Uvod
Termin menadžment se najčešće vezuje za pojam upravljanja određenim poslom, poduhvatom ili
sistemom. Jedan od pionira menadžmenta, Henri Fajol, predstavlja mendžment kao proces
predviđanja, organizovanja, komandovanja, koordinacije i kontrole. To je proces ili funkcija koja
je najznačajnija za svako preduzeće i ona obuhvata poslove upravljanja preduzećem.
Menadžment se takođe prikazuje kao složen proces usmeravanja grupe ljudi u izvršavanju
određenih poslova i zadataka radi postizanja unapred utvrđenih, zajedničkih ciljeva, pri čemu
ovaj proces obuhvata više različitih podprocesa, npr: planiranje , organizovanje, kontrola itd.
Razvoj teorije menadžmenta se povezuje početkom masovne proizvodnje i industralizacije,
krajem XIX i početkom XX veka. Do tog perioda nije bilo velikih organizacija, jer je razvoj
tehnike i tehnologije bio na nivou koji je omogućavao da se proizvodnja obavlja u malim,
porodičnim firmama, radionicama, da se usluge pružaju kroz bavljenje individualnom profesijom,
a samo par institucija je bilo velikog obima, kao državna administracija, crkva, vojska. Sa
industrijalizacijom i nastankom velikih korporacija pojavila se potreba za profesionalnim
menadžmentom, što je uticalo i na razvoj teorije menadžmenta. Osnovna karakteristika javnih
korporacija je razdvajanje vlasništva i kontrole: nominalni vlasnici firme, akcionari, u suštini ne
vrše kontrolu ni nad svakodnevnim operativnim delovanjem, ni nad dugoročnom politikom, već
je kontrola dodeljena profesionalnim menadžerima, koji obično imaju mali udeo u vlasništvu.
Menadžerske korporacije su kontrolisane od strane profesionalnih menadžera i većina njihovih
vlasnika je po moći koju ima isušive mala i beznačajna da bi mogla da ostvari kontrolu nad
radom menadžera. U takvim korporacijama kontrola je potpuno razdvojena od vlasništva.
Ograničena odgovornost je bila glavna pravna inovanocija sredinom XIX veka.
Osnovni pravci razvoja teorije menadžmenta su:
Klasična teorija,
Biheviorizam,
Kvantitativni pristup,
Sistemski pristup i
Kontingentni pristup.
1. Klasična teorija menadžmenta
Koreni savremenog menadžmenta se nalaze u grupi praktičara koji su po prvi put na sistematski
način izučavali probleme menadžmenta početkom XX veka. Njihov doprinos nazivamo klasična
teorija menadžmenta, koju delimo na dve kategorije:
teorija naučnog upravljanja - menadžmenta (usmerena na rešavanje problema
menadžmenta na operativnom nivou),
administrativna teorija (klasična teorija organizacije razvija se kroz pristup menadžmenta
iz perspektive cele organizacije sa strategijskog nivoa).
1.1. Teorija naučnog menadžmenta
Pre razvoja naučnog menadžmenta nisu postojale procedure kojima bi se standardizovale
poslovne operacije i nije bilo standarda na osnovu kojih bi moglo da se proceni da li su radne
performanse dobre ili loše. Za razvoj naučnog upravljanja zaslužan je Federik Tejlor, koji je u
knjizi “Principi naučnog upravljanja” opisao kako se primenom naučnog metoda u menadžmentu
može značajno povećati produktivnost. Metodi naučnog upravljanj bili su usmereni ka
optimiziranju načina na koji se izvršavaju zadaci (povećanje produktivnosti) i ka podeli poslova
do nivoa koji omogućava da se radnici obuče za izvršavanje pojedinačnih zadataka na najbolji
mogući način. Tejlor je želeo da napravi mentalnu revoluciju među radnicima i menadžerima
definisanjem jasnih principa za poboljšanje efikasnosti proizvodnje.
Principi naučnog upravljanja prema Tejloru su:
1. Razvoj nauke o menadžmentu,
2. Naučna selekcija radnika i njihova obuka, podučavanje i razvoj,
3. Saradnja između zaposlenih kako bi se poslovi obavili u skladu sa razvijenim naučnim
principima,
4. Podela rada i odgovornosti između menadžera i radnika.
Tejlor je smatrao da će od primene ovih pricipa imati koristi i radnici i menadžeri. Radnici će
imati veće zarade, a menadžeri veće profite. Korišćenjem principa naučnog upravljanja moguće
je definisati jedan najbolji način za obavljanje poslova. Zatim je moguće selektovati prave ljude
za taj posao i obučiti ih da obave posao na najbolji mogući način. Tejlor je preporučio da se u
cilju motivisanja radnika upotrebljavaju sistemi plaćanja koji bi stimulisali na veće zalaganje.
Praktična primena Tejlorovih principa dovela je do ogromnog povećanja produktivnosti. Jedan
od važnih doprinosa odnosi se i na podelu uloga između radnika i menadžera, gde su radnici
imali da izvršavaju definisane zadatke, a menadžeri da planiraju i kontrolišu obavljanje zadataka.
