Највећи део свог живота људи проводе у неком од облика организације, било да је у
питању   породична   заједница,   вртић,   школа,   факултет,   или   су   у   питању   верске   и
спортске   организације   или   пак   предузеће.   Организације   људима   омогућавају
постизање неких циљева које као појединци не могу не могу постићи, јер се неки
циљеви могу постигнути само удруживањем (као што су изградње мостова, извођење
драмских   представа,   снимање   филмова   и   слично).   Циљеви   се   могу   остварити
рационалном   или   нерационалном   употребом   ствари,   људи   и   идеја.   Скуп
структурираних знања којима се координира рад појединаца и ограничених ресурса у
функцији остваривања одређених циљева на ефикасан начин назива се менаџментом.

По   традиционалној   дефиницији   менаџмент   подразумева   координацију   људских,
техничких   и   финансијских   ресурса   потребних   за   остварење   циљева   организације.
Менаџмент је задужен за прибављање ресурса који су неопходни да би се обавио
некакав посао. Менаџмент креира задатке и организује начин на који ће се посао
обавити. Поред тога он осигурава координацију појединачних задатака и послова,
као и фокусираност на сврху или разлог постојања организације. Укратко: менаџмент
подразумева   одговорност   за   перформансе   и   одговорност   за   постизање
организационих   циљева   ангажовањем   ресурса.   Организације   постоје   да   би   се
обавили задаци који не могу бити изведени без повезаних и удружених напора, а
менаџмент је развијен да би се појединци или групе људи учинили одговорним за
перформансе и успех у организацији.

1.1. Дефиниција менаџмента

Постоји велики број аутора који је дао дефиницију управљања. Најпознатије су:

1. Управљати значи предвиђати, планирати, командовати, координирати и

контролисати. (Фајол).

2. Процес кроз који одабрана група људи усмерава све запослене у компанији -

према заједничком задатом циљу. (Маси и Даглас).

3. Координирање различитих ресурса у процесу планирања, организовања,

усмеравања и контроле - усмерено према утврђеним заједничким циљевима.
(Кунц и О' Донел ).

Заједнички   деноминатор   ових   дефиниција   садржан   је   у   појмовима:   планирање,
организовање, усмеравање (мотивисање) и контрола. Тако би поједностављена, али и
јасна   дефиниција   управљања   била   омеђена   поменутим   -   може   се   рећи   -   фазама
менаџмента. Управљање је процес планирања, организовања, мотивисања и контроле
у   правцу   постизања   одређених   компанијских   циљева.   Руковођење   је   алокација

понашања   појединаца   и   група   усмерена   ка   дефинисаним   циљевима   компаније.
Управљање је универзална активност, јер његови принципи су применљиви у свим
областима економије и друштва: производња, банкарство, трговина, пољопривреда,
спорт, војска, уметност, здравство, религија, међународно пословање итд. [1, стр 9]
Менаџмент представља континуиран процес обављања пословних активности који се
одвија путем следећих менаџерских функција: планирања, организовања, вођења и
контролисања. Менаџмент је делотворно знање које поседују и примењују менаџери
на запослене (који имају своја знања) у циљу откривања како постојеће знање може
најбоље   да   се   примени   да   би   се   добили   резултати   и   остварили   организациони
циљеви.  У  свим менаџерским функцијама менаџери доносе одлуке и спроводе те
одлуке   посредством   других   људи.  Ефективност  значи   радити   праве   ствари,   а
ефикасност   значи   радити   ствари   на   прави   начин.   Говорећи   речником   бизниса,
ефективност значи бити у правом подручју бизниса. У динамичном и променљивом
окружењу   да   би   организације   биле   у   правом  подручју,   оне   морају   да   се   мењају.
Ефикасност   значи   максимизирање   резултата   уз   минимална   улагања   у   инпуте
(трошкови:људских,   материјалних,   физичких,   информационих   и   других   ресурса.).
Све претходно наведено заједничко је свим датим теоријама менаџмента.

Менаџмент је заснован на неколико основних принципа:



менаџмент се бави људским бићима- задатак је да оспособи људе да
заједницки раде, да своје снаге учине делотворним, а своје слабости
ирелевантним.



пошто се менаџмент бави интегрисањем људи у заједнички подухват, он је и
саставни део културе



свака организација захтева одређену дозу посвећености заједничким општим
циљевима и заједничким вредностима



мисија и сврха организације мора да буде довољно јасна и довољно снажна да
омогући заједничку визију.



сврха менаџмента је, такође, да омогући да се организација и сваки од њених
чланова расте и развија са променом потреба и могућности



организације сачињавају људи који имају различите квалификације и знања
који раде разне послове



на величину производње, ни крајњи резултати нису сами по себи адекватна
мера учинка менаџмента и предузећа



резултат пословања је задовољан купац

1.2. Менаџмент кроз историју

Менаџмет као наука вуче корене још од првобитног човека или његовог настајања да
се непрекидним радом (ловом, брањем плодова, прављењем алатки и оружја итд.)
одржи   у   директној   борби   са   природом.   Обављање   најједноставнијих   послова   у
првобитној заједници захтевало је одређене активности планирања и организовања,
да би се ови послови ефикасно обавили. Људи су то обавили најпре интуитивно, а
касније   поучени   искуством,   па   су   тиме   у   човековој   праисторији   ударили   темеље
менаџмету,   вештини   и   науци   без   које   људско   друштво   ни   раније   није   могло,   а
посебно данас, у овој великој сложености, не може ефикасно да делује, да опстане и

Менаџмент као вештина или метод управљања вуче корене још од настанка људског
друштва. У првобитној заједници људи су, у непрекидној борби са природом, чак и
своје   најједноставније   послове   обављали   интуитивно.   Касније   поучени   ранијим
искуствима, почели су да организују своје активности како би их што егикасније
обавили и испунили зацртане циљеве. Управо због тога се и тврди да је управљање
старо   колико   и   сама   људска   цивилизација.   Први   писани   трагови   о   менаџменту
јављају   се   код   управљања   јавним   радовима,   одређеним   државним   и   војним
активностима,   односно   црквеним   делатностима   и   везани   су   за   најстарије
организације (држава, војска и црква).

Менаџмет се, због разних околности, веома касно развио као научна дисциплина. Тек
крајем прошлог века, радовима пионира тзв.научног менаџмента или научне
организације рада Фредерика Тејлора и Анрија Фајола, менаџмет је добио обележја
научне дисциплине. Наставак и развој менаџмета као научне дисциплине везује се,
поред наведених утемељивача, и радова одређених људи који су радили у пракси, пре
свега на управљању пословима у производњи и управљању предузећа у целини, као и
за радове одређеног броја теоретичара који су се бавили истраживањем односа и
прочавањем људи у процесу рада.Може се рећи да се менаџмет развијао кроз већи
број школа и приступа. Развој ове дисциплине најлакше је пратити кроз анализу и
разматрање ових школа и приступа. Управљање развојем представља усмеравање,
односно регулисање преласка система из постојећег у ново, боље стање.

1.2.1. Научни приступи менаџменту

Од индустријске револуције до времена када је менаџмент постао научна дисциплина
развило се неколико научних приступа или школа као што су:



Класични приступ



Бихејвиористички приступ



Квантитативни приступ [2, стр 97]

Класични приступ

менаџменту има две школе и то:

1. Научно управљање

Тајлерово управљање је научно дефинисање најбољих метода реализације одређене
активности. Његови принципи менаџмента почивају на резултатима студије времена
и студије покрета на производној траци. Он је творац временских норми, при чему је
предлагао   веће   наднице   за   продуктивније   раднике   (диференцијалне   наднице).
Најприе је направио норме добрих радника, а потом је прелазио на обуку осталих
радника (ко не испуни норму бива отпуштен). Резултати примене овог метода су:
смањени трошкови,  увећана  продуктивност,  зараде  и радни  морал.  Наравно  да  је
Тајлерова концепција имала и противнике - сидникат, тако да је своју концепцију
морао   бранити   пред   америчким   конгресом.   Две   објављене   књиге:   „Управљање
радионицом“   и   „Принципи   научног   управљања“   су   извори   терије   о   класичном
менаџменту или тзв. Научно управљање из периода 1890 – 1930 год.
Тимски рад који се специјализује, обука радника, повећање вештина, систем анализе
биле   су   претпоставке   аутоматизације   и   роботизације   производње   (Научни