1)
Појам и дефиниција радног права
У дефинисању радног права полази се од његовог предмета и његове садржине, као и од
природе, карактера и суштине радних односа. Радно право се може посматрати:
са нормативног становиштва;
са фактичког, односно практичног аспекта;
као теоријско-научна дисциплина;
као наставна дисциплина;
са националног и интернационалног становишта.
За радно право се везује више значења.
Под радним правом схваћеним
у нормативном смислу
подразумева се посебна грана права,
тј. скуп правних норми и начела садржаних у хетерономним и аутономним изворима права којима
се уређују радни односи, тј. односи између послодавца и запослених.
Радно право посматрано са
фактичког
, тј.
практичног аспекта
подразумева примену
правних норми и начела садржаних у радном законодавству и другим радноправним прописима
донетим, односно насталим на унутрашњем и међународном праву.
Радно право се сматра и
теоријско-научном дисциплином
због тога што се бави изучавањем
радних односа, прописа којима се ти односи уређују и правила и принципа на којима се темељи
систем социјалног осигурања запослених и других осигураника и осигураних лица.
Радно право се третира и као
засебна наставна дисциплина
, која се због своје актуелности и
изузетног значаја изучава на многим универзитетима, факултетима и другим образовним
институцијама широм света.
Радно право се може посматрати са
националног
и
интернационалног становишта
. Осим
унутрашњег радног права, постоји и међународно радно право. Постоје домаћи и међународни
извори радног права. Међународни извори радног права могу бити интернационалног, регионалног
и међудржавног карактера.
На основу различитих аспеката посматрања и изучавања,
радно право се може дефинисати
као посебна грана права и засебна теоријско-научна и наставна дисциплина у оквиру које се
изучавају радни односи и правне норме и начела на којима се ти односи заснивају, као и посебни
облици социјалног осигурања запослених и других осигураника и осигураних лица.
2)
Предмет и методи радног права
Предмет радног права
(као правне и теоријско-научне дисциплине) – су радни односи, тј.
односи који се на раду и у вези са радом успостављају између послодавца и запослених. Ти односи
су индивидуални и колективни радни односи.
Индивидуални радни односи
су односи који се успостављају између послодавца и запосленог
и тичу се уређивања индивидуалних радних права, обавеза и одговорности.
Колективни радни односи
су односи који се успостављају између послодавца, односно
удружења послодаваца, на једној страни, и запослених, односно синдиката на другој страни, а
поводом уређивања, остваривања и заштите колективних радних права, обавеза и одговорности.
Радно право се најпре развијало у оквиру грађанског права јер су се радни односи дуго
темељили на уговору о раду. Постепеним преображајем уговора о раду и издвајањем радних
односа из оквира грађанско-правних односа, стварали су се предуслови и за постепено
осамостаљивање радног права, односно за његово прерастање у самосталну правну, теоријско-
научну и наставну дисциплину. До његовог коначног осамостаљивања и дефинитивног прерастања у
засебну правну и научну дисциплину долази почетком 20. века.
Нормама радног права су заштићени сви запослени, без обзира на који посао обављају, у којој
организацији раде и како су засновали радни однос.
Предмет и садржину радног права чине радни односи, у извесној мери и принципи, институти,
организационо-правна и друга питања из области рада и радних односа. Предмет радног права
~
2
~
обухвата и питања везана за посебну заштиту и осигурање запослених за случај болести,
инвалидности, старости и других социјалних ризика, јер је то осигурање у вези са њиховим
радноправним положајем.
Свака правна и научна дисциплина у изучавању свог предмета користи се одређеним
методама.
Методи
који се користе су:
метод истоијског материјализма
, као основни, и
циљни, компаративни, социолошки, системски, нормативни и други методи
, као
посебни.
Историјски материјализам
као основни метод радног права подразумева постизање
дијалектичког јединства форме и садржине радноправног и друштвено-радног односа. Радноправна
регулатива се ствара тако да одговара реалним друштвеним потребама и реалним интересима
субјеката на које се односи.
Коришћењем
нормативног, социолошког, компаративног, циљног, системског
и других
посебних метода стварају се одговарајући предуслови за потпунију изградњу, тумачење и примену
радноправне регулативе, као и за свестраније изучавање индивидуалних и колективних радних
права, обавеза и одговорности.
Применом већег броја метода доприноси се стварању адекватне радноправне регулативе,
њеној бољој примени и потпунијем изучавању предмета радног права, што је у интересу свих.
3)
Значај радног права
Радно право се сврстава у ред веома актуелних и значајних правних и теоријско-научних
дисциплина. Његов значај и актуелност произилазе из значаја и актуелности рада и радних односа,
зато што се рад и радни односи сматрају кључним фактором опстанка и развоја сваког друштва.
Значај радног права произилази и из чињенице да се његовим нормама уређују радни односи
милиона људи. Тако да значај радног права није само правне природе него и економске, политичке
и друге природе.
Правни значај радног права
заснива се на чињеници да се његовим нормама уређују права,
обавезе и одговорности из радног односа.
Друштвено-економски значај радног права
произилази из чињенице да се његовим нормама
уређују зараде и други услови рада, од којих зависи материјални, социјални и укупни друштвени
положај запослених и њихових породица.
Друштвено-политички значај радног права
огледа се у томе што од норми радног
законодавства и друге радноправне регулативе не зависе само услови рада и запослења него и
услови живота запослених и њихових породица. Ако су ти услови добри и прихватљиви, запослени
ће бити задовољни својим статусом у организацији и свеукупним положајем у друштву. Такво стање
ствари може утицати и на њихово политичко расположење, било у негативном, било у позитивном
смислу. Политика која доводи до бољих услова рада и живота ужива већу подршку запослених и
обрнуто.
7 Место
радног права у правном систему
Радно право по својим доминантним обележјима припада јавном праву, а не приватном
праву.
У нашој земљи радни односи се уређују законским регулативама и нормама садржаним у
колективним уговорима и општим актима послодаваца. У извесној мери, ти односи се уређују и
уговорима о раду. На исти или сличан начин радни односи се уређују и у већини других земаља.
Радно право је настало у оквиру грађанског права.
~
3
~
условима често уређују и питања која се у редовним приликама регулишу законским нормама, како
у области радних односа, тако и у другим областима.
Правилником
се ближе уређују поједниа питања која законом нису детаљно уређена (нпр.
министар надлежан за ра у Влади РС доноси: Правилник о радној књижици, Правилник о упису
синдикалних организација у регистар, Правилник о регистрацији колективних уговора, итд.).
Аутономни извори радног права домаћег порекла
Аутономни извори
радног права настају вољом синдиката и послодаваца. Улога државе се не
искључује до краја. Она се појављује у улози преговарачке стране у поступку колективног
преговарања, одређује садржај и домет колективних уговора о раду и других аутономних општих
аката, решава радне спорове. У
аутономне изворе
радног права домаћег порекла спадају:
колективни уговори и
други одговарајући општи акти.
а) Колективни уговори о раду
–
Колективни уговор је најважнији аутономни извори радног права.
То је специфична врста уговора, намењена искључиво регулисању односа између послодаваца и
запослених.
Колективни уговор
је
писмени споразум између послодаваца
, групе послодаваца или
послодавачке организације, с једне,
и синдиката
(професионално-струковне организације радника),
с друге стране, којим се уређује радноправни режим односа између радника и послодаваца, као и
права и обавезе самих странака (потписника) колективног уговора.
Према
Препоруци Међународне организације рада
колективни уговор се дефинише као
писмени споразум који се односи на услове рада и запослења између послодавца, групе послодаваца
или једне организације или више организација послодаваца,
с једне стране
, и једне организације или
више репрезентативних организација радника или
(ако таквих организација нема)
представника
заинтересованих радника, које правоваљано бирају радници и дају им пуномоћје саобразно
националним прописима,
с друге стране.
Колективним уговором, у складу са законом и другим прописом, уређују се права, обавезе и
одговорности из радног односа, поступак измена и допуна колективног уговора, међусобни односи
учесника колективног уговора и дурга питања значајна за запосленог и псолодавца. Колективни
уговор се
закључује у писаној форми
, на одређено или на неодређено време. У нашој земљи
колективни уговор може се закључити као
општи
и
посебан
и као
колективни уговор код
послодавца.
Колективни уговор на
страни запослених
закључује
репрезентативни синдикат
, а на
страни послодаваца
–
послодавац
или
одговарајуће удружење послодаваца
, у зависности од нивоа
колективног преговарања. Потписиници (учесници) колкетивног уговора који се закључује
на нивоу
предузећа
, су
послодавац
и
репрезентативна организација синдиката,
односно
послодавац и
већински синдикат.
Колективни уговор за
територију јединице територијалне аутономије и
локалне самоуправе
закључују
репрезентативно удружење послодаваца
и
репрезентативни
синдикат.
Колективни уговор садржи
облигациони
и
нормативни део.
Облигациони део
најчешће садржи
клаузуле о социјалном миру, методима мирног решавања радних спорова, партиципацији и
обавези деловања на своје чланство.
Нормативни део
, по правилу, садржи
одредбе о правима,
дужностима и одговорностима запослених и послодаваца, као и одредбе о зарадама, накнадама и
другим примањима запослених, о радном времену, годишњем одмору, сигурности запослења,
материјалној одоговорности запослених
и сл.
Процес колективног преговарања и закључивања колективних уговора одвија се по посебној
процедури. Колективноуговорна регулатива је флексибилнија и субјектима преговарања ближа и
прихватљивија од законске регулативе.
Законску и подзаконску регулативу
намећу им држава и
њени органи, док
колективноуговорну регулативу
стварају сами, у складу са законом и својим
интересима. Колективним уговором не могу се прописивати мања права и неповољнији услови рада
од права и услова приписаних законом.
~
5
~
б) Остали општи акти као аутономни извори радног права домаћег порекла
–
У аутономне
изворе радног права домаћег порекла, осим колективних уговора о раду, спадају и други
одговарајући општи акти. Право на колективно преговарање и закључивање колективних уговора
даје могућност преговарачким странама да одређена питања из међусобних односа уреде другим
аутономним општим актом. Основ за доношење аутономних општих аката, осим у закону, може
бити садржан и у колективном уговору.
Да би се општи скти сматрали изворима радног права, неопходно је да се њима уређује једно
питање или више питања из области радних односа. Осим колективних уговора, изворима радног
права сматрају се и следећи аутономни општи акти:
трипартитни споразуми,
трипартитни договори и
општи акти послодавца.
Трипартитни споразуми и договори
–
Потреба за закључивање трипартитних споразума и
договора настаје с времена на време. За разлику од посебних споразума и договора, којима се
најчешће уређује ужа група питања,
општима споразумима или договорима
уређују се актуелна
питања из више области трипартитне сарадње и дијалога.
Споразуми
се закључују чешће него
договори. О називу акта одлучују сами партнери, водећи рачуна о томе да се називом акта бар
делимично изрази његова природа и садржина. Трипартитни споразуми и договори актуелни су и у
нашој земљи.
Општи акти послодавца (предузећа)
–
Општи акти предузећа су:
статут,
правилник и
одлука
којом се на општи начин уређују одређена питања, ако законом није другачије
прописано.
Опште акте доносе надлежни органи предузећа. Најчешће их доноси скупштина, управни
одбор и надзорни одбор предузећа. У предузећу се осим општих аката доносе и појединачни
правни акти, најчешће у форми
одлуке
или
решења
, којима се одлучује о појединачним правима,
обавезама и одговорностима запослених. Појединачне акте, који морају бити у складу са општим
правним актима, доносе надлежни органи и овлашћени појединци предузећа. Ти акти не сматрају се
извором радног права.
Општи акти предузећа морају бити у сагласности са уставом, законом, подзаконским актима и
колективним уговорима о раду. Одредбе општег акта предузећа које нису у складу са овим
прописима сматрају се ништавим и не могу се примењивати. Уместо њих на запослене и друге
евнтуалне субјекте примењују се одредбе колективног уговора или закона.
Статут предузећа
–
Статут је основни и највиши општи акт предузећа. Остали општи акти
предузећа морају бити у складу са статутом. Статут доноси скупштина, као највиши орган предузећа.
У установама статут доноси надлежни орган у складу са законом. Статутом предузећа најчешће се
уређују следећа питања:
фирма и седиште предузећа; делатност предузећа; заступање
предузећа; начин распоређивања добити и покрића губитака; резерве предузећа; органи предузећа
и њихов избор, опозив и делокруг; права, обавезе и одговорности органа предузећа; овлашћења
делова предузећа у правном промету, начин статусних промена предузећа; заштита животне
средине и друга питања.
Статутом предузећа се могу уређивати и поједина питања из области радних односа, а
нарочито из области колективног радног права. Статутом предузећа се утврђују који се други општи
акти у предузећу доносе и која питања се њима уређују.
Правилници и други општи акти предузећа
–
Правилници, одлуке и други акти предузећа морају
бити у сагласности са статутом предузећа. Правилнике и друге опште акте предузећа доносе
надлежни органи, односно субјекти предузећа, у складу са законом и статутом предузећа.
~
6
~
