PRVI
POJAM RADNOG PRAVA

Radno pravo je grana pozitivnog prava koja podrazumeva primenu pravnih normi i nacela sadrzanih u radnom
zakonodavstvu.Radni odnos se uspostavlja radi zadovoljenja potreba vlasnika kapitala i vlasnika radne snage.

POJAM RADNOG ODNOSA

To je odnos koji se zasniva na ugovoru o radu izmedju poslodavca i zaposlenog.To je pravni odnos između
pravnih subjekata.Sadrzinu pravnog odnosa cine prava i obaveze njegovih subjekata.Radni odnos moze biti
individualni i kolektivni.kolektivni je pravom uređen odnos između poslodavca i vecine zaposlenih radi
utvrđivanja i ostvarenja kolektivnih radnih prava.

SUBJEKTI RADNOG ODNOSA

Radni odnos uspostavljaju 2 pravna subjekta: zaposleni i poslodavac.Zaposleni je fizicko lice koje je u radnom
odnosu.Status zaposlenog se stice ispunjavanjem uslova utvrđenih zakonom a gubi se prestankom radnog
odnosa.Poslodavac moze biti fizicko ili pravno lice i to se stice na nacin prepisan zakonom .Poslodavac moze biti
privredno drustvo,poslovna banka itd. ili drzavni organ.Kao fizicko lice poslodavac moze biti svaki preduzetnik
koji za obavljanje svoje delatnosti mora imati registraciju.

SADRZINA RADNOG ODNOSA

predstavljaju prava i obaveze zaposlenog i poslodavca propisani zakonom. Ova prava i obaveze mogu biti
individualna i kolektivna.Individualna su raspoređivanje poslova, radno vreme, odmori i odsustva itd.Kolektivna
prava su sindikalno i korporativno udruzivanje , kolektivno pregovaranje itd.

UREĐIVANJE RADNOG ODNOSA

Radni odnosi se uređuju posebnim zakonom koji mora biti u skladu sa ratifikovanim međunarodnim
konvencijama.Radni odnosi u drzavnim organima se uređuju posebnim zakonom o drzavnim sluzbenicima.Svi
ovi zakoni moraju biti u skladu sa Ustavom i ratifikovanim međunarodnim konvencijama.Kolektivni ugovor i
pravilnik o radu se zajedno zovu opsti akti i njima se ne mogu dati manja prava ili utvrditi nepovoljniji uslovi
rada od onih utvrđenih zakonom.Ugovor oradu ima normativno dejstvo jer određuje sadrzinu prava i obaveza
svakog zaposlenog i svakog poslodavca.

PREDMET RADNOG PRAVA

_je uređivanje prava i obaveza iz radnog odnosa akoji suregulisani zakonom u skladu sa ratifikovanim
međunarodnim konvencijamaPredmet radnog prava su individualni i kolektivni radni odnosi.Individualni se
uspostavljaju između zaposlenog i poslodavca a regulisuindividualna prava obaveze.kolektivni radni odnosi se
uspostavljaju između sindikata i poslodavaca a regulisu ostvarivanje i zastitu kolektivnih prava i odgovornosti.

ZAKONSKO UREĐIVANJE RADNOG ODNOSA

Rad se moze obavljati u radnom odnosu i bez radnog odnosa.Rad u radnom odnosu se uspostavlja ugovorom o
radu.Rda van radnog odnosa se uspostavlja ugovorom o delu, Ugovorom o zastupanju itd.Posebni zakoni koji
uređuju radne odnose se odnose prema Zakonu o radu kao posebni prema opstem zakonu.Posebni zakoni imaju
jacu snagu od opsteg zakona.Ali ako posebni zakon nema specijalne odredbe onda se primenjuju odgovarajuce
odredbe opsteg zakona.

AUTONOMNO UREĐIVANJE RADNOG ODNOSA

Obaveze i odgovornosti radnog odnosa uređuju se kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu.Kolektivnim
ugovorom se uređuju prava i obaveze iz radnog odnosa vazne za zaposlenog i poslodavca.Postoje 3 vrste
kolektivnih ugovora:opsti, posebni i kolektivni ugovor kod poslodavca.OPsti je nacionalni generalni kolektivni
ugovor koji se zakljucuje za celu teritoriju R Srbije i primenjuje se na sve zaposlene i sve poslodavce.Zakljucuju
ga reprezentativni poslodavci ireprez. sindikati.On ima najjacu pravnu snagu i svi ostali ugovori moraju biti u
skladu sa njim.Posebni kolektivni ugovoe se zakljucuje za određenu oblast rada, određenu teritoriju itd.Zaklucuju
ga reprez.sindikati i reprez. poslodavci za pojedinu delatnost illi granu.Kolektivni ugovor kod poslodavca je
ugovor na
najnizem hijerarhijskom nivou.Njime se usklađuju prava i obaveze iz radnog odnosa i odnosi ucesnika
kolektivnog ugovora.ucesnici su sindikat i poslodavac.Ugovorom o radu se uređuju prava i obaveze ako kod
poslodavca nema sindikat,ako se ne pokrene inicijativa za pocetak pregovora o zaklucenju kolektivnog
ugovoru,Ako sindikat ne prihvati inicijativu poslodavca.

ZNACAJ RADNOG PRAVA

Radno pravo je jedna od najmlađig grana prava.Njegov znacaj proizilazi iz posebne vaznosti i slozenosti radnih
odnosa.Njegov znacaj nije samo pravne nego i ekonomske socioloske politicke i dr. prirode.Pravni znacaj se
ogleda u uređivanju normi iz oblasti radnih odnosa:zasnivanje radnog odnosa,prava i obaveze prestanak radnog
odnosa itd.Drustveno -ekonomski se odnosi na tome da je rad izvor zarade i da se time zadovoljavaju ljudske
potrebe.

DRUGI-
IZVORI RADNOG PRAVA
Pod pojmom izvora radnog prava

podrazumevaju se opšti pravni akti iz kojih izviru prava, obaveze i odgovornosti.

U pravnoj teoriji razlikuju se

-Izvore prava u materijalnom smislu koji predstavljaju društveno-ekonomske uzroke koji izazivaju nastajanje prava kao
društvene pojave.
-Izvore prava u formalnom smislu koji predstavljaju opšte pravne akte, odn. Pozitivno pravo.

Postoje razne klasifikacije izvora prava, od kojih je najprihvatljivija podela na:

-Izvore prava međunarodnog porekla i
-Izvore prava domaćeg porekla.

1.Izvori radnog prava međunarodnog porekla

Predstavljaju izvore:

1. Na međunarodnom nivou,
2. Na nivou regionalnih organizacija i
3. Bilateralne ugovore.

Akti organizacije Ujedinjenih nacija i akti Međunarodne organizacije rada predstavljaju međunarodne izvore.

1.1.Akti organizacije ujedinjenih nacija

OUN je svetska organizacija koja je usvojena u San Francisku 26.juna 1945.godine, a nastala je na osnovu Povelje
ujedinjenih nacija.Ova organizacija ima nekoliko glavnih organa, a to su:



Generalna skupština,



Savet bezbednosti,



Ekonomski i socijalni savet,



Starateljski savet,



Međunarodni sud pravde i



Sekretarijat.

Za rad i radne odnose, najznačajniji je ekonomski i socijalni savet čija je nadležnost da prati stanje, daje preporuke i
usklađuje rad specijalizovanih organizacija.



Od mnogobrojnoh akata koje je usvojila Organizacija ujedinjenih nacija (OUN), dva najznačajnija su:
Univerzalna deklaracija o pravima čoveka i



Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.

1.1.1. Univerzalna deklaracija o pravima čoveka

Usvojena je 10. decembra 1948.godine, od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Ona predstavlja čitav jedan niz
ljudskih prava od kojih se kao najvažnija izdvajaju:



Pravo na rad,slobodan izbor zaposlenja, zadovoljavajuće uslove rada i zaštitu za slučaj nezaposlenosti,



Pravo na jednaku zaradu za jednak rad,



Pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu za rad, kao i druge prateće odlike socijalne zaštite,



Pravo na sindikalno udruživanje i delovanje,



Pravo na ograničeno radno vreme, odmor,razonodu i povremeno odsustvovanje sa posla,



Pravo na osiguranje za slučaj bolesti, starosti, invalidnosti, nezaposlenosti i drugih socijalnih rizika.

I pored svog velikog značaja Univerzalna deklaracija o pravima čoveka ne predstavlja formalan izvor prava, jer države
koje su članice Ujedinjenih nacija nemaju pravnu obavezu da svoje pravne akte usklade sa njom.

1.1.2. Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima

Usvojen je na sednici 16. decembra 1966. godine na sednici generalne skupštine, a pihvaćen je od strane tadašnje
Federativne Republike Jugoslavije, pri čemu se ona obavezala na njegovu primenu.
Prema ovom paktu, države koje ga ratifikuju, obavezuju se da će sva prava formulisana ovim paktom, biti ostvarena bez
ikakve diskriminacije zasnovane na bilo kojoj okolnosti, (rasi, polu, jeziku,političkom mišljenju...).
Ovaj pakt je od velikog značaja za položaj čoveka kao radnika.

1.2.

Akti međunarodne organizacije rada

Međunarodna organizacija rada (MOR) osnovana je Versajskim ugovorom o miru 28.juna 1919.godine. Od 1946.godine
MOR postoji kao specijalizovana institucija OUN-a sa zadatkom unapređenja i organizovanja uslova rada u svetu.



Međunarodna organizacija ima sledeće organe:



Opštu konferenciju,



Administrativni savet,



Međunarodni biro rada i



Generalnog sekretara međunarodnog biroa rada.

Administrativni savet predstavlja izvršni organ. Sastavljen je od 48 članova među kojima su predstavnici vlada,
predstavnici radnika i poslodavaca, stalni predstavnici najrazvijenijih zemalja i odr.broj članova koji se menjaju svake
godine.

MOR ima svoj ustav koji je redefinisan Filadelfijskom deklaracijom. Posle OUN-a ovo je najbrojnija međunarodna
organizacija, a akti ove organizacije deluju u 179 država.

1.2.1. Ustav međunarodne organizacije rada

Za primenu ratifikovanih konvencija rada, u nekim državama članicama MOR-a zadužen je komitet eksperata koji razmatra
opšte stanje primene konvencija kao i pojedinačne slučajeve. Praksa komiteta je da sastavlja tzv. ”crnu listu“koju
sačinjavaju one države članice, koje konstantno izbegavaju primenu preduzetih obaveza iz konvencija.

1.2.3.3.Sukob domaćeg prava sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama

Zbog postojećeg teorijskog shvatanja da međunarodni ugovori dobijaju pravnu snagu normativnog akta kojim se ratifikuju i
da se po tom elementu ocenjuje njihov odnos sa domaćim zakonom i drugim propisima, dovodi do zaključka da
međunarodni ugovor ratifikovan zakonom ima jaču pravnu snagu u odnosu na međunarodni ugovor ratifikovan uredbom.
To se danas ne može prihvatiti, pa zbog toga su i drugačija rešenja u sistemu republike Srbije.
U teoriji međunarodnog prava postoji shvatanje prema kojem je sud dužan da poštuje norme međunarodnog prava, iz čega
proizilazi da norme međunarodnog prava imaju primat u odnosu na norme domaćeg prava, zbog čega sledi zaključak da u
slučaju neusklađenosti domaćeg zakona sa međunarodnom konvencijom rada treba promeniti konvenciju.

1.2.4. Preporuke

Kada govorimo o preporukama MOR-a, trebali bismo napomenuti da se one znatno razlikuju od konvencija iste
organizacije. Nakon njihovog usvajanja, države članice ne prihvataju određena pravila ponašanja, već ideje sadržane u
njima, jer se tim idejama inspirišu pri stavaranju nacionalnog zakonodavstva.
Preporuke se razlikuju od konvencija po prirodi pravila koja sadrže, zato što to nisu obavezne pravne norme, već preporuke
o tome kako bi pojedina pitanja bilo dobro reulisati u nacionalnom zakonodavstvu. One predstavljaju doprinos stvaranju
zajedničke socijalne svesti. Glavni cilj preporuka je da doprinesu razumnom tretiranju socijalnih problema u nacionalnim
okvirima.
U praksi, preporuke imaju značajnu političku snagu i teško im se može otvoreno suprotstaviti. Prema jednom stanovištu
preporuke prethode konvencijama, a prema drugom one slede konvencije. Bez obzira na to što preporuke nemaju istu
pravnu snagu kao što to imaju konvencije, one itekako imaju značaj i važnost za sve države članice MOR-a.

1.3.

Akti evropskih institucija kao izvori radnog prava

Danas u svetu se veoma često dešava da grupe država stvaraju regionalne organizacije sa posebnim političkim i
ekonomskim ciljevima,gde se zaključuju regionalni ugovori, gde neki od njih predstavljaju izvore radnog prava.
Danas postoje brojne regionalne organizacije, od kojih je najstarija i za nas najvažnija međunarodna organizacija u regionu
Evrope, Savet Evrope. Savet Evrope je osnovan 05.maja 1949.godine i u njemu se sastoje sve evropske države osim
Belorusije. Osnovni zadaci Saveta Evrope su unapređenje demokratskih vrednosti i obezbeđenje ostvarivanja,
ujednačavanja i zaštite ljudskih prava u Evropi.
Najznačajniji akti koje je usvojio Savet Evrope su:



Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda,



Evropska socijalna povelja,



Evropska konvencija o socijalnom osiguranju...

1.3.1. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda

Usvojena je u Savetu Evrope 04.novembra 1950.godine. Ova konvencija je kasnije proširena sa 11 protokola. Predmet
kojim se ona bavi predstavljaju ljudska prava i slobode, ali se isto tako bavi pitanjima rada i radnih odnosa, socijalnog
osiguranja itd.
O primeni ove konvencije, nadležan je i stara se Evropski sud za ljudska prava.

1.3.2. Evropska socijalna povelja

Usvojena je u Savetu Evrope 05.novembra 1961.godine, dopunjena je protokolima 1988.,1991. i 1995. godine, a revidirana
je 03.05.1966.godine.
Evropska socijalna povelja utvrđuje sledeće institute:



Katalog prava,u kojem su propisani standardi koji se prezentuju kao deklaracija ciljeva. Svako od prava kataloga

ima svoju određenu sadržinu.



Režim obaveza, je prilično fleksibilan jer je država članica Saveta dužna da katalog prava smatra deklaracijom

ciljeva koje treba da ostvari pri uređivanju radnopravnih odnosa i socijalnog osiguranja. Takođe svaka država
članica je obavezna da preuzme najmanje 6 od 9 numerisanih članova povelje, kao i da preuzme najmanje 16
kompletno numerisanih članova Povelje ili 63 numerisana stava iz bilo kojih članova Povelje po svom izboru.



Sistem nadzora,primene Povelje se vrši na dva načina, a to su preko izveštaja i preko kolektivnih žalbi.

1.4.

Bilatelarni izvori radnog prava

Predstavljaju ugovore između dve države koji se zaključuju u cilju regulisanja radnopravnih pitanja i pitanja socijalnog
osiguranja. Ovakvi ugovori su nastali kao potreba regulisanja radnopravnih pitanja, usled nastanka velike mobilnosti radne
snage kako u zemljama imigracije, tako i u zemljama migracije, zato što su radnici koji migriraju izloženi dejstvu dvaju
razlišitih zakonodavstava. Prvi takav ugovor zaključen je između Italije i Francuske 14.aprila 1904.godine.
Naša zemlja je zaključila više bilateralnih ugovora i u oblasti zapošljavanja sa(Francuskom, Austrijom,
Švedskom,Nemačkom, Holandijom, Belgijom i Luksemburgom) i u oblasti socijalnog osiguranja sa (Holandijom,
Češkom ,Slovačkom, Mađarskom, Francuskom, Luksemburgom, Poljskom, Švajcarskom i dr)

U savremenom svetu, bilateralni ugovori su veoma rasprostranjeni i predstavljaju efikasan oblik regulisanja zapošljavanja i
uslova rada radnika migranata.

GLAVA DRUGA
2.IZVORI RADNOG PRAVA DOMAĆEG POREKLA

Ustav, zakone,pozakonske akte, kolektivne ugovore, pravilnike o radu i druge opše akte pravnih subjekata ubrajamo u
nacionalne izvore radnog prava, a sve ove izvore možemo podeliti na:



Državne i



Nedržavne izvore radnog prava.

2.1. Državni izvori

Ustav, zakoni i pozakonski akti spadaju u državne izvore radnog prava.

2.1.1 Ustav
2.1.1.1. Pojam i predmeti ustava

Sredinom 18. veka je u međunarodnom pravu napisano da je ustav države ono što određuje način vršenja javne vlasti.
Emitološki posmatrano, ustav bi bio ono što zaustavlja samovolju.
Ustav jedne zemlje predstavlja najviši opšti pravni akt. Svi zakoni, podzakonski akti i drugi normativni akti državnih i
nedržavnih subjekata moraju biti u saglasnosti sa ustavom, kao i svi potvrđeni međunarodni ugovori, konvencije i druga
akta međunarodnog prava.

2.1.1.2. Ustav kao izvor radnog prava

U ustavu svih zemalja, pa i u našem postoje brojne odredbe, koje predstavljaju izvor radnog prava. U ustavu srbije, pored
ostalih, svakom se garantuje pravo na rad, na slobodan izbor zanimanja i rada kao i dostupnih radnih mesta pod jednakim
uslovima. Država ima obavezu da licima koja traže zaposlenje u tome pruži besplatnu pomoć, a onima koji su zaposleni ,
garantuju se sva prava na osnovu rada. Ova prava obuhvataju poštovanje dostojanstva ličnosti na radu, bezbedne i zdrave
uslove rada, zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za
rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Uz sve ovo, posebna zaštita na radu i uslovi rada , omogućuje se
ženama, omladini i invalidima. Takođe, zaposleni imaju pravo na sindikalno organizovanje i štrajk.
O usklađenosti opštih pravnih akata, pa i akata iz oblasti radnog prava, sa Ustavom odlučuje Ustavni sud Srbije.

2.1.2. Zakoni

Kao akti državnog prava, zakoni su oni koji pobliže regulišu radne odnose, kao i odnose koji su u neposrednoj vezi, i koji
imaju uticaja na rad i radne odnose. U bivšoj SFRJ, a i SRJ, nadležnost za donošenje i primenu zakona bila je u rukama
republika.
Republika Srbija saglasno Ustavu (član 97 stav 8) uređuje sistem u oblasti radnih odnosa, zaštite na radu, zapošljavanja i
socijalnog osiguranja. Na osnovu člana 194 stav 5 i člana 195, stav 1 i 2 Ustava, zakoni, koji regulišu navedenu materiju ne
mogu biti u suprotnosti sa Ustavom, niti sa ratifikovanim multilatelarnim i bilatelarnim ugovorima. Pozakonski i ostali opšti
akti moraju biti u saglasju sa zakonskim propisima.

2.1.2.1. Radni odnosi

Radni odnos je u prošlosti bio različito definisan, a danas ima različita gledanja. Celokupna teorija radnog prava počivaju na
pojmu radnog odnosa. U Srbiji su radni odnosi uređeni matičnim zakonom koji se primenjuje u svim oblastima rada,
ukoliko nije drugačije određeno posebnim zakonom. Zakon o radu ima potpunu i direktnu primenu na sve poslodavce, koji
su nabrojani u delu „Subjekti radnog odnosa“. Posebni zakoni su doneti za regulisanje radnih odnosa u državnim organima i
javnim službama, a najznačajniji zakon je o državnim službenicima. Pored navedenih zakona koje je donela RS, još uvek se
primenjuju neki zakoni koje je donela SFRJ I SRJ, a to su Zakon o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim
državljanima, Zakon o zaštiti građana SFRJ na privremenom radu u inostranstvu i Zakon o štrajku.

2.1.2.2. Zaštita na radu

Zaštitu na radu uređuje Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Ovaj zakon uređuje sprovođenje i unapređivanje
bezbednosti i zdravlja na radu, koji se primenjuje ne samo na zaposlene i poslodavce, nego i na sva druga lica, koja se po
bilo kom osnovu nađu u području koje bi moglo biti ugroženo radnim aktivnostima.
Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu se primenjuje na privredne subjekte, ustanove, udruženja, javne institucije, banke,
organe države, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave.
Za obavljanje određenih poslova državne uprave, zakonom se obrazuje Uprava za bezbednost i zdravlje na radu kao organ
uprave u sastavu Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike i utvrđuje se njena nadležnost.
Zakon nalaže niz obaveza i radnji koje treba da sprovodi svaki subjekat na koji se odnosi zakon. Postoji kontrola
sprovođenja i nesprovođenja tih mera i za to postoje rigorozne sankcije.

2.1.2.3. Zapošljavanje

Zakonom o zapošljavanju i osiguranju o slučaju nezaposlenosti, uređuju se poslovi zapošljavanja, mere aktivne politike
zapošljavanja, prava i obaveza lica koja traže zaposlenje. Zakonom se takođe osniva i nacionalna služba za zapošljavanje,
uređuju našini i uslovi za osnivanje agencija za zapošljavanje itd.



Poslovima zapošljavanja smatraju se:



Obaveštenje o mogućnostima i uslovima za zapošljavanje,



Posredovanje u zapošljavanju,



dvostrano obavezan,



teretan,



komutitativan,



intuitu personae



individualan

Pošto se ugovorom o radu utvrđuju prava, obaveze i odgovornosti poslodavca i zaposlenih, ovakvi ugovori se mogu svrstati
u izvore radnog prava.

2.2.4. Drugi opšti akti

Kao izvori nedržavnog prava, mogu da se svrstaju u dve kategorije i to:

1. U oblasti rada i
2. U oblasti socijalnog osiguranja

2.2.4.1. Opšti akti u oblast rada

Najznačajniji među ovim aktima su



osnivački akt,

predstavlja obavezni akt svakog privrednog subjekta i on mora da sadrži odredbe o poslovnom

imenu i sedištu,poslovnom imenu ili imenu osnivača, delatnosti privrednog društva, osnivačkom ulogu,
pravima, obavezama i odgovornostima osnivača. Osnivački akt je po hijerarhiji u nekom poslovnom subjektu
najviši akt.



akt koji uređuje organizaciju i sistematizaciju radnih mesta

,njime se reguliše organizaciona podela, broj

izvršilaca u pojedinim organizacionim celinama, uslovi koje zaposleni trba da ispunjavaju da bi obavljali
određene poslove, itd. Obaveza poslodavca za donošenje pravilnika predviđena je članom 24 Zakona o radu i



akt koji reguliše pitanja zdravlja i bezbednosti

u nekom pravnom subjektu, regulisano je članom 14 Zakona o

bezebednosti i zdravlja na radu, koji predviđa da se ovakav akt donosi na osnovu izvršene procene rizika za
određenu radnu sredinu. Poslodavci koji imaju manje od 10 zaposlenih ne obavezuje donošenje pravilnika, ali
su utom slučaju dužni da odredbe o bezbednosti i zdravlju na radu unesu u ugovor o radu.

2.2.4.2. Opšti akti iz oblasti socijalnog osiguranja

Donose fondovi za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republički zavod za zdravstvenu zaštitu i Nacionalna služba za
zapošljavanje. Ovi akti se najčešće donose u vidu pravilnika, odluka, preporuka, saopštenja..., njima se regulišu
pojedina prava i obaveze zaposlenih ili onih koji tek treba da steknu taj status.

GLAVA TREĆA
3.ISTORIJSKI RAZVOJ RADNOG PRAVA U SRBIJI
3.1.Radno zakonodavstvo u Kraljevini Srbiji

Prvi propisi u vezi sa radnim odnosima u srbiji spominju se još u vreme Karađorđa,a prvi pravi propisi o radnim
odnosima u Srbiji, mogu se naći u Srpskom građanskom zakoniku iz 1844.godine, gde je paragrafom 766 tog zakonika
bilo propisano kako se zaniva radni odnos.
Esfanska uredba koja reguliše uslove rada kalfi i šegrta u zanatstvu i trgovini, doneta je 1847.godine. Deset godina
ranije, tj.1837. godine,Knez Miloš propisao je radno vreme u kancelarijama državnog sovjeta, međutim tada se rad
činovnika nije smatrao radnim odnosom.
Do 1882. godine, glavna karakteristika Kneževine Srbije bila je sloboda rada, što znači da je za regulisanje uslova rada
bio odlučan ugovor o radu. Taj ugovor bio je isključivo individualan.
Srbija 29.juna 1910. godine, donosi Zakon o radnjama, poznat po tadašnjem ministru narodne privrede kao

Lex Jaša

Prodanović.

Tim zakonom je Srbija 1.put došla do svog radnopravnog zakonodavstva. Zakon o radnjama je predviđao



pismenu formu ugovora o radu član 47 stav 2 zakona,



otkazni rok član 48,



pravo odmora u nedelju i praznicima član 58 stav 1,itd.

Za lica kojima su poveravani važniji poslovi, kao što su blagajnici, knjigovođe, bankari, poslovođe, zakon je
dozvoljavao slobodno zaključivanje ugovora o radu.
Taj zakon je predviđao neku vrstu arbitraže, tj. sud dobrih ljudi, koji su imali za zadatak da raspravljaju sporove iz
radnih odnosa.
1912.godine donesena je narošita Uredba o sudu dobrih ljudi i ona je vrlo detaljno regulisala rešavanje sporova između
rada i kapitala. Presude ove uredbe morale su se izvršavati u roku od tri dana po članu 87 Uredbe.

3.1.1. Radni odnosi u Kraljevini Jugoslaviji

1921.godine na Vidovdan, donet je Vidovdanski ustav koji je predstavljao jedan od najnaprednijih ustava u vreme
Kraljevine Jugoslavije.Odredbe tog ustava koje su se odnosile na radnopravnu oblast, štitile su prava radnika u raznim
elementima.
Posle donošenja ustava, doneto je više zakona i drugih propisa kojima je regulisan položaj radnika i njihov odnos sa
poslodavcima, a takvi su:



Zakon o inspekciji rada 1921.godine,



Zakon o zaštiti radnika1922.godine,gde je radni odnos između vlasnika preduzeća i njihovog pomoćnog
osoblja regulisan individualnim i kolektivnim ugovorima,