1. Увод
Појам пасторалног се веже уз пастирски живот и живот у складу са природом, а
подразумијева нешто идилично. Простор и крајолик који се описује је богат природним
љепотама, у њему влада вјечно прољеће.
Ликови пасторалних драма најчешће бјеже од урбаних средина у шуму (дубраву)
да би пронашли мир и остварили своју срећу, те тако тај простор подсјећа на утопију гдје
владају мир и спокојство. Такав развој догађаја имамо од пастирске еклоге Радмио и
Љубмир Џора Дежића па преко Ветрановићевих драма до дјела Марина Држића.
У овом семинарском раду бавићу се развојем пасторалне драме и прегледом дјела
најважнијих и најистакнутијих представника жанра. Овај период је започео митолошком
еклогом Мавра Ветрановића која је представљала велики напредак у односу на еклогу
Џора Држића. Митолошка драма није наставила да се развија у цистом облику, али је
свакако била заступљена у оквиру другог жанра. Послије еклога М. Ветрановића слиједе
пастирске игре Николе Нљешковића, а жанр свој врхунац достиже у дјелу Тирена Марина
Држића, док се као посљедња оригинална пастирска игра сматра
Atalanta
Јунија
Палмотића.
4
3. Џоре Држић
(1461-1501)
Џоре Држић био је први које је увео виле на дубровачку ренесансну сцену у еклоги
Радмио и Љубмир. Тачан датум настанка овог дјела није познат, али једно је сигурно, а то
је да је настало прије 1501, јер је то година смрти Џора Држића. Еклога Радмио и Љубмир
објављена је шездесетих година XX вијека у збирци
Џорете Држића пјесни ке створи
докле кроз љубав бјеснјеше,
у којој су објављене и његова друга дјела. Ова еклога је
написана у 316 двоструко римованих дванаестераца.
Џоре Држић се сматра зачетником дубровачке пасторалне драме, а како није иамо
претходника и узора у дубровачкој књижевности као извори су му служили италијански
ренесансни писци.
Средишњи мотив еклоге Радмио и Љубмир је љубав пастира Љубмира према вили
коју је видио како је дошао на извор да угаси жеђ. Тако извор постаје извор љубави и
живота, а жеђ водом симболише жеђ за љубављу. Опијен љубављу Љубмир напушта село,
не размишља рационално и не слуша Радила који покушава да га уразуми. Љубмиру су све
друге мање вриједне јер је њихова љепота пролазна и у петраркистичком стилу описује
љепоту виле и многим епитетима и метафорама слави њену љепоту, али она бјежи о њега
јер је она у служби „чисте Дијане“.
Поред петраркистичких мотива Држић користи и свакодневан говор којим описује
живот Љубмира прије упознавања виле. Петраркистичким атрибутима описује вилинску
љепоту, а обичним сеоским говором описује обичне ствари, тако да стилови стоје
упоредо, тако да ниједан не деконструише други. У дјелу је стално наглашено
супротстављање вјечног и пролазног, описи љепоте сеоских и градских госпођа. Градске
госпође исмијавају Љубмира због његових нереалних очекивања јер жели дјевојку која не
припада његовом свијету.
