77
Ж. Кулић,
Управљање људским потенцијалима
, оп. цит., стр. 130.
1
1.Појам и дефиниција радног права
Ближа спознаја појма и природе Радног права подразумева претходно објашњење појма рада и
питања везаних за односе у раду. Радни однос је незамислив без рада и односа у раду. Иако
између Радног права и рада постоји чврста и непосредна веза, чињеница је да се радноправним
нормама не уређује сам рад, него однос између људи поводом рада. Предметом Радног права не
сматрају се ни сви друштвени односи који настају у раду и у вези с радом. при дефинисању Радног
права требало би полазити од његовог предмета и садржине, као и од природе, карактера и
суштине радних односа.
Радно право се може посматрати на више начина, и то:
1) са нормативног становишта;
2) са фактичког, односно практичног аспекта;
3) као теоријско-научна дисциплина;
4) као наставна дисциплина;
5) са националног и интернационалног становишта.
1.
Под Радним правом, схваћеним у нормативном смислу, подразумева се посебна грана
права, односно скуп правних норми и начела садржа- них у хетерономним и аутономним
изворима права којима се уређују радни односи.
2.
, посматрано са фактичког становишта, подразумева примену правних норми и начела
садржаних у радном законодавству и другим радноправним прописима донетим, односно
насталим на унутрашњем и међународном плану.
3.
Радно право се сматра и теоријско-научном дисциплином, због тога што се везује за
изучавање радних односа, прописа којима се ти односи уређују и правила и принципа на
којима се темељи систем социјалног осигурања запослених и других осигураника
4.
Радно право се третира и као наставна дисциплина, која се због своје актуелности и свог
значаја изучава на многим универзитетима, факултетима и другим образовним
институцијама широм света.
5.
Радно право се може посматрати и са националног и интерна- ционалног становишта.
Осим унутрашњег Радног права, постоји и Међу- народно радно право. Сагласно томе,
прави се и разлика између домаћих и међународних извора Радног права.
Радно право је посебна грана права и засебна теоријско-научна и наставна дисциплина у
оквиру које се изучавају радни односи, правне норме и начела на којима се ти односи
заснивају, као и посебни облици социјалног осигурања запослених и других осигураника.
2. Предмет и методи радног права
Предмет Радног права, као правне и теоријско-научне дисциплине, су односи који се на раду и у
вези са радом успостављају између послодаваца и запослених. У питању су индивидуални и
колективни радни односи. Радно право се најпре развијало у оквиру Грађанског права јер су се
радни односи дуго темељили на уговору о раду. До његовог коначног осамостаљивања и
дефинитивног прерастања у такву дисциплину долази почетком 20. Века. Предмет и садржину
Радног права чине радни односи, а у извесној мери и принципи, институти, организационо-правна
и друга питања из области рада и радних односа. Међутим, предмет Радног права у међувремену је
77
Ж. Кулић,
Управљање људским потенцијалима
, оп. цит., стр. 130.
2
проширен и на питања везана за посебну заштиту и осигурање запослених за случај болести,
инвалидности, старости и других социјалних ризика, јер је такво осигурање скопчано са њиховим
радноправним положајем.
Метод је начин, средство, односно пут којим се проучавају одређене појаве и процеси. За науку је
веома важно да се ко- ристи правим, односно одговарајућим методом. Радни односи стално мењају
и усавршавају, Упоредо с тим, развијају се и методи којима се Радно право користи. Проучавање
друштвених појава и процеса, укључујући и проучавање индивидуалних и колективних радних
односа, захтева употребу већег броја метода. Радно право се ослања на већи број научних метода и
инстру- мената. Његовим најзначјнијим методима сматрају се:
1) правни, односно нормативно-правни метод;
2) социолошки метод;
3) компаративни метод;
4) историјски метод.
Радно право користи се и другим одгова-рајућим методима, као што су: циљни, системски и
статистички метод. применом већег броја метода доприноси се стварању квалитетне радноправне
регулативе, њеној бољој примени и потпунијем изучавању предмета Радног права.
3. Значај радног права
Радно право се с разлогом сврстава у ред веома актуелних и значајних правних и теоријско-
научних дисциплина. Његов значај углавном произилази из значаја и актуелности рада и радних
односа. Тим пре, што се рад и радни односи сматрају кључним фактором опстанка и развоја
људског друштва. Значај Радног права произилази и из чињенице да се његовим нормама уређују
радни односи армије запослених. У том смислу, може се рећи да његов значај није само правне
природе него и економске, политичке и друге природе. Правни
значај Радног права заснива се
на чињеници да се његовим нормама уређују права, обавезе и одговорности из радног
односа. Уз помоћ његових норми субјекти радног односа уређују услове рада и запослења
и штите своја права и интересе из тог и таквог односа. Друштвено-економски значај Радног
права произилази из чињенице да се његовим нормама уређују зараде и други услови
рада, од којих зависи материјални, социјални и укупни друштвени положај запослених и
њихових породица.
4.Настанак и развој радног права до Првог светског рата
Период настанка и развоја Радног права до Првог светског рата карактерише: 1) појава радничког
покрета; 2) појава радничког законодавства (интервенција државе у односе између послодаваца и
запослених); и 3) признавање права на синдикално организовање.
1)Захваљујући буржоаским револуцијама, инау- гуришу се политичка, правна и морална начела
слободе, једнакости и равноправности свих грађана. На тим и таквим начелима утемељен је и
развој Радног права. Међутим, такво утемељење не доводи до једнакости радника и послодаваца,
нити до једнакости самих радника. Временом, радници почињу да се удружују и организују, како
би по- бољшали свој материјални и социјални положај у друштву. Тако је настао раднички покрет.
У почетку, то су били спонтани покрети радника, при- тиснутих свакојаким недаћама и
неправдама. Сматра се да се први раднички покрет појавио почетком 19. века у Енглеској. У
стручној литератури тај покрет се оз- начава као Лудистички покрет, добивши такав назив по
раднику који је због незадовољства својим материјалним и социјалним положајем у друштву
77
Ж. Кулић,
Управљање људским потенцијалима
, оп. цит., стр. 130.
4
радницима и њиховим захтевима. Таквом стању погодовало је неколико ствари, и то: 1) масовно
учешће радника у рату и потреба капиталистичке државе да им се колико-толико одужи за све што
су током рата учинили; 2) страх од ширења социјалистичких идеја и избијања социјалистичких
револуција, који је, након Октобарске рево- луције и револуција које су током Другог светског рата
многим земљама донеле социјализам, био разумљив и очекиван; 3) страх од штрајкова који- ма су
радници и синдикати стално претили, односно могли да запрете; 4) потреба да се адекватним
награђивањем и побољшањем укупних услова рада радници мотивишу за веће залагање на послу,
ради повећања еко- номичности пословања.
7.Место радног права у правном систему
Пошто је Радно право настало у оквиру Грађанског права, ослањајући се на уговор о најму радне
снаге, уговор о раду и друге грађанско-правне инструменте за регулисање радних односа, дуго се
сматрало да оно, као и Грађанско право, припада приватном, а не јавном праву. Међутим, с
повећаним интервенцијама државе (путем законске регулативе) у обла- сти радних односа, Радно
право све више поприма обележја јавног права, задржавајући у извесној мери и одређена
обележја приватног права. У нашој земљи радни односи се уређују законском регулативом и
нормама садржаним у колективним уговорима и општим актима пос- лодаваца. У извесној мери,
ти односи се уређују и уговорима о раду. у радном односу доминирају статус- на и јавноправна
обележја, по којима се одређује и место Радног права у правном систему.
8.Извори радног права домаћег порекла
Осим устава и закона, као највиших правних аката, изворима Радног права домаћег порекла
сматрају се и подзаконски акти, као и колектив- ни уговори и други одговарајући акти аутономног
карактера. Међутим, поједини аутори су мишљења да се изворима Радног права могу сматрати и
судске одлуке и судска пракса. У оквиру домаћих извора Радног права, начелно говорећи, може се
правити разлика између хетерономних и аутономних извора. . Хетерономним изворима rадног
права сматрају се: устав, закон и подзаконски акти. Устав- Устав је највиши правни акт, односно
акт највише правне снаге. Њи- ме се утврђују основна начела друштвено-економског и политичког
ус- тројства сваке државе. Закон- На основу уставних решења и принципа доносе се закони којима
се уређују одређена питања из области радних односа. Њима се бли- же и потпуније уређују радни
односи, као и односи који се успостављају између државе, синдиката и послодаваца. Подзаконски
акти- Поједина питања из области Радног права уређују се уредбама, пра- вилницима, одлукама и
другим подзаконским актима. Подзаконски акти су државни општи правни акти, по правној снази
нижи од закона. Као подзаконски акти у области радних односа најчешће се користе правилници.
Аутономни извори тог права, по правилу, настају вољом синдиката и послодаваца. У аутономне
изворе Радног права домаћег порекла спадају: 1) колективни уговори; и 2) други одговарајући
општи акти. Колективни уговор је најважнији аутономни извор Радног права. Реч је о специфичној
врсти уговора, намењеној искључиво регулисању од- носа између послодаваца и запослених. акти
које доноси послодавац „не зависе потпуно од колективних уговора, већ од законских одредби и
природе односа. Неки акти послодаваца су: 1) одређени законом, 2) неки зависе од колективних
уговора, 3) неке акте доноси послодавац у споразуму са синдикатом или радницима, 4) а неке
доноси послодавац уз сагласност радника. Осим колек- тивних уговора, изворима Радног права
сматрају се и следећи аутономни општи акти, и то: 1) трипартитни споразуми; 2) трипартитни
договори; 3) општи акти послодавца.
77
Ж. Кулић,
Управљање људским потенцијалима
, оп. цит., стр. 130.
5
9.Извори радног права међународног порекла
Кад се говори о изворима Радног права међународног порекла, обично се мисли на конвенције и
препоруке Међународне организације рада. Осим њих, постоје и : Устав МОР-а, Филаделфијска
декларација, Повеља Европске заједнице (сада Европске уније) о основним социјалним правима и
други. Конвенције и препоруке М. Орг.- Конвенције и препоруке су најзначајнији општи акти
Међународне организације рада. Доноси их Општа конференција МОР-а. Поступак њи- ховог
доношења је дуготрајан, вишефазан и веома сложен. Земље чланице МОР-а дужне су да усвојену
конвенцију, најкасније у року од 12 месеци, поднесу на ратификацију свом парламенту. Изворима
Радног права сматрају се конвенције којима се на одређен начин задире у односе између
послодаваца и запослених или у односе између државе, послодаваца и синдиката, као и у њихов
статус. У том контексту, посебан значај имају: 1) Конвенција о слободи удруживања бр. 87 из 1948.
године; 2) Конвенција о организовању и колективном прегова- рању бр. 98 из 1949. године; 3)
Конвенција о трипартитним консултацијама о спровођењу међународних норми рада, бр. 144 из
1976. године. Устав Међународне организације рада је њен највиши акт, којим се уређују: пријем и
иступање из чланства; организациона структура МОР-а; надлежност органа и тела МОР-а и њихов
састав, заснован на принципу трипартизма; доношење и имплементација конвенција и препорука;
кон- трола примене међународних радних стандарда... Филаделфијска декларација донета је на
заседању Међународне кон- ференције рада, као највишег органа МОР-а, одржаном 1944. године у
Филаделфији. Њен значај огледа се у томе што су њоме редефинисани циљеви и задаци МОР-а,
утврђени Уставом МОР-а донетим 1919. Године. Повеља Европске заједнице о основним
социјалним правима радника донета је 1989. године у Стразбуру. Донела ју је Европска заједница,
кас- није трансформисана у Европску унију, како би се показало: 1) да се у њој не води рачуна само
о економском развоју и економском прогресу него и о социјалној компоненти и социјалним
потребама; 2) да је социјални консензус један од најзначајнијих фактора њеног економског развоја;
3) да јој је стало до изграђивања хуманих и праведних односа међу људима.
10. Међусобни однос домаћих и међународних извора радног права
Међусобни однос домаћих и међународних извора Радног права про- изилази из правила и
принципа на којима се заснива однос између међу- народног и унутрашњег права. Државне
норме, временом постају универзалне, јер се у великој мери преузимају из међу- народног права.
Штавише, појединим међународним институцијама мо- гу се директно обраћати чак и грађани
појединци, нарочито ако су им угрожена људска права и слободе. Због све већег значаја
међународног права у савременом свету, његове норме постају све актуелније и све
прихватљивије од стране већине држава. Афирмацији Међународног радног права и
међународних извора Радног права нарочит допринос даје Међународна организација рада.
Међународним радним стандардима сматрају се начела, норме и смернице о условима рада и
запослења, економским и социјалним правима, социјалној сигурности и слично. Њихова правна
природа зависи од тога да ли су садржани у конвенцијама или у препорукама МОР-а. Извори
радног права домаћег порекла не би требало да буду у супротности с међународним уговорима,
декларацијама, конвенцијама, резолуцијама, препорукама, повељама и другим међународним
изворима Радног права.
11. Међусобни однос устава, закона, колективних уговора и правилника о раду
Сагласно нормама садржаним у уставу и закону, уређује се и однос колективних уговора према
другим правним актима у области Радног права, као и међусобни однос колективних уго- вора.
Према томе, колективни уговори се могу посматрати у односу на устав, закон, правилник о раду и
