1.UVOD
Ugrožena vrsta
je vrsta čija je populacija tako malena da joj preti izumiranje.
Ispočetka korišten jedino od biologa i ekologa, ovaj je pojam dobio i svoje pravno značenje
kada su mnoge države, pod pritiskom pokreta za zaštitu okoline, donele zakone kojima se
određene vrste definišu kao ugrožene vrste te na temelju njih donose razne mere u svrhu
sprečavanja njihovog izumiranja, najčešće u obliku zabrane lova ili ekonomske eksploatacije
određenih prirodnih staništa.
Stavljanje određenih vrsta na listu ugroženih vrsta, odnosno skidanje s nje, čest je
predmet kontraverzi i političkih sukoba iza kojih stoje različiti ekonomski, politički i socijalni
interesi.
1
1.1 Zašto pojedine vrste nestaju?
Sve više i više opažemo kako pojedine vrste kako biljak tako i životinja nestaju. A
pokretanje pitanja zašto dolazi do toga i šta učiniti kako bi to sprečili, se najčešće i
nepostavlja. Svaki pojedinac bi treba da se zapita zašto dolazi do toga. Uzrok nestanka nekih
vrsta životinja su definitivno klimacki uslovi života na našoj planeti koji su iz dana u dan sev
oskudniju i teži. Ljudska bića nemilosrdno uništavaju svoju okolinu (npr: krčenjem šuma,
urbanizacija manjih mesta, izgradnjom novih objekata za stanovanje), uništavnjem životnih
staništa životinja, zagađivanjem životne sredine, razne hemiske industrije, izduvni gasovi,
razna hemijska sredstva iz poljoprivrede i mnogi drugi izvori zaganjivanja. Svi novedeni
razlozi dovade do smanjenja prostora, neadekvatnih uslova za opstanak pojedinih životinjskih
vrsta. Takođe treba napomenuti da nestank mnogih biljnih vrsta, ima veliki uticaj i na
nestanak životnih jel biljke su najčešći izvor hrane mnoguh životinja.
Samo u našoj zemlji postoji 215 vrsta biljaka i 429 vrsta životinja koje su kao prirodne
retkosti stavljene pod najstroži stepen zaštite države
.
Među ugroženim životinjama 273 vrste ptica kao i 66 vrsta sisara.
Zaštićena je i 41 vrsta beskičmenjaka, 34 vrste insekata i 15 vrsta riba.
Među zaštićenim životinjama su pojedine vrste pelikana, roda, beloglavi sup, rečni rak,
bubamara, žabe, belouške, šarke.Takođe treba napomenuti da postoji veliki broj ugroženih
domaćih životinja, buša, podolac, mangolica, domaci kon. Zaštićene biljke su Pančićeva
omorika, molika, beli i žuti lokvanj, banatski i kosovski božur, đerdapska i šarplaninska lala,
iđirot i brojne vrste orhideja.
Za te vrste postoji zabrana korišćenja, uništavanja i
preduzimanja drugih aktivnosti kojima bi se mogle ugroziti one same ili njihova staništa.
„To podrazumeva zabranu branja, sakupljanja, sečenja ili čupanja iz korena, zatim
hvatanje, zarobljavanje, ubijanje ili ozleđivanje životinja, uništavanje ili sakupljanje njihovih
jaja, prikazivanje u komercijalne svrhe i slično”.
2
Geni ovih životinja se mogu integrisati, ubaciti u nove produktivne rase, dajući bolji
kvalitet.
Treba naglasiti da pojedine ugrožene rase imaju odličan kvalitet svojih proizvoda.
2.1 Ugrožene vrste goveda
2.1.1 BUŠA
Poreklo i karakteristike
Na Balkanskom poluostrvu Buša je bila najzastupljenija vrsta goveda. Vrlo
neujednačeno tako da postoji čitav spektar sojeva (dalmatinski, makedonski, crnogorski,
hercegovački, kosovski, srpski) . Pripada grupi brahicernih goveda.Veoma sitna životinja,živi
u krajevima sa oskudnim hranidbenim uslovima. Služila je za rad, mleko i meso.
Prema boji ona je jednobojna ili postoje sojevi:
-crna (Tetovo, Gostivar, Debar)
-crvena (Metohija)
-siva (Srbija i Hercegovina)
-plava (Povardarje)
Ova rasa karakteristična je i za druge balkanske zemlje, Malu Aziju i neke zemlje
bivšeg SSSR-a.
Odlike: telesna masa odrasle životinje od 250-300 kg, mlečnost od 700-1000 litara,
slabije tovne osobine.
4
Slika 1.Buša
2.1.2 PODOLSKO GOVEDO
Poreklo i karakteristike
Rasa koja je do polovine XIX veka bila najzastupljenija u centralnoj Evropi i kod nas
u severnim delovima zemlje (Vojvodina, Pomoravlje, Mačva) Podolska rasa pripada grupi
primigenih goveda i radno-proizvodnom tipu. U prošlosti je bila glavna vučna radna snaga u
poljoprivredi Vojvodine. Karakteriše se grubom konstitucijom, velikom otpornošću i
skromnošću u pogledu uslova ishrane, smeštaja i nege.
Podolsko ili sivo goveče, do pre 100 godina brojno predominantno na prostorima
Vojvodine, danas se praktično nalazi na kraju svog postojanja u našoj zemlji. Usled
izmenjenih ekonomskih, kulturnih i tržišnih uslova, broj grla ove rase sada je jedva stotinak.
Sačuvana je od potpunog nestanka samo entuzijazmu pojedinih stočara. Momentalo grla ove
rase se nalaze samo na tri lokacije u Vojvodini: Beška (Radivoj Tišma), Vršac (Srednja
poljoprivredna škola) i Bačka Topola (Sabolč Tružinski). Sva ova grla obuhvaćena su
programom očuvanja životinjskih vrsta, u okviru Saveznog zavoda za biljne i životinjske
genetičke resurse.
Podolsko goveče potiče direktno od evropskog divljeg govečeta, tura ili ura.
Ova
i njima slična goveda bila su raširena u prošlosti na ogromnom prostoru od ruskih stepa do
severnog Jadrana. Podolska rasa spada u krupna goveda. Dlaka je jednobojno siva, sa
5
