1
РАЗВОЈ И УЧЕЊЕ ДЕЦЕ РАНОГ УЗРАСТА
I
КОЛОКВИЈУМ
1. ORGANSKE OSNOVE PSIHIČKOG ŽIVOTA
Organsku osnovu psihičkog života predstavlja organizam u celini. Svi organi su važni za
normalno psihološko funkcioniranje, ali su najznačajniji: čulni organi, nervni sistem, žlezde sa
unutrašnjim lučenjem i mišići.
Mnogo je vremena trebalo da ljudi shvate da je psihički život čoveka povezan sa mozgom i
nervnim sistemom. Tako je mislilac Aristotel tumačio da mozak ima funkciju hlađenja krvi.
Mada je bilo genijalnih pojedinaca koji su uviđali vezu između mozga i psihičkog života čoveka,
kakav je bio Alcmaeon iz Crotona, koji je još u 5. veku pre nove ere seciranjem ljudskog leša
utvrdio da je mozak centar našeg duševnog života, sve do kraja 18. veka vladalo je opšte
mišljenje da su telo i duša odvojeni.
Pojavom eksperimenta u psihologiji utvrđuje se povezanost tela i duše. Tako je fiziolog Gole
veštom operacijom odstranio psu veliki mozak. Kada se pas oporavio, mogao je obavljati
određene pokrete, ali nije bilo ni traga psihičkog života. U 19. veku je nizom istraživanja
utvrđena veza između psihičkog života i fizioloških funkcija organizma. Tokom 20. veka
eksperimentalna istraživanja sve dublje prodiru u odgonetanje tajni organskih osnova psihičkog
života. Podlogu psihičkog života ne čine samo mozak i nervni sistem, nego organizam u celini.
1.1. RECEPTORI (ČULA)
Receptori registruju promene koje se zbivaju u spoljašnjem svetu i u našem organizmu. U
odnosu na vrste draži koje registruju, čulne organe delimo na one koji registruju mehaničke,
hemijske, toplotne i svetlosne draži. Čulni organi se razlikuju i prema tome da li registruju draži
koje dolaze iz spoljašnjeg sveta ili iz unutrašnjosti tela.
Eksteroreceptori
primaju podražaje iz spoljašnjeg sveta (čula vida, sluha, ukusa, dodira, bola i
čulo za toplo-hladno). O promenama u telu obaveštavaju nas
proprioreceptori
smešteni u
mišićima, zglobovima i unutrašnjem uhu (kinestetski i statički receptori). Organske osećaje
primamo od
interoreceptora
koji se nalaze u unutrašnjosti tela.
1.2.
EFEKTORI
U efektore spadaju
mišići
i
žlezde sa unutrašnjim lučenjem
. Mišići su nosioci funkcije pokreta
organizma, dok žlezde sa unutrašnjim lučenjem prvenstveno regulišu hemijske procese u
organizmu.
MIŠIĆI
: vrše pokrete tako da se nervnim vlaknima iz viših centara prenose nervni impulsi, što
uzrokuje određene biohemijske procese i oslobađanje energije. Posledica je skupljanje i
opuštanje mišića. Postoje
poprečnoprugasti mišići
(mišići kostura),
glatki mišići
(zidovi utrobe i
2
krvnih sudova) i
srčani mišić
(posebna vrsta poprečnoprugastog mišića). Glatkim i srčanim
mišićima ne možemo upravljati svojom voljom.
ŽLEZDE SA UNUTRAŠNJIM LUČENJEM
: Lučenjem hormona i sekreta u krv i
unutrašnjost tela, žlezde sa unutrašnjim lučenjem regulišu fiziološke procese u organizmu.
Žlezde koje luče hormone u krv zovu se
endokrine
, dok
egzokrine
žlezde luče sekrete u šupljine
tela. Za psihički život čoveka uglavnom je značajna funkcija endokrinih žlezda. Postoji više tih
žlezda:
1)
Hipofiza:
luči više hormona koji regulišu rad ostalih žlezda. Smeštena je u bazi mozga i čine
je dva režnja. Ako ova žlezda prekomerno luči hormone, dolazi do gigantizma, dok smanjeno
lučenje hormona, dovodi do patuljastog rasta. I jedna i druga anomalija dovodi i do poremećaja
psihičkog života.
2) Tiroidna ili štitna žlezda:
luči hormon tiroksin koji regulira potrošnju kiseonika u
organizmu i tako utiče na aktivnost organizma. Smeštena je u gornjem delu vrata, pri kraju
dušnika. Ako ova žlezda prekomerno luči hormon, dolazi do povećane opšte aktivnosti
(hiperaktivnost), što na psihičkom nivou izaziva povećanu nervnu napetost. Smanjen rad tiroidne
žlezde uzrokuje različite psihofizičke promene. Desi li se to pre rođenja i u periodu ranog
detinjstva, posledica je kretenizam, odnosno zaostatak u razvoju inteligencije i emocionalna
neprilagođenost. Poremećaj rada štitne žlezde sa uspehom se može lečiti u ranom detinjstvu.
3) Adrenalne ili nadbubrežne žlezde:
su smeštene pored bubrega. Kora luči hormone
kortikosteroide a jezgro adrenalin. Hormoni kore su značajni za emocionalno ponašanje.
Smanjeno lučenje ovog hormona dovodi do slabljenja seksualnog nagona i opšteg zamora, dok
preterano lučenje može dovesti do prevremenog seksualnog razvoja dečaka i pojave muških
karakterstika kod devojčica i žena. Kortikosteroidi takođe utiču na regulaciju kalcijuma i vode u
organizmu. Povećano lučenje adrenalina utiče na rad poprečnoprugastih i glatkih mišića, što
uslovljava povećanje šećera u krvi, povećanje pritiska i ubrzanog rada srca, a na psihičkom planu
izaziva promene u emocionalnom reagovanju.
4) Gonade ili polne žlezde:
intenzivnije luče hormone u doba puberteta. Ti hormoni su
značajni za reprodukciju i pojavu sekundarnih polnih krakteristika. Hormoni polnih žlezda utiču
na psihički život čoveka, posebno u periodu puberteta i prelaznom periodu (pubertetske i
klimakterične krize).
1.3. NERVNI SISTEM
Nervni sistem je najrazgranatiji sistem organa u čovekovom organizmu. Reguliše i usklađuje
rad celog organizma, omogućuje vezu organizma sa spoljnim svetom i predstavlja fiziološku
osnovu psihičkog života. Obično se deli na
moždano-moždinski
(cerebrospinalni) i
autonomni
(vegetativni) dio. U okviru moždano-moždinskog su centralni nervni sistem (CNS) i periferni
nervni sistem (PNS). CNS čine mozak i kičmena moždina, a PNS svi živci koji izlaze iz mozga i
kičmene moždine. Nervni sistem je građen od nervnih ćelija ili neurona. Nervna ćelija može biti
različitog oblika a sastoji se od neurona, jedra i produžetaka. Ćelijska opna obavija pihtijastu
4
1.3.2. PERIFERNI NERVNI SISTEM
Periferni nervni sistem (PNS) služi kao spona između centralnog nervnog sistema i periferije
tela. Njega čine svi nervi koji izlaze iz kičmene moždine (moždinski ili spinalni) i svi nervi koji
izlaze iz mozga (moždani ili cerebralni). Razlikujemo senzitivna nervna vlakna, koja prenose
nervne impulse od čulnih organa do mozga, i motorna nervna vlakna, kojima centralni nervni
sistem reaguje na draži. Periferni nervi su u parovima (po jedan senzorni i jedan motorni) i ima
ih 31 koji se izdvajaju iz kičmene moždine i inerviraju trup i ekstremitete i 12 pari moždanih
nerava, koji inerviraju glavu, čulne organe koji su smešteni u glavi kao i nervi koji upravljaju
radom srca, pluća i stomaka.
1.3.3. CENTRALNI NERVNI SISTEM
Funkcija svesti je sveukupnost doživljaja spoljašnjeg sveta. Zahvaljujući upravo svojstvu
senzornih nerava, čovek može primati spoljašnje nadražaje, a dok mu motorni nervi omogućuju
da reaguje na te nadražaje. Pa ipak, sam periferni sistem ne bi mogao proraditi podražaje
vanjskog sveta i adekvatno na njih odgovoriti. Te složenije psihičke aktivnosti mogu izvršiti
mozak i kičmena moždina, koji zajedno čine centralni nervni sistem.
1.3.4. KIČMENA MOŽDINA
Kičmenu moždinu sačinjava skup nerava koji se nalazi u kičmenom stubu. Unutrašnji deo
kičmene moždine je sive boje i sastoji se od tela nervnih ćelija. Ova siva supstanca je u obliku
leptira ili slova H. Sastoji se od centralnog dela, trbušnih rogova i leđnih rogova. Spoljašnji deo
čini bela supstanca sačinjena od vlakana sa mijelinskom ovojnicom. Kroz posebne otvore, u
svakom kičmenom pršljenu izlazi po jedan par leđnih i trbušnih nervnih korena, koji se spajaju u
mešoviti moždinski spiralni nerv. Leđni koreni se označavaju kao osećajni, trbušni su motorni.
Siva supstanca obavlja funkcije nižih nervnih centara. Bela supstanca održava vezu između viših
i nižih nervnih centara u aferentnom i referentnom smeru. U kičmenoj moždini su smešteni
mehanizmi refleksnog delovanja. Ona je centar mnogih somatskih (telesnih) i autonomnih
(nezavisnih) refleksa. Kičmena moždina je transverzala kroz koju prolaze senzorni nervi kojima
se prenose nervni impulsi od čulnih organa ka mozgu, kao i motorni nervi koji iz mozga prenose
impulse do određenih mišića. Dakle, funkcija kičmene moždine je da sprovodi nervne impulse
između mozga i periferije i da reguliše neke reflekse.
2. ПРЕНАТАЛНИ РАЗВОЈ
5
Пренатални развој почиње у тренутку зачећа. Велике промене које се догађају током 38
недеља трудноће деле се у три основна периода: период зигота, период ембриона и период
фетуса.
1) Период зигота (или овума):
oplođena jajna ćelija se zove zigot. U ovoj prvoj fazi
zametak zadržava oblik jajeta, otuda још i naziv ovarijalna faza (ovum - jaje). Период зигота
траје две недеље од оплодње до тренутка када се плод не имплантира у зид материце, што
му омогућава приступ хранљивим супстанцама из мајчиног организма. Прво дељење
зигота траје дуго, негде до око 30 сати после зачећа. Након оплођења и прве деобе, из две
хаплоидне настају две диплоидне ћелије (са дуплим бројем хромозома), што је нормално
стање код свих телесних ћелија. Други значајан резултат је одређивање пола заметка.
Сперматозоид, који носи X- хромозом, ће одредити женски пол заметка (XX). Ако пак
носи Y- хромозом, биће заметак мушког пола (XY). Код овума, који се из проширеног
дела јајовода креће ка утерусу, најпре долази до прогенезе - квалитативне реорганизације
јајне ћелије. Након тога почиње деоба ћелија - бластогенеза. Формирају се две групе
ћелија: спољашње - трофобласт (тропхос - хранитељ) и унутрашње - ембриобласт (бластос
- заметак). Трофобласт, се развија у структуре које ће хранити заметак: постељицу или
плаценту. Код ембриобласта се, још у фази овума, диференцирају бластодермални
заметни листићи: ектодерм (спољашњи лист заметка), ендодерм (унутрашњи лист
заметка) и мезодерм (средишњи лист заметка). Из та три дела затим настају органи
ембриона. За све развојне процесе у овој фази користи се храна из оплођене јајне ћелије.
Отуда је у фази овума будући заметак веома отпоран на тератогене утицаје из околине.
Крајем друге недеље од оплодње долази до имплантације - прираштаја овума уз зид
утеруса и тиме почиње ембрионална фаза. Након тога зигот почиње да се се вема брзо
дели. До четвртог дана 60 до 70 ћелија формира шупљу лоптицу испуњену течношћу која
се назива бластоциста. Нови организам ће се развити из унутрашњег слоја ћелија
(ембрионални диск), док ће се из танког спољашњег слоја(трофобласта) развити органи за
поршку и храњење.
2) Имплантација:
Између 7.и 9. дана догађа се имплантација/усађивање. Бластоциста
се усађује дубоко у зид материце где се повезује са мајчиним крвотоком и захваљујући
томе почиње значајније да расте. У почетку се најбрже развија трофобласт, спољашњи
заштитни слој. Из њега се развија амнион (амнионска врећа), непропусна мембрана која
окружује ебрион у амнионској течности. Амнион штити плод унутар материце на тај
начин што му осигурава непромењену температуру околине, те на тај начин што служи
као јастук за ублажавање удараца изазваних жениним кретањем. Из спољашњег слоја
бластоцисте развија се постељица, потпорни орган који мајци и ембриону касније фетусу
омогућава размену твари. Ембрион и постељица су међусобно повезани пупчаном врпцом
која садржи крвне судове којима те твари путују.Кисеоник и хранљиве материје прелазе
из мајчине крви у у плацентарне ресице, а отпадни производи фетуса прелазе у мајчину
крв како би се путем ње одстранили и излиучили. Измена твари се дешава у плацентарним
ресицама. Те структуре китњастог изгледа су уствари мали крвни судови уроњени у
мајчину крв , али одвојени од ње врло танком мембраном. Ова плацентарна мембрана је
7
светлост која долази кроз очне капке, а у петом гласан звук може изазвати реакцију. До
седмог месеца везе у мозгу постају довољне да када му се дотакну уснице показује
рефлекс сисања. Фетус расте према све већој самосталности, али није у стању да преживи
пре отприлике 23. до 24. недеље феталног узраста углавном због тога што плућне алвеоле
не могу да преносе кисеоник у крв. Како фетус сазрева, плућа постају све способнија за
обављање ове функције. У периоду између шестог и седмог месеца фетус може да
преживи изван мајчиног тела. Мозак је довољно развијен да омогући макар делимичну
регулацији дисања, гутања и телесне температуре. Ипак, детету рођеном између седмог и
осмог месеца биће потребан додатни кисеоник, мораће да узима храну у малим
количинама и мораће неколико недеља да живи у инкубатору ради контроле телесне
температуре. У осмом месецу, систем за варење постаје способан да из хране искоришћава
хранљиве супстанце, а појављује се и масно ткиво које омогућава изолацију која је важна
за контролу телсне температуре. Током последњих месеци, фетус узима од мајке антитела
као би се у првим месецима након рођења заштитио од инфекција. Та антитела је мајка
створила кроз властиту изложеност страним телима. Овај процес није довршен све до 9 .
месеца феталног узраста и веома је важан, јер антитела које дете добије помажу у заштити
од инфекција све до узратса од 6 месеци када су деца способна да производе властита
антитела у великим количинама. С девет месеци након зачећа фетус је спреман да се
суочи са спољашњим светом. Пред крај трудноће фетус почиње да показује прва обележја
личности. Већа фетална активност у последњим недељама трудноће је предиктивна за
већу моторичку активност дојенчета у првим месецима живота. Та веза се за дечаке
протеже све до раног одраслог узраста. У једној студији је показано да фетуси који су
активнији током током последња три месеца, постају једногодишњаци који боље подносе
фрустрацију, двогодишњаци који су мање плашљиви (већа спремност на интеракцију са
играчкама и непознатим одраслим особама у лабораторијским условима). Могуће је да је
ниво активности фетуса показатељ здравог неуролошког развоја који затим подстиче већу
прилагодљивост у детињству. Од 30. недеље фетус показује да је научио да разликује тон
и ритам различитих гласова и звукова: показује систематске промене срчаног ритма као
одговор на разликовање мушког и женског говора, глас мајке разликује у односу на глас
странца, разликовање познате једноставне мелодије (силазни тонови) од непознате
мелодије (узлазни тонови). У једној студији мајке су сваки дан током последњих шест
недеља трудноће читале наглас књигу Мачак у шеширу. Након рођења њихове бебе су
научене да укључују снимак мајчиног гласа сисањем дуде варалице. Најснажније су
сисале да би чуле Мачак у шеширу – звук који су упознале у мајчиној утроби.
5) Пренатални средински утицаји
:
Иако је пренатална околина значајно мање
промељива него свет мајчине утробе, многи чиниоци могу да утичу на ембрион и фетус.
Појам тератогена се односи на било који средински чинилац који може да произведе
оштећење у пренаталном периоду (терас је латинска реч што значи наказност). Научници
су одабрали овај назив јер су се са штетним последицама пренаталних утицаја најпре
сусрели на примерима беба које су се родиле са великим оштећењима. Израз тератологија
се односи на истраживање утицаја тератогена на пренатални развој. Штета коју производе
