PRVI
POJAM RADNOG PRAVA
Radno pravo je grana pozitivnog prava koja podrazumeva primenu pravnih normi i nacela sadrzanih u
radnom zakonodavstvu.Radni odnos se uspostavlja radi zadovoljenja potreba vlasnika kapitala i
vlasnika radne snage.
POJAM RADNOG ODNOSA
To je odnos koji se zasniva na ugovoru o radu izmedju poslodavca i zaposlenog.To je pravni odnos
izmedju pravnih subjekata.Sadrzinu pravnog odnosa cine prava i obaveze njegovih subjekata.Radni
odnos moze biti individualni i kolektivni.kolektivni je pravom uredjen odnos izmedju poslodavca i
vecine zaposlenih radi utvrdjivanja i ostvarenja kolektivnih radnih prava.
SUBJEKTI RADNOG ODNOSA
Radni odnos uspostavljaju 2 pravnia subjekta: zaposleni i poslodavac.Zaposleni je fizicko lice koje je u
radnom odnosu.Status zaposlenog se stice ispunjavanjem uslova utvrdjenih zakonom a gubi se
prestankom radnog odnosa.Poslodavac moze biti fizicko ili pravno lice i to se stice na nacin prepisan
zakonom .Poslodavac moze biti privredno drustvo,poslovna banka itd. ili drzavni organ.Kao fizicko lice
poslodavac moze biti svaki preduzetnik koji za obavljanje svoje delatnosti mora imati registraciju.
SADRZINA RADNOG ODNOSA
_predstavljaju prava i obaveze zaposlenog i poslodavca propisani zakonom. Ova prava i obaveze mogu
biti individualna i kolektivna.Individualna su rasporedjivanje poslova, radno vreme, odmori i odsustva
itd.Kolektivna prava su sindikalno i korporativno udruzivanje , kolektivno pregovaranje itd.
UREDJIVANJE RADNOG ODNOSA
Radni odnosi se uredjuju posebnim zakonom koji mora biti u skladu sa ratifikovanim medjunarodnim
konvencijama.Radni odnosi u drzavnim organima seuredjuju posebnim zakonom o drzavnim
sluzbenicima.Svi ovi zakoni moraju biti u skladu sa Ustavom iratifikovanim medjunarodnim
konvencijama.Kolektivni ugovor i pravilnik o radu se zajedno zovu opsti akti i njima se ne mogu dati
manja prava ili utvrditi nepovoljniji uslovi rada od onih utvrdjenih zakonom.Ugovor oradu ima
normativno dejstvo jer odredjuje sadrzinu prava i obaveza svakog zaposlenog i svakog poslodavca.
PREDMET RADNOG PRAVA
_je uredjivanje prava i obaveza iz radnog odnosa akoji suregulisani zakonom u skladu sa ratifikovanim
medjunarodnim konvencijamaPredmet radnog prava su individualni i kolektivni radni
odnosi.Individualni se uspostavljaju izmedju zaposlenog i poslodavca a regulisuindividualna prava
obaveze.kolektivni radni odnosi se uspostavljaju izmedju sindikata i poslodavaca a regulisu ostvarivanje
i zastitu kolektivnih prava i odgovornosti.
ZAKONSKO UREDJIVANJE RADNOG ODNOSA
Rad se moze obavljati u radnom odnosu i bez radnog odnosa.Rad u radnom odnosu se uspostavlja
ugovorom o radu.Rda van radnog odnosa se uspostavlja ugovorom o delu, Ugovorom o zastupanju
itd.Posebni zakoni koji uredjuju radne odnose se odnose prema Zakonu o radu kao posebni prema
opstem zakonu.Posebni zakoni imaju jacu snagu od opsteg zakona.Ali ako posebni zakon nema
specijalne odredbe onda se primenjuju odgovarajuce odredbe opsteg zakona.
AUTONOMNO UREDJIVANJE RADNOG ODNOSA
Obaveze i odgovornosti radnog odnosa uredjuju se kolektivnim ugovorom i ugovorom o
radu.Kolektivnim ugovorom se uredjuju prava i obaveze iz radnog odnosa vazne za zaposlenog i
poslodavca.Postoje 3 vrste kolektivnih ugovora:opsti, posebni i kolektivni ugovor kod poslodavca.OPsti
je nacionalni generalni kolektivni ugovor koji se zakljucuje za celu teritoriju R Srbije i primenjuje se na
sve zaposlene i sve poslodavce.Zakljucuju ga reprezentativni poslodavci ireprez. sindikati.On ima
najjacu pravnu snagu i svi ostali ugovori moraju biti u skladu sa njim.Posebni kolektivni ugovoe se
zakljucuje za odredjenu oblast rada, odredjenu teritoriju itd.Zaklucuju ga reprez.sindikati i reprez.
poslodavci za pojedinu delatnost illi granu.Kolektivni ugovor kod poslodavca je ugovor na
najnizem hijerarhijskom nivou.Njime se uskladjuju prava i obaveze iz radnog odnosa i odnosi ucesnika
kolektivnog ugovora.ucesnici su sindikat i poslodavac.Ugovorom o radu se uredjuju prava i obaveze
ako kod poslodavca nema sindikat,ako se ne pokrene inicijativa za pocetak pregovora o zaklucenju
kolektivnog ugovoru,Ako sindikat ne prihvati inicijativu poslodavca.
ZNACAJ RADNOG PRAVA
Radno pravo je jedna od najmladjig grana prava.Njegov znacaj proizilazi iz posebne vaznosti i
slozenosti radnnih odnosa.Njegov znacaj nije samo pravne nego i ekonomske socijoloske politicke i dr.
prirode.Pravni znacaj se ogleda u uredjivanju normi iz oblasti radnih odnosa:zasnivanje radnog
1
odnosa,prava i obaveze prestanak radnog odnosa itd.Drustveno -ekonomski se odnosi na tome da je rad
izvor zarade i da se time zadovoljavaju ljudske potrebe.
DRUGI-
IZVORI RADNOG PRAVA
Pod pojmom izvora radnog prava
podrazumevaju se opšti pravni akti iz kojih izviru prava, obaveze i
odgovornosti.
U pravnoj teoriji razlikuju se
:
-Izvore prava u materijalnom smislu koji predstavljaju društveno-ekonomske uzroke koji izazivaju nastajanje
prava kao društvene pojave.
-Izvore prava u formalnom smislu koji predstavljaju opšte pravne akte, odn. Pozitivno pravo.
Postoje razne klasifikacije izvora prava, od kojih je najprihvatljivija podela na:
-Izvore prava međunarodnog porekla i
-Izvore prava domaćeg porekla.
1.Izvori radnog prava međunarodnog porekla
Predstavljaju izvore:
1.
Na međunarodnom nivou,
2.
Na nivou regionalnih organizacija i
3.
Bilateralne ugovore.
Akti organizacije Ujedinjenih nacija i akti Međunarodne organizacije rada predstavljaju međunarodne izvore.
1.1.Akti organizacije ujedinjenih nacija
OUN je svetska organizacija koja je usvojena u San Francisku 26.juna 1945.godine, a nastala je na osnovu
Povelje ujedinjenih nacija.Ova organizacija ima nekoliko glavnih organa, a to su:
•
Generalna skupština,
•
Savet bezbednosti,
•
Ekonomski i socijalni savet,
•
Starateljski savet,
•
Međunarodni sud pravde i
•
Sekretarijat.
Za rad i radne odnose, najznačajniji je ekonomski i socijalni savet čija je nadležnost da prati stanje, daje
preporuke i usklađuje rad specijalizovanih organizacija.
•
Od mnogobrojnoh akata koje je usvojila Organizacija ujedinjenih nacija (OUN), dva najznačajnija su:
Univerzalna deklaracija o pravima čoveka i
•
Međunarodni pakt o ekonoskim, socijalnim i kulturnim pravima.
1.1.1. Univerzalna deklaracija o pravima čoveka
Usvojena je 10. decembra 1948.godine, od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Ona predstavlja
čitav jedan niz ljudskih prava od kojih se kao najvažnija izdvajaju:
•
Pravo na rad,slobodan izbor zaposlenja, zadovoljavajuće uslove rada i zaštitu za slučaj
nezaposlenosti,
•
Pravo na jednaku zaradu za jednak rad,
•
Pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu za rad, kao i druge prateće odlike socijalne zaštite,
•
Pravo na sindikalno udruživanje i delovanje,
•
Pravo na ograničeno radno vreme, odmor,raazonodu i povremeno odsustvovanje sa posla,
•
Pravo na osiguranje za slučaj bolesti, starosti, invalidnosti, nezaposlenosti i drugih socijalnih
rizika.
I pored svog velikog značaja Univerzalna deklaracija o pravima čoveka ne predstavlja formalan izvor prava, jer
države koje su članice Ujedinjenih nacija nemaju pravnu obavezu da svoje pravne akte usklade sa njom.
1.1.2. Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima
Usvojen je na sednici 16. decembra 1966. godine na sednici generalne skupštine, a pihvaćen je od strane
tadašnje Federativne Republike Jugoslavije, pri čemu se ona obavezala na njegovu primenu.
Prema ovom paktu, države koje ga ratifikuju, obavezuju se da će sva prava formulisana ovim paktom, biti
ostvarena bez ikakve diskriminacije zasnovane na bilo kojoj okolnosti, (rasi, polu, jeziku,političkom
mišljenju...).
Ovaj pakt je od velikog značaja za položaj čoveka kao radnika.
2
1.2.3.1.
Obaveze država prema usvojenim konvencijama
Usvojene konvencije dostavljaju se državama članicama MOR-a na razmatranje radi primene, odn. na
ratifikaciju. Svaka država članica, dužna je da u roku od jedne godine ( u izuzetnim okolnostima (tj. kada su opšti
izbori koji traju više meseci ili neodržavanje parlamenta na duži period) na 18 meseci) . država članica nije
obavezna da podnesene konvencije i preporuke prihvati. Ona je obavezna da usvojene konvencije i preporuke
iznese pred nadležne organe.
Svaka država članica obaveštava administrativni savet MOR-a o ratifikaciji konvencije. Ukoliko se desi da
nadležni organ države članice ne ratifikuje konvenciju, džava članica je tada dužna da Generalnom direktoru
Administrativnog saveta dostavi podatke:
•
stanju zakonodavstva i prakse u vezi sa pitanjem koje reguliše konvecija,
•
tome u kojoj meri su sprovedene ili se nameravaju sprovesti odredbe konvencije,
•
teškoćama koje sprečavaju ili odlažu ratifikaciju
Prema Ustavu MOR-a, država članica koja ratifikuje konvenciju dužna je da dostavi instrumente o ratifikaciji i da
preduzme mere kako bi odredbe konvencije postale efektne. Sistem izveštavanja MOR-a je dvogodišnji. Komisija
eksperata za primenu konvencija i preporuka vrši redovan nadzor nad primenom i poštovanjem odredaba
konvencije MOR-a.
1.2.3.2.
Primena ratifikovanih međunarodnih konvencija
Država koja ratifikuje međunarodnu konvenciju rada, ima obavezu da preduzme sve neophodne mere u svrhu
njene praktične primene. Ona je takođe obavezna da svake godine dostavlja birou rada godišnje izveštaje o
preduzetim merama u cilju njenog sprovođenja. Ratifikovane konvencije se objavljuju u službenom glasilu.
Pravna teorija poznaje dva principa konvencija, a to su : monističko i dualističko. Danas u svetu, gotovo u svim
zemljama članicama preovlađuje monističko shvatanje.
Za primenu ratifikovanih konvencija rada, u nekim državama članicama MOR-a zadužen je komitet eksperata
koji razmatra opšte stanje primene konvencija kao i pojedinačne slučajeve. Praksa komiteta je da sastavlja tzv.
”crnu listu“koju sačinjavaju one države članice, koje konstantno izbegavaju primenu preduzetih obaveza iz
konvencija.
1.2.3.3.Sukob domaćeg prava sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama
Zbog postojećeg teorijskog shvatanja da međunarodni ugovori dobijaju pravnu snagu normativnog akta kojim se
ratifikuju i da se po tom elementu ocenjuje njihov odnos sa domaćim zakonom i drugim propisima, dovodi do
zaključka da međunarodni ugovor ratifikovan zakonom ima jaču pravnu snagu u odnosu na međunarodni ugovor
ratifikovan uredbom. To se danas ne može prihvatiti, pa zbog toga su i drugačija rešenja u sistemu republike
Srbije.
U teoriji međunarodnog prava postoji shvatanje prema kojem je sud dužan da poštuje norme međunarodnog
prava, iz čega proizilazi da norme međunarodnog prava imaju primat u odnosu na norme domaćeg prava, zbog
čega sledi zaključak da u slučaju neusklađenosti domaćeg zakona sa međunarodnom konvencijom rada treba
promeniti konvenciju.
1.2.4.
Preporuke
Kada govorimo o preporukama MOR-a, trebali bismo napomenuti da se one znatno razlikuju od konvencija iste
organizacije. Nakon njihovog usvajanja, države članice ne prihvataju određena pravila ponašanja, već ideje
sadržane u njima, jer se tim idejama inspirišu pri stavaranju nacionalnog zakonodavstva.
Preporuke se razlikuju od konvencija po prirodi pravila koja sadrže, zato što to nisu obavezne pravne norme, već
preporuke o tome kako bi pojedina pitanja bilo dobro reulisati u nacionalnom zakonodavstvu. One predstavljaju
doprinos stvaranju zajedničke socijalne svesti. Glavni cilj preporuka je da doprinesu razumnom tretiranju
socijalnih problema u nacionalnim okvirima.
U praksi, preporuke imaju značajnu političku snagu i teško im se može otvoreno suprotstaviti. Prema jednom
stanovištu preporuke prethode konvencijama, a prema drugom one slede konvencije. Bez obzira na to što
preporuke nemaju istu pravnu snagu kao što to imaju konvencije, one itekako imaju značaj i važnost za sve
države članice MOR-a.
1.3.
Akti evropskih institucija kao izvori radnog prava
Danas u svetu se veoma često dešava da grupe država stvaraju regionalne organizacije sa posebnim političkim i
ekonomskim ciljevima,gde se zaključuju regionalni ugovori, gde neki od njih predstavljaju izvore radnog prava.
Danas postoje brojne regionalne organizacije, od kojih je najstarija i za nas najvažnija međunarodna organizacija
u regionu Evrope, Savet Evrope. Savet Evrope je osnovan 05.maja 1949.godine i u njemu se sastoje sve evropske
4
države osim Belorusije. Osnovni zadaci Saveta Evrope su unapređenje demokratskih vrednosti i obezbeđenje
ostvarivanja, ujednačavanja i zaštite ljudskih prava u Evropi.
Najznačajniji akti koje je usvojio Savet Evrope su:
•
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda,
•
Evropska socijalna povelja,
•
Evropska konvencija o socijalnom osiguranju...
1.3.1. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda
Usvojena je u Savetu Evrope 04.novembra 1950.godine. Ova konvencija je kasnije proširena sa 11 protokola.
Predmet kojim se ona bavi predstavljaju ljudska prava i slobode, ali se isto tako bavi pitanjima rada i radnih
odnosa, socijalnog osiguranja itd.
O primeni ove konvencije, nadležan je i stara se Evropski sud za ljudska prava.
1.3.2. Evropska socijalna povelja
Usvojena je u Savetu Evrope 05.novembra 1961.godine, dopunjena je protokolima 1988.,1991. i 1995. godine, a
revidirana je 03.05.1966.godine.
Evropska socijalna povelja utvrđuje sledeće institute:
•
Katalog prava,u kojem su propisani standardi koji se prezentuju kao deklaracija ciljeva. Svako od
prava kataloga ima svoju određenu sadržinu.
•
Režim obaveza, je prilično fleksibilan jer je država članica Saveta dužna da katalog prava smatra
deklaracijom ciljeva koje treba da ostvari pri uređivanju radnopravnih odnosa i socijalnog osiguranja.
Takođe svaka država članica je obavezna da preuzme najmanje 6 od 9 numerisanih članova povelje, kao i
da preuzme najmanje 16 kompletno numerisanih članova Povelje ili 63 numerisana stava iz bilo kojih
članova Povelje po svom izboru.
•
Sistem nadzora,primene Povelje se vrši na dva načina, a to su preko izveštaja i preko kolektivnih
žalbi.
1.4.
Bilatelarni izvori radnog prava
Predstavljaju ugovore između dve države koji se zaključuju u cilju regulisanja radnopravnih pitanja i pitanja
socijalnog osiguranja. Ovakvi ugovori su nastali kao potreba regulisanja radnopravnih pitanja, usled nastanka
velike mobilnosti radne snage kako u zemljama imigracije, tako i u zemljama migracije, zato što su radnici koji
migriraju izloženi dejstvu dvaju razlišitih zakonodavstava. Prvi takav ugovor zaključen je između Italije i
Francuske 14.aprila 1904.godine.
Naša zemlja je zaključila više bilateralnih ugovora i u oblasti zapošljavanja sa(Francuskom, Austrijom,
Švedskom,Nemačkom, Holandijom, Belgijom i Luksemburgom) i u oblasti socijalnog osiguranja sa
(Holandijom, Češkom ,Slovačkom, Mađarskom, Francuskom, Luksemburgom, Poljskom, Švajcarskom i dr)
U savremenom svetu, bilateralni ugovori su veoma rasprostranjeni i predstavljaju efikasan oblik regulisanja
zapošljavanja i uslova rada radnika migranata.
GLAVA DRUGA
2.IZVORI RADNOG PRAVA DOMAĆEG POREKLA
Ustav, zakone,pozakonske akte, kolektivne ugovore, pravilnike o radu i druge opše akte pravnih subjekata
ubrajamo u nacionalne izvore radnog prava, a sve ove izvore možemo podeliti na:
•
Državne i
•
Nedržavne izvore radnog prava.
2.1. Državni izvori
Ustav, zakoni i pozakonski akti spadaju u državne izvore radnog prava.
2.1.1 Ustav
2.1.1.1. Pojam i predmeti ustava
Sredinom 18 veka je u međunarodnom pravu napisano da je ustav države ono što određuje način vršenja javne
vlasti. Emitološki posmatrano, ustav bi bio ono što zaustavlja samovolju.
Ustav jedne zemlje predstavlja najviši opšti pravni akt. Svi zakoni, podzakonski akti i drugi normativni akti
državnih i nedržavnih subjekata moraju biti u saglasnosti sa ustavom, kao i svi potvrđeni međunarodni ugovori,
konvencije i druga akta međunarodnog prava.
2.1.1.2. Ustav kao izvor radnog prava
U ustavu svih zemalja, pa i u našem postoje brojne odredbe, koje predstavljaju izvor radnog prava. U ustavu
srbije, pored ostalih, svakom se garantuje pravo na rad, na slobodan izbor zanimanja i rada kao i dostupnih radnih
mesta pod jednakim uslovima. Država ima obavezu da licima koja traže zaposlenje u tome pruži besplatnu
5
Kada govorimo o socijalnom osiguranju, važno je da kažemo da njega čine tri dela i to:
•
Penzijsko i invalidsko osiguranje, u kojem su uređena pitanja obaveznog i dobrovoljnog
osiguranja, prava iz tog zakona i mnoga druga pitanja
•
Zdravstveno osiguranje, u kojem su uređena prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja
zaposlenih i dr. građana obuhvaćenih zdravstvenim osiguranjem, organizacija i finansiranje obaveznog
zdravstvenog osiguranja, dobrovoljno zdravstveno osiguranje i dr. i
•
Osiguranje za slučaj nezaposlenosti
2.1.3. Podzakonski akti
To su propisi koje ne donosi Narodna skupština, već izvršna vlast oličena u vladi ili resorsnim ministarstvima. Da
bi se pozakonski akt doneo, neophodno je da za to postoji ovlašćenje u samom zakonu. Potreba za donošenjem
podzakonskih akata gotovo uvek postoju, jer sami zakoni često puta ne regulišu materiju razrađenu do detalja.
Vlada donosi uredbe, odluke, uputstva..., a resorsni ministri pravilnike, uputstva i naredbe.
Podzakonski akti imaju poseban značaj na Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu.
2.2. Nedržavni izvori
Su oni u čijem konstituisanju akata ne učestvuje država niti jedan njen organ. Takvim izvorima smatramo:
kolektivne ugovore, pravilnik oradu, ugovor o radu i druge opšte akte.
2.2.1. Kolektivni ugovori
Predstavljaju specifičnu vrstu ugovora, koja je isključivo namenjena regulisanju odnosa između zaposlenih i
poslodavca. Oni predstavljaju najvažniji izvor prava i odnose se na radnopravnu oblast.
Kolektivnim ugovorom u skladu sa zakonom i drugim propisom, uređuju se prava, obaveze i odgovornosti iz
radnog odnosa, postupak izmena i dopuna kolektivnog ugovora, međusobni odnosi učesnika kolektivnog
ugovora, i druga pitanja od značaja za zaposlenog i poslodavca.
Kolektivni ugovori se zaključuju u pisanoj formi na određeno ili neodređeno vreme. Po pravnoj hijerarhiji,
kolektivni ugovori su niži normantivni akti od zakona, pa zato moraju biti u skladu sa zakonom. Takođe postoji i
hijerarhija kolektivnih ugovora, pa je tako opšti kolektivni ugovor najviši, a kolektivni ugovor kod poslodavaca
najniži pravni akt.
Kolektivni ugovori imaju svojstvo izvora radnog prava, zato što se na osnovu njih i skladno sa njima zaključuju
drugi normativni akti.
2.2.2. Pravilnik o radu
Pravilnik o radu se donosi u sl.slučajevima, koje nabraja član 3 stav 2 Zakona o radu:
•
Ako kod poslodavca nije osnovan sindikat ili nijedan sindikat ne ispunjava uslive
reprezentativnosti, ili nije zaključen sporazum o udruživanju u skladu sa ovim zakonom,
•
Ako nijedan učesnik kolektivnog ugovora ne pokrene inicijativu za početak pregovora radi
zaključivanja kolektivnog ugovora,
•
Ako učesnici kolektivnog ugovora ne postignu saglasnost za zaključivanje kolektivnog ugovora u
roku od 60 dana od dana započinjanja pregovora,
•
Ako sindikat, u roku od 15 dana od dana dostavljanja poziva za početak pregovora za
zaključivanje kolektivnog ugovora, ne prihvati inicijativu poslodavca.
Kada iz ovih razloga nije moguće zaključiti kolektivni ugovor, tada se pristupa pravilniku o radu, gde je
zakonodavac saglasno članu 3 stav 4 Zakona o radu za to obavestio upravni odbor a ako on ne postoji, donosi ga
direktor ili lice koje obavlja poslove rukovođenja.
Pravilnik o radu u hijerarhiji normativnih ugovora zauzima isto mesto kao i kolektivni ugovor kod poslodavca.
Ova dva normativna akta se međusobno iskljućuju, pa zbog toga nije moguće postojanje i jednog i drugog
istovremeno.
Za pravne subjekte koji u radnom odnosu omaju manje od 5 zaposlenih, ne postoji obaveza donošenja pravilnika
o radu po članu 24 stav 3 Zakona o radu.
2.2.3.Ugovor o radu
Predstavlja obligacioni odnos , zakljućen između dve strane, tj poslodavca i zaposlenog.On predstavlja akt kojim
se zasniva radni odnos i predstavlja uslov da se može zasnovati radni odnos na neodređeno ili određeno vreme.U
ugovoru o radu je posvećeno više članova u zakonu o radu. Ovaj ugovor potiče iz rimskog kontrakta
locatio
conductio operarum
,a njegove pozitivnopravne odluke omogućuju da se okarakteriše kao:
•
formalan,
•
dvostrano obavezan,
•
teretan,
•
komutitativan,
7
