Алегорија и аркадија (естетизовани историзам)
Мартин Герлах
„Алегорија и амблематика“
, 1882.
Антика је обележила 19вековно искуство. Хришћанство слаби у 19. веку. Постоји двојна парадигма
античког света. Прва је реална и документарна, друга је субјективна перцепција античке културе.
То је граница између стварности и личног доживљаја. Аркадија је предмет учитавања,
имагинације. Двојна парадигма је заснована на аркадији и алегорији. Алегорија је увек
представљена фигурама, знацима и указује на друго. Нуди одговор на очекивања савременог
човека. Он кроз алегорију исказује своје вредности. Алегорија је обично заоденута у античко рухо
и митолошку форму. Приручник алегорије и амблематике написао је Мартин Герлах, 1882. године.
Густав Климт „Идила“- Налази се у Герлаховом корпусу алегоријских представа. „Алегорија
скулптуре“- Преузимају се антички цитати. Слика асоцира на значај и медиј скулптуре. Жил
Лефебр „Истина“- Ово реферира на савременог човека, алегорија је увек везана за савремени свет.
Увек се представља напредак, развој, нешто што дефинише грађански свет.
Између естетизма и историзма: Лоренс Алма Тадема „Фидија својим пријатељима показује
партенонски фриз“, 1868.- Током 19. века трају ископавања, трага се за реалним античким светом.
Историчари трагају за истином о античком времену- Јохан Дројзен
„Historica“
и
„Александар
Велики“
. Дројзен настоји да пружи веродостојни увид у свакодневни живот античког човека. И
писци доприносе томе- Едвард Линтон
„Последњи дани Помпеје“
, 1834. То је позитивистички и
уједно истористички приступ сликара прошлости. Истражује се историчност, веродостојност,
аутентичност. Сликар настоји да материјализује пластично и 3д тело античких скулптура и да га
пребаци на платно. Ово је реконструкција партенонског фриза- савршена реконструкција могуће
прошлости, имагинација.
Алегорија и аркадија се донекле наслањају на фантазму у антици. Са једне стране је
документарност, а са друге канон вечите и идеалне лепоте. Нпр. Фојербах „Ифигенија“.
Жан Леон Жером „Фрина пред Аеропагом“- Са једне стране је позитивистичко посматрање
античке тема, са друге ово нагиње идеалној лепоти. Фрина је била античка проститутка. Ово је
реконструкција стварног живота. Генрих Семирадски „Фрина на фестивалу Посејдона у
Елеузини“- Нагласак је сада више на фантазми, фантазији о антици.
Конституисање античког жанра: Жан Леон Жером „Млади Грк при борби петлова“- У себи
сублимира одређене поставке античког алегоријско жанра. До тада је антика увек имала
„узвишени“ карактер, тј. морално дидактичку улогу. Овде је сада само преузет амбијент антике у
који се уподобљава жанр сцена. То је исечак из свакодневице античког човека. Ово је нео-грчки
стил 2/2 19. века. Нема те узвишене фабуле. Ова слика сублимира 5 уметничких средстава
античког жанра: 1) избор и представа теме 2) композиција 3) изведба 4)поступак обликовања
фигура 5) стилско одређење; Антички жанр нема реторичко и дидактичко дејство, не очекује
реакцију посматрача. Нема временског и просторног одређења. Ми не знамо кад и где је ово, али га
смештамо у антику. Ипак, очекује се да је посматрач образован на класичном систему вредности.
Алегорија и аркадија превасходно сугеришу естетизацију, уживање у идеалном свету антике. Још
од неокласицизма долази до моде античког света: мермер, свила, драго камење, помпејанска
црвена итд. Гистав Буланже „Атријум помпејанске куће“ и „Концерт флауте“.
Савременост и алегоријски жанр: Томас Котур „Римска декаденција“, 1847.- Ово је јасна порука
савременом друштву и декадентној Француској. Годину дана касније десила се Револуција.
Аристократију су сматрали декадентном. Ово дакле реферира на то незадовољство елитом, али и
на класичне вредности уједно и врлине античког света- скулптуре војсковођа на слици. Џон
Вилијам Годворд „80огодишњак и 18огодишњакиња“- То је исто критика друштва, има
морализаторску поруку. Шарл Глер „Изгубљене илузије“; Џон Вилијем Вотерхаус „Одисеј и
сирене“- Говори о алијенацији савременог човека. Све је то упаковано у алегорисјко аркадијско и
античко рухо. То је одговор на проблеме модерног човека.
Макс Клингер „Парисов суд“- У оквиру алегорије и аркадије језик је академски, често довршен
класицистички. Најчешће са избегавањем морализаторских порука. Крајем века један овакав мит
се претвара у симболични филозофски карактер- децентрализација композиције и садржаја.
Концепт театралности и антике: Метафора грађанства 19. века је позориште. Бечки Бург театар,
Готфрида Земпфера репрезентује савремени систем вредности који се очитава у антици. Густав
Климт и Франц Мач били су повезани у Уметничку компанију, која је осликала таваницу. Ту су
осликали „Театар на Таормини“. Они су извели и таваницу Ријечког казалишта са алегоријско-
амблематским представама. Влахо Буковац је осликао представу „Хрватски препород“ на завеси
казалишта у Загребу. Семирадски је урадио завесу за словачки театар у Кракову.
Викторијански Олимпијци: То су Алма Тадема, Едвард Појтнер и Фредерик Лејтон. Они су
носиоци енглеског концепта алегорије и аркадије.
Антон Циглер „Барикаде у Бечу“, 1848.
Јозеф Боршош „Младе даме након бала“- Овде је изражен тај сан о срећи, миру,
стабилности. То је потреба за уређеним светом и редом.
Фридрих фон Амерлинг „Три најважније ствари у животу“, 1838.- (жена, вино и музика)
Ово јесте концепт уживања у животу, али не као у рококоу, уживање ради уживања.
Бидермајер се односи на средњеевропски круг. Meier је било уобичајено име у Немачкој.
Значи просечан човек. Bider значи поштен. Бидермајер дакле значи поштени просечни
човек. Овај период оличава потребу за просечношћу, типичним. Meier је синтагма за
грађанина бидермајер епохе, оног који живи у оквиру уређеног система. Грађанство је
снажно и у Француској, Енглеској и Скандинавији, али је најочигледније у Немачкој и
Аустрији. Када је термин основан, није имао пежоративно значење, које добија 1848.
године.
Fliegende Blätter
тј. „Лебдеће новине“, био је часопис од 1855. године, у коме је
излазила прича о човеку који се звао Готлиб Бидермајер. Аутори текста су били студенти
универзитета у Хајденбергу. Готлиб је сеоски учитељ, који постаје врста карикатуралне
представе и кога исмевају. То је метафора егоистичног, просечног и незаинтересованог
грађанина. У њему гори жеља за својим малим светом. Бидермајер је и епоха која
наслеђује романтизам.
Иза мирног грађанског света, стоји доба научних открића, техничких иновација итд. тако
да ово горе није баш истина.
Фердинанд Валдмилер „Млади дечак са лампом“, 1824.- Грађанство наслеђује
аристократију. Они се баве индустријом и трговином. Изражена је вера у прогрес,
иновацију, вера у космом и математику, пропорцију света. То је вера у просветљење.
Лиандар Рус „Помрачење сунца“- Није романтичарски неухватљиво, јер су они творци
данашњег уређеног света. Романтичари немају тежњу да објашњавају. Ово је само жеља за
сазнањем.
Јакоб Алт „Балон над Бечом, 1847.- Балон је симбол науке и открића.
Фердинанд Валдмилер и Ежен Делакроа- обојица сликају „Вазу са цвећем“- Blumenmalerei
значи сликарство цвећа. Бидермајер ставља овај жанр у високи ранг. Грађанство
кодификује ту културу бидермајера.
Јакоб Алт „Поглед из уметниковог атељеа“, 1836.- Спајају се свет природе и свет
човековог дома. Изражена је поетичност и питорескност. Све грађанске врлине као и
еколошку свест, уводи бидермајер.
Грађански морал: Питер Фенди „Смрзнути дечак испред доминиканске цркве у Бечу“-
Изражена је морализаторска нота. Грађанство је носилац моралног и дефинише се у
односу на аристократију.
Питер Фенди „Тужна вест“- Жена је носилац сентименталних осећања.
Марија Еленридер „Прикупљање цвећа“- Концепт сентимента и жене као носиоца таквих
осећања опет. У ово време долази и до одвајања родних сфера. У мушком свету, човек је
глава куће, он делује у јавној сфери. Жена је носилац дома, приватне сфере. Она васпитава
децу и носилац је етике дома. Она уређује ентеријер дома у коме постоји строга
хијерархија.
Карл Хофмајстер „Цар Франц II за радним столом“- Мушкарац се увек приказује у дому у
радној соби, у оделу. Грађанство инсистира на раду. Аустријски цар је овде приказан као
било који грађанин. То су нови идеали грађанина који не ужива, већ ради. Што се тиче
уређења ентеријера у бидермајер, он је био сладак, питорескни. Мебл је увек био цветних
дезена, женствен. На дворовима није постојао концепт салона, али се сада уводи. Користе
се за посете и репрезентацију породице. Одвајају се приватне и службене просторије за
пријеме. Све је репрезентативно, сведено и строго. Намештај је прилагођен удобности. У
то време се јавља и бечка мануфактура порцелана.
Фердинанд Валдмилер: Био је најпознатији бидермајер сликар. Потиче из ниже класе, али
се оженио женом из вишег слоја друштва. Постаје професор на Академији. Није био
побуњеник, али је стално улазио у конфликте са ранијом традицијом бечке Академије.
Сликање по живом моделу, историјска веродостојност, важност садржаја; Теоретски је
Карл Шпицвег „Ловац на лептире“- Ово је време и научних експедиција. Приказане је
мала мрежа, а велики лептир.
Карл Шпицвег „Наоружани поета“, 1839.- Он штеди на грејању, па је веома топло обучен.
Јавља се низ малих ироничних детаља.
Јозеф Данхаузер „Комична сцена у атељеу“, 1829.- Приказан је сам сликар који нема
инспирацију. То је аутодеструкција и аутоиронија.
Дарвинизам
У датом историјском периоду није имао толико велики утицај. Био је последица ширих
политичких, историјских и религиознох оквира.
Дарвин
„О настанку врста“
,
1859.
;
„Порекло човека и природна селекција“
,
1871.
;
„О експресији осећања човека и
животиња“
,
1872.
У 19. веку се конституише зоологија, као наука. Нови поглед на свет
тражи кључ у прошлости. Долази до дестабилизације креационизма, тј. теолошког погледа
на свет.
Жан Батист Ламарк
„Филозофија зоологије“
, 30их година 19. века.
Роберт
Чејмберс
исто је био природњак. И економија је ту важна.
Томас Роберт Матус
говори о
економској теорији тржишта, борби за опстанак капитала. Те економске поставке су такође
одредиле дарвинизам.
Парадоксално, дарвинизам је најмање отелотворен у Енглеској. У Француској је постојао и
пријем, али и игнорисање овог концепта. Ту долази и до зачетака расних теорија (
гроф
Гобино
). То је визија расе која саму себе истиче као супериорну у односу на друге.
Теорија расе се јавља и у Немачкој.
Ричард Овен
„Учење о архетиповима“
, тј.
супериорности белог човека.
Француска: У Француској и пре Дарвина долази до природњачких истраживања, 30их
година 19. века. Изучава се давна прошлост, која више није теолошка.
1859.
се основа
Антрополошко удружење
.
1867.
на
Светској изложби у Паризу
се излажу артефакти из
праисторије.
1867.
се конституише и
Музеј старина у Сен Жермену
. У Аржентеју долази
до ископавања фосила.
