SADRŽAJ
1. Pojam zracenja.............................................................................................3
2. Podjela zracenja............................................................................................4
3. Ultraljubicasto zracenje...............................................................................6
4. Rengenski zraci ............................................................................................7
5. Neutonsko zracenje......................................................................................10
6. Infracrveno zracenje....................................................................................12
1. Pojam zračenja
Zračenje
je proces u kome energetske čestice ili energetski talasi putuju kroz vakuum, ili
kroz materiju koja nije neophodna za njihovo prostiranje. Talasi samog medijuma, kao što su
vodeni ili zvučni talasi, obično se ne smatraju zračenjem u ovom smislu.
Zračenje se može podeliti na jonizujuće i nejonizujuće zračenje u zavisnosti od toga da li
jonizuje okolnu materiju. Izraz zračenje se obično kolokvijalno primenjuju samo na
jonizujuće zračenje (kao što su iks zraci, gama zraci), ali izraz se može primeniti takođe i na
nojonizujuće zračenje (radio talasi mikrotalai, toplotu i vidljivu svetlost). Čestice ili talasi
zrače (tj. putuju u svim pravcima) od izvora zračenja. Ovaj aspekt je doveo do sistema mera i
fizičkih jedinica koje se mogu primeniti na sve tipove zračenja. Pošto se zračenje širi kako
kako prolazi kroz prostor, a njegova energija se održava (u vakuumu), snaga svih vrsta
zračenja je obrnuto srazmerna kvadratu rastojanja od izvora.
I jonizujuće i nejonizujuće zračnjenje može biti opasno po žive organizme i može dovesti do
promena u životnoj sredini. Jonizujuće zračenje je uglavnom mnogo štetnije po žive
organizme po jedinici izračene ergije od nejonizujućeg zračenja, pošto nastali joni, čak i pri
maloj snazi zračenja, imaju potencijal da izazovu oštećenja na DNK. Nasuprot tome, većina
nejonizujućeg zračenja je opasna po živa bića samo u zavisnosti od izračene toplotne enrgije i
obično se smatra bezopasnom pri malim snagama koje ne izazivaju značajan porast
temperature. Ultraljubičasto zračenje u nekim pogledima se nalazi u sredini, pošto ima odlike
i jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja. Iako svi spektri ultraljubičastog zračenja koji prodru
kroz Zemljinu atmosferu su nejonizujući, ovo zračenje izaziva mnogo više štete mnogim
molekulima u biološkim sistemima, nego što se može izazvati toplotnim efektima (primer su
opekotine od Sunca). Ove osobine dolaze od snage ultraljubičastog zračenja da menja
hemijske veze, iako nema dovoljno enerije da jonizuje atome.
Na pitanje ošteženja bioloških sistema zbog jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja još nije dat
konačan odgovor. Kontroverze traju zbog potencijalnih ne-toplotnih efekata nejonizujućeg
zračenja, kao što su izlaganje ne-zagrevajućim mikrotalasima i radio-talasima. Za
nejonizujuće zraćenje se obično smatra da ima donju granicu bezbednosti, zbog toga što je
toplotno zračenje neizbežno i sveprisutno. Nasuprot tome, za jonizujuće zračenje se smatra da
nema potpuno bezbednu donju granicu, iako pri nekim energetskim vrednostima, nova
izlaganja ne utiču značajno na pozadinsko zračenje. Pojava da male snage nekih tipova
jonizujućeg zračenja mogu korisno delovati na zdravlje se naziva radijacijska hormeza.
2
