Psihoticizam kod počinioca krivičnog djela-ubistvo

UNIVERZITET CRNE GORE

FILOZOFSKI FAKULTET NIKŠIĆ

ODSJEK ZA PSIHOLOGIJU 

Diplomski rad

PSIHOTICIZAM KOD POČINIOCA KRIVIČNOG DJELA - UBISTVO

Mentor:                                                                                                                     Student:

Prof. dr Milorad Simunović                                                                                   Bubanja Tina

            Nikšić, Septembar 2017

Rezime

Psihopatija   predstavlja   skup   crta   ličnosti   koje   se   odlikuju   manipulativnim   i 

koristoljubivim   interpersonalnim   stilom,   emotivnom   površnošću,   impulsivnošću   i 

dezinhibiranošću   kao   i   čestim   uključivanjem   u   antisocijalna   ponašanja.   Istraživanje   je 

sprovedeno kako bi se ispitalo prisustvo psihoticizma kod počinioca krivičnog djela-ubistvo. 

Uzorak   u   istraživanju   činilo   je   30   počinioca   pomenutog   djela   i   30   muškaraca   koji   nijesu 

osudjivani na kaznu zatvora. U istraživanju je korišten Ajzenkov upitnik EPQ. Dobijeni podaci 

govore u prilog tome da postoji statistički značajna razlika izmedju zatvoreničke i normalne 

populacije kada  su u  pitanju dimenzije  psihoticizma i neuroticizma.

Ključne riječi: psihopatija, krivično djelo – ubistvo, neuroticizam

1

1.  UVOD

Psihološko proučavanje kriminaliteta datira od početka dvadesetog veka. Nastavlja se na 

antropometrijska   proučavanja   Lombroza   i   Goringa   koji   je   već   1913.   postavio   hipotezu   da 

kriminogene osobe funkcionišu sa sniženim intelektualnim kapacitetima, što i danas važi kao 

prihvaćen   nalaz.   Prva   teorija   ličnosti   upotrebljena   kao   teorijski   okvir   za   eksplanaciju 

kriminogenog   ponašanja   bila   je   psihoanaliza.   Tako   je   Ajhorn   ponudio   strukturu   ličnosti 

delinkvenata   koja   se   bazira   na   ’’principu   zadovoljstva,’’   odnosno   hedonističkoj   motivaciji   I 

agresivnosti   koje   nastaju   usled   neuspešnih   socijalizacijskih   procesa   (Aichorn,   1925/1955   po 

Hollin, 1989).

Međutim,   prva   teorija   ličnosti   koja   je   u   svom   konceptualnom   okviru   sadržala   I 

eksplicitnu   teoriju   kriminaliteta   bila   je   teorija   Hansa   Ajzenka.   Ova   uticajna   teorija   je   bila 

dominantna istraživačka paradigma u psihološkom istraživanju kriminaliteta, na osnovu nje je 

sakupljeno mnoštvo empirijskih nalaza (od kojih su neki potvrđivali a neki osporavali osnovne 

Ajzenkove pretpostavke), a može se reći i da je danas uticajna (Cale, 2006).

Psihološke teorije ličnosti su prvobitno kriminogene osobe predstavljale kao devijantne 

individue   nudeći   kao   uzroke   ovakvog   ponašanja   mentalnu   insuficijenciju   ili   bolest,   kao   i 

antisocijalne karakteristike ličnosti poput psihopatije. Smatrajući ovakvo viđenje kriminaliteta 

pojednostavljenim i netačnim (i reagujući protiv biološkog redukcionizma u kriminologiji), jedan 

deo   kriminologa   se   početkom   druge   polovine   dvadesetog   veka   distancirao   od   proučavanja 

kriminaliteta preko ispitivanja individualnih razlika. Oni su se okrenuli socijalnim faktorima, 

smatrajući ih za validniji i bogatiji teorijski okvir u proučavanju kriminala (Hollin, 1989).

Međutim, kako je metodološki i statistički arsenal psihologa u istraživanju individualnih 

razlika rastao, sve više se povećavao i broj empirijskih nalaza koji su nedvosmisleno potvrđivali 

značaj ličnosnih dispozicija kao generatora kriminogenog ponašanja (Gottfredson and Hirschi, 

1990   po   Romero   et   al.,   2001).   Pošto   se   ličnost   vratila   u   žižu   proučavanja   kriminogenog   i 

antisocijalnog   ponašanja,   rastao   je   broj  empirijskih   nalaza  koji   povezuju   strukturu   ličnosti   i 

kriminalitet. Ovaj rad ima za cilj da prezentuje neke od dominantnih koncepcija strukture ličnosti 

i njihove relacije sa kriminogenim ponašanjem.

2

1.1. Metodološka napomena: kriterijumske grupe protiv self report indikatora 

Većina istraživanja koja se bave ovom temom koristi nacrte u kojima se skorovi na 

testovima   ličnosti   koje   su   postigli   subjekti   u   kriterijumskoj   grupi2   (najčešće   osuđenici   na 

služenju   zatvorske   kazne),   porede   sa   skorovima   ispitanika   koji   pripadaju   kontrolnoj   grupi 

(odnosno osobe za koje ne postoji 

znana 

istorija delinkventnog ponašanja). Kejl navodi najmanje 

tri metodološke zamerke ovakvom tipu nacrta (Cale, 2006):

1. Zatvorenici na odsluženju zatvorske kazne su samo deo populacije koju karakteriše 

kriminogeno ponašanje. Postoje dva razloga na osnovu kojih bi se mogla postaviti hipoteza da je 

struktura   ličnosti   ovih   osoba   značajno   drugačija   od   delinkvenata   koji   nikada   nisu   hapšeni, 

odnosno onih koji nisu bili na odsluženju zatvorske kazne. Prvi je zasnovan na samoj činjenici da 

određene sposobnosti i crte ličnosti mogu biti odgovorne da osobe izbegnu hapšenje, kao što je 

inteligencija na primer, ili nepostojanje Impulsivnosti i emocionalne nestabilnosti uopšte (tako i 

nalaz   da   kriminogene   osobe   postižu   niže   skorove   na   testovima   inteligencije   važi   samo   za 

osuđeničku   populaciju   i   pitanje   je   da   li   se   može   generalizovati   na   celokupnu   populaciju 

kriminalaca). Dakle uhapšenici čine samo deo populacije osoba koje produkuju kriminogeno 

ponašanje i moguće je da je ona specifična u pogledu strukture ličnosti.

Drugo, samo smeštanje u ustanovu zatvorskog tipa je važna konfundirajuća varijabla 

kada je u pitanju ispitivanje crta ličnosti, jer dobijeni skor je modifikovan 

uticajem institucije 

na 

osobu. Na primer postoje podaci da intenzitet dimenzije Ekstraverzija opada sa hapšenjem i 

smeštanjem u ustanovu. Zbog ovoga je teško utvrditi da li je dobijeni skor na merama ličnosti 

povezan sa kriminogenim ponašanjem ili sa institucionalizacijom.

2. Kontrolna grupa u ovakvim nacrtima se uglavnom sastoji od ispitanika protiv kojih 

nikada nije vođen prekršajni ili krivični postupak. Međutim ovo ne znači da osobe u kontrolnoj 

grupi ne emituju delinkventno ponašanje. Neki autori smatraju da nije opravdano koncipirati 

kriminalitet kao dihotomnu varijablu već kao kontinualnu, gde bi se uhapšenici nalazili bliže 

jednom kraju ove dimenzije, a ispitanici u kontrolnoj grupi na suprotnom polu (Eysenck & 

Gundjonsson, 1989).

4

Neuroticizam, da bi ovim faktorima u svom kasnijem radu dodao i Psihoticizam (Eysenck and 

Eysenck, 1976). Konceptualizacija Ekstraverzije se zasniva na Pavlovljevim eksperimentima sa 

klasičnim uslovljavanjem i radu Moskovske fiziološke škole. Njenu srž čini postavka da postoje 

individualne razlike u pragu draži na koje centralni nervni sistem reaguje, odnosno stepenu 

njegove   pobudljivosti   (arousal).  

Ekstraverti

  su   osobe   koje   imaju   viši   prag   pobuđenja,   te   su 

prinuđeni   da   stalno   traže   nove   stimulacije,   i   kod   njih   je   sticanje   uslovnih   reakcija   otežano. 

Neuroticizam  

predstavlja   emocionalnu   nestabilnost,   nesposobnost   da   osoba   prevlada   stres   i 

tendenciju ka generisanju depresivnih, anksioznih i drugih proneurotskih stanja. Zasnovana je na 

karakteristikama autonomnog nervnog sistema kao i funkcionisanju hipotalamusa i limbičkog 

sistema.   Psihoticizam   je   formulisan   da   opiše   pro-psihotične   crte   ličnosti.   Osobe   sa   visokim 

Psihoticizmom   po   Ajzenku   su   hladne,   neempatične,   agresivne,   egocentrične   i   često   emituju 

Impulsivna i antisocijalna ponašanja (Eysenck & Eysenck, 1976).

Što se tiče odnosa između faktora ličnosti i antisocijalnog i delinkventnog ponašanja, 

Ajzenk   je   postavio   hipotezu   da   osobe   koje   produkuju   ovakva   ponašanja   poseduju   visoko 

izražena sva tri faktora ličnosti. Visoku Ekstraverziju kod delinkvenata obrazlagao je time da 

smanjena   mogućnost   učenja   uslovljavanjem,   koja   odlikuje   Ekstraverte,   otežava   formiranje 

savesti,   čija   je   funkcija   upravo   da   inhibira   antisocijalna   i   amoralna   ponašanja.   Visok 

Neuroticizam kod delinkvenata odgovoran je za burne i neodgovarajuće reakcije, ali ulogu ove 

dimenzije Ajzenk je video prvenstveno u interakciji sa Ekstraverzijom.

Međutim, po samoj svojoj definiciji Psihoticizam bi teorijski trebalo da u najvećoj meri 

bude odgovoran za generisanje kriminogenog ponašanja: agresivnost, nesposobnost empatije pa i 

propsihopatske   sklonosti   koje   se   takođe   nalaze   među   deskriptorima   Psihoticizma,   su   u 

Ajzenkovoj teoriji najbolji kandidati za konstituente ličnosti kriminalaca. Istraživanja koja su za 

cilj   imala   da   empirijski   testiraju   povezanosti   Ajzenkovih   faktora   sa   antisocijalnim   i 

kriminogenim ponašanjem nisu u potpunosti podržala njegove hipoteze. Ovo se pre svega odnosi 

na dimenziju Ekstraverzije.

U   nekoliko   meta-analitičkih   studija   nije   bilo   značajnih   povezanosti   ovog   faktora   sa 

kriterijumskim ponašanjem ili je ona bila slaba. U studiji Milera i Lajnama Ekstraverzija je 

korelirala sa antisocijalnim ponašanjem veoma nisko: od .01 do .1 (Miller and Lynam, 2001). 

Već je pomenuto da postoje nalazi koji govore da hapšenje prestupnika i smeštanje u ustanovu 

smanjuje skorove na ovoj dimenziji: pojava poznata kao Efekat hapšenja. Tako je u studiji