Приповетке
Јакшић је један од најранијих српских приповедача, главни представник наше
романтичарске приповетке. У избору тема у његовим приповеткама осећа се
постепена еволуција од историје ка савремености, од романтизма ка реализму.
Његово прозно дело се може сврстати у три групе:
1. 1860.-1862. – романтичарска приповетка (
Краљица, Неверна Тијана
...)
2. крајем 60-их – сатирична проза
3. од 1874. – проза савремене социјалне или ратне тематике (
Сирота Банаћанска
,
Једна ноћ
,
Комадић
швајцарског сира
...)
Јакшићева рана приповетка је најзначајнији романтичарски прозни комплекс у
нашој књижевности. Њене слабости су клишираност језика и фабуле - баладни
мотиви несрећне и неостварене љубави – и сижеа, али је њена снага у
елементарности јунака – нагонско, еротско, мрачно и фатално. Апсолутизација
емотивног и ____ утемељена је махом на помереним јунацима: искушеници,
покајници, испаштаоци грехова и злочина, умно поремећени, људи спремни на
издају крви и народа, али не и на издају љубави. Све је то најпотпуније заступљено
у
НЕВЕРНОЈ ТИЈАНИ
.
Поприште збивања ове приповетке јесте у самој јунакињи.
Неверна Тијана
се може
композицијски поделити у пет чинова трагедије који се поклапају са пет делова
приповетке.
Први чин,
експозиција
, представља херојско платно: Косово поље на коме она,
попут Косовке Девојке из народне поезије, налази мртве оца и браћу. Разлика
између Тијане и Косовке Девојке је у томе што је она на самом Косову, крај мртвог
родитеља, пробудила љубав Турчина Сулејман-бега и том приликом била и сама
импресионирана његовом појавом. Већ овде, у експозицији, започеће њена
трагична кривица.
У
заплету
почиње унутрашња борба у самој јунакињи. На једној страни су браћа,
отац, домовина и заручник Милан, а на другој љубав према Турчину од чије је
руке, можда, пао и њен отац на Косову.
У
кулминацији
побеђује љубав. Рањени Милан изговара: „Тијано! Неверна
Тијано!“, а дадиља је тешко куне и проклиње јој млеко материно...
У
перипетији
Тијана долази у харем где живи у сладости богатства и љубави.
Међутим, њена драма се овде не завршава. Убивши чуваре, у харем продире њен
заручник Милан и заљубљен гине од Турака, клечећи пред њом, издајницом.
Епилог
Тијанине унутрашње драме завршава се њеним самоубиством. Мирена
комплексом кривице, на позив мртвих, оних пред којима је крива, јунакиња одлази
њима, у загробни живот. Пред лицем смрти свог некадашњег заручника и његовим
поновним прекором: „Тијано! Неверна Тијано!“, она осећа сву тежину своје
кривице и убија се.
На почетку, Тијанином љубављу према Турчину, приповетка је смела и за
романтичара, али на крају, њеним самоубиством као казном за неверство према
домовини, приповедач се враћа у оквир патриотско-револуционарних смерница
доба.
Тијана умире, прогоњена сенкама предака, њен идеални драги из младости је
посечен а њенога глава донесена пред њу, док Турчин коме се предала у љубави
постаје тиранин (живео је сам, више није имао жене после ње, омрзнуо је свет и
људе, био је свиреп).
Као у трагедијама, смрт је овде постала једини могући расплет, измирење
непомирљивог. Крупне сцене свирепе казне, тровање, нова бегова тиранија –
означавају трагичност свих протагониста радње.
С напуштањем романтичарског фабуларног модела ишло је и напуштање
романтичног модела уметничког функционисања језика. Сада све очитије продире
идеализована и политизована фразеологија и лексика. Социјална слојевитост,
патриотске победе, слобода штампе – постају сталне теме Јакшићеве сатирично-
фељтонистичке прозе.
У
КОМАДИЋУ ШВАЈЦАРСКОГ СИРА
Јакшићева сатирична фељтонистичка
проза прелази у живу слику паланачке средине. За столом сеоске кафане седе два
пријатеља којима дечак доноси швајцарски сир умотан у хартију. Доушници са
суседног стола, мислећи да је дечак дотурио тајну депешу, прилазе им у намери да
се дочепају телеграма, а пријатељи уплашени за свој сир поједу га заједно с
папиром.
Око ове духовите анегдоте Јакшић ствара живу атмосферу паланачке кафане с
великим смислом за реалистички детаљ.
У његовој јеткој иронији осећа се она мржња према шпијунима коју ћемо наћи и у
Змајевој
Песми једног најлојалнијег грађанина
ова мржња исказана је истим
догађајем: хајком коју је после пораза париске комуне 1871. реакција широм света,
па и у Србији, подигла против „црвењака“.
Међу оним приповеткама које сликају прилике у Србији
ЈЕДНУ НОЋ
свакако
треба издвојити као најуспелију. Она обликована као јединство лирског, епског и
драмског ткива. Лирски хиперболичан пејзаж, пун симболичних наговештаја,
прича у облику тзв. сказа (усмено приповедање туђе судбине) и расплет онога што
је у причању отворено.
Ако у тој приповеци и има фабуларних клишеа – мајка подводачица, сеоска
лепотица, сладострасни архимандрит грчког порекла, несретни сеоски младић, па
онда преварени муж који постаје трагични јунак љубави и прељубе, убица
архимандрита – они су ублажени јединством тона који прожима три временска
плана приповетке:
- садашњост као општи оквир јединство пејзажа и знакови опасности
- прошлост као тема сказа
- будућност као наставак онога што је било тема сказа и што се слутило као неко
неминовно зло.
Све то ствара снажну напетост, подједнако из тона приповедања и догађања,
симболике збивања на путу и наглог разрешавања приче пред очима приповедача.
Уједињујући романтичну ја форму и реалистички сказ Јакшић је изградио сложену
оквирну причу.
Део лирског немира приповедача и злослутни знакови на путу, део свести другог
јунака – Миладина, повезује два центра приповетке и мотивишу њен крај____
центар.
