Racionalni model odlučivanja
sa potrebom za poslovnim uspehom u budućnosti
Reinženjering nije običan posao. Tradicionalne paradigme za implementaciju su od male
vrednosti u kontekstu radikalne, višedimenzionalne promene. Reinženjering zahteva
jedinstven stil primene, koji se očituje u pridržavanju sledećih uputstava:
Uvek počnite sa klijentom
.
Prepoznajte da je svrha procesa da stvori novu vrednost za klijenta i osigurajte da je sav rad
usmeren na zadovoljavanje njihovih potreba. Postavite ostvarive ciljeve. Ljudi su uvek
motivisani da napuste tradicionalno i zaista počnu iz početka samo kada su u stanju da
ostvare ciljeve koji su pred njima postavljeni kao izazov.
Radite brzo
.
Reinženjering neće uspeti ako se sprovodi opreznim koracima. Mora da bude sproveden pre
nego što ga otpori u organizaciji prevladaju.
Tolerišite rizik
Nema napretka bez rizika. Nepoznato je uvek zastrašujuće, ali najveći rizik dolazi od
održavanja status quo.
Prihvatite nesavršenost.
Reinženjering je iterativni proces. Kada se upuštate u nepoznato neizbežno je da načinite
greške i neophodno je da učite na njima.
Nemojte prestati prerano.
Veliki broj organizacija zaustavi reinženjering proces čim počnu da vide neke rezultate. To je
podjednako loše kao i zaustaviti proces pred prvim teškoćama. Izdržljivost i strpljenje su
potrebni da bi se postigli značajni rezutati.
4
1. Teorije i koncepti donošenja odluka
Izučavanje procesa donošenja odluka predstavlja danas jednu od najpopularnijih istraživačkih
oblasti u menadžmentu i upravljanju uopšte. Budući da je proces donošenja odluka
interdisciplinarnog karaktera, teorijska izučavanja ove oblasti disperzirana su kroz nekoliko naučnih
disciplina, kao što su matematika, statistika, operaciona istraživanja ekonomija, psihologija i
sociologija. Ono što karakteriše izučavanje i razvoj ovih disciplina jeste konfliktnost rezultata.
I pored toga, izdvojila su se dva teorijska pravca sa stanovišta procesa donošenja odluka. Jedan od
njih označava se kao racionalistički, normativan ili "zatvoren" i usmeren je ka propisivanju
racionalnih procedura za odlučivanje. Drugi je označen kao bihevioristički, deskriptivan ili
"otvoren", zainteresovan za načine na koje ljudi zaista donose odluke, bilo da je taj način racionalan
ili ne. Iako ima dosta variranja u okvirima ova dva prilaza, mogli bismo da izdvojimo dve teorije
koje su njihovi najbolji predstavnici. To su teorija firme i teorija ponašanja firme.
2
Karakteristika normativne teorije odlučivanja jeste definisanje postupka po kome će idealno
racionalan, super inteligentan pojedinac donositi odluke. Potpuno su zanemareni problemi na koje
pojedinac nailazi prilikom donošenja odluka. Budući da je pretpostavka ove teorije sposobnost
identifikovanja svih mogućih opcija, samim tim je osnovna karakteristika ovog odlučivanja
zatvorenost sistema, deterministički način odlučivanja, kao i racionalan pristup odlučivanju. Odluke
koje su donesene na ovakav način su rutinske odluke. Odlučivanje sa ovim karakteristikama
moguće je izvesti uz pomoć relevantnih informacija i odgovarajućeg softvera, odnosno uz pomoć
određenog matematičkog modela. Valjanost odluka procjenjuje se na bazi valjanosti pretpostavki o
promjenjivim veličinama u modelu, odnosno od njihovog odražavanja realnog sveta. Da bi
matematički model vjerno odražavao prirodu problema, potrebno je da se svi koeficijenti,
parametri, funkcija cilja i sistem ograničenja realno prikažu. Osnovni razlozi za prihvatanje
normativne teorije o odlučivanju su:
Pokazalo se da su pojedinci motivisani da budu efikasni u ostvarivanju svojih ciljeva,
posebno u uslovima kada mogu da uče na bazi svog iskustva. Zbog toga je logično da proces
odlučivanja opisujemo kao proces maksimizacije.
Konkurencija favorizuje racionalno ponašanje pojedinaca i organizacija. Optimalne odluke
povećavaju šansu preživljavanja u konkurentskom okruženju, a samo je mali broj individua
koje ostvaruju racionalnost na cijelom tržištu.
Teorija firme
kao reprezentativni predstavnik normativne teorije odlučivanja proučava na koji
način firma može da ostvari maksimalan neto-prihod pri datim cenama i određenoj funkciji
proizvodnje, pod pretpostavkom da firma posluje na tržištu perfektne konkurencije. Maksimizacija
profita postiže se optimalnim miksom inputa i outputa. Kasniji razvoj teorije firme uključivao je i
imperfektna stanja na tržištu (monopoli i oligopoli) ali uz očuvanje osnovnih teorijskih postavki.
2
dr. Rade Tanjga , mr Mitja Tanjga ,Teorija Odlučivanja , Visoka škola za ekonomiju i informatiku
5
donošenju odluka koristi, ali ne kao idealne, mitske načine razmišljanja, već one prilagođene
stvarnim ljudima.
Razlika između normativnog, deskriptivnog i perspektivnog može se objasniti i preko kriterijuma
ocjene njihove validnosti. Normativni modeli se ocjenjuju na bazi teorijske adekvatnosti.
Deskriptivni modeli ocjenjuju se sa stanovišta empirijske validnosti. Perspektivni modeli ocjenjuju
se sa stanovišta sposobnosti da zaista pomognu u donošenju kvalitetnih odluka.
1.1 Poslovno odlučivanje
Poslovno odlučivanje je veština, kao i svaka druga, koja se usavršava vremenom i samim
iskustvom, jer svako od nas svakodnevno donosi odluke, i to na desetine njih. Za razliku od odluka
u privatnom životu koje se donose uglavnom intuitivno i obuhvataju samo manji broj osoba, odluke
u poslovnom životu ne mogu se oslanjati samo na instituiciju, jer zavisno od nivoa na kojoj se
odluke donose, obuhvataju manji ili veći broj zaposlenih ljudi. Ukoliko ste predsednik države ili
premijer, o vašim odlukama zavisiće sudbina možda i svih građana jedne zemlje.
Poslovno odlučivanje zahteva više sistematičnosti nego odlučivanje u privatnom životu zato
što ono obuhvata veći broj ljudi, odnosno članova same organizacije. Šta je nivo odlučivanja viša,
to je i samo odlučivanje važnije jer se tiče većeg broja članova organizacije, pa pogrešna odluka
može imati katastrofalne posledice za oganizaciju kao celinu.
Potreba za odlučivanjem postoji u svim vrstama poslova iu svim organizacijama. To znači
da nema ni jednog radnog mesta na kojem se ne donose odluke. Razlika između pojedinih radnih
mesta ogleda se u tome kolika je važnost (značenje) donesenih odluka. Tako razlikujemo strateške i
izvršne odluke, zavisno o radnom mestu. Kod izvršnih radnih mesta, u strukturi radnog vremena
dominiraju izvršne odluke, za razliku od menadžerskih radnih mesta, kod kojih dominiraju strateške
odluke nad izvršnim. Udeo strateških odluka zavisi o nivou managementa unutar organizacione
strukture, pa što je radno mesto menadžera su bliže organizacionom vrhu, udeo trateških odluka će
biti veći.
Poslovno odlučivanje zahteva više sistematičnosti nego odlučivanje u privatnom životu zato
što ono obuhvata veći broj ljudi, odnosno članova same organizacije.
Što je nivo odlučivanja viši, to je i samo odlučivanje važnije jer se tiče većeg broja članova
organizacije, pa pogrešna odluka može imati katastrofalne posledice za oganizaciju kao celinu.
Potreba za odlučivanjem postoji u svim vrstama poslova i u svim organizacijama. To znači da nema
ni jednog radnog mesta na kojem se ne donose odluke.
7
