1
REOSIGURANJE
1.1 Pojam
Reosiguranje je osiguranje rizika koji je preuzeo osiguravač. Osnovni preduslov za
postojanje funkcije reosiguranje, jeste zaključeni ugovor o osiguranju. Osiguravač
preuzima rizik i u onim slučajevima kada oceni da bi eventualna velika, delimična
ili totalna šteta ugrozila njegovu solventnost, zadržava za sebe onoliki deo tog
tizika koji u slučaju štete može isplatiti, a da istovremeno ne dovede u opasnost
spostvene fondove. Taj deo koji osiguravač zadržava za sebe naziva se
samopridržaj. Samopridržaj može biti izražen u aposlutnim ili relativnim iznosima.
Preostali deo rizika osiguravač predaje reosiguranju.
Preko reosiguranja se ostvaruje prostorna disprezija rizika, na taj način što
reosiguravač preuzeti deo rizika tog osiguravača dalje distribuira i prenosi na druge
reosiguravače u zemlji, srazmerno spostvenom kapacitetu, odnosno kapacitetima
domaćih reosiguravača.
Karakteristično za poslove reosiguranja je da između reosiguravača i osiguranika
ne postoji nikakav pravni, pa u izvesnom smisli ni ekonomski odnos. U dosta
slučajeva se može deisti da reosiguravač ne mora poznavati osiguranika. Sva svoja
potraživanja prilikom nastanka osiguranog slučaja osiguranik ostvaruje na bazi
ugovora o osiguranju, sklopljenog između njega i osiguravača.
1.2 Podela reosiguranja
Posmatrano sa stanovništva prostrane distribucije, prva podela bi se mogla odnositi
na reosiguranje u zemlji i reosiguranje u inostranstvu.
Reosiguranje u zemlji je veoma značajno sa stanovništva odliva sredstava,
namenjenih za reosiguravajuće pokriće rizika na nivou nacionalne ekonomije. Bez
obzira na društveno-ekonomski i politički system, težnja svake zemlje je da joj
odliv u inostranstvo po bilo kom osnovu, bude optimalno dimenzionirano.
Reosiguravajuće organizacije na nivou nacionalne privrede vrše međusobnu
razmenu po mogućnosti srodnih rizika, pa se tak nakon toga pristupa”izazovu”
preostalog dela rizika u inostranstvo.
2
U zavisnosti od toga da li je jedna reosiguravajuća organizacije primila ili predala
rizik u reosiguranje, razlikujemo aktivan i pasivna reosiguranja. Ove nazive ne
treba prihvatiti doslovno kao aktivnost i pasivnost, već je u pitanju smisao aktivnog
pokrića reosiguravača i pasivna strana osiguravača.
1.3 Aktivna reosiguranja
Preuzimanje rizika u reosiguranje od strane reosiguravača, naivama se aktivno
reosiguranje. Osnovni interes svakog reosiguravača je što širi obim poslova
aktinog reosiguranja. Veoma je važno da se prilikom preuzimanja rizika u aktivno
reosiguravajuće pokriće priđe sa jasno opredeljenjim stavovima, baziranim na
mogućnostima pokrivanja rizika u domenu spostvenog samopridržaja, ako se radi o
preuzimanju aktivnih poslova iz inostranstva. Oprezan pristup kod cediranja
inostranih rizika u vreme visoke devalvacije domaću valute. U takvim slučajevima
i relativno male štete iz inostranstva mogu ozbiljno da ugroze solventnost domaćih
reosiguravača.
1.4
Pasivna reosiguranja
Kada reosiguravač predaje deo rizika drugim reosiguravačima u retrocesiji
nazivaju se pasivnim poslovima reosiguranja. Pasivna reosiguranja mogu biti
zaključena na nivou zemlje i inostranstvu. Ovom reosiguranju mora se prilaziti sa
određenom dozom opreza, i treba da postoji dobro proanalizirana mogunost
pokrivanja rizika. Postoji opasnost od sviše velikog odliva premije u slučaju
predaje u retrocesiju i onih delova rizika koje bi reosiguravač mogao zadržati u
sopstvenom samopridžaju, sa druge strane preti još veći rizik ako reosiguravač
zatraži za sebe vise nego što mu reserve sigurnosti dozvoljavaju.
1.5 Mehanizam reosiguranja
Na reosiguravajuće poslove utiče veoma veliki broj faktora, počev od političkog o
ekonomskog sistema jedne zemlje, pa preko određene pravne regulative, structure
privrede, pa do poslovne politike osiguravajućih organizacija, broja osiguravača,
broja cesija, broja i kvaliteta retrocesionara.
Ekonomske slabije zemlje, gotovo po pravilu r ade pasivne poslove reosiguranja u
odnosu na inostranstvo i bave se najvećim delom izvozom rizika u reosiguranje.
4
Odlučujući faktori su lokacija rizika, njegova konstrukcija, sadržaj, namena i
preventive šteta i mere zaštite.
Šematski prikaz samopridržaja kod požara ima sledeći izgled:
1.6.1.3 Transport (kargo i kasko)
Kargo – mora se uzeti u obzir vrsta i kvalitet robe i njeno pakovanje, vrsta pokrića
i prevozno sredstvo.
Kasko – odlučujući fakotri su klasifikacija, veličina, flota, starost, vlasnik i
zastava.
1.6.1.4 Lična nezgoda (individualna ili grupna)
Ovde su odlučujući faktori profesija i lični hobi (kancelarijski službenik ili pilot
amater)
1.6.1.5 Provalna krađa
Mora se voditi računa o pokriću ( ukupna vrednost, relativna ili aposlutna
dogovorena vrednost), lokacija rizika, njegove karakteristike i preduzete mere
bezbednosti.
1.6.1.6 Tehnika
Pridržaj se mora odrediti u velikom broju slučajeva na individualnoj osnovi,
uzimajući u obzir posebne karakteristike svog rizika. Obično se uzima u obzir tip
pokrića, lokacija rizika i suma osiguranja.
1.6.1.7Avijacija
5
Ne zaboravljajući akumulaciju različitih polisa osiguranja uključenih u jedan ritik,
kompanija treba da odredi samopridržaj imajući u vidu tip aviona, njegovu
namenum statističko iskustvo, flout, kao i piste koje se koriste.
1.6.1.8 Motorna vozila, opšta odgovornost i naknada za povrede na radu
Reosiguranje ovih grana koristi neproporcionalne ugovore, franšiza se određuje po
šteti koja će, nezavisno od finansijskih kapaciteta i structure portfelja koji se
uzimaju u obzir, takođe zavisiti od alternativnih pitanja koja postavljaju
reosiguravači.
1.6.2 Maksimalna moguća šteta
Maksimalna moguća šteta (MMŠ) je drugi factor, veoma bitan za opredeljenje
prilikom davanja rizika u reosiguranje. U stručnoj terminologiji se zove
Probable
maximum loss
(PML). Prilikom štetnog događaja nikada se ne dešava apsolutno
uništenje jednog materijalnog dobra. Ponekad se desi da ostaje malar otpadni
material, koji ima izvesnu materijalnu vrednost. PML je ekonomska kategorija i
predstavlja na određenom osiguranom objektu ili grupi obejakata, koji čine razlike,
onu najveću štetu, koju je po određenim iskustvima, stručnoj oceni i poznavanju
tehničkih i tehnoloških specičnosti pojedinih rizika moguće očekivati. Procena
PML-a je veoma složen i stručan posao, naročuti ako se radi o komplikovanoj
uvoznoj opremi, opremi poizvedenoj u vise zemalja ili zastareloj opremi koja se
vise ne proizvodi. Procene PML-a treba da rade specijalizovane institucije ili
timovi najrazličitijih stručnjaka, eksperata za pojedine discipline sadržane u
jednom riziku, koje angažuje osiguravač.
Pravilna procena PML-a je izuzetno važna, jer potcenjen ili precenjen PML mogu
da imaju posledice kao kod iste greške u proceni samopridržaja.
Da bi sprečili manipulaciju osiguravača , reosiguravači obično u ugovor unose
klauzulu o pogrešnoj proceni PML-a, koja se kreće o priznanju greške, u proceni
od 50% pa do 200%, sve u zavisnosti od iskustva i poverenja u cedenta.
