Psihologija u menadžmentu
Autor: Abraham Maslov
Prevod: Branislava Vukić i Marijana Ćurguz
Izdavač: ASEE books
Godina izdanja: 2004.
Tiraž : 1000 primeraka
Tehnički detalji
Obim: 272 strane
Tvrdi povez, Format: B5
HUMANISTIČKA VIZIJA PROSVEĆENOG MENADŽMENTA ABRAHAMA
MASLOVA
Žarko Trebješanin,
profesor Beogradskog univerziteta
U današnjem svetu, u doba globalizacije i naglog razvoja tehnike, komunikacionih
sistema, automatike i informatičkih tehnologija, savremeni menadžment kao
humanistička nauka i sofisticirana veština uspešnog upravljanja poslovnim sistemima
(od mini marketa pa do velikih transnacionalnih korporacija) podrazumeva u velikoj
meri organizovanje i racionalno korišćenje raznovrsnih ljudskih potencijala. Ono što je
klasični menadžment zanemarivao – uloga i značaj ljudskog činioca, to savremeni
menadžment, koji je prevashodno primenjena psihološka nauka, stavlja u prvi plan.
Menadžeri starog kova smatrali su da je bavljenje međuljudskim odnosima,
zadovoljstvom na poslu, stavovima ili emocionalnim problemima zaposlenih čisto
“gubljenje vremena” ili pomodna “ludorija”. Oni su ignorisali ili potcenjivali značaj
ljudskih resursa i važnost psiholoških faktora – čovekovih očekivanja, mentalnih
navika, sposobnosti, ciljeva i motiva – za uspeh u poslovanju preduzeća. Ali, bez obzira
šta neko mislio o tome, ljudi su nezaobilazan činilac u svakom poslu, u delatnosti bilo
kog poslovnog sistema, a sasvim je nebitno da li se on bavi proizvodnjom spajalica,
automobila, izradom kompjuterskih softvera ili unapređenjem obrazovanja.
Abraham Maslov, istaknuti američki psiholog, mislilac i glavni zastupnik humanističke
pshologije, je tvorac hijerarhijskog modela razumevanja ljudske motivacije, po kojem
se na dnu lestvice nalaze bazični, biološki, a zatim, iznad njih različiti viši psihološki
motivi koji, međutim, takođe spadaju u motive nedostatka. Po ovoj teoriji, prvu grupu
motiva čine osnovne potrebe ili motivi nedostatka, koji se ovladaju po principu
homeostaze, a drugu motivi obilja (nehomeostatske potrebe itd.).
Svi motivi nedostatka uređeni su po redu važnosti, odnosno snazi (na dnu se nalaze za
opstanak najvažniji, naosnovniji motivi, pa su zatim iznad biloški manje važni itd.), a
na vrhu su metamotivi, koji nisu hijerarhijski uređeni. U osnovi piramide stoje
fiziološke potrebe (žeđ, glad, seks), zatim, iznad potreba za sigurnošću, pa potreba za
ljubavlju i pripadanjem, zatim još više na lestvici je potreba za poštovanjem i ugledom.
Kada se osnovne potrebe zadovolje, po principu homeostaze, one se privremeno “gase”.
Nezadovoljenje osnovnih potreba može vitalno ugroziti pojedinca, njegov život i
zdravlje, fizičko i psihičko. Postoji određena zakonitost u redosledu javljanja ljudskih
potreba, prema kojoj tek onda kada je zadovoljena niža potreba, ona prestaje da bude
važna i tada se može javiti viša potreba (to znači da kada se istovremeno jave dve
različite potrebe, prioritet ima ona na lestvici niža ili osnovnija).
Temeljni pojam Maslovljeve teorije ličnosti je potreba za samoaktualizacijom, a to je
univerzalna, urođena i spontana ljudska težnja za ispoljavanjem i razvojem sopstvenih
suštinskih mogućnosti. Po Maslovu, brojni empirijski podaci “ukazuju da je opravdano
pretpostaviti da kod svakog ljudskog bića i kod skoro svakog novorođenčeta postoji
aktivna volja za zdravljem, impuls usmeren ka rašćenju, odnosno ka ostvarivanju
ljudskih potencijala. U svakom čoveku postoji manje ili više skrivena, prigušena
unutrašnja potreba da realizuje svoje ljudske mogućnosti i osobene talente. Kao što
tigar teži da bude “tigrastiji”, tako i čovek prirodno teži da bude čovečniji, kaže
Maslov.
Samoaktualizacija je, s jedne strane, metamotiv, koji se javlja kada su zadovoljene niže
potrebe, a s druge strane, istovremeno i sam cilj kojem se teži, idealno stanje ličnosti
(bez agresivnosti, sebičnosti ili neurotičnosti). To je stanje koje, pozitivno određeno,
podrazumeva “prihvatanje i ispoljavanje unutrašnje srži ili suštinskog ja, odnosno
aktualizaciju ovih latentnih kapaciteta i potencijala, puno funkcionisanje, korišćenje
ljudske i personalne suštine”, piše Maslov u jednom od svojih programskih članaka. On
ukazuje i na osam različitih puteva kojima se može dospeti do ovog idealnog stanja (to
su npr. pravi izbori koji vode rastu ličnosti, nesebično pedavanje zadatku, spontano i
odgovorno poonašanje, iskrenost, osluškivanje autentičnih unutrašnjih glasova, itd.).
Zrela ličnost je, po Maslovu, osoba koja je u punoj meri ostvarila svoje inherentne
potencijale i sposobnosti. Maslovljevo empirijsko istraživanje zrele ličnosti zasnovano
na uzorku sačinjenom od “najboljih primeraka ljudske vrste”, otkrilo je da ona ima
sledeće karakteristike: Realističko opažanje stvarnosti (adekvatna percepcija realnosti,
bez iskrivljavanja usled afekata); prihvatanje sebe, drugih i prirode onakvih kakvi jesu
(realističko opažanje drugih i sebe samoga); spontanost i nekonvencionalnost u
ponašanju, usredsređenost na problem pre nego na sebe samog (usmereni su na svoj
zadatak, problem, posao); sposobnost za izdvajanjem (sposobni su da se usame);
autonomnost i nezavisnost od mišljenja drugih, stalna svežina doživljavanja (njihovi
doživljaji nisu stereotipni); mistički vrhunski doživljaji (sposobnost da dožive zanos,
ekstazu pred lepotom); osećanje zajedništva (identifikacija sa čovečanstvom); duboki
emocionalni odnos sa malim brojem ljudi, demokratska struktura karaktera (tolerancija
i poštovanje druge ličnosti); etička izvesnost (razlikovanje sredstava od ciljeva);
dobronamerni, filozofski smisao za humor (tanan, dobroćudni humor i sposobnost za
samoironiju); kreativnost i otpor enkulturaciji.
Kako će, na koji način i kojim sredstvima menadžeri upravljati svojim radnicima u
velikoj meri zavisi od njihovih svesnih i nesvesnih stavova prema ljudskim
mogućnostima, iskazanih i još više neiskazanih uverenja o tome koji su čovekovi
osnovni pokretači i šta su ljudske vrednosti i ideali. Ko god upravlja ljudima ima neku
svoju implicitnu, nedovoljno artikulisanu predstavu o tome kakva su očekivanja ljudi
od posla, zašto su spremni da čak i u vrlo nepovoljnim uslovima naporno rade, čega se
plaše i šta vole.
Neki šefovi, koji npr. Misle da su njihovi službenici, kao uostalom i sva druga ljudska
bića, lenji, sebični i zabušanti, otkriće i nehotice ovo svoje privatno shvatanje u
svakodnevnim postupcima prema podređenima. Oni koji ovako razmišljaju neprestano
će pokazivati nepoverenje i sumnje u službenike, a glavne poluge da ih nateraju da rade
