Апстракт:
Збирку песама Владислава Петковића Диса
Утопљене душе
критичари оцењују
као његово највеће поетско достигнуће и као нешто лично што је он унео у нашу
књижевност. Кроз овај рад желим да изнесем неке од тих ставова и представим
ову збирку са композиционог аспекта, као и у погледу тема и мотива.
Истраживања са самог краја XX и почетка XXI века ће, у овом раду, бити од
круцијалног значаја да бих прецизније описала промене које су еволуирале кроз
Дисово стваралаштво што се тиче тема и мотива у песмама.
Кључне речи:
модерна, књижевна критика, стваралаштво, поетика
1
Однос књижевне критике према Владиславу Петковићу Дису
Владислав Петковић Дис несумњиво је један од најзначајнијих песника
модерне и песник који је оставио дубок траг у српској књижевности.
Оно што је интересантно са овим песником јесте да је књижевна критика врло
често имала један негативан однос према његовом стваралаштву. Подсетимо се
само неких од књижевних критика о Дису:
„То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног,
тежи „рају блата“ и која тражи „ново у поквареном“ (Скерлић 1971: 348–363).
Велибор Глигорић: „Дисова поезија није артистичка у смислу израде стила,
пластике, боја и милозвучности. Његов песимизам није рађен естетским
средствима“.
Предраг Палавестра: „Код Диса не влада ред ни у синтакси ни у прозодији“
(Петковић Дис 1995: 237–242).
Познато је да је у 20. веку извршено једно превредновање оцене Дисовог
стваралаштва и вредности његове поезије, па је Дис ипак прихваћен као значајан
песник, а за његову рехабилитацију заслужан је Миодраг Павловић. Он је,
анализирајући Дисове три најпознатије песме,
Тамница, Можда спава и Нирвана,
закључио да оне представљају једну приватну генезу, Дисово космогонијско
сагледавања света, јер одређују тајне рођења, тајне љубави и тајне смрти
(Павловић 1964: 53–92).
Неки аутори (Јакшић-Провчи, 2002) пак сматрају да ове три песме сугеришу
постанак и спознају бића баченог, или „палог” у стварносни свет, његову спознају
живота и уметности, како би то рекао Платон. Дакле, Дисово „познавање
Платоновог дела чини се очигледним“ (Јакшић-Провчи 2002: 340).
Осим што указује на неправедност Скерлићеве критике, српска наука о
књижевности, а када је реч о Дисовој поезији, најусаглашенија је када истиче
апсолутно усамљеништво овог песника у свом добу, односно када говори о томе
да његова поезија превазилази време у којем је настала (Раичевић 2011: 594).
