         Највећа држава старог века створена је на Апенинском полуострву.
Био је то Рим. Средином VIII века пре н.е. Рим је био само град-држава у
долини реке Тибар. После више стотина година ратовања он је постао
престоница да тада највећег царства. Брз напредак привреде пре свега
занатства   и   трговине   омогућио   је   његово   јачање.   У   старом   веку   се
веровало да је Рим свој успон дуговао добром и постојаном државном
уређењу, и добро организованој, опремљеној и обученој војсци, која је
била подељена на легије, јединице од по 6000 људи.
             Римљани су почели да ратују са својим суседима, а затим и са
народима који су живели у удаљенијим областима. Ови ратови завршени
су средином III века пре н.е. када се читава Италија нашла под римском
влашћу.   Затим   су   Римљани   кренули   у   освајања   изван   Апенинског
полуострва, најпре са Картагином а затим и са хеленистичким државама
на истоку: Македонијом, Грчком, Сиријом и Египатом.

1.Пунски ратови (264-146 год.пре н.е.)

После освајања Италије и победе над Пиром, Рим је постао једна од најмоћнијих

држава у западном делу Средоземног мора и није случајност што су источне државе
које нису могле да парирају његовој војној сили биле заинтересоване за успостављање
дипломатских   односа   са   Римом.   Египат   је   први   отпочео   дипломатску   сарадњу   са
Римом, 273 г.пре н.е. Експанзија римске моћи довела је до сукоба са Картагином,
најјачом западном државом у то време.
        Град Картагина налазио се на северозападној обали Африке, у данашњем Тунису.
Основали  су  га,  у  давна времена,  досељеници из  феничанског  града Тира,  а њено
уздизање почиње од VI века пре.н.е. потчинивши феничке градове на северноафричкој
обали.
Картагина је ширила свој утицај и на друге области западног дела Средоземног мора
да би пред крај  IV и на почетку III века пре.н.е. постала најјача држава западног света.
       Економску основицу Картагине чинила је посредничка трговина, а велику улогу је
одиграла и пољопривреда којој је погодовало плодно то северноафричке обале као и
то   што   је   Картагина   прва   применила   рад   робова   у   већим   размерама.   Политички
поредак је био олигорхијски – на челу су два суфета,које је бирала народна скупштина,
али је највиша власт била у рукама аристократског већа састављеног од 30 људи. Од
других установа нарочит значај имало је веће ,,сточетворице” , по угледу на спортске
ефоре, а читавом спољном и унутрашњем политиком руководила је ,,плутократија“.
             Картагинска војска била је најемничка и у њој су служили Либијци, Келти,
Италијци   и   Грци,   а   често   се   догађало   да   су   тим   трупама,   осим   истакнутих
Картагињана,   понекад   командовали   и   најемнички   команданти.   Догађало   се   да
Картагинске војсковође некада дејствују независно од владајуће олигархије и долазе у
сукоб са њом.

         У Шпанији, Картагини су припадали Гадес, Малока и Абдера. Картагињани су се
учврстили   на   западној   половини   Сицилије   и   гајили   су   амбиције     да   освоје   и   њен
матични део и крајем осамдесетих година  III  века пре.н.е. завладали су већим делом
Сицилије.

      Много пре но што ће постати снажна Италска држава. Рим је ступио у трговачке
односе   са   Картагином   због   тога   што   Картагина   није   своју   трговину   сматрала
угроженом,   будући да Рим није важио за неку већу поморску силу у  V  и  VI  веку
пре.н.е. и да није имао флоту за рат ни за трговину. Први уговор је склопљен 509
године, а новим уговором из 348г. сарадња је обновљена, да би трећим уговором из
279 године савез био претворен у војни савез против Пира. Картагина је на Рим још
увек гледала као на противтежу римским градовима.

Плодна Сицилија привлачила је пажњу римских земљопоседника и трговаца: све

луке у јужној Италији припојене су римској држави; Интереси Напуља и Тарента
постали су истовремено и интереси Рима. Тада је Картагини постало јасно да ће Рим
подржати Сицилијанске Грке у њиховој борби са Картагињанима, па је сукоб између
Рима и Картагине био неизбежан.

_______________________________________________________________________

Машкин Н., Историја старог Рима, Београд, 1978 стр.117

Други пунски рат (218-201)

После угушења устанка најамника и робова Хамилкар Барка пренео је своју

делатност   у   Шпанију,   надајући   се   да   ће   експлоатацијом   природних   богатстава
Пиринејског   полуострва   ојачати   војску   и   припремити   је   за   будући   рат   са   Римом,   а
истовремено надоместити губитке. Хамилкар Барка (,,Муња”) провео је у Шпанији осам
година, гушећи постепено отпор Иберских и Келтских племена које је затекао. Он је тамо
довео   и   деветогодишњег   сина   Ханибала,   пошто   га   је   предходно   натерао   да   се   пред
жртвеником закуне да ће вазда бити непријатељ римског народа. Хамилкар је изненадном
смрћу 229 године спречен да спроведе свој план до краја. Наследио га је зет Хаздурбал
који   је   основао   Нову   Картагину   –   главно   картагинско   упориште   на   Пиринејском
полуострву.
         Римљани су 226 године послали изасланике и склопили са Хаздурбалом уговор по
коме Картагињани нису смели да прелазе реку Ибар (Ebzo)  у бојне сврхе. Када је 221
године Хаздурбал убијен, наследио га је, тада већ двадесетогодишњи Ханибал. Млад, али
способан и зрео војсковођа сматрао је да је Картагина спремна за рат против Римљана.
Римљани, уплашени наглим јачањем  Картагине, такође су се припремили за рат. Једини
град у Шпанији који се није покорио Ханибалу, већ је стао на страну био је Сагунт. Под
изговором да је Сагунт напао једно од племена лојРалних Ханибалу, Картагина је напала
Сагунт,   али   је   град   освојен   тек   после   осмомесечне   опсаде,   219   године.   Пошто   су
Картагињани одбили захтеве римске делегације, нови рат је био на помолу

ОВДЕ ЈЕ КАРТА

_______________________________________________

Мишулин А., Историја старог века, Београд,.1946 стр.105

Римљани су намеравали да картагињане нападну истог времена у Африци и

Шпанији, али их је Ханибал предухитрио и с пролећа 218. прешао Пиринејске планине и
кренуо за Италију. С њим је била одабрана војска од 50 хиљада пешака, 9 хиљада
коњаника и неколико десетина слонова. Он се уздао да ће италска племена, покорена од
Рима, нарочито Гали, прећи на страну Картагине. Крећући се уз Рону, Ханибал је стигао
под главни алпијски превој. Прелаз преко планина био је тежак. Наступио је септембар и
почео је да пада снег. Слонови, људи и коњи клизали су се и пропадали у провалије.
Половином октобра намучена војска спустила се у равнице Италије. Ханибалу је остало
свега 20 хиљада пешака, 6 хиљада коњаника, скоро без коња и само један слон

       Чувши за Ханибалов поход, Римљани су одустали од шпанског похода, као и од
афричке   експедиције,   те   су   се   конзули   Публије   Корнелије   Сципион     и   Тиберије
Семпроније Лонг вратили на Апенинско полуострво. Уследила је битка код реке             ,
где је Ханибал разбио Сципионове трупе, а потом  и уједињену војску оба конзула, близу
реке Требије.
         У борбама политичких групација које су уследиле после ових пораза за конзула је
изабран јавни радник Гај Фламиније.
         Општи устанак келтских племена који је избио после пораза Римљана код Требије
ишао је у прилог Ханибалу.
Он је у пролеће 217 напустио зимски логор, да би наставио офанзиву на Италију. Римске
трупе,  сконцентрисане   у  Аримину  и Арецији  нису  могле  да  обаве  свој  задатак –  да
спрече Ханибала преко Апенинских планина. Картагинска војска марширала је 4 дана
мочварном низијом реке Арно. Пошто је сазнао да Картагинска војска креће ка југу, Гај
Фламиније је решио да стигне непријатеља, не чекајући помоћ свог колеге. Фламиније је
морао да прође уском долином између Тразименског језера и планина. Стигавши тамо
пре њега, Ханибал је распоредио своје војнике по висовима и бреговима који су оивичили
равницу, и тако спреман дочекао непријатеља, задавши му тежак пораз.
Један део римске војске се предао, а други је бачен у језеро. Ханибал је Римљане држао у
заробљеништву, али не и њихове савезнике, јер није ратовао против Италика већ против
Римљана. У битци је погинуло 15 000 Римских војника

Крећући се даље према југу, Ханибал је опустошио Умбрију и  Пиценум  и зауставио се у
Апулији,   где   је   оставио   трупе   да   се   одморе   и   извршио   реорганизацију   пешадије   по
римском узору.
                   Вест о поразу резултирала да је Фламиније смењен и за диктатора је именован
Квинт Фабије Максим. Он је прозван Кунктатором (Оклеволом), јер се плашио пресудних
битки   и   непријатеља   је   узнемиравао   ситним   чаркама,   рачунајући   на   исцрпљивање
противника. Међутим, његове методе нису наилазиле на одобравање, чак ни код његовог
најбољег   сарадника,   Марка   Муниција,   команданта   коњице.   Задавши     Картагињанима
пораз у једној случајној борби, Муниције је, мимо обичаја, изабран за другог диктатора.
Али, Ханибал је брзо поразио Муниција, а његове трупе спасао је Фабије, чиме је доказао
исправност своје гарнизонске тактике. Стекао је додатне симпатије задржавши римске
савезнике, тј. Спречивши их да пређу на Ханибалову страну.

____________________________

Исто, стр.106

Машкин Н., Историја старог Рима, Београд, 1978 стр.129