2. Појам
реализам
(аспекти значења)
1. Извор: Рене Велек
, Критички појмови
, текст: „Појам реализма у књижевноме
зналству“
*Напомена: текст је извучен баш детаљно, нека свако научи онолико колико сматра да
треба (а може се искористити и за нека друга питања).
Мађарски марксиста Ђерђ Лукач.
Постављање проблема реализма упућује на једну богату традицију, која се не
тиче само Русије, где је владао „социјалистички реализам“, нити француског
реалистичког покрета из деветнаестог века, већ се тиче све књижевне и
уметничке историје. Реализам у ширем смислу представља
оданост природи
.
Примери оног што се чини верним, дословним реализмом, што се тиче
књижевности и који који претходе деветнаестом веку – призори из Петронијева
Сатирикона
, средњовековних
fabliauxa
, повелике збирке пикарских романа,
Дефоове тачности у описивању околности, или буржоаске драме осамнаестог
века.
Појам „подражавања“ као важан за разматрање реализма, теорије о томе (од
Аристотела наовамо) сведоче да су се критичари стално бавили
проблемом
стварности
. Без обзира на значење код Аристотела, појам п. често је у историји
књ. критике тумачен као потпуно верно копирање, као натурализам.
Уметност не може избећи да се бави стварношћу. У уметности, филозофији и
свакидашњој употреби, „стварност“ је – попут истине, природе или живота – реч
набијена вредношћу. Сва уметност прошлости стремила је стварности, чак иако
је говорила о некој вишој стварности – стварности суштина или стварности
снова и симбола.
У свом раду, Велек не разматра тај вечни реализам, епистемолошки проблем
односа уметности према стварности, већ поставља питање о реализму у
деветнаестом веку. Бави се појмом реализма као одреднице једног доба,
реализмом који је имао свој успон и своје коначно опадање и који се јасно може
раздвојити од норми раздобља која му претходе или за њим следе. Тај систем
норми морамо разлучити од историје термина „реализам“.
Термин „реализам“ постојао је у филозофији врло давно, у значењу веома
различитом од наших. Он је подразумевао веровање у стварност идеја, и
успотстављен је номинализму, који је идеје сматрао само називима или
апстракцијама. У Критици расудне моћи (1795) Кант говори о иделазму и
реализму природних сврха, а Шелинг 1795. дефинише чист реализам као
потврду постојања не-ега. Изгледа да су Шилер и Фридрих Шлегел први
применили тај термин на књижевност. Године 1798. Шилер каже за Французе да
су бољи реалисти него идеалисти и да реализам не може дати песника, а у
слично време Фридрих Шлегел каже да сва филозофија представља идеализам, а
да истинског релаизма нема, сем оног у поезији. Овај термин се прилично често
2
јавља у немачком романтизму, али се није довољно јасно уобличио да би био
ознака неких посебних писаца или посебног раздобља или школе.
Термин „реализам“ у Француској примењен је на књ. већ 1826. године. Неко је у
часопису
Mercure francais
тврдио да „то књ учење, које свакога дана све више
осваја и које води верном подражавању изворницима које нуди природа, а не
ремек-делима уметности, веома би се прикладно могло назвати реализмом.
Према неким знацима, то ће бити књ 19. века, књ истинитог.“ У то време
реализам је само једна одлика запажена у методу писаца, које бисмо данас
назвали романтичарским – у методу Скота, Игоа или Меримеа. Убрзо затим,
термин је пренет на један роман А. Туреа. Педесетих година су букнуле
расправе око Курбеових слика. У то време настали су и списи у којима су
формулисана начела реализма: уметност треба верно да представи стварни свет.
Стога, она треба да проучава савремени живот и нарави, танано их посматрајући
и брижљиво испитујући. Она то треба да чини без страсти, безлично, објективно.
Термин који се широко употребљавао за свако верно представљање природе
здружен је тако са посебним писцима и означен као начело једне групе или
покрета. Доста се људи слагало око тога да су Мериме, Стендал, Балзак, Моније
и Шарл де Бернар били претече те школе, а Шанфлери, Флобер, Фејдо, браћа
Гонкур и млађи Дима њени представници, мада је Флобера једила та ознака и
никад је није за себе прихватио. У оновременој расправи о главним одликама
реализма налазимо замашно, заморно, једнолично слагање. Његови бројни
непријатељи судили су неповољно о истим одликама, жалећи се, на пример, на
претерано бављење ситним спољашњим појединостима или на занемаривање
идеалног, или су пак у безличности и објективности видели огртач за цинизам и
неморалност. После суђења Флоберу за Госпођу Бовари 1857, расправа постаје
тако обимна и много се ствари у њој понавља.
У Енглеској до позних осамедесетих година није било никаквог реалистичког
покрета познатог под тим називом. Термин реализам јавља се 1853. у једном
чланку о Балзаку, а Текери је прилично произвољно средином 19. века назван
вођом реалистичке школе. Реалистичка мерила – као што су тачност запажања и
описивања свакидашњих догађаја, ликова и околности – скоро да су свеопшта у
викторијанској књ критици. (Викторија влада у другој половини 19. века).
У Немачкој није било самосвесног реалистичког покрета. Енгелс у једном писму
из 1888. каже: „Реализам по моме мишљењу, осим тачности детаља,
претпоставља верно давање типичних карактера у типичним околностима“. У
једном каснијем писму употребљава термин „средина“, те испољава, као и у
истицању типа и Балзаковог узора, Тенов утицај.
У Италији Де Санктис је 1878. бранио Золу и реализам сматрао „сјајним
противотровом против једног фантазијског књ. соја, склоног празнословљу и
разметању“. Касније је променио мишљење. Италијански романсијери-реалисти
измислили су нови термин, веризам, а најистакнутији теоретичар те групе,
Луиђи Капуана, коначно је са гнушањем одбацио све „изме“.
У Русији још 1836. Висарион Бјелински је усвојио термин Фридриха Шлегела
„реална поезија“ и применио га је на Шекспира, који је „измирио поезију са
4
брига сукоб наслеђених америчких идеала вере у човека и појединца са
песимистичком, детерминистичком вером модерне науке.
Немци у потпуности искључују било које име које није немачко – аутор под
именом Маркварт. На пример, Французи не постоје и не помињу се (Флобер,
Тен, браћа Гонкур).
Мимезис
Ериха Ауербаха
(1946) – Ауербах се држи међународног видика и
толико је неповерљив према категоризовању школе Geistesgeschichte (Немачка)
да је тешко открити шта он уопште подразумева под реализмом. Сматра да
Ауербах тежи да споји два противречна схватања реализма. Први Ауербахов
реализам јесте нешто што би се могло назвати
егзистенцијализмом
; то су она
мучна откривења стварности у тренуцима крајње одлуке, у тзв. „граничним
ситуацијама“ – кад се Аврам решава да жртвује Исака, кад Војвода од Сен-
Симона пита преговарача-исусовца колико је стар итд. Други реалаизам код
Ауербаха је реализам француског 19. века који он одређује као описивање
савремене стварности, уклопљене у динамичну конкретност историјског тока.
Историзам
противречи егзистенцијализму. Егзистенцијализам сагледава човека
у свој његовој нагости и усамљености, он је неисторијске, па чак и
противисторијске природе. Ове две стране Ауербаховог схватања реализма
разликују се и по свом историјском пореклу. Егзистенција потиче из Кјеркегора,
чија филозофија у целини представља побуну против Хегела, претка историзма
и школе Geistesgeschichte. Тако у Ауербаховој разборитој и ученој књизи
реализам
добија једно веома посебно значење: он не сме бити поучан,
моралистичан, реторичан, идиличан ни комичан. Отуда Ауербах нема шта да
каже о буржоаској драми ни о енглеском реалистичком роману 18. и 19. века;
Руси се искључују, као и Немци 19. века јер су били поучни или идилични.
Ауербаховим захтевима једино одговарају одломци из Библије и Дантеа, а од
модерних Стендал, Балзак, Флобер и Зола.
У Италији, с изузетком марксистичких критичара, проблем реализма не постоји.
За њега се побринуо Кроче: изван духа нема никакве природе нити стварности, и
уметник не треба да се брине ни о каквој вези у том смислу. Реализам је (попут
романтизма) тек тобож-појам, катеогрија изанђале реторике.
У Русији реализам је све и свја. Тамо за реализмом трагају чак и по дубокој
прошлости. Пушкин и Гогољ су реалисти.
Ђерђ Лукач
је, од свих марксиста развио најцеловитију и најдоследнију теорију
реализма: она полази од марксистичке догме да је књ „одраз стварности“, а да ће
она најверније огледало бити ако у потпуности одражава противречности
друштвеног развитка, тј. практично, ако писац испољава увид у склоп друштва и
будући правац његовог развоја. Натурализам се одбацује као бављење
просечним и површином свакидашњег живота, док реализам ствара типове који
су у исти мах представни и пророчки.
Време око јулске револуције 1830. углавном се сматра крајем једне епохе, ако и
зором новог књ доба. У то време постојало је свопште осећање да је романтизму
дошао крај, да настаје ново доба обузето стварношћу, науком и овим светом. На
сличан начин могли бисмо наћи грађу која доказује да су позне деведесете
5
године 19. века увиделе да су реализам и натурализам прешли свој пут, те да их
треба заменити новом уметношћу, симболичком, новоромантичком или ма како
год да се она друкчије могла назвати.
ДРУГИ ДЕО ТЕКСТА
– прелазак на опис (не дефиницију) једног
раздобљанског појма реализам, на његове суштинске одлике, а не опис
књижевног стила.
Ако пођемо од тога да је реализам
„објективно приказивање савремене
друштвене стварности“,
то казује врло мало и покреће питање о значењу
„објективног“ и о значењу „стварности“. Опис реализма морамо сагледати и у
његовом
историјском контексту
, као оружје против романтизма, као теорију
искључивања колико и укључивања. Тај опис одбацује фантастичко, бајковито,
алегоријско и симболичко, све веома стилизовано, чисто апстрактно и украсно.
Он подразумева да ми нећемо никакав мит, никакав свет снова. Такође
подразумева одбацивање невероватног, пуке случајности и необичних догађаја,
пошто се у то време стварност очигледно схватала као свет науке 19. века, свет
узрока и последице, свет без чуда, без трансценденталног, чак иако се појединац
могао држати свог личног верског уверења. „
Стварност
“ је, међутим, и
укључни термин – ружно, бунтовно, ниско законити су предмети уметности.
Дозвољава се приступ у уметност чак и некада табуисаним предметима попут
секса и умирања (љубав и смрт, међутим, свагда су биле дозвољене).
Француске околности су донекле особене; захваљујући ауторитету фр.
класицизма,
старе теорије о три нивоа стила
сачувале су у Фр. своју моћ много
дуже но игде другде. Ниско је задржавано на његовом месту: оно се могло
користити једино у сатири, бурлески и комичном. Слом три нивоа стила једна је
од главних тема Ауербахове књиге. Искључивим усредсређивањем на Фр. ,
Ауербах чини да слом стилских нивоа и мешање жанрова, као и појава реализма,
изгледа као сувише изненадна појава, за коју треба захвалити једино Стендалу и
Балзаку. У Енглеској је Шекспир темељно мешао стилове и жанрове, па
Ауербаху једино став да из реализма искључи све поучно и моралистичко
омогућује да као ирелевантне занемари Дефоа, Ричардсона и Филдинга.
Штавише, Велек сумња да су Французи тако непоучни какви треба да буду по
Флоберовој теорији, и не слаже се са искључивањем Џорџа Елиота или Толстоја
из те приче, упркос њиховим поучним намерама.
Првобитна дефиниција – „објективно приказивање савремене друштвене
стварности“ – подразумева или скрива
поучништво
. Теоријски узев, потпуно
истинито приказивање стварности искључило би сваку друштвену сврху или
пропаганду. Очигледно је да управо ту лежи теоријска потешкоћа реализма,
његова противречна природа. Премда нам се може чинити бљутаво очигледним,
једноставна је књижевноисторијска чињеница да је и сами прелаз на описивању
савремене друштвене стварности подразумевао неку поуку из људског
сажаљења , друштвеног реформизма и критике (» reformizam • muški rod
Oportunistička struja u međunarodnom radničkom pokretu koja se odriče revolucije u
korist reformi; up. revizionizam. (lat.)), а често и одбацивања друштва или
гнушања над њим. Постоји известан сукоб између описа и прописа, истине и
