UVOD
Plastika je naziv za niz sintetičkih ili polusintetičkih proizvoda polimerizacije. To su uglavnom
laka, providna jedinjenja koja teško provode struju. Plastika je danas široko rasprostranjena u
proizvodnji motornih vozila, tekstila, boja, lepkova, cevi, proteza, igrački, nameštaja, diskova (CD,
DVD). Plastika može biti: termoplastika (koja može iznova da se oblikuje u nove oblike) i
termoreaktivna plastika (koja može samo jednom da se oblikuje).U najčešću vrstu plastike spadaju:
PET - polietilen tereftalat (koja se koristi za izradu plastičnih flaša za sokove), zatim PVC -
polivinilhlorid (od koje se najčešće prave cevi i creva), PE - polietilen, PP - polipropilen,
polikarbonati, polistiren itd.
Plastični materijali se već godinama sve više upotrebljavaju za izradu ambalaže, iako predstavljaju
problem sa aspekta zaštite životne sredine, i dalje su u širokoj upotrebi u svim sferama ljudskog
delovanja i života. Razlozi za sve veću primenu su mnogobrojni. To su, između ostalih, niska cena
sirovina, mala masa i različite mogućnosti prerade. Osim toga, specifični utrošak energije (utrošak
energije po jedinici upakovanog proizvoda) pri proizvodnji plastičnih materijala, koji se koriste za
izradu ambalaže, mnogo je manji nego što je pri proizvodnji na pr. stakla ili aluminijuma.
Rešavanje problema plastičnog otpada se najčešće završava njegovim odlaganjem na deponije, ali
nažalost, zbog ljudske nebrige i van deponija.
Deponije velikog broja gradova i u razvijenim zemljama praktično su popunjene, a nove se zbog
visokih cena ne grade odgovarajućom brzinom. Ovakav način uklanjanja otpada je naročito
nepovoljan za plastični ambalažni otpad iz više razloga: zauzimanje velikog prostora zbog
voluminoznosti, nerazgradivost tih materijala pod uticajem atmosferilija i odlaganje korištenja
sirovina i energije vezane u polimerima na neodređeno vreme.
1. RECIKLAŽA PLASTIČNOG OTPADA
Plastika je polimer. Polimeri su dugi lanci molekula koji se ponavljaju, a sastavljeni su od ugljenika
i vodonika. Plastiku je izumio Alexander Parkes, 1860. godine, ali je svoju popularnost stekla tek
nekoliko poslednjih decenija. Možemo je modelirati i gnječiti u različite oblike, ili izvlačiti u duge
niti koje se koriste u tekstilnoj industriji. Čvrsta je, sigurna, lagana, a može se reciklirati i ponovo
iskoristiti.
Plastične mase se mogu podeliti u dve glavne grupe: termoplastični materijali i termoreaktivni
materijali ili duroplasti. Termoplastične mase - grijanjem omekšaju, a hlađenjem se vraćaju u
prvobitno stanje (npr. polivinilklorid, polietilen, polistiren). Sastoje se od vrlo dugih molekula s
ravnim lancima (linearni polimeri). Termoreaktivne plastične mase ili duroplasti-grijanjem
ireverzibilno otvrdnu i kasnije se više ne mogu oblikovati (bakelit, aminoplasti).
Plastične mase prerađuju se valjanjem u folije, istiskivanjem pod pritiskom, ubrizgavanjem itd.
Zbog svojih mehaničkih svojstava i mogućnosti oblikovanja plastične mase potisnule su mnoge
druge materijale i njihova je industrija u stalnom porastu.
Plastični materijali se već godinama sve više upotrebljavaju za izradu ambalaže, iako predstavljaju
problem sa aspekta zaštite životne sredine. Razlozi za sve veću primjenu su mnogobrojni. To su,
između ostalih, niska cena sirovina, mala masa i različite mogućnosti prerade. Osim toga, specifični
utrošak energije (utrošak energije po jedinici upakovanog proizvoda) pri proizvodnji plastičnih
materijala, koji se koriste za izradu ambalaže, mnogo je manji nego što je pri proizvodnji npr. stakla
ili aluminijuma.
Rešavanje problema plastičnog otpada se najčešće završava njegovim odlaganjem na deponije, ali
nažalost, zbog ljudske nebrige i van deponija. Deponije velikog broja gradova i u razvijenim
zemljama praktično su popunjene, a nove se zbog visokih cijena ne grade odgovarajućom brzinom.
Ovakav način uklanjanja otpada je naročito nepovoljan za plastični ambalažni otpad iz više razloga
(zauzimanje velikog prostora zbog voluminoznosti, nerazgradivost tih materijala pod uticajem
atmosferilija i odlaganje korištenja sirovina i energije vezane u polimerima na neodređeno vreme).
Smanjenje otpada kroz redukciju ili reciklažu ima veoma važan doprinos za očuvanje i zaštitu
životne sredine. Ponovna upotreba proizvoda npr. od plastike omogućava produžen „životni
ciklus”, što je ekološki i ekonomski vrlo isplativo. Pošto odsluži svoj život u raznim aplikacijama,
plastika se može iskoristiti i tako ponovo doprineti potrebama održivog razvoja i istovremeno
omogućiti visok nivo zaštite životne sredine. Recikliranje plastike je u početnoj fazi razvoja pošto
je i cijela industrija relativno mlada.
Recikliranjem plastike zauzima se manje mesta na deponiji, a vrijeme razgradnje plastičnih
materijala je od 100-1000 godina. Od reciklirane plastike može se dobiti sintetički materijal koji
upotrebljavamo za pravljenje pernatih jakni i drugih odevnih predmeta, a možemo dobiti i nove
boce, kante i još mnogo raznih plastičnih predmeta.
1.1 Prikupljanje plastičnog otpada
Plastični otpad koji se nađe u čvrstom komunalnom otpadu (koji je po sastavu vrlo heterogen) je
zaprljan i pomešan sa ostalim vrstama materijala. Da bi se takav otpad mogao iskoristiti,
neophodno ga je prvo prikupiti i pripremiti. U okviru pripreme za recikliranje, plastični otpad je
neophodno odvojiti od drugih vrsta otpada, zatim ga identifikovati i razdvojiti po vrstama, usitniti,
oprati, osušiti i regranulirati odnosno preraditi ponovo u ambalažu ili neke druge proizvode. Za
izvođenje ovih operacija potrebna je specifična oprema pa je i cena dobijanja reciklata visoka.
Ustanovljeno je, da bi odvojenim sakupljanjem po kontejnerima, čitav proces prerade bio jeftiniji i
jednostavniji.
Izdvajanje korisnih materijala iz otpada se može organizovati na dva načina:
1) od strane samih građana (u domaćinstvima, školama, trgovinama, neproizvodnim
preduzećima, ulicama i dr.) i
2) centralizovanim sistemom u posebnim postrojenjima - fabrikama sa kompletnim
tehnološkim linijama.
