Odabrana poglavlja iz psihologije SKRIPTA
1
UNIVERZITET U NOVOM SADU
FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA
DEPARTMAN ZA INDUSTRIJSKO INŽENJERSTVO I
INŽENJERSKI MENADŽMENT
ODABRANA POGLAVLJA
IZ PSIHOLOGIJE
Skripta
Priredio
docent, dr Mladen Pečujlija
Novi Sad, 2011.
Odabrana poglavlja iz psihologije SKRIPTA
2
1.
PERCEPCIJA
Percepciju (opažanje) psiholozi smatraju reakcijom čulnih organa (čula: vida, sluha, mirisa,
ukusa, dodira – toplo, hladno, bol) i njihovom pojedinačnom ili integrativnom akcijom preko
kojih šalju podatke na preradu u mozak (korteks). Na percepciju utiču prethodno iskustvo,
momentalno raspoloženje, nasledne dispozicije, okolina i drugi faktori. Za menadžera je
opažanje ljudi i njihovog ponašanja trostruko značajno: prvo da što bolje upoznaju svoje
sledbenike, njihove sposobnosti, karaktere i međusobne odnose u preduzeću, da bi što
objektivnije vrednovali kvalitet i kvantitet njihovog rada i doprinosa preduzeću, treće da
uočava i izdvaja radnike koji su kreativni, uspešni organizatori posla i dobro prihvaćeni u
grupi ili da pravilno identifikuje radnike čija je aktivnost niska i koji se teško snalaze u radu
kako bi im pomogli da se bolje organizuju. Pored nastojanja da se dobije objektivna slika o
čoveku, njegovom radu i ponašanju, moguće su i perceptivne varke. Takve varke, i pored
želje da se pribave objektivne predstave o nečemu ili nekome, stavlja opservatora
(posmatrača) da formira ne samo pravu i celovitu sliku o posmatranome, već neretko i
izopačenu. To opominje opservatora da percepciju shvati ne samo kao nuždu, već, kao veoma
složene psihičke procese koji obuhvataju važna dva aspekta posmatranja: izbor draži koje je
preko čula primio i njihovu pažljivu selekciju da bi doživeo objektivna opažanja i da bi
sagledao strukturu percipiranog kao celinu. Valjanost percepcije jeste radi stvaranja što
objektivnije predstave o posmatranom subjektu (čoveku) ili nekom materijalnom objektu
(proizvodu), jer ako je greškom o bilo kome ili bilo naučno (što je takođe pojavni oblik),
formirana kriva slika, najčešće ima loše posledice po čoveka ili njegov proizvod. To
podrazumeva da proces posmatranja ne sme se provoditi ad hoc, brzopleto, ostrašćeno, već ga
je nužno dugo razvijati jer se u njega ugrađuje i iskustvo opservatora i njegova sposobnost da
osmišljava doživljeno. To, pre svega, zahteva trajnost u posmatranju, budući da ni subjekti ili
objekti koje opserviramo nisu konstantni već su promenljivi ili se nalaze u promenljivom
okruženju, koje ih više ili manje prijatno ili neprijatno potvrđuju. Kada čoveka opserviramo,
nužno je uvažavati da je on, ne samo strogo racionalno već i emocionalno biće, čije se
reakcije manifestuju na različite načine u različitim vremenskim prilikama: od radosti i
zadovoljstva, stresa i tuge, nezadovoljstva, gađenja i gneva do euforije zbog uspeha ili
neuspeha u životu i radu. Nisu retki ni mržnja i zavist, prezir i prekor, prkos i oholost, kao ni
stid, krivica i kajanje, ljubav, zahvalnost i ponos. U svim tim različitim situacijama i stanjima,
emocije najčešće nisu antipod racionalnosti u mišljenju i stvaralačkom delovanju, iako je i
danas aktuelna Senekina maksima: Ira brevis est insania (Gnev je kratkotrajno ludilo).
Ljudsko ponašanje beskrajno varira, ali to ne potiče samo od emocionalnih naboja već i od
kvaliteta opažanja, mišljenja, zaključivanja, kreiranja. Menadžeri se susreću i sa situacijama
koje su ireverzibilne, nepovratni i neponovljivi procesi što ograničava upoređivanje ponašanja
različitih ličnosti, prenošenja saznanja o jednoj ili čak više osoba na drugu osobu ili grupu.
Znači, kada menadžer opservira određenu ličnost, neće dobiti sve pouzdane informacije o
njemu u kratkom periodu, zato smo i konstatovali da su posmatranja trajna, obnovljiva, nužno
je, dakle, da budu učestala. Percepciju često definišemo kao neposredno saznanje predmeta i
pojava posredstvom čula. Opažanje u prvom redu zavisi od predmeta i pojava koji deluju na
naša čula ali isto tako zavisi i od mogućnosti naših čula i našeg nervnog sistema da prime i
registruju draži kao i od različitih subjektivnih faktora, pre svega, od našeg iskustva i naših
potreba. S obzirom na to da je percepcija proces koji je jako bitan za proces organizacione
socijalizacije, ukratko ćemo prikazati najvažnije zakonitosti koje stoje u osnovi ovoga vrlo
složenog procesa. Utvrđene su zakonitosti opažanja na osnovu kojih mi povezujemo i
grupišemo draži i doživljavamo ih kao povezane celine koje predstavljaju predmete.
Najvažnije među tim zakonitostima su:
Odabrana poglavlja iz psihologije SKRIPTA
4
1.3.
Stalnost opažaja
Bez obzira na energetsko variranje draži koje dolaze u naša čula iz sredine, primećena je
tendencija našeg čulno-nervnog aparata da ih bez obzira na to opaža kao nepromenjene. Ova
zakonitost se odnosi i na veličinu i na oblik i na boju i svetlinu. Na ovu zakonitost
prevashodno utiče naše prethodno znanje o objektima našeg opažanja. Na proces percepcije
veliko uticaj ima naše iskustvo i naša motivacija. Ova dva elementa igraju važnu ulogu u
tome koji ćemo smisao dati grupisanim dražima. Čovek koji ne zna šta je to avion neće
objekat opažati kao avion već kao neodređenu grupu draži. Isto tako naša motivacija će u
mnogome odrediti naše opažanje tako da će gladan čovek prvenstveno sve objekte oko sebe
opažati u kontekstu da li su oni za jelo ili ne.
1.4.
Subjektivnost percepcije
Percepcija uvek ima karakter pravljenja ličnog izbora – to je uvek neki vid ograničavanja
viđenja sveta. Činioci koji uslovljavaju subjektivnost percepcije su:
1)
upadljivost;
2)
disponiranost;
3)
stavovi;
4)
shvatanje samog sebe.
AD 1: Upadljivost kao činilac subjektivnosti percepcije možemo definisati kao subjektivan
osećaj važnosti onoga što se opaža. Različiti objekti imaju različitu važnost za nas pa iz toga
sledi da ih i na različiti način opažamo.
AD 2: Disponiranost ili sklonost izvesnom neposrednom, trenutnom reagovanju na objekat ili
događaj koji je uslovljen nekom prethodnom situacijom je takođe vrlo bitan činilac
subjektivnosti u percepciji. Obično je u njegovoj osnovi naše prethodno iskustvo sa objektom
opažanja ili naše stanje organizma u trenutku procesa opažanja.
AD 3: Stavovi su takođe vrlo bitan faktor subjektivnosti u opažanju i od kognitivne, emotivne
i konativne dimenzije naših stavova proizilazi naš odnos prema objektima opažanja a samim
time i naše samo opažanje.
AD 4: Shvatanje samog sebe (Self-koncept) predstavlja viđenje samog sebe tj. neka vrsta
samoopažanja. Ovo je proces koji počinje našim rođenjem i traje tokom našeg celog života.
Prvenstveno je određen našim emotivnim iskustvima i predstavlja neku vrstu zbira uticaja
ljudi i sredine u kojoj se nalazimo. Ako sebe opažamo kao osobu koja je vrednija od drugih
osoba postoji velika verovatnoća da ćemo potceniti određene pojave koje opažamo ili ćemo,
recimo, svoje postiguće opažati većim nego što ono realno jeste.
Prilikom razmatranja problema percepcije susrećemo se i sa pojmom socijalne percepcije.
Kao što se i iz prethodnih navoda može videti, socijalna percepcija predstavlja opažanje
socijalnih pojava pod uticajem socijalne situacije onoga koji opaža. Budući da postoje snažni
socijalni uticaji na percepciju razumljivo je da će pripadnici raznih socijalnih klasa unutar iste
društvene zajednice različito percipirati iste pojave. U procesu socijalne percepcije osnovni
problem koji se nameće je pitanje tačnosti opažanja s obzirom na opterećenost procesa
navedenim spoljašnjim i unutrašnjim faktorima. Iz pitanja tačnosti proizilazi i pitanje
pristrasnosti u opažanju s obzirom na presudan uticaj faktora koji idu iz opažača. Kao
ilustraciju ovog navoda, navešćemo problem takozvanog halo-efekta koji se često pojavljuje u
procesu organizacione socijalizacije. Halo-efekat predstavlja jednu od najčešćih pogrešaka
Odabrana poglavlja iz psihologije SKRIPTA
5
koja se javlja prilikom opažanja drugih osoba. U osnovi ove pogreške u opažanju je pojava
opšteg tona u ocenama raznih aspekata jedne osobe. Ako rukovodilac jednu osobinu radnika
proceni veoma visoko, vrlo verovatno će tako oceniti i druge njegove osobine. Poreklo halo
efekta leži u nedovoljanom uzorku ponašanja za zaključivanje o osobi, opažač se oslanja na
prvu opštu impresiju. Uticaj halo-efekta može se kontrolisati na sledeće načine:
•
raspolaganjem sa većim uzorkom ponašanja osobe, boljim upoznavanjem sa njom;
•
da se vrši procena na osnovu aktuelnog ponašanja (izbegavanje iskrivljavanja na
osnovu sećanja);
•
ocene više procenjivača kroz vođenu grupnu diskusiju čime se postiže socijalna
objektivnost.
U procesu percepcije često se dešavaju generalizacije koje nemaju realno utemeljenje. U
svojoj osnovi generalizacije imaju tendenciju onoga koji opaža da smesti nešto ili nekoga što
mu je nepoznato u procesu percepcije u kategoriju poznatog, nečega sa čime je lakše u
budućnosti baratati. Razlikujemo sledeće vrste uopštavanja:
•
temporalna ekstenzija
– osoba opažač osobinu koju osoba akter ispoljava u jednom
momentu shvata kao trajni atribut te osobe, ako, na primer, osoba koju prvi put
opažamo pokazuje nervozu, mi ćemo to njegovo ponašanje pripisati toj osobi kao
trajno;
•
metaforička generalizacija
– nedostatak informacija prevazilazi se zaključivanjem
po analogiji;
•
funkcionalna analogija
– kada se na osnovu funkcija koje imaju pojedini delovi tela i
lica, ili na osnovu stvari koje poseduje zaključuje o trajnim osobinama ličnosti;
•
zaključivanje po sličnosti
– ako pri susretu sa osobom kod nje uočimo neku izraženu
crtu koja nas podseti na nekoga koga dobro poznajemo, skloni smo da toj osobi
pripišemo i osobine osobe koju dobro poznajem;
•
stereotipi
– uprošćena i relativno stabilna slika o pojedinim kategorijama ljudi, vrlo
izraženo prilikom opažanja osoba drugih nacija, rasa, često se i vezuje za određena
zanimanja.
Greške u socijalnom opažanju su vrlo perzistentne i proizilaze iz preterane uverenosti u
tačnost sopstvenih sudova. Ova pojava se može nazvati istrajnošću prve impresije. Sa druge,
strane samouverenost eksperata – na primer: lekari, psiholozi, „iskusni” menadžeri – isto tako
utiče na perzistenciju grešaka u socijalnom opažanju. Da bi se ovo izbeglo, moguće je
izazivanje određenog ponašanja u cilju potvrđivanja ili odbacivanja vlastitih sudova.
Radi boljeg pojašnjenja pojama socijalne percepcije uvešćemo i pojam
atribucije
. Atribucija
predstavlja pripisivanje razloga određenim pojavama ili dešavanjima. Iz atribucije proizilazi
pristrasnost u socijalnom opažanju, to jest sklonost da ponašanje drugih pripisujemo njihovim
trajnim osobinama, a sopstveno ponašanje uticaju sredine. Ovo je fundamentalna atribuciona
greška koja se naročito pojavljuje u situacijama neuspeha.
Odabrana poglavlja iz psihologije SKRIPTA
7
2.1.
Fragment 1
OSNOVNA OBELEŽJA EMOCIONALNOG UMA
... Brza i nehatna reakcija
U procesima socijalizacije česte su emocionalne reakcije koje mogu biti i destruktivne i
stvaralačke. Iz tog aspekta, bilo da su pozitivne ili negativne zanimljivo je upoznati se sa
fenomenom emocionalnog uma i emocionalne inteligencije.
Emocionalni um je mnogo brži od racionalnog i reaguje bez zastajanja da bi na trenutak
promislio o onom šta se čini. Njegova brzina isključuje obazrivo i analitičko razmišljanje, što
je osobenost mislećeg uma. Tokom evolucije, ova brzina se, verovatno, zasnivala na
presudnoj odluci: na šta obratiti pažnju suprotstavljajući se drugoj životinji – da li ću ja nju
da pojedem ili će ona pojesti mene. Oni organizmi koji su dugo čekali razmišljajući o sličnim
odgovorima, najverovatnije, nisu imali mnogobrojno potomstvo na koje bi preneli sporije
reagujuće gene.
Reakcije koje potiču od emocionalnog uma posebno su silovite, nusprodukti usmerenog,
pojednostavljenog i brzog gledanja na stvari koje može potpuno da zbuni racionalni um.
Kada se „prašina slegne”, ili čak za vreme reakcije, mi se pitamo: „Zašto sam to učinio? ”,
što predstavlja znak da se racionalni um na trenutak probudio, ali ne i brzinom emocionalnog
uma.
Pošto je interval između izazvane emocije i njenog ispoljavanja bukvalno trenutan,
mehanizam za obaveštavanje percepcije mora da bude sposoban za veliku brzinu, čak i po
moždanom vremenu koje se računa u hiljaditim delovima sekunde. Obaveštenje o želji za
reagovanjem treba da bude automatsko i tako brzo da nikada ne stigne do svesti. Ovako hitre,
nehatne i raznovrsne emocionalne reakcije prolaze mimo nas pre no što spoznamo šta se
događa.
Trenutnim načinom percepiranja žrtvovana je tačnost zarad hitrine; oslanjamo se na prve
utiske, reagujemo na opštu situaciju ili na najuočljivije aspekte. Na stvari se iznenada
reaguje, bez određenog vremena za promišljanje i analizu. Primamljivi elementi određuju
reakciju, odbacujući pažljivu procenu detalja. Velika prednost emocionalnog uma leži u
njegovoj mogućnosti da trenutno iščitava emocionalne situacije (on je ljut na mene; ona laže;
ovo ga rastužuje), omogućavajući da nam prenagljenim sudom bude saopšteno od koga da se
čuvamo, kome da verujemo, ko je neraspoložen. Emocionalni um je radar za opasnost; da
smo mi, ili naši evolutivni preci, čekali da racionalni um presudi, ne samo da bismo pogrešili
nego bismo bili i mrtvi. Nezgoda je u tome što ovakvi utisci i intuitivne odluke, pošto su
donete u trenutku, mogu da budu pogrešni i da nas odvedu s pravog puta.
Pol Ekman pretpostavlja da se u brzini tokom koje nas emocije obuzmu pre no što smo svesni
i da su ispoljene, nalazi suština njihove velike prilagodljivosti: one nas pokreću da reagujemo
u hitnim slučajevima, bez gubitka vremena i razmišljanja da li da reagujemo i kako da
odgovorimo. Primenom sistema koji je razradio za otkrivanje emocija na osnovu suptilne
promene izraza lica, Ekman prati mikroemocije koje prelete licem za manje od pola sekunde.
Ekman i njegovi saradnici su otkrili kako emocionalne ekspresije počinju da se menjaju na
muskulaturi lica za hiljaditi deo sekunde nakon događaja koji je reakciju izazvao, te da je za
