PSIHOTERAPIJSKI METODI (1 DEO)

PSIHOANALIZA I NEDIREKTIVNO SAVETOVANJE

Ovu knjigu posvećujem čoveku koji me je uveo u veštine

psihoterapijskog poziva. Svom profesoru, mentoru,

psihoterapeutu i, pre svega, prijatelju-Vladimiru Petroviću

I deo - Šta je psihoanalitički metod-sistem vrednosti i odnos prema

čoveku

Psihoanalitički metod kao vaspitni proces

Još je Frojd

definisao psihoanalizu kao vaspitanje istinoljubivosti prema samom sebi, tj. kao

jednu vrstu naknadnog, korektivnog vaspitanja. Smatrao je da psihoanaliza predstavlja obrazovni, a ne
medicinski poduhvat i borio se protiv pripajanja psihoanalize medicinskoj psihijatriji, želeći da je
„zaštiti od lekara i sveštenika“

Sa druge strane, jedna velika grupa tzv. Novih grupnih pravaca, „pokreta za razvoj ljudskih

potencijala“, „humanističkih psihoterapija“ svrstava se zajedno u okvir pokreta „nove edukacije“

Sam naziv jasno pokazuje da se, u tom okviru, psihoterapija shvata i razvija kao proces edukacije, a ne
lečenja. U čemu je problem ?

Ideja je stara i od mnogih prihvaćena, ali uopštena, nedovoljno razjašnjena. Malo je radova koji

pokušavaju da eksploriraju i jasnije odrede taj odnos. Kakva je vrsta vaspitanja psihoanaliza ? Koji je
sistem vrednosti koji stoji iza tog vaspitanja ? Kakav je cilj vaspitanja, metod, pogled na „objekat
vaspitanja“ – čoveka ? Šta se to menja u psihoterapijskom vaspitnom procesu ? Kako i pod kojim
uslovima dolazi do promena ? I još bezbroj je sličnih pitanja koja nemaju jasan odgovor.

Šta je to vaspitanje?

Evo definicije iz pedagoškog rečnika: „Vaspitanje je svesna, namerna i organizovana delatnost

koju vrši vaspitač kao posrednik između društva i vaspitanika, razvijajući prema određenom
drštvenom cilju i pomoću određenih sadržaja, psihofizičke dispozicije vaspitanika.“
Da li je vaspitanje uvek svesna, namerna i organizovana delatnost ? Nije. Psihoanalitička, a i druga
istraživanja su pokazala koliki je vaspitni učinak nesvesnih, nenamernih i neorganizovanih uticaja
osoba koje vaspitavaju.

Koji je cilj vaspitanja ?

Onaj koji vaspitava trebalo bi da ima jasan cilj pred sobom. To često nije

tako. Kako će postaviti cilj ? Šta je to „društveni cilj“? Određivanje cilja podrazumeva sistem
vrednosti. Vaspitanje bi trebalo da teži razvoju onoga što se smatra dobrim. A šta je dobro ? Večito
pitanje. Različita društva, različiti ciljevi i sistemi vrednosti. Da li postoje neke opšte vrednosti?
Vaspitanjem se prenosi sistem vrednosti i pogled na stvarnost. Dva različita pitanja – šta je dobro i šta
je istina.

U pedagogiji se vaspitanje deli na intelektualno, moralno, fizičko, estetsko i radno tehničko

vaspitanje. Navešću definicije intelektualnog i moralnog vaspitanja (o ostalim aspektima vaspitanja
govoriću kasnije ), da bih istakao

tenziju koja postoji između vrednovanja i istinitosti,

i koja se

ispoljava i u samim definicijama vaspitanja za istinu ( intelektualno vaspitanje ) i vaspitanje za dobro (
moralno vaspitanje ).

Intelektualno vaspitanje

se, u pedagogiji, definiše kao proces „osposobljavanja učenika za

upoznavanje, traženje i otkrivanje istine, i formiranje odgovornog ličnog odnosa učenika prema istini.“

Frojd, S. – Uvod u psihoanalizu, str. 425. Matica Srpska, 1976.

Freud, S. – Psychoanalysis and Faith, „The letters of S. Freud and Oscar Pfister“, New York, Basic Books, 1963.

str. 126.

Kelley, C. – The New Education, Interscience Research Institute, 1972.

Šimleša, P. – Pedagogija, Pedagoško književni zbor, Zagreb, 1978.

Moralno vaspitanje

je, po definiciji, „razvijanje i formiranje moralne svesti, osećanja i volje, s

određenim sadržajem i smerom, čime se pridonosi izgrađivanju karaktera i određenog ponašanja u
društvu u skladu sa

prihvaćenim moralom.“

Samo ovo razdvajanje intelektualnog i moralnog vaspitanja izražava tenziju. Šta kada se

posvađaju istina i „prihvaćeni moral“ ? Pitanje je još starije. Sama pojava svesnosti nosi u sebi tu
tenziju. Čovek može, na neki način, „birati“ čega će biti svestan, a čega ne, može da laže sebe i druge,
svesno ili nesvesno. Biblija kaže da je čovek, kada je pojeo plod sa drveta znanja, postao kao bog,
saznao je dobro i zlo.

Postajući svestan počeo je da vrednuje. Tada je izgubio nevinost koja karakteriše životinje –

rajsko neznanje. Prvi greh je svesnost, znanje. Sa njim je čovek postao odgovoran za svoje delanje.
Pošto nazad ne može ostaje mu da usavrši svoj greh – svesnost, znanje. Svaka individua prolazi taj put
u svom razvoju. O tome govori i psihoanalitička „priča“ o principu zadovoljstva i principu realnosti.
Oskudica, kaže Frojd pokazuje ljudima da ne mogu slobodno zadovoljavati svoje nagonske težnje, da
ne mogu živeti po principu zadovoljstva. Životinjski čovek postaje ljudsko biće preobražavanjem
svoje prirode. Taj preobražaj ne zahvata samo nagonske ciljeve već i „nagonske vrednosti“. Ta
promena u vladajućem sistemu vrednosti može se odrediti ovako

Princip zadovoljstva

Princip realnosti

Od:

Do:

Neposrednog zadovoljenja

Odloženog zadovoljstva

Užitka

Ograničenog užitka

Radosti ( igre )

Truda ( rada )

Receptivnosti

Proizvodnosti

Odsutnosti potiskivanja

Sigurnosti

To je promena od principa zadovoljstva ka principu realnosti. Nesputani princip zadovoljstva dolazi u
sukob sa prirodnom ili ljudskom okolinom i individua dolazi do shvatanja da je potpuno i bezbolno
zadovoljenje njegovih potreba nemoguće. Ovo razočarenje dovodi na vlast princip realnosti koji, po
svojoj suštini, ne bi trebalo da bude neprijatelj principa zadovoljstva, već da ima funkciju da ga „štiti“,
„modifikuje“, a ne da ga poriče. Tada se sloboda i nužnost podudaraju. Postoji, međutim, nešto što
Markuze naziva „viškom potiskivanja“, i što je uslovljeno društvenom dominacijom, za razliku od
„osnovnog potiskivanja“ – modifikacije nagona, koja je potrebna radi opstanka i produžavanja ljudske
rase u civilizaciji.

Ljudska dilema se pojavljuje u naporu sa de prevaziđe priroda ili sudbina što može dovesti do

užasnije sudbine od one koja se pokušava izbeći. Dolazi do raskoraka između istine – čovekove
prirode ( polazim od toga da čovek ima neku svoju prirodu, da nije prazna tabla po kojoj se može
pisati bilo šta ) i ideje o dobru i zlu, o tome kakav treba da bude – moralu. Ovaj raskorak rađa

strepnju

koja je osnovni pokretač svakog vaspitanja

. Kako stvaralački upotrebiti tu strepnju,

„preobraziti je iz one koja nas usitnjava u silu koja nas i naš život umnogostručava“ osnovno je pitanje
psihoanalitičkog vaspitanja. Polazeći od navedene definicije, iskrsavaju brojna pitanja koja se tiču cilja
i „objekta vaspitanja“. Očito je da se cilj vaspitanja menja kao i „prihvaćeni moral“. Može li se
„objekat vaspitanja“ tako lako modelirati prema cilju, a da to ne dovede do ozbiljnih oštećenja
„objekta“. Može li se strepnja, koja je proizvod takvog raskoraka, „stvaralački upotrebiti“ ? Kojim
metodama ? Pedagogija govori o metodama: uveravanja, navikavanja, podsticanja, sprečavanja,
prisiljavanja i takmičenja ( Pedagoški Rečnik ).

Moglo bi se reći da osoba dolazi na terapiju onda kada je, na neki način, zakazalo vaspitanje

koje je do tada imala. Šta to u rešavanju ove večne dileme nudi psihoanalitički metod ? Ako je on
„naknadno vaspitanje“ koji je njegov cilj ? Ugrađen sistem vrednosti ? Pogled na vaspitanika ? Način

Enciklopedijski rečnik pedagogije, Matica Hrvatska, Zagreb, 1963., str. 499.

Marcuse, H. – Eros i civilizacija, Naprijed, Zagreb, 1985., str.24.

Betelhajm, B. – Samerhil: za i protiv – zbornik, Prosveta, 1982., str. 107.

ovako: - psihoanaliza je vaspitni proces „osposobljavanja učenika za upoznavanje, traženje i otkrivanje
istine ( o samom sebi ) i formiranje odgovornog ličnog odnosa prema istini“ ( definicija intelektualnog
vaspitanja iz pedagoškog rečnika ).

Očito je da u samoj definiciji intelektualnog vaspitanja postoje i moralne odrednice – treba

formirati odgovoran lični odnos prema istini. Moralno i intelektualno vaspitanje su dva nerazdvojiva
procesa. To su, u stvari, dva pojavna vida istog procesa. „Onaj koji je sa uspehom prošao kroz
vaspitanje u istinoljubivosti prema sebi...“ veli dalje Frojd, „... trajno je zaštićen od opasnosti
nemoralnosti, makar njegovo merilo moralnosti, na neki način, i odstupalo od onoga koje je u društvu
uobičajeno.“

Ova izjava implicira postojanje univerzalnijih moralnih načela koja nisu relativna kao

što su to socijalne konvencije. Nemoralnost se zasniva na nedostatku istinoljubivosti prema samom
sebi. Znanje – istina je lekovita i vodi do promena u sferi moralnosti.

Moralno i intelektualno vaspitanje su, za Frojda, jedan proces. Tenzija između njih nastaje

zbog nerešenog konflikta između socijalnih i moralnih osećanja, sa jedne strane, i instinktualnih želja
sa druge strane, što vodi do mentalnog bola i poremećaja

. Njihovo pomirenje je uslov za

„ozdravljenje“.

Osnovna vrednost je

, za Frojda, bila

istina.

Tu psihoanaliza ima etiku nauke uopšte. Njena

najveća vrednost, ili „čisto zlato“, kako je to nazvao Frojd, je

metod za sakupljanje plodova sa

drveta znanja

–

istine

Terapija je traganje za istinom o sebi, afirmacijom istine, odbrana te

istine i zauzimanje odgovornog ličnog odnosa prema njoj.

Cilj terapije

Frojd izražava ovako: „ ... pacijent treba da bude

poučen

da oslobodi i ispuni

sopstvenu

prirodu, a ne da liči na nas.“

Pod istinom se misli na istraživanje vlastite psihičke realnosti

, na nalaženje svoje istine o

sebi, a ne neke „naučno dokazane, univerzalne istine“. Mada, lično verujem, da je ono što
doživljavamo kao najsubjektivnije i najintimnije često i najuniverzalnije.

Cilj

psihoanalitičke terapije – vaspitanja je: istraživanje istine o sebi, svoje psihičke realnosti, do

prestanka potrebe za terapijom – vaspitanjem. Jednom rečju

cilj je autonomija

( ako je analizant

hoće ).

Dve osnovne vrednosti ugrađene u psihoanalitički metod su autonomija i istina

Metod

– način odgovara cilju. Osnova psihoanalitičkog metoda je

odnos

pristup čoveku koji

omogućava ostvarivanje ovih vrednosti

. U osnovi psihoanalitičkog metoda je

poštovanje

autonomije analizanta.

Prihvatanjem, razumevanjem, nevrednovanjem analizanta, kreira se

atmosfera koja mu omogućuje samoistraživanje bez straha od osude zbog otkrivanja i
iznošenja istine o sebi

( iako taj strah uvek postoji, on se vremenom doživljava kao nerealan u

odnosu na terapeuta ).

Frojda su često optuživali za moralni relativizam upravo zbog

vrednosne neutralnosti

psihoanalitičkog metoda

. Tačno je to da psihoanalitički terapeut moralno ne vrednuje sadržaje koje

donosi analizant, ali sam taj stav nosi jednu vrednosnu poruku – osnovna vrednost je istina. Da bi se
do nje došlo neophodno je odsustvo moralnog procenjivanja od strane terapeuta ( tzv. „tehnička
neutralnost“ ). Ali

ni dolaženje do istine nije imperativ. Analitičar ne vrednuje negativno ni

otpore koje analizant postavlja na putu ka istini o samom sebi.

On će doći do saznanja onda kada

to bude mogao i hteo, i odgovoran je za svoj napredak. To svakako nije moralni relativizam. Za Frojda
je, podsetimo se, „onaj koji je prošao sa uspehom kroz vaspitanje za istinoljubivost prema samom sebi,
trajno zaštićen od opasnosti nemoralnosti, makar njegovo merilo moralnosti na neki način i odstupalo
od onoga koje je u društvu uobičajeno“.

Na narednim stranicama analiziraću detaljnije psihoanalitički metod u odnosu na navedene

osnovne vrednosti. Počeću od odnosa analitičara i analizanta, analitičke situacije, osnovnog pravila,
pravila apstinencije, preko otpora i transfera do interpretacije i radnog saveza.

Frojd, S. – Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska, 1976. str. 406.

Freud, S. – Studies of Histeria ( 1895 ), The standard edition, London, Hogarth Press, 1957.

Freud, S. – Lines of Advance in P.A. Therapy, Standard edition

Petrović, V. – Diskusija za okruglim stolom „Šta psihoterapija danas nudi pojedincu i društvu“, Vrnjačka Banja,

1987., ( neobjavljen zapis )