Reading the slender body
Susan Bordo
U kasno viktorijansko doba, verovatno po prvi put na zapadu, oni koji su mogli da prijušte da
jedu dobro sistematski su počeli da uskraćuju sebi hranu u potrazi za estetskim idealom. I
naravno druge kulture su držale dijetu. Aristokratsko Grčka kultura je napravila nauku o
regulisanju unosa hrane u cilju postizanja samoupravljanja i moderacije. Post, usmereva na
duhovno prečišćavanje i dominacija tela, bili su važan deo repertoara hrišćanske prakse u
srednjem veku. Ovi oblici dijete se jasno mogu posmatrati kao instrumenti za razvoj sobstva,
bilo da je to unutrašnjeg sebe, za hrišćane ili javnost, za Grke. Rituali posta i ascetizma su
bili rezervisani za nekoliko izabranih, aristokratskih ili svešteničkih kasta, smatrani su
sposobnim za postizanje takve izvrsnosti duha. Krajem devetnaestog veka, nasuprot, praksa
upravljanja telom počinje biti preokupacija srednje klase i briga za ishranom postaje
priložena u potrazi za idealizovanom fizičkom težinom ili oblikom; to postaje projekat u službi
tela radije nego duše. Masti, ne apetit ili želja, proglašene su neprijateljem i ljudi počinju da
mere svoja dijetalna dostignuća brojevima na skali radije nego nivo njihovog majstorstva
“
impulsa i viška. Buržoaska „tiranija vitkosti je započela svoju nadmoć (posebno preko
žena), a uz to i razvoj brojnih tehnologija – dijete, vežbanje, a kanije i hemikalije i operacije –
usmerene na čistu fizičku transformaciju.
Danas smo postali svesni masovne i višestruke prirode takvih tehnologija i industrija
izgrađenih oko njih. U tolikom stepenu da popularna kritička svest postoji, međutim, ona je
uglavnom fokusirana (i nije iznenađujuće) na onome što se posmatra kao patološko ili
“
“
ekstremno – na nesretnu manjinu koja je postala „opsednuta
ili otišla „predaleko .
Televizijski talk show-ovi prikazuju priče o nesrećama uzrokovanim raznim operacijama za
manji unos hrane, tečnim djetama i kompulsivnim vežbanjem. Časopisi upozoravaju na
opasnosti od operacija za redukovanje masti i liposukcije. Knjige i članci o bulimiji i
anoreksiji proliferišu. Prikaz poremećaja u ishrani popularnih medija su često grozni i
“
senzacionali. Ovakve prezentacije podstiču „sporedne show-ove iskustva odnosa između
“
„normalne publike i onih na vidiku (nakaza). Do stepena da se publika možda prepozna u
ponašanju ili prijavi iskustva onih koji su na sceni, oni se suočavaju sa patološkim ili izvan
norme.
Naravno, mnoga od ovih ponašanja su van norme, ukoliko samo zbog finansijskih resursa
koje zahtevaju. Ali preokupacija sa mastima, ishranom i vitkošću nisu. U stvari, takva
preokupacija može funkcionisati kao jedna od najmoćnijih normalizovnaih strategija našeg
“
veka, osiguravajući proizvodnju samoprikazivanja i samodisciplinu „poslušnosti tela ,
osetljivih na bilo kakvo odstupanje društvenihi normi i naviknutost na samopoboljšanje i
transformaciju u službi tih normi. U ovom svetlu, fokus je na patologiju, poremećaje,
nepredviđene nesreće i bizarno ponašanje zamagljujući normalizovanu funkciju tehnologije
ishrane i upravljanje telom. Za žene koje su tema takve kontrole mnogo dublje i istorijski, sve
prisutnije od muškaraca, fokus na patologiju preusmerava prepoznavanje iz centralnog
značenja reprodukovanja pola.
Ovaj esej je deo veće analize savremene preokupacije sa vitkoćom kako funkcioniše unutar
modernog, normalizujući mehanizme moći generalno, a naročito kako funkcioniše da
reprodukuje rodne odnose. Za svrhe ovih većih analiza, koristim Fukovu razliku između dve
