1. U V O D
Podsticanje kreativnosti predstavlja složen socijalno-vaspitni postupak
koji obuhvata podsticanje, pojave pokretanja, uvežbavanja, negovanja i
razvijanja stvaralačkog potencijala.
Pre svega postavlja se pitanje : šta je to
kreatvnost
? Jedna konkretna
definicija ne postoji. Etimološka analiza termina kreativnosti vodi latinskoj reči
creare
= rađati, izvojevati. Termin je tokom vremena trebalo da dokaže svoju
legitimnost nizom drugih termina kao : kreativna mašta, nasledno imaginativno
iskustvo, fluidna inteligencija, divergentno mišljenje,itd. To je razlog zbog kojeg
je tokom istorije formulisan niz definicija kreativnosti. Navešću samo neke:
- “Kreativnost je sposobnost da se u svet uvede neka izvesna novina”-
J.L.Moreno
- “Kreativnost specijalna sposobnost duha da organizuje elemente
spoljnog sveta (kulturne ili tehničke elemente), kako bi oni bili predstavljeni u
novom vidu, čime se ostvaruje kreativna radnja.”- Enciklopedija Hachette
- “Kreativnost je prilagodljivost sa prevazilaženjem.”- Ž. Pijaže …
U školskoj pedagogiji formulisana je sledeća definicija kreativnosti:
“kreativnost je proces kojim se čitava ličnost jedinke fokusira u nizu faktora
(bioloških, psiholoških, socijalnih), što ima kao rezultate ideju ili nov, originalan
proces, od praktične ili društvene koristi ili bez nje.” (P.P.Neveanu, M. Zlate, T.
Cretu, “Psihologie”). U tom smislu, potrebno je imati u vidu čitav sistem uslova
ili činilaca koji su povoljni za unapređivanje i razvoj kreativnosti:
1. strukturni činioci, bitni za kreativnost;
2. opšti činioci za razvijane i isticanje ličnosti dece;
3. činioci psihološko-socijalne sredine i psihološko-vaspitnog
okruženja, koja stimulišu stvaralačko unapređivanje i razvoj.
Kod predškolske dece kreativnost je vrlo dobro izražena. U
aktivnostima kao: igre po ulogama, igre stvaralaštva, priče iz mašte ili sa
zadatim početkom, crteži iz mašte, itd., deca se razlikuju po stepenu iskazivanja
kreativne mašte. Naravno, osim samog nasleđa da je i podsticajna sredina u
kojoj se dete razvija neraskidivi faktor za razvoj kreativnosti jer kreativnost koja
se ne razvije radom ostaje samo neiskorišćena mogućnost da se ispolji neki
talenat, dok u uslovima sistematskog rada i obrazovanja ona može da se ispolji i
iskaže u svom pravom obliku.
U narednim poglavljima osvrnućemo se na najbitnije od njih.
2
2. RAZVOJ DEČJEG MIŠLJENJA
Kao što je psihološkim istraživanjima utvrđeno, svaki uzrast karakterišu
za njega specifične forme mišljenja i saznavanja koje se, kada je u pitanju
predškolsko dete, razlikuju od mišljenja i saznavanja odraslog čoveka. Otuda i
vaspitno-obrazovni rad, koji se sa njima obavlja, ima osobenosti koje se, sa
jedne strane, ogledaju u uvažavanju pomenutih specifičnosti, ali i postupcima,
koje treba da umanje ostajanje na njima i, eventualno, negativne uticaje ovih
specifičnosti na naredni razvojni stupanj.
Najelementarniji oblik mišljenja, koji se prvi javlja kod dece ranih
uzrasta, je
praktično-opažajno mišljenje
. Njegovo osnovno obeležje je tesna
povezanost misaonih procesa sa praktičnim radnjama. U prve četiri godine
života, deca mogu kao predmet svojih misli da imaju samo ono što vide, čuju ili
mogu uhvatiti rukama, a tako rešavaju i zadatke kojih se prihvate. Pri kraju prve
ili na početku druge godine, dete rešava praktične zadatke koji uključuju
mišljenje. Tako npr., kada na pokrivaču primeti igračku, dete povuče pokrivač
sebi i na taj način dođe do igračke. Da bi došlo do cilja ono koristi pomoćno
sredstvo. U raznim situacijama dete se snalazi tako što što neka svoja praktična
iskustva koristi u novim uslovima.
Govor postepeno ima sve značajniju ulogu. Kod trogodišnjeg deteta
zapažamo dve istovremene aktivnosti, govornu i intelektualnu aktivnost, koje su
usmerene ka rešavanju zadatka. To je više govor povodom zadatka. Na
sledećem stupnju razvoja, ono što dete govori je u vezi sa onim što čini. Značaj
takvog govora je veoma veliki jer se njegove misaone operacije odvijaju na
verbalnom planu. Dalji razvoj mišljenja i govora usmeren je u pravcu, sve veće
verbalizacije inteligencije i intelektualizacije govora. Govor sada prethodi
aktivnosti dok se ranije javljao na njenom kraju. Dete počinje glasno da misli i
opravdano se može reći da govor usmerava dečiju aktivnost.
U predškolskom periodu dete prelazi sa opažajno-praktičnog na
opažajno-predstavni
nivo. Ovo mišljenje se javlja u situacijama koje zahtevaju
snalaženje, ne samo na praktičnom, nego i zamišljenom, simboličkom planu. U
igri, prilikom likovnog izražavanja, konstruisanja i dr. dete se osposobljava da
predvidi rezultat svog praktičnog delovanja, planira svoju aktivnost i načine na
koje će da reši neki problem. Starija predškolska deca su u stanju da uoćavaju
složene zavisnosti među objektima i predviđaju rezultate praktičnog delovanja.
Sa formiranjem predstava o osnovnim, suštinskim osobinama i odnosima
između predmeta i pojava, stvara se osnova za razvoj pojmovnog ili
logičkog
mišljenja
, koje se temelji na simboličkim zamenama, posebno na govoru. Njega
