i oseti zadovoljstvo na mnogo različitih načina i princip zadovoljstva
pomera individue ka nerestriktivnom zadovoljenju svake moguće želje.
Kako su neke od tih želja društveno neprihvatljive ili „nezdrave“, princip realnosti reguliše
individualno iskustvo zadovoljstva.
Princip realnosti
predstavlja konstanto zauzdavanje želje prema pravilima, zakonima ili
društvenim konvencijama. (Frojd pristupa ovoj problematici u tekstu
Nelagodnost u kulturi
1930.)
Kao bebe ljudi su vode čistom, nekontrolisanom gratifikacijom želje, ali odrastanjem uče da
kontrolišu taj poriv i integrišu se u društvo.
Ako bi iznenada nestao princip realnosti, individue bi tragale za zadovoljenjem tih želja bez
obzira da li se nanosi šteta sebi ili drugima.
Kako bi se društveni haos držao pod kontrolom, princip realnosti stalno „motri“ na princip
zadovoljstva.
(Umesto da uriniramo gde god poželimo, mi kontrolišemo potrebu dok ne nađemo mesto na
kojem je to adekvatno učiniti prema društvenim regulativama.)
Frojd povezuje prinicip realnosti sa regulatornim delom svesnog uma (
ego
, Ja) koji donosi
odluku da li će se pokušaj da se ostvari zadovoljstvo izvesti, odložiti ili da li će biti potrebno
da se potisne zahtev instinkta, kao nešto što je opasno i preteće.
Treći strukturalni pojam mesta unutar psihičkog aparata je
superego
, Nad-Ja koji određuje da
li je neko ponašanje dobro ili loše. Tu su sadržana moralna pravila i vrednosti koje su
prihvaćene od strane pojedinca. Razvija se vaspitanjem, na osnovu nagrada i kazni od
roditelja.
Id
i
superego
su često u sukobu. (Frojd razmatra pitanje strukture psihičkog aparata
u tekstu
S one strane principa zadovoljstva
iz 1920. godine)
Kontola
ega
je razlog zbog kojeg možemo naći zadovoljstvo u šokantnim, uznemirujućim i
uzbuđujućim aspektima života. U procesu gledanja uznemirujuće umetnosti ili upuštanja u
seksualne tabue, trenutno se opuštaju stege principa realnosti i principu zadovoljstva se
dozvoljava malo više slobode.
Prema psihoanalitičkoj teoriji ljudska psiha se rađa iz veze između principa zadovoljstva i
principa realnosti. Postoje dva glavna načina da se razmatra priroda tog odnosa:
potiskivanje/represija i nedostatak
.
Potiskivanje je, prema Frojdu, proces mentalnog zadržavanja naših želja ispod svesnog
prepoznavanja ili ispoljavanja. Činjenica je da princip realnosti zabranjuje određene želje i
zadovoljstva i ne izbacuje ih iz našeg uma, već ih individue potiskuju u nesvesno kako bi
tenzija među principima dovela u ravnotežu.
Nesvesno je prema Frojdu deo psihe koji predstavlja rezervoar želje i uvek pokušava da se
potisnute želje ponovo jave uključujući ih u život svesti.
Drugo objašnjenje – nedostatak, bazira se na teorijama francuskog psihoanalitičara Žaka
Lakana (Jacque Lacan) (1901-1981). Prema ovaj tački gledišta, ne postoji borba između
zadovoljstva i realnosti, već jaz koji ih deli. Mi želimo zadovoljstvo ali smo u uhvaćeni u
zamku realnosti čiji nas društveni poredak i jezik sprečavaju da u potpunosti spoznamo i
izrazimo zadovoljstvo. Osećamo nedostatak zato što smo svesno odvojeni od zadovoljstava
koja ne mogu biti fiksirana ili izražena u simboličkom sistemu naše svakodnevice. Prema
Lakanu, nesvesno je prostor zadovoljstava i želja kojima se ne može pristupiti zbog
nedovoljnosti jezika u prepoznavanju tih zadovoljstava. Ideja premošćavanja tog jaza i
sjedinjenja sa izgubljenim zadovoljstvima motiviše mnoge naše postupke tokom života.
Za teoretičare medija je veoma važno razumevanje oba principa – potiskivanja i nedostatka u
odnosu prema pitanjima želje i zadovoljstva. Oni tvrde da potisnute ili izgubljene želje utiču
na stvaranje medijskih tekstova i objašnjavaju mentalne porive koji se aktiviraju preko
tekstova.
