РАЗВОЈ И УЧЕЊЕ ДЕЦЕ РАНОГ УЗРАСТА
2. КОЛОКВИЈУМ
1. РАЗВОЈ СИМБОЛИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ КОД ДЕЦЕ
Концепт продуженог детињства
.
Ниједно младунче у животињском свету није тако зависно од својих родитеља као што
је то дете. И то није случајно. Ниже животињске врсте немају детињствао јер оне
наслеђем добијају све ''програме'' понашања (инстинкте) који су им неопходни за живот.
Због тога су могућности за њихово обучавање ограничене. Код виших врста детињство
траје дуже. На пример, птице и сисари упоредо са инстинктима (урођеним облицима
понашања), могу да стекну индивидуално искуство (условни рефлекси) које им омогућава
да се прилагоде специфичним условима у свом животном окружењу.
За разлику од животиња, природа не даје детету на рођењу све потребне облике
понашања, што детету (а, кроз еволуцију и људској врсти) даје огромно преимућство у
погледу развоја у поређењу са младунцима животиња. Другим речима, дуго или
продужено детињство је неопходан услов за развој човека. Продужено детињство има за
претпоставку да су током еволуције обезбеђени заштитини услови који омогућавају да
развој дуже траје.
Примарна социјалност детета
За разлику од схватања да је људска јединка на почетку потпуно биолошко биће које
тек у процесу социјализације, под утицајем спољашњих чинилаца, постаје људско биће,
данас постоје сигурни докази који потврђују постојање
примарне социјалности
која се
испољава у наследно условљеној способности детета да показује посебну осетљивост и да
селективно реагује на оне аспекте који ће му обезбедити оптималне услове за опстанак и
развој – на друге људе. Постојање феномена афективног везивања (урођени системи
понашања код деце и одраслих), говори о томе да и код детета и код одраслог који се
стара о детету постоји способност за успостављање односа који ће осигурати да
продужено детињство одигра своју еволуциону функцију. Са своје стране, ради
сналажење у средини (социјалној!) у којој живи, дете мора убрзано да развија одређене
облике понашања. На тај начин, с једне стране имамо у физичком смислу одојче које је
потпуно беспомоћно, а које у исто време у социјалном смислу брзо учи и развија одређене
системе понашања.
Докази на којима се заснива постојање примарне социјалности (социјалне или
комуникативне компетентности):
А) Рана појава специфичних социјалних реакција
Социјални осмех - сложена реакција активације коју чине перцептивна фиксација,
осмех, моторичко узбуђење и вокализација. Специфичност те реакције се састоји у томе
што је изазивају готово искључиво социјалне дражи и што се као таква среће само код
човека. Одсуство реакције одраслих на ране иницијативе детета за успостављање контакта
доводи до замирања социјалних и комуникативних спососбности деце, или до закашњења
у појави сложене реакције активације – осмеха, вокализације, плача или до њиховог
слабљења или губљења, што доводи до успоравања општег развоја детета и до неких
патолошких појава, чак и када постоји правилна физичка и здравстена нега.
Б) Посебна осетљивост за звукове људског говора и појава вокализације и гласовне
игре. Рано перцептивно разликовање људског лика и различитих људских ликова.
Ескпериментална испитивања сензорних и перцептивних функција показују да се код
деце рано развија способност социјалне перцепције (способност разликовања социјалних
дражи као посебне класе дражи и селективно обраћање пажње на те дражи).
В) Аутономни мотиви за успостављање афективне везаности и појава саме
афективне везаности.
Социјални осмех и остале реакције детета сведоче да постоји аутономна мотивација,
независна од задовољења примарних биолошких потреба детета - за успостављање
социјалних додира и комуникације. На другој страни, одрасли, посебно мајка, испољавају
способност тумачења сигнала детета, реагују на те сигнале и стално дају иницијативу за
комуникацију. Тако се ствара
социјални нуклеус
– дијада одраслог и детета у којој
започиње процес социјалне интеракције и комуникације који обликује сва специфичнао
људска психолошка својства. Овај дијадни однос који на почетку и није прави дијадни
однос него је више једна психолошка симбиоза из које се тек у процесу комуникације
диференцирају два члана дијаде, појављује као афективна потка на којој се развија и
учење по моделу, учење у виду имитације и идентификације, и у чијем се сигурном
окриљу развија и игровна делатност и свеколика заједничка практична делатност детета и
одраслог.
Г) Релативно рано успостављање двосмерне невербалне комуникације детета са
одраслима.
Продужено детињство има још једну значајну психолошку последицу. Током
продуженог детињства (дете већ током првих месеци свог живота ) ''снажно развија један
облик учења за који је карактеристично да се однос организам – околина замењује
односом организам – други организам – околина (Ивић, 115). То је однос у коме дете не
стиче искуство у личној интеракцији са околином, него на основу искуства других,
одраслих. Ови процеси учења као што су учење путем имитације (укључујући и
одложену), идентификације, опсервационо учење и учење по моделу. Значај ових облика
учења је огроман у раној фази развоја детета.
Рано јављање социјалног осмеха, рана посебна осетљивост за звукове људског говора и
појава вокализације и гласовне игре, рано перцептивно разликовање људског лика и
различитих људских ликова и изнад свега спосбосност раног афективног везивања за
људске особе и одређене особе – потврђују да је дете рано социјално компететнтно, јер
може да подстиче одраслог на контакт, упућује сигнале који саопштавају о његовим
дете укључено у неку практичне активности одраслог. Дете које је од рођења укључено у
неке делатности, врло рано ће разумети шта значи када се поставља столица у којој га
хране, шта значи размештање лежаја или шта значи када мајка облачи капут. Могло би се
рећи, да практичне активности у које одрасли укључује дете постепено омогућавају
споразумевање са дететом, јер се само у току такве заједничке активности открива
значење предмета са којима се дете сусреће у својој средини, открива значење радњи које
изводе одрасли, упознаје улога појединих особа, открива значење појединих простора у
којима дете живи, значење времена (време за храњење, време за спавање), итд.
На тај начин и једино на тај начин се код детета и одраслог изграђује заједничка реалност.
У овим раним узрастима дете се никад не налази суочено са непосредном физичком
реалношћу, него са реалношћу посредованом људима, реалношћу која је социокултурно
уобличена. Основни чинилац који омогућава споразумевање помоћу практичних радњи
јесте непрекидно тумачење значења радњи детета од стране одраслих. У асиметричној
дијади каква је дијада дете одрасли, дете у почетку поседује само средства за афективну
комуникацију, и дoк се тај систем афективне комуникације тек формира, одрасли члан
дијаде придаје значење практичним радњама детата и уноси у комуникацију и семиотичка
средства.
Симболичка функција је дистинктивно својство човека.
Касирер описује човека као биће које ствара симболе (animal symbolicum) и изграђује
свој симболички свет. "... Али човек не живи само у обичном физичком универзуму, он
живи и у симболичком универзуму. Језик, мит и религија су делови тог универзума."
Симболичка (семиотичка) функција.
Способност говора је функција специфична за људску врсту. Нека од дистинктивних
обележја говора срећу се и код других врста, али је људска врста једина која поседује ову
функцију. Нпр. неке птице, као папагаји, поседују способност артикулације гласова, али
њихов "говор" не служи за споразумевање, и стиче се условљавањем. Глувонеми људи, с
друге стране, немају способност артикулације гласова, али имају способност стицања и
коришћења система знакова гестовне природе за споразумевање што је, као што ће се
видети, једно од својстава симболичке функције, која је нужни услов за појаву говора.
Многе животињске врсте користе знакове за споразумевање – нпр. различите врсте
звукова и лета код птица и инсеката – али ови знакови нису укључени у системе знакова,
што је једно од дистинктивних обележја људског говора. Осим тога, знакови које користе
животиње увек су непосредни израз неког органског стања у коме се организам налази
(страх, бол, глад, потреба за парењем, итд.), те су они према томе по својој природи везани
за оно што означавају (тзв. мотивисани знаци – сигнали), док су знаци који се користе у
људском говору по својој природи differentia specifica (специфична разлика) људске врсте
– оно својство по коме се људска врста разликује од свих осталих.
Како се одређује симболичка функција?
"Симболичка функција је општа способност стицања и коришћења или стварања знакова,
семиотичких система и извођења семиотичких операција, и стицања или стварања
семиотичких реалности"
(И. Ивић: Човек као animal symbolicum).
Имајући у виду да постоје и други семиотички системи осим говора и да појам
семиотичких реалности превазилази говор, може се рећи да је људски говор само једна од
манифестација ове опште (и специфично људске) способности која се зове семиотичка
(симболичка) функција. Наведена дефиниција одређује различите нивое симболичке
функције. У односу на минимални захтев који је у најчешћој употреби - способност
стицања (учења) и коришћења или стварања знакова, битно је уочити да способност
стицања и коришћења знакова, с једне стране, и способност стварања знакова, с друге,
нису истог степена сложености. Већ ова минимална дефиниција омогућава да се издвоје
различити развојни нивои симболичке функције. Према експериментима који су извођени
у последње две деценије са антропоидним мајмунима, најнижи ниво симболичке функције
(способност стицања и коришћења знакова) заједнички је за човека и његовог "првог
суседа" у еволуционом смислу. Ово међутим, никако не значи да је човеколики мајмун у
стању да говори, не само зато што није у стању да артикулише гласове (то нису у стању ни
глувонеми људи) већ зато што никада не може да стигне до виших развојних нивоа
симболичке функције – до креације или стварања знакова.
На вишим нивоима развоја симболичке функције, човек поред физичке реалности у
којој живи, ствара свет симболичких производа (рукотворина и умотворина – језика као
социјалне институције, науке, уметности, религије, митова итд.), односно ствара културу,
с једне стране. С друге стране, захваљујући семиотичким системима и делатности, човек
ствара и једну другу врсту семиотичке реалности: свој унутрашњи свет (унутрашњи говор,
мишљење, свест и самосвест). Људска култура с једне стране и човеков приватни
унутрашњи свет у целини, с друге стране, показатељи су, дакле, овог највишег нивоа
симболичке способности.
Социјална интеракција између детета и одраслих, с једне стране, и развој сензомоторне
интелигенције, с друге, доводе до појаве симбола. Први облици семиотичког понашања у
развоју детета појављују се у току
друге
године живота.
Манифестације тих понашања су:
1. одложена имитација,
2. комуникативни неекспресивни гестови
3. активности "као да"
,
4. графичко приказивање,
5. говор.
1. Репрезентација – одложена имитација
способност представљања објеката који нису тренутно у опажајном пољу, има кључну
улогу у развоју говора и мишљења. Појава која недвосмислено указује на постојање
репрезентације је одложена имитација. Пијаже је разматрао све фазе развоја имитације, и
уочио да око половине прве године дете почиње да имитира неке покрете у ситуацији када
