Skripta iz psihopatologije

FADIL JONUZ

UVOD

Mesto psihologije u psihijatriji

Mesto dodira psihologije & psihijatrije - je

psihodijagnostika

(preciznije se odredjuju

neki kvaliteti psihoza i bolesti uopste). Klinicka psihodijagnostika specijalizovana je za
bavljenje psihodijagnostikom u psihijatriji.

Psihijatrija

je medicinska grana koja se bavi dusevno poremecenim ljudima.Ona se bavi

uzrocima, klinickom slikom i lecenjem dusevnih poremecaja.Za razliku od ostalih
medicinskih disciplina,psihijatrija nema osnovu i teorijsko ishodiste samo u patoloskoj
biologiji,vec i u patoloskoj psihologijiji i sociologiji.Dusevni poremecaj je u svim fazama
odredjen i bioorganskim i psihickim i socijalnim ciniocima.Psihijatri se sluze podjednako
pojmovima bioloskih,psiholoskih i socioloskih nauka.

Psihopatologija

je nauka koja izucava ponasanje koje odstupa od normalnog.Opsta

psihopatologija istrazuje i tumaci poremecaje psihickih funkcija.Opsta psihopatologija kao
grana psihijatrije i medicinske psihologije,bavi se najpre fenomenoloskim
aspektima,simptomima i sindromima bolesti.

Psihijatrijska i psihololoska

dijagnoza

je jedan zavrsni cin. Za psihoterapeuta ponekad

nije bitna dijagnoza. Na kraju se daje cista metodoloska forma – postavlja se i djagnoza
pacijentu.

Opservacija

ima veoma vaznu ulogu, ne samo zbog komunikacije nego i zbog

tumacenja neverbalne komunikacije. Ona je najstarije u psiholoskom sazrevanju ljudskog
bica, pa na osnovu nje moze da se zakljuci o psihickom stanju pacijenta, o emocijama.
Opservacija je bitna za postavljanje psihijatrijske dijagnoze pacijentu.

Koraci u postavljanju dijagnoze:

1. intervju i opservacija
2. testiranje i proucavanje dobijenog materijala
3. analiziranje dobijenih znacenja i postavljanje dijagnoze na osnovu tih rezultata

klinicka dijagnoza

(sirok pojam)

dinamicka dijagnoza

Zasto je nesto nastalo? Da li je patoloska pojava simbolicki izraz necega sto se
pacijentu dogadja dugi niz god.? Da li to ima veze sa njegovim razvojem?

strukturna dijagnoza

Postavlja je samo psiholog. Ona govori o tome kakva je struktura. Analiziraju se
delovi licnosti, mehanizmi odbrane itd.

Svaka psiholoska procena bica coveka je uvek

aproksimativna

. Ne postoji apsolutna

procena.

Klinicka psihologija

veliki broj svojih bazicnih znanja crpi iz

opste

psihologije,

razvojne

psihologije (na osnovu tih znanja se postavlja dijagnoza) i

socijalne

psihologije (okolnosti

zivljenja uticu da li ce se neki poremecaj ispoljiti ili ne – npr. PTSD je normalan odgovor na
nenormalnu situaciju) kao i iz

opstih socijalnih uslova zivljenja

. Psihologija koristi 3 globalne

metode u istrazivanju i u tumacenju:

experimentalni metod

statisticki metod

To je osnova ekstenzivnih i grupnih ispitivanja u psihologiji – osnova za stvaranje
psihometrije (npr. test inteligencije, Rorsahov test, TAT...)

klinicki metod

To je saznajna procedura prilagodjena psiholoskom ispitivanju

pojedinca

– svi su

razliciti!!!

Vaznost metoda istrazivanja je u tome sto se obraca paznja na

iskustvo

Postoji problem uoblicavanja svih znanja i njihovo stavljanje u f-ju koristi pacijenta. Ono

sto je zajednicko za psihologe i psihijatre su

psiholoska pitanja

koja mogu da postavljaju i

bolesnika.Taj dogadjaj je izazvao uznemirenost,strah od dusevnih bolesnika i proteste.Taj
dogadjaj smatra se

prvom revolucijom u psihijatriji

NAUCNI PERIOD

XIX vek

-sredinom 19.veka zavrsava se prednaucni period razvoja psihijatrije.Pocinje nova

era psihijatrije kao medicinske grane a samim tim i proucavanje anatomije i fiziologije
centralnog nervnog sistema.Svi fenomeni zivota shvataju se kao fizicko-hemijski.Psihijatrija
je u znaku prirodno-naucnih i pozitivistickih shvatanja i priklanja se koncepcijama
mehanicistickog-materijalizma.Znacajna imena koja se pojavljuju u 19 veku su:

Emil Krapelin

bio je

pionir eksperimentalne psihijatrije

.Isticao je znacaj klinickih

posmatranja,psiholoskih eksperimenata,eksperimenata na zivotinjama a posebnu paznju
skrenuo je na kros-kulturna istrazivanja.Postavio je nozoloski koncept o psihozama,odvojio
paranoidna stanja od paranoje,opisao psihopatsku licnost kao nerazvijeni oblik psihoze i dao

klasifikaciju vecine dusevnih poremecaja

Martin Sarko

francuski psihijatar,postao je poznat po studioznom opisu klinicke slike

histerije.Demonstrira

primenu hipnoze u lecenju histerije

.Kod njega su dolazili razni

talentovani ucenici medju kojima su bili i Frojd i Brojer.

Pjer Zane

neurotske poremecaje objasnjava padom psihicke tenzije.Uvodi pojam disoijativne

svesnosti(na primer:osoba nije svesna paralize sopstvenih ekstremiteta).

Vladimir Behtjerev i Ivan Pavlov

svojom neurofizioloskom skolom u Petrovgradu znacajno

doprinose proucavanju

uslovnih refleksa

,koja ce kasnije postati osnova teorija ucenja i

bihejvioralne terapije.

XX vek

-to je period

velikih terapijski revolucija

u psihijatriji-

psihoterapijske

(psihoanaliza,bihejvioralne

terapije,gestalt,telesne...),

organoterapijske

(konvulzivna,insulinska,psihofarmakoterapija) i

socioterapijske

(terapijska

grupa).Javlja

sarenilo

naucnih

pristupa:

bihejvioralni,organodinamski,psihodinamski,psihobioloski,egzistencijalni

...

Neka od najznacajnih imena XX veka su:

Sigmund Freud

-osnivac

psihoanalize

.Njegovi radovi kao sto su uticaj nesvesnih psihickih

procesa na psihicki zivot,otkrivanje mehanizama odbrane,psihoseksualnog razvoja,metod
slobodnih asocijacija,tumacenje snova itd predstavljaju

drugu revoluciju u psihijatriji

.Frojd

je   zajedno   sa   Brojerom   bio   Sarkoov   ucenik,tu   se   zainteresovao   za   histerije   i   zajdno   sa
Brojerom(koji   je   otkrio   katarticki   metod)   objavio   knjigu   “Studije   histerije”.Kasnije   Frojd
napusta Brojera(i hipnozu) i osniva psihoanalizu.Frojd sokira strucnu i ostalu javnost svojim
radovima   o   decijoj   seksualnosti   i   znacajem   ranih   seksualnih   trauma.Frojd   se   bavio
neurozama(histerijima,prislinom   neurozom,anksioznim   neurozama...).Od   Frojda   kasnije
odvajaju   se   neki   njegovi   ucenici   i   osnivaju   svoje   pristupe:

K.G.Jung

(analiticka

psihologija),

Alfred Adler

(individualna psihologija),

Erih From,Vilhelm Rajh

i drugi.

Eugen Blojler

-radio je kod Sarkoa i Manjana.Izdaje svoju monografiju demntio

praecox.Opisuje primarne simptome sizofrenije,usavrsava klasifikaciju psihickih poremecaja i
raniji naziv dementio praecox zamenjuje nazivom

schizophrenia

Ernest Krecmer

-nemacki psihijatar,nacine ponasanja povezuje sa telesnom gradjom i

psihickom konstitucijom licnosti.Autor je tipoloske klasifikacije licnosti.

Adolf Majer

-svajcarski psihijatar,prenosi u SAD principe

dinamske psihijatrije

,isticuci

znacaj bioloskih i socijalnih cinilaca za pojavu psihickih poremecaja,cime ucvrscuje

dinamsko-bioloski pravac

u americkoj psihijatriji.

Antipsihijatriski pokret

-vezan je za ime engleskog psihijatra

Rolanda Lenga

.Leng

osporava sizofreniju kao poseban nozoloski entitet,kao bolest tj onako kako medicina shvata
bolest.Osnovni stavovi antipsihijatrijskog pokreta su:

antinozoloski i antiterapijski

.Za

Tomasa Sasa dusevna bolest je mit.Osnovni stav antipsihijatrije je da nema bolesnog
pojedinca vec

da je drustvo bolesno

.Po njima sizofrenija je “putovanje u unutrasnji svet” tj

prirodni pokusaj licnosti da se izleci.

Franko Bazalja

-italijan,zalaze se za zatvaranje “ludnica” sa ciljem demokratizacije i

humanizacije institucionalne psihijatrije.On zatvara dusevnu bolnicu u Trstu i zalaze se za
razvoj

komunalne psihijatrije

-psihijatrije u drustvenoj zajednici.

Sociodinamske koncepcije

sire se vrlo brze najpre u SAD a kasnije i u Evropi,dolazi do

jacanja socijalne orijentacije i socijalnog angazovanja socijalne psihijatrije.

Psihofarmakoterapija-

u dvadesetom veku dolazi do otkrica snaznih psihofarmakoloskih

lekova tipa

neuroleptika

,koji uspesno otklanjaju izrazitu psihomotornu uznemirenost

bolesnika,atmosfera u dusevnim bolnicama postaje mirna,a dusevno oboleli se lece u
humanijim i manje sumornim uslovima.To je takozvana

treca revolucija u psihijatriji

.Zatim

sledi pronalazak

antidepresiva,anksiolitika i hipnotika

.Takodje vrse se mnogobrojna

istrazivanja koja se bave

biohemijskom osnovom psihoza

(kateholaminska hipoteza-snizenje

kateholamina kod depresije,a povecanje kod manije),

endokrinoloska ispitivanja

dusevnih

bolesnika,

otkrice neurotransmitera

kao i specificnih receptora za benzodiazepine i

opijate.Takodje i

genetika

je obogatila biolosku psihijatriju otkricima naslednih faktora u

genezi nekih bolesti(prekobrojni hromozom tj trizomija G izaziva radjanje dece sa Daunovim
sindromom(mongoloizam)).

TRI VELIKE REVOLUCIJE U PSIHIJATRIJI

Prva psihijatrijska revolucija

(XVIII vek) Pinel (francuski lekar) izdejstvovao je

oslobadjanje dusevnih bolesnika iz lanaca.

Druga psihijatrijska revolucija

(XIX vek) Frojd je uveo novo tumacenje ponasanja

ljudskog bica i otkrice nesvesnog.

Revolucija u

dijagnostici

Revolucija u

terapiji

Treca psihijatrijska revolucija

(60-ih god. XX veka) gde su otkriveni medikamenti,

neuroleptici – hemijska sredstva koja deluju na odredjene strukture u mozgu i tako
poboljsavaju stanje pacijenta.

NORMALNOST

Gde je granica normalnosti i patologije?

Frojd

: uslovi normalnosti su da covek

ume da voli i da ume da radi

. Potrebno je

dovoljno voleti, imati odnos sa objektom (roditelji – primarno, prijatelji, posao), ali biti
dovoljno

separiran

. Nije sustina da se radom nadomeste praznine.

Frojd

: “Normalan ego je kao normalnost uopste, idealna fikcija!”

Ne postoji idealna normalnost

Opasno je sve podvoditi pod normalno. Bitno je da svako bude svoj. Vaznije je imati

svest o sebi, nego govoriti o nekim posebnim kvalitetetima.

Problem normalnosti se moze razmatrati sa

psiholoskog, psihijatrijskog,

osptemedinciskog

transkulturnog, socioloskog, filozofskog

... stanovista – kako god da ga

posmatramo, tesko je definisati normalnost.

Pojam

normalnosti ne postoji kao jedna

jedinstvena definicija

. Sa stanovista

klasifikacione

nozologije

–(simptomatoloske

psihijatrije)

bolestan je onaj koji ispoljava psihopatoloske fenomene odnosno simptome

-U

somatskoj medicini

patoanatomski supstrat,patofizioloski mehanizam i klinicka slika

omogucuju relativno lako postavljanje dijagnoze,medjutim u psihijatriji to najcesce nije
moguce,osim u slucajevima jasnih uzrocnika-

organski psihosindromi

Pokret socijalne psihijatrije

, sire odredjuje koncept normalnosti koji dozvoljava da

bolesni ljudi vise vremena provedu lececi se u svojim kucama (npr. manicno-depresivni ljudi
kad nemaju maniju ili depresiju, oni su normalni, medjutim bolest pokazuje

reemisiju

–

tendenciju ka ponavljanju, rizik da se poremecaj jednog dana vrati). Socijalna psihijatrija je
pomogla da se promeni stav o dusevnim bolesnicima. Ranije su bolnice bile na kraju ili van

Normalnost

treba posmatrati u slozenoj medjuigri

bioloskih,psiholoskih i drustveno

kulturnih cinilaca

.Od mnogih definicija normalnosti neki autori izdvajaju sledece:

1.)

normalnost kao zdravlje

-odsustvo simptoma ili psihopatoloskih fenomena i stanja.

2.)

normalnost kao utopija

(normalnost je fikcija-Frojd).

3.)

normalnost kao prosecnost

-utvrdjivanje proseka na osnovu statisticko-matematickih

modela.
4.)

perspektiva normalnosti kao proces(dinamicki razvoj)

-normalno ponasanje je krajnji

rezulatat interakcije razlicitih sistema(bioloskih,socijalnih i psiholoskih varijabli).

Definicija Svetske zdravstvene organizacije

-zdravlje je stanje fizickog,dusevnog i

socijalnog blagostanja,koje se ne sastoji samo u odsustvu bolesti ili mane.Ovakva definicija je
suvise idealizovana pa zbog toga trpi mnoge kritike.
-

Kriterijumi

Jahode-

odnos

prema

sebi(samocenjenje,samopostovanje),samoaktuelizacija(maksimalno ostvarenje bazicnih
kapaciteta licnosti),integracija(konherentnost i kontinuitet licnosti),nezavisnost,sposobnost da
se dozivi realnost,socijalni senzibilitet(prilagodjavanje okolini,sposobnost da se voli i snalazi
u interpersonalnoj komunikaciji).

NORMALNOST-(Kecmanovic)

Osnovna pitanja su

1.)Kada dusevna bolest pocinje?
2.)Ko je dusevno bolestan?
3.)Po cemu je neko dusevno bolestan?
4.)Kako i na koji nacin odrediti granicu izmedju dusevno zdravog(normalnog) i dusevno
bolesnog(patoloskog) coveka?
Resenje ovih navedenih problema je sa medicinskog stanovista tesko egzaktno utvrditi,zbog
toga sto je tesko precizno utvrditi bolesne podloge,patofizioloske mehanizme bolesti,klinicke
slike i nacin ispoljavanja svega ostalog.To je moguce samo u malom broju
slucajeva(psihoorganski sindromi) dok je u vecini slucajeva to

tesko tacno utvrditi,izmeriti i

dokazati zato sto su psihijatrijski simptomi i poremecaji cesto nemerljivi

-Poteskoce nastaju na samom pocetku tj na razgranicavanju zdravo-bolesno.Trebalo bi znati
sta je to zdravo da bi smo mogli odrediti sta je bolesno.Pored toga uz bolesno postoji i
abnormalno sto nije identicno jer je pojam bolesnog u psihijatriji uzi od pojma
abnormalnog.

Drustvene strukture,obicaji,moral i socio-kulturno nasledje

u znacajnoj

meri odredjuju ono sto se u odredjenom trenutku smatra normalnim i abnormalnim pa je zbog
toga

normalnost viseznacni pojam u kome sudeluju:organski,psiholoski i socijalni

faktori

NORMALNO U ORGANSKO-BIOLOSKOM SMISLU

-Odredjivanje normalnosti ili bolesti sa organskog,bioloskog ili somatopatoloskog stanovista
oslanja se

na rezultate patoloske anatomije i histologije

te predpostavlja da su dusevni

poremecaji

bolesti mozga

.Ali za brojne dusevne bolesti nije utvrdjen organski supstrat ni

somatski korelat.
-Ako u psihijatriji pokusamo da odredimo normalnost kao

kvantitativni pojam

onda

smatramo da je abnormalno sve ono sto odstupa od prosecnog u pozitivnom i negativnom
smislu.

Normalnost “kao prosek”

utvrdjuje se statistickim putem prema proseku normalnog

funkcionisanja pojedinog organa ili funkcionalnog sistema.Medjutim ovaj koncept ima i svoja
ogranicenja jer se normalnost izjednacava sa prosekom.Zato se takva procena dopunjava i
procenom

“normalnosti po vrednosti

”.Normalnost po vrednosti predpostavlja da je dusevno

zdrav onaj covek koji dobro funkcionise a to se odredjuje

prema stepenu prilagodljivosti