1
УВОД
Развој говора код деце је једна од најприроднијих и најимпресивнијих вештина.
Скоро сва деца уче правила свог језика још у најранијој доби. Дете је рођено да прича,
оно има дар за обраду правила у језику. Али деца уче говор и језик у свом окружењу и
контакту са другима око њих, тако да је социјална средина један од битнијих фактора хоће
ли се тај урођени дар оформити како треба. Развој говора и језика код деце варира.
Постоје природне фазе напретка говорних вештина, њих зовемо норме нормалног развоја.
Оне су од помоћи и родитељима и стручњацима да прате развој и напредовање детета у
развојним постигнућима. Њихов редослед је углавном непроменљив, али одступања од
тих норми не треба сматрати као поуздан знак дететовог заостајања, већ уколико постоје,
потребно је консултовати логопеда и на основу детаљног разговора и прегледа детета
одредити даљи ток.
Дечји развој подразумева многе аспекте, али оно што је у последње време у фокусу
пажње је развој писмености и спремност за школу са једне стране, и уметност и развој
креативности код деце, са друге стране. Очекује се да предшколске активности буду
руковођене дечјим потребама и интересовањима. Време које деца проводе у слободној
игри такође постаје веома битно. Све ово праћено је иновацијама у технолошкој области,
које доносе нове приступе предшколској пракси и процесу учења.
Веома је важно да дете успоставља поглед очима и прати кад му се обраћа већ у
прва три месеца живота, да се постепено развија разумевање речи и једноставних наредби
на узрасту од 10 – 12 месеци, док од друге године, очекује се да већину својих потреба и
жеља исказује речима и прикладним гестовима. Уколико се примећује да дете другачије
комуницира од наведеног или одступа од својих вршњака мора се обратити педијатру,
неурологу или психологу. Процена развоја се ради различитим тестовима који су
занимљиви за дете и пружају могућност родитељу да овлада основним вештинама за
подстицање развоја детета. Оно што треба свакако да се уради како би подстакли што
бољи развој говора детета, без обзира да ли дете заостаје или има правилан развој, јесте да
2
све активности које оно обавља буду пропраћени успореним, разговетним Важно је
такође, да се именују објекти у окружењу и да са децом читају књиге прилагођене
њиховом узрасту. Сасвим малом детету треба показивати сликовнице и именовати
животиње, биљке и предмете на њима, док на узрасту од годину и по треба читати кратке
приче. За остваривање пуних потенцијала у одраслом добу, кључно је сваки евентуални
проблем уочити на време и интервенисати на најранијем узарсту. О овим темама као и о
конкретном добу дечјег развоја говора (старија васпита група) бавићемо се у даљем раду.
4
мисли и осећања. У њему и путем њега користе се артикулисани гласови и писани
симболи са значењем, којима се преноси значење другима.
„Говор је истовремено и облик и регулатор понашања. Он учествује у регулисању
сопственог понашања а усмерава и понашање других особа. Помоћу говора се олакшава
децентрација предшколског детета, тј. превазилажење његовог егоцентризма. Пример за
то је када одрасла особа тражи од детета потпунија обавештења (или образложења) о
ситуацији која је само детету била доступна. Говором дете упознаје конвенције, и то
путем информација о томе шта јесте, а шта није дозвољено, шта јесте, а шта није пожељно
итд“ (Игњатовић и Савић, 1997: 71). Говор детета утиче и на његово прилагођавање, што
повратно позитивно утиче на целокупан развој.
У развоју говора, који тече упоредо са развојем моторних и интелектуалних
способности, могу се разликовати две фазе: прелингвистичка и лингвистичка.
Лингвистичка фаза почиње са првом изговореном речи која има неки смисао. После те
речи долази до богаћења речника, до употребе разних врста речи, као и реченица, које у
структуралном погледу постају све сложеније.
1.1.
Прелингвистичка фаза
Прелингвална фаза обухвата период до појаве прве речи тј. до краја прве године.
Термин прелингвални може бити узрок неспоразума, јер чак и ако дете у том периоду не
производи препознатљиве исказе, оно реагује на језик, вероватно на интонационе обрасце
и звуке специфичне за језик. Оно показује афинитет према људском говору у односу на
друге звуке из окружења и има капацитет да имитира фацијалну експресију, што га
припрема за социјалну базу комуникационог развоја.
Звуци које дете производи у прва два месеца живота (изузимајући кашљање,
штуцање, зевање) везани су за емоционална стања (непријатност, задовољство, узбуђење).
Различитост ових гласова није везана за свест и намеру, већ је изазвана разноврсношћу
физиолошких промена које прати. Плакање је инстиктивна комуникација, сличнија
5
животињском систему дозивања него правом језику, што се доказује и тиме да су поруке
које се преносе плакањем заједничке за све језике. Плакање може имати улогу у јачању
плућа и гласних жица, али се не може сматрати делом правог развоја говора. Плач
постепено постаје разноврснији и родитељи га разликују као израз различитих детињих
захтева и потреба.
Гукање се јавља око 6. недеље. Звуци које дете испушта слични су вокалима, али
испитивања спектрограмом су показала да се ови звуци прилично разликују од вокала које
производе одрасли. Изгледа да је гукање универзално; сматра се да гукање представља
вокални еквивалент махања рукама и ногама, који служе јачању мускулатуре, и да
вероватно помаже у стицању контроле над говорном апаратом. Дете уочава везу између
сопственог гласа и слуха, повезујући слушне стимулусе из околине са сопственим
недефинисаним покушајима обликовања гласова, те из масе говорних подстицаја издваја
оне, који су му акустички најзанимљивији и физиолошки најприхватљивији.
Постепено, гукање бива прошарано звуцима консонантног типа. Око 6. месеца
почиње фаза брбљања (babling). Дете почиње да изговара заједно вокале и сугласнике,
најпре као један слог, а касније их повезује. У наредним месецима, посебно с појавом
зуба, повећава се обим и сложеност ових звукова, које дете користи у интеракцији с
родитељима, али и само да би се забавило. „У овом периоду дете постаје свесније
вредности вокализацијие као средства утицаја на другог и она почиње да се разликује када
је дете само од вокализације у присуству других. Babling је први заметак социјалне
комуникацје из кога ће се развити језик - за разлику од гукања које има физиолошку
основу, babling има друштвену. Ипак, за разлику од говора он нема изграђену фонолошку
структуру, лексику, граматику и синтаксу, као ни говорно-језиичку структуру значења,
већ само ритам, мелодију, дисконтинуитет и континуитет гласова.“ (Матић, 1977: 102)
Консонанти се најчешће граде уснама и зубима, тако да те секвенце звуче као „мама“,
„баба“,... и родитељи често погрешно тумаче да ове секвенце означавају њих; такве жеље
су и довеле до тога да дечје речи које означавају родитеље („мама“, „тата“), звуче слично
широм света. Дете убрзо учи да изговарање „мама“ тренутно привлачи пажњу, те чешће
користи ову гласовну комбинацију у значењу „гладан сам“, него да означи родитеља.
Током овог периода дете ужива у експериментисању покретима уста и зуба. Споља
7
говор, међутим, он има важности: пре свега, тај крик је доказ да органи који производе
звук функционишу већ при рођењу. Дете производи гласове и кад плаче и кад је
задовољно. Међу тим гласовима на почетку преовлађују вокали, због чега се и читава
појава назива вокализација. Ови гласови се јављају спонтано, без учења. Да дете те
гласове не учи, доказ је чињеница што се они јављају у истом облику код деце свих
националности и свих раса, а изговарају их и деца која су глува од рођења.
Повећање броја гласова које дете изговара у првим месецима после рођења, назива
се гласовном експанзијом. У свом даљем развоју, а под утицајем учења језика заједнице у
којој живи, дете слуша и понавља гласове укључене у његов матерњи језик. Ти се гласови
због сталног понављања утврђују, док се остали, због неупотребе, неповратно губе. Отуд
појава да одрастао човек не уме да произведе све оне гласове које је као беба умео. Процес
губљења гласова који се не употребљавају у говору назива се гласовном контракцијом.
Она је очигледно последица учења одређеног језика.
Некада се веровало да између разних раса, па чак и националности, постоје
наследне анатомске разлике у органима који учествују у говору, и да услед тих разлика
један Јапанац, на пример, тешко може да научи правилан изговор француског језика.
Међутим, утврђено је да Јапанац, ако од рођења живи у француској говорној средини,
може беспрекорно научити француски изговор, захваљујући томе што ће учити језик у
време своје гласовне експанзије, тј. док се гласови које дете спонтано изговара нису
неповратно изгубили.
Брбљање
– „Пре него што се гласови комбинују у речи са смислом, они се, код
детета од пет месеци, појављују као групе вокала и консонаната - у облику дечијег
брбљања или чаврљања. Дете изговара по неколико гласова заједно, као «еда», «ма»,
«нга», «бља». Ови слогови немају никаквог значења и тешко их је забележити или
репродуковати. Изговарајући те групе гласова, дете се, у ствари, игра“ (Игњатовић-Савић,
1997:73). У даљем развоју говора долази до удвајања поменутих слогова, па деца
изговарају «ма-ма», «еда-еда», «ба-ба», ни ти удвојени слогови немају значења. Ове
удвојене слогове лаици често тумаче као прве речи. Они, разуме се, не воде рачуна о
чињеници да тај скуп гласова за дете нема никаквог смисла ни значења. Изговарање ових
слогова представља детињу игру говорним органима. Дете себе слуша, подржава своје
