1
Увод
Сигмунд Фројд се сматра оснивачем психоаналитичког метода у психологији.
Заправо сама психоанализа представља метод психолошког истраживања који
покушава да открије подсвесно значење људског понашања. А сам Фројд је сматрао да
се основе људског понашања налазе у психолошком животу.
Сигисмунд је заправо било крштено име, а касније га је сам Фројд преиначио.
Рођен је средином 19. Века тачније 1856. Године у малом граду Пшибору. Био је
прворођено дете своје мајке, али је од малена имао терет да носи, наиме он је био
стриц једногодишњем дечаку, унуку свога оца, који је имао децу из претходног брака.
У подсвести је од малена имао ту потребу за борбом и одржавањем доминантности у
односу на Џона ( малопре поменутог годину дана старијег синовца). Услед недаћа,
немаштине и тешких услова живота, Сигмунд је био принуђен да се пресели у Беч где
се и школовао, али одувек је остао жал за својим родним местом. Чак се једном
приликом при повратку у Пшибор заљубио у девојку ( ћерка старих пријатеља његових
родитеља), што довољно говори о његовој привржености том месту.
Завршио је медицински факултет и почео је да издаје научне радове. Са 25
година добија звање доктора, а захваљујући својим радовима из области неурологије
добија звање доцента на бечком универзитету.
Фројд никада није желео да постане практичан лекар, одувек је био склон да
изучава нервни систем, али није се могао томе посветити јер је био у финансијском
краху, а и у том периоду се оженио девојком сиромашног порекла, која је, барем по
сликама јако подсећала на његову мајку.
На Фројда је јако утицала пацијенткиња њговог старијег колеге Бројера. Наиме
имао је случај са пацијенткињом која је имала подвојену личност и сама примена
Бројеровог катартичког метода му је уливала самопоуздање. Тако је он пронашао
подршку у Бројеру, који се касније ипак противио Фројдовим истраживањима, пре
свега у претераном наглашавању сексуалности. Од раскида са Бројером он је био без
следбеника десет година, по његовој биографији то је било од 1894. До 1904. Након
тога деценија која следи може се сматрати најзначајнијом у његовом животу, јер
2
излазе његова капитална дела и то: „Тумачење снова“, „Психопатологија свакодневног
живота“, „Три расправе о сексуалној теорији“ и „Досетка“. Наиме тема овога рада је
дело „Психопатологија свакодневног живота“. Након овог дела следи светски рат,
болест која је Фројда задесила и умирање 23. Септембра 1939. Године. Оно што је
битно да се помене пре анализе „ Психопатологије свакодневног живота јесу Фројдови
комплекси: Ахасвер (везан за место боравка), Ханибал (везан за његово изражавање
доминантности, јер је у детињству био у незавидној ситуацији и осетио понижење,
Мојсије ( везано за то да је осетио комплекс, јер није хтео да се потпише на рад везан
за Мојсијеву статуу), Антеј итд. У речнику термин „комплекс“ означава систем
емоционално обојених идеја које не морају увек бити потиснуте, а подстичу одређене,
нездраве поступке.
1
Пре анализе овог рада, такође би било пожељно изучити Фројдова схватања
психоанализе и религије, потом психоанализе и нације, мотиве који су га терали да се
баве психоанализом, али то би нас удаљило од главне теме и заправо бисмо
проучавали његов живот, а не „ Психопатологију свакодневног живота“. Кроз анализу
овога дела трудићу се да поменем та Фројдова схватања. Оно што је још битно да
дефинишем и напоменем јесте Едипов комплекс, који је битно утицао на њега и
одређивао црту његове личности. Зaправо Едипов комплекс је скуп љубавних и
непријатељских осећања које свако дете осећа према родитељима ( сексуална
наклоност ка родитељу супротног пола и мржња према родитељу истог пола који се
доживљава као супарник). Нормални исход Едиповог комплекса је идентификација са
родитељем истог пола.
2
Тај утицај овог комплекса на Фројда се види и код одабира
жене, која је доста потсећала на његову мајку. Оно што бих још нагласио пре него што
се позабавимо његовим делом, да се не слажем са Фројдом у толиком наглашавању
сексуалности, табуа и одбацивања окова религије.
1. Психопатологија свакодневног живота
1
У уводу су коришћени подаци које је др Хуго Клајн изнео у предговору за Фројдово дело
“Психопатологија свакодневног живота“
2
www.znanje.org
4
Заборављање личних имена, страних речи, имена и делова реченице су појаве
са којима се срећемо свакодневно. И сам Фројд се покушао позабавити овим
проблемима, издавајући своје анализе у научним часописима, а касније их је и уврстио
у књигу „Психопатологија свакодневног живота“.
Заборављање личних имена је појава са којима се свако од нас сусрео, и сам
Фројд је био суочен са овим „проблемом“ и покушао га је објаснити на сопственом
примеру када је приликом једног свог путовања у разговору са једним непознатим
човеком заборавио име једног уметника који је створио величанствене фреске у
Оријенту, падала су му на памет имена других уметника као што су Ботичели и
Болтрафио који му је чак био и скроз непознат, о њему је знао само да је представник
миланске школе. Он је и направио шему по којој је заборавио на овог уметника. Наиме
он је сматрао да је један од разлога што је са једне теме разговора прешао на другу и
да су неке симболике које је користио понављале се у његовој глави што је довело до
заборава, оно што он такође наглашава јесте и утицај унутрашњих фактора на њега, пре
свега је мислио на смрт и сексуалност. Има доста логике у његовом размишљању, али
се ипак не бих сложио са његовим мишљењем, јер ипак је људска психа превише
компликована да би се једном шемом могао објаснити тако сложен процес. Али му се
ипак мора одати признање за интелигентне покушаје да образложи настанак процеса
заборављања. Даљим својим анализама се бави и другим малопре поменутим
процесима заборављања. Наиме он сматра да је јако тешко заборавити речи из
матерњег језика, али зато се често сусрећемо са заборављањем и инверзијом страних
речи. Разлог за очување матерњег језика је како он сматра у границама нормалне
психичке функције, која га чува од заборава. И ова врста заборављања се јавља
сличним механизмом као и заборављање личних имена, с тим да пре него што је
дошло до заборављања није дошло до прекида и промене теме, тако да тај елеменат
избацује. Ову анализу вршио је на једном младићу са којим је путовао и који је био
психички здрав. Он је наиме заборавио тјс. пермутовао једну латинску пословицу. И
током даље анализе био је асоциран и на памет су му падала имена светаца, од којих је
је последњи Јануарис имао чудо са крвљу. Све је то указивало на шта му је и Фројд
