RIMSKO PRAVO

ZNAČAJ RIMSKOG PRAVA- ono zajedno sa grckom filozofijom predstavlja temelj evropske
civilizacije. Bez poznavanja istorije rimskih institucija I njihove kasnije primene (recepcije) ne moze
se razumeti I proucavati modern pravo.
Izucavanjem razvoja rimske drzave I prava pokusavaju se izvuci pravilnosti (zakonitosti) u nastanku
odredjenih drustvenih pojava I pravnih institucija.
Zajednicko antickom,feudalnom I modernom dobu je concept koji pociva na ideji o jedinstvenom I
univerzalnom pravu koje prati odgovarajuci poredak u drustvu-

: unum sit ius cum unum sit

imperium.

U antickom dobu univerzalno pravo je

ius civile

, u evropskim feudalnim monarhijama

ius commune

, a u savremeno doba

ius Europaeum

Univerzalni karakter rimskog prava je preuzimanje rimskih pravnih koncepata koji predstavljaju
plod visevekovne prerade rezultata rimske pravne nauke.
4 perioda rimske drzave:
754. g.p.n.e.- 509. g. pre nove ere –

KRALJEVSTVO

509. g.p.n.e.- 27. g. pre nove ere –

REPUBLIKA

27. g pre nove ere- 284. g. nove ere –

PRINCIPAT

284. g. n. e.- 565. g. n. e. –

DOMINAT

KRALJEVSTVO

(754-509. p.n.e.)

Rim osnovala braca blizanci Romul I Rem 754. Pne (Vergilijev ep ,,Eneida’’)
Vojna demokratija- specifican oblik preddrzavnog uredjenja zasnovanog na ekonomskoj I pravnoj
jednakosti njenih clanova. ( ,,

vojna’’

se odnosi na buducnost jer pociva na vojnoj organizaciji

sposobnoj da u svakom trenutku stupi u odbrambeni ili osvajacki rat, a ,,

demokratija’’

se odnosi na

proslost jer u osnovi svakog ovakvog drustvenog org jos uvek su izrazeni principi preuzeti iz
prvobitne zajednice poput egalitarnosti odlucivanja I kolektivne svojine).
Karakteristike:

- Kolektivna svojina (ager gentilicius)
- Zatvorena kucna privreda
- Naturalna razmena (trampa)
- Rodovsko (gentilno) uredjenje- 3 plemena ( Luceri, Ticiji I Ramni) koji se dele na 10 kurija

(bratstava)- 30 kurija koje se dele na 10 gensova(rodova)- 300 gensova (zajednica koja
pociva na srodnickim vezama, zaj. Teritoriji I zaj. Vlasnistvu nad osnovnim prirodnim do-
brima).

*Etrurci- sev. Italije, ne znamo njihov jezik ali znamo da su imali razvijeno zanatstvo I kulturu-
preneli su rimsljanima znanje kojim oni prelaze na zemljoradnju (isusivanje mocvarnog zemljista)

DRUSTVENA STRUKTURA:

Patriciji

(

pater

-otac)- poreklo vezuju za mitskog prapretka, ekonomsku moc zasnivaju na

posedovanju zemljista koje je pripadalo njihovom genus

Plebejci

(

plenus

-mnostvo,masa)- slobodno st. u podredjenom polozaju (ekonomski, soci-

jalno I politicki)

Klijenti

(cluere-pokoravati se)- formalno imaju status slobodnog st. ali su se dobrovoljno

stavljali pod zastitu patrona (mocan uticajan covek) po pravilu patricija.

Robovi

– malobrojni, povoljan polozaj jer su bili tretirani kao ukucani (

PATRIJARHALNO

ROPSTVO

)

ORGANI VLASTI

: (jos uvek ih ne mozemo nazvati drzavnim org jer je ovo preddrzavni oblik)

(

comitia curiata

ili kurijatska skup.)- svi punoletni punopravni muskarci rimski gradjani,

glasanje po

kurijama

(30 kurija- 30 je max br glasova)

Senat

(

senex

- starac)- 300 senatora (najstariji I najugledniji predstavnici gensova), saveto-

davni organ (savetuje kralja), ima

senatus consulta

ili odluke senata,misljenja,preporuke.

Kralj (rex)

– on je prvi medju jednakima,vojni staresina (kojem tokom mira pripada vrhovna

religijska I sudska vlast), 7 kraljeva

Servije Tulije

(6. Rex)- reforma:

- Deli rimsko st. prema

imovinskom cenzusu

klasa (

classis

) koje se dele na

centurije

(

centum

- jedinica od 100 vojnika)

- Uvodi

CENTURIJATSKU SKUPSTINU

(

comitia centuriata

) – glasa se po centurijama (1 cen-

turija=1 glas, ukupno 193), glasacka vecina su bogati

509. pne poslednji rex Tarkvinije Oholi zbacen I rimljani se zakleli da ,,Rimom nikada vise nece
vladati 1 covek’’.

REPUBLIKA

(509-27. p.n.e.)

Res publica

- javna stvar u bukvalnom prevodu, imperium ima rimski narod. Rim je u pocetku samo

grad, a posle osvaja celo Apeninsko poluostrvo. Traje 5 vekova, od zbacivanja poslednjeg kralja do
dolaska Okt.A. na vlast. Deli se na 2 perioda:

RANA

republika (do 201. Pne, secesija plebejaca (

secessio plebis

), politika zasnovana na

principu

zavadi pa vladaj

(

divide et impera

))

POZNA

republika (nakon Punskih ratova 264-146. Pne) – nakon pobede postaju gospodari

sredozemnog mora-Kartagina je sever Afrike I samim tim imaju novi oblik privrede (TRŽIŠNA-
razmena dobara za novac)

DRUSTVENA STRUKTURA:

Rimski gradjani

(

cives

) :

nobili

(patricijska aristokratija I omogaceni plebejci,plemstvo zasno-

vano po bogatstvu) ,

ekvesteri

gradski

seoski

plebs

Latini

Peregrini –

osvojeni narod pod vlascu rimljana

Robovi –

KLASICNO ROPSTVO

(Osvajanjima se pokoreno stanovnistvo pretvara u robove- loš

polozaj za koji Varon kaze ,,Rob je orudje koje govori’’, dakle rob izjednacen sa stvarima)

*Latifundije- ogromni zemlj. Posedi bogatih,obradjuju ih robovi

ORGANI VLASTI (jos uvek nisu drzavni organi):

(4)

kurijatska

(

comitia curiata

) – gubi znacaj, cini je 30 liktora, nadleznost 2 pravna posla a to su

sklapanje najstarijeg testamenta

(

testamentum calatis comitiis

) I

usvajanje porodicnog staresine

(

adrogatio

) ne mesaj sa abrogatio(klasicni izvor prava leges stari ukinut novim)

centurijatska

(

comitia centuriata

)- raste znacaj, zakonodavna vlast, bira najvise magistrate odluke o

ratu I miru, resave zalbe gradjana osudjenih na smrt, narod se okuplja na Marsovom polju (mars je
bog rata zato se I nekad zove vojnicka skupstina)
-

tributska

(

comitia

tributa

)- org po teritorijalnom principu na osnovu podele st. na tribuse ( 31

seoskih I 4 gradska dakle 35) moze doci do zloupotrebe jer su u seoskima bogatiji ,birala nize
magistrate I resavala zalbe na imovinske kazne.
-

plebejska

(

concilia plebis

) – ustanovljena posle prve secesije plebejaca 494. Pne, nadlezna za izbor

plebejskih predvodnika I donosenje plebiscita (odluka) obaveznik samo za plebejce sve do 287. pne
lex Hortensia onda je I za patricije.

Senat

- ima veliki ugled (SPQR- Senatus populusque Romanus) ali senatske odluke nemaju

pravno obavezujucu snagu

Magistrature

- kolegijalni organi (pravo intercesije)

3. Реорганизација војске

(

limitanei

comitatenses

)

4. Монетарна реформа

– Едикт о ценама (301.г.)

5. Нов порески систем

capitatio-iugatio

-raskid sa tradicijom(Konstantin- U ovom znaku ces pobediti):

•

После битке код Милвијског моста Константин се од прогонитеља преобразио у
заштитника хришћанства

•

Заједно са својим савладарем Лицинијем, Константин

313.г.

издаје

Милански едикт

(Едикт о толеранцији)

којим хришћанство постаје равноправно са римском

многобожачком религијом.

•

330. г.

Константин премешта престоницу царства из Рима у Константинопољ

(

Seconda Roma

, Други Рим)

•

332.г. Константин забрањује колонима да напусте земљу коју обрађују – зачетак
вазалних односа

FEUDALIZACIJA RIMSKOG DRUSTVA:

•

Натурална привреда

•

Колонат

– колони су слободни становници царства који обрађују земљу за коју су од

332.г. правно везани

•

Патроцинијум

(однос патрон - клијент претеча односа феудалац - кмет)

•

Стварање принудних професионалних удружења (

collegia

) - зачетак сталешких

организација (еснафи, гилде)

•

Стварање сталежа (

honestiores, humiliores

), при чему припадност одређеном сталежу

постаје наследна

•

Парцелисање државне територије

•

Прихватање хришћанства за званичну државну религију (

Теодосије I 380.г.

хришћанство проглашава једином државном религијом

)

Tri epohe rimskog prava:

1) Pravo koje su Rimljani vezivali za Zakon XII tablica bilo je deo tradicije koja se smatrala os-

novom rimskog identiteta I opstanka.

Zato je menjano sporo I nevoljno, uz nastojanje da se svako novo resenje konstruise iz
postojecih elemenata.
Ovo pravo, homogeni skup normi I ustanova koje vaze samo za Rimljane, naziva se

staro

civilno pravo

(

ius civile vetus

ili

antiquum

)

2) Od vremena punskih ratova, pravni sistem se dopunjava normama I ustanovama koje ne-

maju oslonac u starom pravu I na nacin koji do tada nije bio poznat – slobodnim odlucivan-
jem

pravosudnih magistrata.

Svesni da se radi o novom sloju prava, Rimljani su ga izdvojili od ius civile posebnim
nazivima:

ius honorarium

- dela magistrata, a u drugim slucajevima

ius gentium.

Ove novine

su povezane u skladni sistem pojmova svojstven

klasicnom rimskom pravu

. (principat)

Postklasicno pravo

(dominat) – posle III veka, nakon birokratizacije drzave I pravosudja,

privrednog zatvaranja latifundija I usvajanja hriscanstva kao drzavne religije- svi ovi cinioci

su dale svoj pecat mnogim starijim pravnim ustanovama. Ovaj niz promena dobice zavrsni
oblik u

Justinijanovoj kodifikaciji

I.STARO CIVILNO PRAVO- IUS CIVILE VETUS

- U svakoj ljudskoj zajednici postoji neko pravilo ponasanje, otuda izreka ‘’

Ubi societas ibi ius

– gde

je drustvo, tu je i pravo’’. I najstarije rimsko pravo vrlo rano izdvaja pojam pravo-

ius

, od ostalih

drustvenih pravila ponasanja:

ritus

– norme povezane sa religijskim kultom,

fas

-ostala religijska i

magijska pravila ponasanja,

mores

-obicaji. Od ove reci nastala je i nasa rec moral, ali je mnogo

manje povezana sa pravom. U Rimskoj republici nepostovanje mores je sankcionisao censor
beleskom nota censoria ili umanjenjem politickih prava. Naziv jer se iskljucivo odnosi na rimske
gradjane (cives),bez obzira gde se nalaze jer je primena zasnovana na personalnom principu, a ne na
teritorijalnom. Pocivalo je na nepisanom obicajnom pravu,proisteklom iz rodovsko-plemenske
organizacije koja je prethodila stvaranju drzave.
OSOBINE NAJSTARIJEG PRAVA

1.Nerazvijenost

–- drustvo je nerazvnijeno (ovo je period rodovskog uredjenja, drustvo je podeljeno

na 300 rodova I na čelu svakog je rodovski starešina koji rešava sporove medju njima). U ovom dobu
pravo kao normativni poredak I dalje ne postoji,narod nije svestan da postoje pravne norme
odnosno pravu kao posebnom drustvenom fenomenu. vec je samo svestan da se neka pravila
moraju postovati, norme iskljucivo odredjuju bozanske I magijske sile.

(sidenote- pravna norma se razlikuje od drugih time sto sankcija za njeno nepostovanje pruza
organizovano drustvo oliceno u javnoj drzavnoj vlasti)
nema pravne terminologije, regulisanje je sporaticno (dakle nisu uredjeni svi drustveni odnosi vec
samo ono gde su zeleli da predvide novu normu ili ako postoji spor oko postojece norme-definisu
kako ta postojeca norma treba da glasi)
zatvorena kucna privreda (sve potrebe porodice zadovoljavaju sopstvenim proizvodima)
Javnopravni propisi su usmereni na obezbedjenje egzistencije same zajednice I kaznjavanje onih
koji bi je doveli u pitanje.
Jaka vlast sefa porodica,paterfamilijasa.
u ovom period je pravo DOPUNSKI NORMATIVNI POREDAK (primenjuje se kada druge norme ili
prinudni mehanizmi pokazu nedovoljnim)
I dalje su dominantni obicaji?
nepisano je, nema razvijene pojmove I termine (imovina,kupoprodaja..)
2 forme koje su jedini pravni poslovi(najprimitivnije odnose razmene)
-f. mancipacije (svecani nacin prenosa svojine, predaja neke stvari drugom u svojinu po svim
propisima zakona)
-f. nexuma (ZAJAM,verbalni kontrakt koji nastaje izgovaranjem propisanih reci, ako duznik ne vrati
zajam postane rob dakle ovo je izvor duznickog ropstva)
(sidenote- PETELIJEV I PAPIRIJEV ZAKON (326 pne)- ukinuto duznicko ropstvo za PLEBEJCE ali se
ubrzo nakon toga potpuno ukida )
Ager gentilicius- kolektivna svojina
Pravo se ne mesa u porodicne odnose, jer je autoritet porodicnog staresine dovoljan da obezbedi
saradnju clanova. Takodje se ne mesa u odnose unutar roda povodom kolektivne svojine. Zato
pravo poznaje samo ogranicen broj ustanova. Mancipacija I neksum su dugo jedini pravni poslovi:
osnovni predmet pravnog uredjenja je progon nedozvoljenih radnji (

delikata

), gde postoji veca

raznovrsnost I slozenija resenja.
Obicajno pravo je nepisano- ono se pamti I saopstava usmeno.

Jering

: Svaka forma je nepromenljiva I uvek ima jedno isto pravno dejstvo:

mancipacija prenosi

svojinu, stipulacija stvara obavezu

itd.

Kod stipulacije stranke samo izricu tipizirane formule u vidu pitanja I odgovora, a pravne posledice
su proizilazile iz verovanja u magijsku snagu izgovorenih reci. Onaj ko ne izvrsi svoju
obavezu,bogovi bi im se osvetili. Ona traje do 6. Veka. (Spondesne mihi centrum dare? Spondeo.)
Najstarije procesne norme- manus iniectio I pignoris capio
Forma u civilnom pravu bila je verbalna, ili se sastojala od gestova. Na taj nacin se pokretao
postupak, to se recitovalo ispred pravosudnog magistrata.

4.Apstraktnost

- staro civilno pravo nije bilo “apstraktno” u uobicajenom smislu- naprotiv, bilo je

konkretnije nego sto je pozeljno
U pravnoj teoriji, apstraktnost je osobina pravnih poslova, pre svega formalnih, da proizvode
dejstva bez obzira na razlog zbog kojeg im neko pristupa. Kada stranke obave mancipaciju stvari,
sticalac ce postati vlasnik iako je prenosilac bio prevaren ili primoran ucenom da ucestvuje u poslu,
cak I u slucajevima kada se posao obavlja radi prikazivanja forme ili iz zabave.
Formalnost pravnog posla ne podrazumeva nuzno njegovu apstraktnost,a pri neformalnim
poslovima je gotovo nemoguca: ugovor o prodaji npr,ne nastaje dok se ne postigne sporazum o
bitnim elementima (predmetu I ceni), a samim tim je vidljiv I razlog zbog kojeg je posao zakljucen
(razmena stvari za novac). Ovaj razlog se u pravu naziva

kauza

, a poslovi koji ne proizvode dejstvo

ako nemaju kauzu ili je ona zabranjena nazivaju se kauzalnim.
U starom rimskom pravu, svi najvazniji pravni poslovi su bili formalni I apstraktni (velika mogucnost
zloupotrebe)

Objektivna odgovornost

- svako odgovara za svoje radnje ako su ispunjeni objektivni uslovi- da se

radi o aktivnosti, a ne o propustanju I da je takva radnja bila nedozvoljena. Pri tome se ne void
racuna o namerama ili psihickom stanju ucinioca.

5.Nacelo odmazde-

pravno uredjenje se najpre javlja pri gonjenju nedozvoljenih radnji (delikata).

Kada nastanu ugovori, njihovo neizvrsenje se smatra “nepravdom” koja daje pravo na odmazdu
(osveta).
Duznika koji je osudjen I ne izvrsi dobrovoljno obavezu poverilac moze da proda u ropstvo ili ubije,
ali ne I da prinudno naplati potrazivanje iz duznikove imovine: to je

izvrsenje na licnost

(

personalna egzekucija

);

Porodicni staresina nece odgovarati za delikt potcinjenog lica ako delikventa preda ostecenom
(

noksalna odgovornost

);

Lice kojem je naneta teska telesna povreda ima pravo da delikventu, ako se ne nagode, vrati “milo
za drago” (

talion

- oko za oko, zub za zub)

6.Konzervativnost

- pravo je jedno od osnovnih obelezja naroda, sveto I nepromenljivo (jer se

zasnivalo na drevnim obicajima I religiji). Ova osobina je u rimskom pravu uslovila nastanak
specificne tehnike dopunjavanja I usavrsavanja prava pomocu vestackih konstrukcija od postojece
pravne gradje.
Konzervativnost se treba shvatiti kao ustaljenost I nepromenljivost spoljne forme pravnih regula, a
ne kao staticnost njihove sadrzine, naprotiv- ona se neprikodno menja tj prilagodjava zivotnoj
realnosti pod okriljem starih institucija,tradicije,drevnih obicaja I starih pravnih normi.
Pravo je smatrano kao deo identiteta rimljana kao sto su I jezik I kultura. Problem nastaje kad je
pocelo da se siri sa osvajanjima I te stare pravne forme vise nisu bile dovoljne za zadovoljenje
potreba, ali su uz pomoc tumacenja I interpretacije davali nov smisao starim normama (kreativna
uloga tumacenja o tome reci kasnije)

Uverenje da je pravo deo identiteta clana zajednice, a ne skup pravila koja primenjuje na prostoru
pod svojom kontrolom, ima za posledicu

personalno nacelo primene prava.

Na svakoga se

primenjuje samo pravo njegove zajednice, bez obzira na to gde se nalazi.

7. Pravna simbolika

- mnoge forme su prozete simbolikom (pr. Ako zelis kupiti zemlju, doneses

grumen zemlje kao symbol toga sto zelis da kupis itd…)

IZVORI PRAVA

-u materijalnom smislu:drustvene snage koje uticu na nastanak pravnih normi/stvaraju
pravo(klase,slojevi,interesne grupe)
-u formalnom smislu: konkretni oblici u kojima se te norme javljaju (zakon,dekret,senatska
odluka,carska naredba)
IZVORE ZA SAZNAVANJE PRAVA-sluze da saznamo kako je pravo izgledalo u proslosti, dele se na
- PRAVNE (neke pravne tekstove koji su NEKADA vazili kao pravo npr DIGESTA deo justinijanove
kodifikacije,zbornik pravnickog prava JER je u vreme koje je doneto bilo je vazece pravilo ali danas
nisu vazece pravo)
- I VANPRAVNE IZVORE ZA SAZNAVANJE PRAVA(svi tekstovi koji nisu u strogom smislu reci pravni
textovi dela filozofa, istoricara, komediografa…)

IZVORI ARHAICNOG PRAVA

1.Obicaji(consuetudo)-

Obicaj se stvara dugotrajnim ponavljanjem jednoobraznog ponasanja ljudi

u odredjenoj situaciji, a kada se izgradi svest da je takvo ponasanje obavezno (opinion necessitatis),
obicaj postaje pravna norma.
Po misljenju kriticara, pravna pravila nastaju putem prakse sankcionisanja ponasanja koja pre toga
nisu uredjena nikakvim pravilima. Sankcije se obicno ponavljaju, ali je u nacelu dovoljna I samo
jedna – pripadnici zajednice iz nje naknadno izvode pravilo koje se smatra pravnom normom.
U republici obicajno pravo I dalje postoji ali cim drustvo pocinje da se razvija, nije primaran.
Dakle obicajno pravo nastaje kada se vremenom odredjeno ponasanje ljudi ustalilo kao
opsteobavezujuce I pocelo sankcionisati odgovarajucim normama.
Rimski pravnici pravne obicaje navode kao izvor jedino kada je neka norma nesumljivo civilna, a ne
moze se povezati sa nekim zakonom.

2.Zakoni,

Leges regiae-

Narocito veliki broj zakona je pripisivan pojedinim kraljevima. Kraljevi su

predlagali kurijatskim skupstinama zakone koji su uredjivali razlicite oblasti pravnog zivota. Po
tvrdjenju Pomponija, pravnika iz II veka, izvesni Papirije sastavio zbirku “kraljevskih zakona” (

leges

regiae

) koja je nazvana

ius civile Papirianum.

Gotovo je opste uverenje savremenih istrazivaca da

pre Zakona XII tablica u Rimu nije bilo pisanog prava.

Moguce je da su oni ustv kurijatski zakoni,a

naziv kraljevski dobili samo zato sto su nastali inicijativom kralja.

3.Zakon XII tablica- KODIFIKACIJA OBICAJNOG PRAVA- Autorsko delo decemvira-

Posle

proterivanja kraljeva, magistrati su “svu strogost zakona usmerili protiv plebejaca”. Zbog toga su
plebejci zahtevali da se pravo objavi I time obezbedi njegova nepristrasna primena. Patriciji su
morali da pristanu, pa je 451. god p.n.e umesto redovnih magistrata izabrano 10 ljudi sa
ovlascenjem “da napisu zakone” (

decemviri legibus scribundis

). Oni su u toku godine za koju su

izabrani ispisali “zakone” na 10 tablica (451. P.n.e.), ali je ocenjeno da to nije dovoljno: zato su
izabrani novi decemviri, medju kojima je mozda bilo I plebejaca. Oni su 450.god p.n.e. dodali jos 2
tablice I time je zakonodavni poduhvat okoncan. Tih 12 tablica je izlozeno na forumu, ali su one
nestale u “galskom pozaru” 387. P.n.e.

pravosudju tokom svog mandata. U ediktu se nalaze procesne formule (album praetoris)- obrasci
kojih se stranke moraju drzati tokom sudskog postupka.
Time se rimsko pravo prilagodjavalo realnim zivotnim potrebama samih gradjana, pogotovo u
sasvim izmenjenim drustvenim I ekonomskim okolnostima nastalim posle okoncanja punskih
ratova)
Ius honorarium je sve vise potiskivalo u drugi plan zastarele norme cilivlnog prava, stvarajuci citav
niz novih,paralelnih ustanova u skoro svim oblastima pravnog zivota.
Pretor nije sudio, vec samo organizovao sudjenja, dok je presudu donosio laik (gradjanin sudija kog
su izabrale stranke)
Honorarno pravo nema uvek garancije sigurnosti koje nudi civilno, ali je zato oslobodjeno
formalizma I apstraktnosti
Ono sto bi se u praksi pokazalo dobro,zadrzavao bi sledeci pretor I time se njegov edikt sastoji od
starih odredbi (

pars translatitia

) I novih (

pars nova

)

Ovde princip savesnosti I postenja (bona fides) iz sfere morala prelazi u pravnu kategoriju
(pruzanjem zastite odredjenom krugu delikata koji su pocivali na prinudi,prevari I drugim
nemoralnim postupcima prilikom zakljucenja I izvrsenja pravnih poslova)

-Osobine honorarnog prava:

1) Civilno pravo se primenjuje na rimske gradjane u celom carstvu, a honorarno samo na
teritorijama za koje su magistrati nadlezni da donose edikte.
2) Norme civilnog prava imaju neograniceno vazenje, dok su edikti magistrata ograniceni njihovim
mandatom (obicno godinu dana)
3) Magistrat ne moze da stvara pravila ponasanja u drustvenim odnosima; njegova normativna
delatnost je ogranicena mogucnostima sudskog postupka
4) Resenja pretora nisu smela da se jasno razlikuju od civilnog prava, pa se javljaju paralelne
ustanove.

.U civilnom pravu se pojavljuju sasvim razlicite ustanove od onih nasledjenih iz starog prava-

neformalni

(konsenzualni- saglasnost volja) I

realni ugovori

(predaja stvari- prodaja, najam,

ortakluk, mandat, posluga, ostava I zaloga); ovi poslovi su I

kauzalni

; njihovo uredjenje je

zasnovano na nacelima bona fides (osoba koja prilikom sklapanja pravnih ugovora ili obavljanja
pravnog cina veruje da postupa posteno I u skladu s pravnim poretkom)
Zajednicka nacela civilnog I honorarnog-

ius gentium :

pravni sistem koji je nastao aktivnoscu

peregrinskog pretora koji je resavao sporove izmedju rimljana I peregrina ili 2 stanovnika 2
provincije medjusobno. Ove pravne norme ne spadaju u ius civile jer stranci ne mogu koristiti pravo
rimskih gradjana. Peregrini iz iste provincije bi resavali sporove lokalnim obicajima ili po
sopstvenom pravu. Posto je I ius gentium delo rimskog magistrata, a ono je takodje pocasna
funkcija (

honores

) I zato je taj pravni sistem obuhvacen pojmom

ius honorarium u sirem smislu

Posto peregrinima nije dostupno ius civile, bilo je potrebno stvoriti nove norme koje regulisu I te
odnose, I to se resavalo izdavanjem edikata koji je bio slobodniji jer se nije morao pridrzavati normi
koje propisuje ius civile. Dosta je elasticniji ne samo od ius civile antiquum vec I u odnosu na ius
honorarium (pravo gradskog pretora), ali su se vremenom sve vise prožimala (gradski pretor uzima
korisna resenja koja nudi ius gentium…) Peregrini su imali razlicite bogove od rimskih I zato religija
nije mogla pomoci pretoru da obezbedi sankciju za nepostovanje zakljucenih poslova- zato se
prilikom izdavanja edikta rukovodio idejom o zastiti onoga sto je ,,dobro I pravicno’’.
Ius gentium za razliku od zakona 12 tablica uvodi nov nacin sudjenja- umesto izgovaranja magijsko-
religijskih reci uvodi parnični postupak (popunjavanje pisanog formulara uz prisustvo pretora). Ovaj
nacin sudjenja Ebucijevim zakonom (130. Pne,lex Aebutia) ozvanicen je kao alternativa, a ya vreme
Avgusta postaje obavezan nacin sudjenja.

Karakalin edikt (212.)- pravo rimskog gradjanstva dodeljeno I peregrinima- ova 3 pravna Sistema su
se stopila u jedan. Otuda se ius gentium poceo izjednacavati sa pojmom ius naturale (vecno
nepromenljivo I zajednicko svim narodima). Nasuprot njemju postoji pozitivno pravo koje stvara
covek I koje je podlezno promenama.l
Gradski pretor nastaon je 367. Pne, a peregrinski 242. Pne.

Jurisprudencija

1.Postanak I uloga- nesto pre 300.god p.n.e. Gnej Flavije, sekretar vrhovnog pontifika Apija
Klaudija, ukrao je od svog sefa formule legisakcija I pravnih poslova I objavio ih u zborniku

ius

Flavianum.

Posle toga je postavljen za kurulskog edila.

Tiberije Korunkanije

, prvi plebejac

pontifex maximus

, pocinje da drzi javna predavanja o pravu;

tako je postao prvi rimski pravnik, zacetnik jurisprudencije. Misljenja jurisprudenata imaju samo
veliki autoritet,ali ne I obavezujucu snagu za sudije laike- zato u republici predstavljaju samo
posredan izvor prava, dok za vreme principata je princeps zaobilaznim putem preuzimao
zakonodavnu aktivnost ne samo preko predloga koje sam podnosi skupstinama I senatu I
neposrednim ucescem u donosenju odlika koje su ranije izdavali republikanski magistrate, vec I
stavljanjem pod konreolu delovanje rimskih pravnika. To postaje vaznije kada skupstine prestaju da
se sastaju 96. god, senatske odluke postaju oratio, a editki pretora se carskom naredbom
pretvaraju u staticni izvor prava.
U Rimu su se sistematicnom obradom prava kao I njegovim tumacenjem(interpretatio) I davanjem
misljenja o resavanju nekog spora bavili uceni pravnici ili jurisprudenti (

iuris prudentes

-poznavaoci

prava).
Njihov zadatak bio je da na osnovu opisanih cinjenica ponude strankama odgovarajuce pravno
resenje (

Da mihi facta,dabo tibi ius

– daj mi cinjenice dacu ti pravo). Oni

su nobili koji pruzaju

gradjanima besplatne pravne usluge za koje su u starom civilnom pravu bili nadlezni svestenici.
Njihove osnovne aktivnosti su:
-

cavere

–pomazu da se ispravno obave formalnosti pravnih poslova, pomoc je bila neophodna

prilikom sklapanja ugovora,testamenta,pripremanja tuzbi I dr….
-

respondere

– daju odgovore na pitanja o pravnim resenjima za sporne situacije

agere

– pomaganje strankama u vodjenju spora

instutuere

– okupljanje I poducavanje ucenika

-Istorija jurisprudencije

moze se podeliti na tri perioda: republika, doba dveju skola i epoha

Antonina i Severa.

1.PRETKLASICNA JURISPRUDENCIJA

Veteres

, sto znaci “stari” se nazivaju svi pravnici koji su radili

pre kraja republike.
Najstariji je

Apije Klaudije

(uz njega se vezuje pisar Gnej Flavije koji je zasluzan za prvu zbirku

pravnih formula ius Flavianum). Najznacajniji pravnici iz ovog perioda su:

Tiberije Korunkanije

(

pontifex maximus

prvi iz reda plebejaca koji je 254. Pne zapoceo sa javnim poducavanjem

gradjana u pravu I praksom davanja saveta zainteresovanim licima (

responsa

)),

Sekst Elije

(objavio

prvu pravnu knjigu iz tri celine(

Tripertita

): teksta Zakona XII tablica, njegovih tumacenja ili responsa

I zbirke legisakcija koja je nazvana

ius Aelianum

Katon Cenzor

, njegov sin

Katon Licinijan

. Krajem II

veka pre n.e. radila su tri pravnika koja su smatrana osnivacima nauke o gradjanskom pravu ili
osnivacima ius civile:

Manije Manilije

Publije Mucije Scevola

Marko Junije Brut

cije tri knjige o

civilnom pravu pokazuju helenisticki uticaj i pisane su u obliku dijaloga. Najugledniji pravnik

Lex, leges (zakon- najvisi pravni akt)

- Njima su smatrane sve odluke narodne skupstine.

Odluke plebejske skupstine-

plebi scita (

u pocetku nisu obavezivale ceo rimski narod jer u radu

skupstine nisu ucestvovali patriciji)
Od 287 pne Hortenzijevim zakonom (lex Hortensia) prebisciti postaju obavezujuci I za patricije I
time se izjednacavaju sa zakonom (leges)
Zakonodavni organi su u praksi bile ugl tributska I plebejska skupstina- zakon ili PLEBISCIT je
usvojen ukoliko se za njega izjasnila vecina centurija ili tribusa.
Skupstine su sazivane do 96. godine, i izglasale su oko 800 zakona, 30ak se odnosi na privatno
pravo.
Zakone su predlagali magistrati na skupu gradjana

(contio

Zatim o predlogu zakona raspravlja senat koji treba da odobri konacni tekst predloga (

rogatio

), a

potom se izjasnjava skupstina.
Zakon sadrzi tri dela:

praescriptio

–tu se navodi ime magistrata predlagaca I naziv zakona,dan I

mesto zasedanja,redosled glasanja,

rogatio

–predlog tj text zakona i

sanctio

– posledice u slucaju

nepostovanja zakona,kazna za prekrsioca.
Kada sankcija izostane takav zakon se naziva

lex imperfecta

Kada zakon ponistava pravne posledice nedozvoljenih radnji naziva se

lex perfecta

Kada predvidja kaznjavanje pocinioca –

lex minus quam perfecta

Abrogatio –

stariji zakon ukinut novim

Derogatio –

stariji zakon izmenjen novim

Zakoni su dobijali ime po samom predlagacu (Kanulejev 445 pne..) ili po obojici magistrata (Licinije
I Sekstije, Petelijev I Papirijev) ugl uz upucivanje na sta se on odnosi (Akvilijev zakon o steti-vazan za
privatno pravo-on je PLEBISCIT koji je uz pomoc hortenzijevog zakona 287 pne postao lex I samim
tm opste vazenje I takav slucaj je prvi u rimskoj drzavi)

U principatu zakonodavna aktivnost narodnih skupstina slabi I zakoni kao izvor prava gube znacaj,
njih vise ne predlazu magistrate vec sam princeps.
Avgust je zasluzan za donosenje nekoliko vaznih zakona

(

lex Iulia de iudicis privatis

– ukidanje starog legisakcionog postupka

lex Iulia de iudicis publicis

– promene u krivicnom postupku,

lex

Iulia + lex Papia Popaea

(kadukarni zakoni) regulisu porodicne odnose I ogranicio nasledna

prava osobama bez potomstva) ovo ti tek posle treba.
Zakon 12t je I dalje izvor ali je uticaj beznacajan pogotovo ukidanjem legisakcionog postupka cime
PRESTAJU DA VAZE PRVE 3 TABLICE.

2. Senatus consulta

– je naziv za sentaske odluke, preporuke, koje su imale snagu zakona. Krajem II

veka, njihova uloga se smanjuje, princeps odluku samo saopstava senatu u obliku govora i ona se
samim tim smatra prihvacena. Takve senatske odluke nazivaju se

oratio

Tokom republike nemaju zakonsku snagu I zato nisu izvor prava tu, tad su bile samo senatske
preporuke koje su postale odluke mada I dalje zadrzavaju naziv senatus consulta uz ime njenog
formalnog predlagaca,obicno magistrate (SC Ofricianum npr)

Constituciones principum ili princepsove naredbe

je naziv za cetiri vrste odluke koje donosi

princeps *edicta,mandata,decreta,rescripta.Konstitucije su formulisali uceni pravnici u
princepsovom savetu

consilium principis

, a stupale na snagu bez sazivanja skupstine ili obracanja

senatu. Po Gaju, sve one imaju snagu zakona:
1)

edikti

– proglas slican naredbama republikanskih magistrate kojim vladar upucuje javnu naredbu

rimskim gradjanima u vidu opsteobavezujuceg pravnog propisa. Od ostalih edikta se razlikuju sto
nisu ograniceni duzinom princepsovog mandata, vec su na snazi dok ne budu ukinuti ili izmenjeni

zakonom, senatskom odlukom ili novim ediktom. Za razvoj rimskog prava znacajan je

Karakalin

edikt

212. God *

svi stanovnici provincija su izjednačeni u pravima sa rimskim građanima*,

Edikt

o cenama, Milanski edikt)

mandati

–uputstva za rad koja princeps daje svojim sluzbenicima, ali I magistratima koje bira

senat.
3)

dekreti

– razliciti pojedinacni akti od kojih su najznacajniji vladareve presude o pojedinacnim

stvarima administrativne ili sudske prirode, a koje imaju karakter presedana za sve buduce
slucajeve. Princeps je odlucivao kao sudija uz pomoc saveta koji se nazivao

Consilium Principis

koji su cinili ugledni pravnici.
Najpoznatiji je

decretum divi Marci

(dekret Marka Aurelija o zabrani samopomoci) kojim je Marko

Aurelije samovlasno namirenje poverioca kaznio gubitkom potrazivanja.
4)

reskripti

– vladarevi odgovori na molbe sluzbenika I privatnih lica (pravna misljenja koje daje

vladar uz pomoc bliskih pravnika na osnovu cinjenica izlozenih u molbi), a odgovori drzavnim
sluzbenicima se nazivaju

epistulae

Pravo koje su stvarali imperatori svojim konstitucijama, postepeno dobija osobine novog pravnog
sistema, paralelnog sa

ius civile

ius honorarium

Ovi razl. Oblici ce vremenom biti obuhvaceni jedinstvenim nazivom

leges

, mada u njihovom

donosenju skupstine nisu ni ucestvovale.

4. Edicta magistratuum (ius honorarium)

– Edikte donose magistrati koji imaju jurisdikciju, a

najvazniji medju njima je gradski pretor. U ediktu se razlikuju dve celine:

album

– zbirka obrazaca

svih akata koji se preduzimaju u sudskom postupku

edikt u uzem smislu

– norme pretorskog

prava. Edikt je uredjen po redosledu radnji u sudskom postupku- pravila o jurisdikciji I pozivanju na
sud, o sudjenju, na kraju o izvrsenju presude.

Promisorni edikti

– obrazlozenja pretorskih tuzbi

Adsessores

- pretorski savetnici

Kada je koncentracija vlasti bila u rukama princepsa, delatnost magistrata je polako zamirala a kraj
je formalno potrvrdjen kodifikovanjem edikata dotadasnjih pretora I kurulskih edila-

Edikt je formalno kodifikovan oko 130. God *Veciti edikt tj EDICTUM PERPETUUM (

Salvije Julijan

po Hadrijanovom naredjenju, edikt je precistio,dopunio ga I sistematizovao- potvrdjen je u senatu I
time dobija zakonsku snagu. Ukoliko se nesto treba dopuniti ili izmeniti to je mogao samo vladar I
time princeps stavlja pod kontrolu I ovaj izvor prava.) Zato pretorov edikt u klasicnom period
prestaje da bude zivi izvor prava, a ius honorarium iz dinamicnog postaje statican sistem normi.
Pravnici su indirektno unapredjivali postojece pravo pisajuci opsirne komentare edikta- libri ad
edictum.

5.Responsa-

Avgust je propisao da pojedini pravnici smeju javno da daju misljenja na osnovu

princepsovog ovlascenja –

Ius publice respondendi ex auctoritate principis

’’ . Od tada njihova

misljenja – response imaju pisani oblik i svojstvo pravnog akta.
Hadrijan je isao korak dalje od Avgusta I zabranio pravnicima koji nemaju

ius respondendi

ubuduce daju svoja misljenja,a istovremeno pojacao autoritet ovlascenih pravnika, time je ovu
delatnost stavio pod apsolutnu kontrolu vladara. Hadrijan je prvi vladar koji je imao stalni pravni
savet consilium principis, a jurisprudenti su tada postajali funkcioneri na dvoru ,savetnici vladara…
Ovo je period tzv. Klasicne jurisprudencije odnosno doba procvata pravne nauka u kome zive I rade
najslavnija pravnicka imena iz rimske istorije, medjutim ujedno je I pocetak dekadencije u kojoj
kreativnost jurisprudenata sve vise se ogranicava vladarevom voljom (cesce samovoljom) I njihova
vrednost uslovljena bliskoscu sa dvorom ili prihvatanjem vladajuce politicke opcije.

6.Nepisano pravo

Consuetudo

– obicaj stvara pravo

Desuetudo

– obicaj ukida zakone

(senat mrtvih).

Kada se misljenja ovih likova razlikuju, sudija odlucuje onako kako misli vecina.Ako

nema vecinskog gledista, gleda se stav Papijana. Ako u njegovom delu ne postoji resenje za
problem, sudija moze presuditi po slobodnoj proceni ciji je stav prihvatljiv.

-Pravni zbornici pre Justinijana

1)Zbornici leges –

Ovi zbornici sadrzali su carske konstituicije.

Prvi veliki privatni zbornik je

Codex Gregorianus iz 292.

, koji je sadrzao reskripte od Hadrijana do

Dioklecijana.
Drugi je

Codex Hermogenianus iz 295.

koji je dodatak prvom I sadrzi Dioklecijanove reskripte iz

prethodne dve godine.
Treci je

Codex Theodosianus iz 438. godine

koji je izdao Teodosije II. Zbornik sadrzi preko 3000

carskih konstitucija od Konstantina nadalje. To je jedina zvanicna kodifikacija nastala izmedju
Zakona XII tablica I Justinijana. On se zajedno primenjivao sa prva dva,cime su ove private zbirke
postale zvanican izvor prava. Zbornik nje podeljen na 16 knjiga, a svaka od njih na naslove.
Konstitucije koje su kasnije donate na zapadu, sacuvane u delovima privatnih zbirki, nazivaju se

postteodosijanske novele.

2) Mešoviti zbornici ius i leges –

Nastaju zbog nesklada carskih konstitucija I sadrzine pravnickih

knjiga iz klasicnog perioda I sadrze misljenja pravnika i carskih konstitucija sredjene po temama-

florilegiji

;Prvi zbornik ovog tipa je

Fragmenta Vaticana

(Vatikanski odlomci)

(sadrzi preradjene

tekstove Papinijana,Paula,Ulpijana I carske konstitucije iz Gregorijanovog I Hermogenijanovog
kodeksa. Drugi zbornik je

Collatio legume moosaicarum et romanarum (poredjenje Mojsijevih I

rimskih zakona)

Postoji I

Consultatio veteris cuiusdam iurisconsulti I Sirijsko-rimska pravna

knjiga.

Hadrijan je kodifikovao samo pretorski edikt, a Teodosije sabrao samo carske konstitucije

svojih prethodnika- tek krajem perioda dominate dolazi do sveobuhvatne kodifikacije rimskog
prava- Justinijan. Prvo je trebalo obezbediti teritorijalnu celovitost vec podeljenog carstva- u tome
su uspeli vojskovodje Velizar I Narzes.

Justinijanova kodifikacija

Kodeks -(2 verzije) u kojima su sakupljene carske konstitucije (leges)
Digesta (Pandekta)-u kojima su misljenja klasicnih pravnika (ius)
Institucije – udzbenik sa zakonskom snagom

1) -

Prvi kodeks bio je

Codex Iustinianus

, objavljen aprila

529

godine. To je bila zbirka carskih

konstitucija pre Justinijana, pocevsi od Oktavijana Avgusta, poredjane hronoloski, uz pomoc
prerade vec postojecih kodeksa (3). Tekst nije sacuvan jer je Justinijan ubrzo naredio da se pripremi
drugo dopunjeni izdanje kodeksa (

Codex repetitae praelectionis 534

.).

528

. Justinijan je imenovao komisiju koju je cinilo 7 visokih cinovnika, dva istaknuta advokata I

profesor prava Teofil (medju cinovnicima

Tribonijan- tadasnji sef dvorske kancelarije

). Justinijan je

po zavrsetku rada komisije Tribonijana postavio na polozaj ministra pravde. Tribonijanova komisija
trebalo je da stvari jedinstven system pozitivnog prava.

–

Digesta(Pandectae)

–

kodifikacija pozitivnog, vazeceg prava

Naziv

digesta

oznacava delo opsteg I enciklopedijskog karaktera. Konstitucijom “Deo auctore” 530.

Justinijan daje nalog Tribonijanu da zapocne s izradom Digesta- zbornikom pravnickog prava (ius,
codex iuris) I ona je najobimniji deo kodifikacije.
Sastavila ju je komisija od 11 advokata, cetiri profesora(Teofil I Kratin iz Bejruta, Dorotej I Anatolije
iz Carigrada) i jednog cinovnika(magister officiorum), na celu sa Tribonijanom. Rok za izradu bio je
10 godina, a zapravo je zavrsen za 3. Pregledali su sva dela pravnika koja su se mogla naci- 2000
knjiga (3 mil redova) Stupila je na snagu

30.12.533

. godine, zavrsena konstitucijom

Tanta

kojom je

proglasio da imaju pravnu snagu I obavezuju sudove na postovanje njenih pravila za sva vremena.

Sastoji se od 50 knjiga koje su podeljene je na odredjeni broj naslova (

titulus

). (sem 30,31,32).

Naslovi sadrze odredjeni broj odlomaka iz pravnickih dela(

fragmenti

) koji su nekad zbog duzine

podeljeni na

paragrafe

. Komisija je morala da navede ime pravnika I naziv dela iz kojeg je citat

preuzet- zahvaljujuci ovome rekonstruisanje sadrzine knjiga klasicnih pravnika ciji originali nisu
sacuvani je obavio nemac Oto Lenel u 19. Veku. Komisija je takodje bila ovlascena da u tekstovima
klasicnih pravnika unosi svesne ismene terminoloske I sadrzinske prirode-

INTERPOLACIJE

(stari

izrazi koji nisu vise u pravnoj upotrebi,zamenjeni su novim savremenijim- umesto drevnog
formalistickog nacina prenosa svojine

mancipatio

uveden je termin

traditio

). Zadatak komisije bio

je da ocuva rimsko pravno nasledje, ali I da ga prilagodi postojecim feudaliziranim drutvenim
odnosima.
Uglavnom

kazuistika

(slucajevi I pravni problemi) I

privatno pravo

(u najvecem delu regulisu to jer

je u toj sferi Sloboda kreativnog delovanja rimskih pravnika dolazila do izrazaja). Od javnog prava
samo u poslednje tri knjige.
Ima preko 400 naslova i 9000 odlomaka, cine je odlomci dela 39 pravnika, najvise iz senata mrtvih,
polovina pripada Ulpijanu I Paulu, njihovom ucitelju Papijanu malo manje a jos manje imaju
Pomponije,Julijan I Gaj.
Digesta je sacuvana u vise rukopisa. Najbolji medju njima se nalazi u Firenci i zato nosi naziv

Florentina

Digesta su izvor podataka o pravu

2 epohe

- klasicne I Justinijanove.

Nemacki naucnik Fridrih Blume 19. Vek - nacin izrade Digesta

teorija masa

(fragmenti unutar

naslova unoseni po sledecem redu)

1.Sabinijanska masa

- na prvom mestu, dela koja komentarisu civilno pravo, libri ad Sabinum

2.Ediktalna masa-

dela koja komentarisu pretorsko pravo,libri ad edictum

3.Papinijanska masa

-kazuistička literature poput responsa I quaestiones, uglavnom Papinijanovih

-Tribonijanova komisija podeljenja u tri grupe ili potkomisije koje su prikupljale odgovarajuce
fragmente iz svake mase I na zajednickog sednici sui h unosili u pojedine naslove po navedenom
redosledu.

3) -Institutiones.

Ovo je bio udzbenik za pocetnu nastavu, na kom su radili Teofil i Dorotej.

Medjutim oni su u osnovi samo preradili Gajeve institucije. Sastoje se iz 4 knjige, svaka od njih deli
se na naslove, naslovi na paragrafe. Od Gajevih se razlikuje samo poslednja knjiga, a inace su
razlike u tome sto je Gajev spis bio njegov privatni prirucnik namenjen ucenicima koji se
neformalno okupljaju u njegovom domu, dok Justinijanov je bio oficijelni udzbenik na fakultetima
cija je zadrzina imala zakonsku snagu. Justinijan zabranio private pravne skole. Slicnosti sa Gajevim
udzbenikom jer je I ovde materija izlozena po sistemu TRIPARTICIJE-

1-pravo koje se odnosi na LICA (

ius quod ad personas pertinet

)

iz kojeg nastaju statusno I

porodično pravo.

2-Pravo koje se odnosi na STVARI

(ius quod ad res pertinet

nastaju stvarno pravo, obligaciono

(

inter

vivos

) I nasledno (

mortis causa

)

3-Pravo koje se odnosi na TUŽBE (

ius quod ad actiones pertinet

nastaje građanski sudski

postupak

3) -Codex Iustinianus repetitiae praelectionis

U toku izrade Digesta nastalo je “pedeset odluka” (

quinquaginta decisiones

) koje su radikalno

menjale postojece pravo, hteo je njih da unese a da one koje su bile u suprotnosti sa ovim
odlukama izostavi.
Novi kodeks koji je stupio na snagu krajem 534. godine, sastavili su ga Tribonijan uz pomoc
Doroteja i trojice advokata. Sabrano je vise od 4600 konstitucija (leges) podeljen je na dvanaest
knjiga(libri) , a one na naslove(tituli) gde su poredjane po hronoloskom redu.

Recepcija je u Engleskoj u 13. veku zabranjena Merkenskim statutom. Ova zabrana imala je
dalekosežne posledice – od tada Engleska stvara sopstveno pravo common law koje se suštinski
razlikuje od evropskog kontinentalnog prava baziranog na rimskom pravu.

Škole

Recepcija počinje školom Glosatora čije je sedište bilo u gradu Bolonji, pa otud I naziv “bolonjska
škola”. Traje od 11. do polovine 13. veka. Osnivač škole je Irnerije, filolog, koji je prvi počeo da
tumači Digesta iz Justinijanovog zbornika koja obimuju pravnim terminima pravnih ustnova koje su
zamrle u međuvremenu jer se primenjivalo feudalno pravo (koje je bilo nerazvijeno u odnosu na
rimsko pravu sadržano u Justinijanovoj kodifikaciji). Tumačeći Digestaoni zapisuju beleške
(objašnjenja sa strane ili između redova) – glose. Po položaju u odnosu na tekst dele se na:
1. Glossa marginalis – glose sa strane
2. Glossa interlinearis – glose između redova
Interpolacije su svesne izmene u tekstu Justinijanove kodifikacije koje vrši Justinijanova komisija da
bi prilagodila pravo ondašnjim prilikama (briše se mancipcija I unosi se tradicija).
Irnerije sve mnogobrojne glose koje su pisane vekovima objavljuje u zbirci glosa – “Glossa
ordinaria” ili “Magna glossa”. Sakupljeno je oko 100000 glosa. Objavljivanjem ove zbirke počinje
nova škola komentatora, odnosno postglosatora koja deluje od polovine 13. do 16. veka. Ova škola
se udaljava od originalnog teksta Justinijanove kodifikacije. Oni komentarišu glose.
Obe škole primenjuju dogmatsko-sholastički metod – za njih je rimsko pravo pisani razum (ratio
scriptum). Justinijanova kodifikacija je produkt viševekovnog razvoja. Oni ne vide različite slojeve
nastale istorijskim razvojem već nastoje da je Justinijanova kodifikacija potkrovenje datom aktu.
Drže se teksta kodifikacije I nemaju kritički odnos prema njoj. Pozvani su samo da protumače šta u
njoj piše (kao I npr. Bibliju).
Sa postglosatorima počinje normativna recepcija - primena rimskog prava u praksi. Glosatori su
predstavnici doktrine – stvaraju intelektualnu pripremu da bi do praktične primene došlo sa
postglosatorima. Osnivač škole postglosatora bio je Ćino Pistojski. Prestavnik škole Bartol
Sasofelaski je osnivač međunarodnog privatnog prava .
- u to doba gradovi su imali svoje statute, svaki grad donese svoj gradski statut I često među
pripadnicima različitih gradova nastane spor pa se postavlja pitanje koje pravo se primenjuje
- koalizija pravnih normi iz različitih statuta bila je predmet interesovanja Bartola, zbog čega se on
smatra osnivačem prava sa elementom inostranosti (međunarodnog privatnog prava)
Škola elegantne jurisprudencije deluje u 16. veku. Centar izučavanja prava se prenosi iz Italije u
Francusku zbog opšteg neteža I nesigurnosti koja je zahvatila severnu Italiju. U to doba nastaje novi
duhovni pravac – humanizam I renesansa što predstavlja podlogu za novi pristup proučavanju I
primeni rimskog prava. Pod uticajem duhovnog pravca humanizma i renesanse pripadnici ove škole
vraćaju se izvornim tekstovima Justinijanove kodifikacije. Odbacuju dogmatski (sholastički) metod i
primenjuju istorijski metod uviđajući istorijsku slojevitost tekstova Justinijanove kodifikacije.
Nastoje da dopru do izvorne sadržine dela klasičnih pravnika. Otuda su Digesta prvo „očistili“ od
glosa („ružni nakit“), a potom prvi otpočeli sa otkrivanjem interpolacija. Teže da rekonstruišu
klasično rimsko pravo jer su smatrali da je sve klasično najbolje. Škola dobija naziv zbog težnje ka
elegantnom stilu izražavanja latinskog jezika. Utemeljuju pravnu istoriju kao naučnu disciplinu.
Osnivač škole je Kiža (16. vek) dok je najvažniji predstavnik Deni Godfroa koji je uz pomoć
Gutenbergovog pronalaska (štamparije) prvi objavio sve delove Justinijanove kodifikacije pod
nazivom Corpus iuris civilis 1583. godine.
Škola prirodnog prava nastaje u 17. i 18. veku škola. Zasnovana je na ideji o postojanju večnog i
nepromenjivog „prirodnog prava“ (večnog; nepromenljivog; jednakog za sve ljude), koje proizilazi iz
ljudskog uma, razuma (ratio – ključan pojam u razvoju novovekovnog prava).

Filozofsku osnovu ove škole čini racionalizam (čiji osnivač je Rene Dekart)
Razlog nastanka ove škole predstavlja potreba novoformirane građanske (buržoaske) klase za:
stvaranjem slobodnog ekonomskog prometa, priznanjem i zaštitom privatne svojine, slobodom
ugovaranja, nesmetanim kretanjem ljudi u roba. Bore se za rušenje feudalnog poretka, odnosno
staleža (koji predstavlja branu slobodnoj razmeni)
Do sadržine prirodnog prava dolazi se umnim, racionalnim putem i ono treba da zameni
nesavršeno pozitivno pravo
Pravo važi (kao i matematička) pravila za sva vremena, a iz najviših načela uma mogu se izvesti, kao
i iz geometrijskih aksioma, pojedinačna pravila (mos geometricus)
Osnivač novovekovne prirodnopravne škole je Hugo Grocije (1583-1645; rođen u Hagu
(međunarodni sud pravde u Hagu), holandski pravnik koji se smatra i osnivačem Međunarodnog
javnog prava.
Važni predstavnici prirodnopravne škole su još: Tomas Hobs i Džon Lok (Engleska), Žan Doma i Žan
Žak Ruso (Francuska) i dr.
Prema učenju ove škole, narod ima pravo da revolucionarnim putem sruši pozitivnopravni poredak
koji je u suprotnosti sa prirodnim pravom
Slogan Francuske buržoaske revolucije: „sloboda, jednakost, bratstvo“ dovodi se u vezu sa idejom o
izvornim, urođenim ljudskim pravima na život, slobodu, imovinu i dr., dok pojam subjektivno pravo
postaje temeljna pravna kategorija novovekovne pravne misli
Teoretsko opravdanje nasilnih društvenih promena odgovaralo je interesima građanske klase, koja
je ovakvim idejama trasirala put ka rušenju staleških feudalnih monarhija.
Nemačka istorijskopravna škola nastaje početkom 19. veka u Nemačkoj kao reakcija na školu
prirodnog prava – tvrde da ne postoji univerzalno pravo za sveljude, već svaki narod ima svoje
pravo. 19. vek je vek nacionalizma, odnosno buđenja nacionalne svesti što objašnjava zbog čega se
ova škola zalaže za nacionalno pravo. Osnivač je Karl fon Savinji.
Prema učenju ove škole pravo je proizvod istorije, izraz „narodnog duha“, a ne volje zakonodavca,
niti proizvod razuma. Kao što se narodi razlikuju po jeziku, načinu života, folkloru ili običajima, isto
tako i njihovo pravo ima specifične osobenosti.
Pravo nastaje postepeno, evolutivnim putem, tako da se bez istorije datog društva ne može shvatiti
Savinji je razvio teoriju o tri faze razvoja prava: u početku se narod služi nepisanim, običajnim
pravom, druga faza je naučno pravo, kada pravnici obrađuju sve komplikovanije običaje i iz njih
sistematizacijom stvaraju precizne pravne pojmove i pravila, treća faza je kodifikacija važećih
normi, do koje se dolazi samo ukoliko se dugim, spontanim razvojem stvore preduslovi za to
Savinjijeva teorija o tri faze evolutivnog razvoja prava nalazi potvrdu u rimskom pravu koje je u
početku bilo običajno (nepisano) pravo, potom se usavršava delovanjem učenih pravnika „naučno
pravo“ i na kraju biva kodifikovano. Po Savinjiju, međutim, Justinijanova kodifikacija ne predstavlja
vrhunac rimskog prava, već njegovo nazadovanje jer odražava iskvareni „rimski nacionalni duh“,
koji je pretrpeo kulturne uticaje drugih naroda uključenih u rimsko carstvo
Ova škola je potcenjivala sve što je postklasično u rimskom pravu i sistematskim „lovom na
interolacije“ želela da mu vrati klasičan izgled.
Savinji je zaključio da u nemačkim državicama početkom 19. veka još nisu sazreli uslovi za
donošenje opšteg građanskog zakonika, a pogotovo se suprotstavio Napoleonovoj težnji da im
nametne svoj, Francuski građanski zakonik.
- Napoleon je harao evropom I imao je pretenziju da osvoji nemačke teritorije. Da bi ova škola
sprečila uticaj Napoleona I donošenje zakona izrazila je ideju da rimsko pravo nije zrelo za
kodifikaciju.

odnos; neka norma postaje pravna kada sankciju za kršenje te norme sprovodi
organizovana prinuda – državni organ koji jedini ima monopol državne prinude

•

pravna ustanova

(skup normi koje određuju jedan društveni odnos)

•

grana prava

- više pravnih ustanova koje uređuju nekoliko srodnih društvenih odnosa

konkretno porodicnog
- više srodonih ustanova koji se tiču svojine čine granu stvarnog prava
- različite ustanove ugovora, prouzrovanja štete I drugih obligacija čine granu obligacionog
prava.

•

Pravna oblast

– različite pravne grane se grupišu u odgovarajuću pravnu oblast

- privatno pravo (porodično, obligaciono, stvarno pravo, građanski sudski postupak) – štiti
neki privatni, odnosno pojedinačni interes
- javno pravo (krivično, upravno, ustavno pravo) – štiti opšti interes (sankcionisanje
javnopravnom normom)

pravni sistem

– sve pozitivno-pravne norme (konkretno u Srbiji)

-Rimsko shvatanje prava
Pavle

kaze

‘’Non omne, quod licet, honestum est - Nije sve sto je dopusteno ujedno i casno’’,

Celz

kaze da je

’’pravo vestina dobrog i pravicnog – Ius est ars boni et eaqui’’,

zakoni su takvi kakvi

su a onaj ko ih tumaci mora biti sposoban da na osnovu njih otkrije valjana resenja.Pravnik ne mora
nikome da objasni sta smatra dobrim I pravicnim-ti pojmovi su vazni samo za njega dok trazi
ispravno tumacenje. Kada ga nadjemsaopstava kao normu za cije vazenje nije potrebno
obrazlozenje.

- rimski pravnici su u svakom konkretnom slučaju nastojali da nađu dobro I pravično rešenje –
originalna I dobra rešenja koja su preživela vekove
Ulpijan

smatra da su

osnovna nacela prava: casno ziveti, nikome ne skoditi, svakome svoje dati –

Iuris praecepta sunt haec: honeste vivere, neminem non laedere, suum quique tribuere’’

-Podele prava
- ius (norme kojima se utvrdjuju I sankcionisu svetovni odnosi) fas (propisi sakralnog karaktera
koji uredjuju odnose ljudi sa bogovima I cije nepostovanje dovodi do sankcije religijskog
karaktera)
1)

Ius naturale, ius gentium, ius civile

–

Ius naturale (prirodno pravo)

je pravo

zajednicko za sva ziva bica, vecno i nepromenjljivo.

Ono je

u klasicnim pravnim tekstovima sinonim za

ius gentium – pravo zajednicko svim ljudima,pravo

peregrinskog pretora

za razliku od prava

ius civile- sopstveno pravo Rimljana.

‘’Omne ius hominum causa constitutum est – pravo je stvoreno radi ljudi. ‘’

Ius civile i ius honorarium

– Ius honorarium

oznacava norme I ustanove koje stvaraju magistrati

dok

ius civile

(uze znacenje nego u prethodnoj) oznacava norme koje su stvorene obicajem, zakonom ili

interpretacijom

nepisano pravo nastalo obicajnim putem

Ius scriptum i ius non scriptum

– Pisano pravo

cine opsti pravni akti doneti od strane nadleznog

organa po odredjenom postupku: zakoni, edikti magistrata, senatske odluke, konstitucije…

Nepisano pravo

su norme za koje se ne vezuje odredjeni akt – obicaji i

interpretatio

4.)Ius publicum i ius privatum

–

Po Ulpijanu

javno pravo je ono koje se odnosi na polozaj rimske

drzave, a privatno pravo ono koje se odnosi na interese pojedinaca. Ius publicum je oblast javnog
prava, a ius privatum privatnog prava.

Ista terminologija u rimskog pravu ozn. Danasnju razliku prinudnih I dispozitivnih normi-

Ius cogens

– kogentne norme; norme koje ne mogu biti isključene sporazumom stranaka

- sticanje punoletstva – zakon propisuje da danas sva lica postaju punoletna sa 18 godina

Ius dispositivum

– norme koje mogu biti isključene sporazumom stranaka

- sklapanje ugovora – određivanje mesne nadležnosti (suda); ukoliko se stranke nisu dogovorile
primenjuje se zakonska dispozitivna norma

Gajeva triparticija

je jedna od najvaznije podele prava. On kaze:

’’ Sve pravo kojim se koristimo

se odnosi ili na lica, ili na stvari ili na tuzbe – Omne autem ius, quo utimur, vel ad personas
pertinet vel ad res vel ad actiones. ‘’ -Pravo koje se odnosi na lica (

ius quod ad personas pertinet

)

je statusno i porodicno, ili neimovinsko privatno pravo. -Pravo koje se odnosi na stvari (

ius quod

ad res pertinet

) je imovinsko pravo

, u okviru koga Gaj nagovestava I danasnju podelu na stvarno,

nasledno I obligaciono pravo

-Pravo koje se odnosi na tuzbe (

ius quod ad actiones pertinet

) je

gradjanski sudski postupak.
VAZENJE PRAVA SAMO 1 RECENICA:

-Pravnici nastojali da dokazivanje podvrgnu nekim pravilima- da je teret dokaza na tuziocu (

actori

incumbit

probatio

) ili da se dokazuje tvrdjenje,a ne negiranje (

affirmanti incumbit probatio

-Pravni poslovi – 2 razlikovanja

1. Jednostrani – jedna izjava volje, dvostrani dve, ugovor, kontrakt- CIVILNO PRAVO
2. Teretni (stvara obavezu za obe strane -kupoprodajni ugovor) I dobrocini (lukrativni- poput
poklona,cinim nekome,mogucnost pobijanja raspolaganja na stetu poverilaca- KLASICNO PRAVO

II STATUSNO PRAVO I PORODICA

Rimska porodica je, u stvarnosti, bila vanpravna pojava. Ne postoje norme o porodici kao celini, a
zbog toga ni odgovarajuca pravna ustanova.

Avgustovo “kadukarno zakonodavstvo”

je prvi drzavni

program brige o porodici, ali je bio usmeren samo na njeno ucvrscenje u postojecim okvirima.
- Iz prava koje se na lica odnosi vremenom su nastale 2 grane prava: statusnog I porodičnog prava
(zasluga pandektista). Rimljani umesto ovakvih apstraktnih terminologija govore o položaju čoveka
imajući u vidu 3 njegova svojstva –

slobodu

građanstvo

položaj

porodici

-Statusno pravo je skup pravnih pravila/normi koje uređuju pravni položaji (statusi) čoveča u
društvu (

capacitas

- rimski pravnici nisu razmatrali status čoveka na jednorodan način već u zavisnosti od toga kakav
status ima pojedinac u rimskom društvu (na osnovu pravnickih resavanja slucajeva glosatori
stvaraju podelu na 3 statusa). U pravnom smislu pred zakonom sus vi jednaki zahvaljujuci francuske
revolucije.
3 osnovne ustanove statusnog prava u rimu su:

1. pravna sposobnost

– mogućnost nekog lica da bude nosilac prava I obaveza, odnosno subjekt

pravnog odnosa; pojedinac može da bude vlasnik, naslenik, dužnik ,poverilac.
- subjekti prava mogu biti pojedinci (fizička lica; čovek koji poseduje prava I obaveze), pravno lice
(skup ljudi kojima je priznat pravni subjektivitet; udruženje, kompanija), tvorevina (fikcija) koju cine
udruzenja ili ustanove (poseban pravni subject koji zastupa zasebno u pravu- ima svoju imovinu
koja je odvojena od imovine fizickih lica koje cine to udruzenje)
- kolegija – udruženje različitih zanatlija, bankara itd.

2. poslovna sposobnost
3. deliktna sposobnost

Pravna I poslovna sposobnost

Pravna sposobnost- svojstvo coveka kao moguceg imaoca prava I obaveza. U praksi, svaki covek I
ima prava vec od rodjenja, ali I kad ih ne bi imao, on bi bio pravno sposoban, jer mu tu mogucnost

- neko udruženje ima svoju imovinu, ali ona je odvojena od imovine članova tog pravnog lica
- ukoliko pravno lice duguje nešto, ne može se tužiti fizičko lice da vrati taj dug I obratno

Imovina

Imovina je skup prava I obaveza koje jedno lice ima povodom stvari
- prezaduženo lice – lice koje ima više obaveza nego prava koje nije namirio, a njegova prava nisu
dovoljna za namirenje  svih obaveze što može dovesti do bankrot
  - pravnu sposobnost može posedovati samo lice koje ima imovinu – odnosno pater familias
   - žena može imati pravnu sposobnost ukoliko ima imovinu (može biti sui iuris), ali ne pater
familias – “žena je početak I kraj svoje porodice”.
Nema zajednicke imovine supruznika- ako je zena sklopila brak bez manusa a bila je sui iuris-
zadrzava sopstvenu imovinu cijim upravljanjem joj pomaze tutor, a ako sklapa sa manusom- onda
postaje alieni iuris I samim tim nema pravnu sposobnost I nema svoju imovinu- sve sto stekle stice
za svog muza (jer joj je paterfamilijas)
Kvint Mucije zasniva pretpostavku-

PRAESUMPTIO MUCIANA

( Sve sto zena od imovine ima u

braku bez manusa, potice od njenog muza- da se poreklo njene imovine ne bi dovelo u pitanje)

-Patrimonium-

ocevina, nasledjena imovina

U klasicnom pravu je, razvojem trgovine, nestalo ovakvo izdvajanje porodicne imovine

-Bona-

skup vrednosti kojima jedno lice raspolaze (ne samo prava, vec I interesa koje je pretor

svojom vlascu u stanju da garantuje)

Pravna lica-

udruzenja I ustanove kojima pravni poredak priznaje samostalnu pravnu sposobnost

Npr

drzava

je zajednica gradjana, a poseduje dobra koja ne pripadaju imovini clanova zajednice

-Status

Da bi fizičko lice imalo punu pravnu sposobnost u Rimu bilo je potrebno da poseduje 3 statusa:
1. status libertatis (sloboda, a ne ropstvo)
  - “rob je oruđe koje govori” - Varon
   - rob nikada nije mogao biti subjekt prava jer je on posmatran kao stvar, odnosno objekt prava
2. status civitatis – status među slobodnima
   - rimsko građanstvo, a ne strano (peregrini)
3. status familiae – status u okviru porodice
   - u porodici nisu svi članovi jednaki, na čelu porodice je pater familias dok su svi ostali zavisni
članovi – alieni iuris (lica koja žive po tuđem pravu – pravu glave porodice pater familiasa)
   - status sui iuris lica- jedino u porodici pater familias ima imovinu, on jedino ima punu pravnu
sposobnost
   - u jednoj porodici, pravno gledano, imalac (nosilac, titular) prava I obaveza je pater familias, on
je jedino vlasnik; iako svi u porodici privređuju, sve što stiču, stiču za pater familiasa (u imovinsko-
pravnom smislu jedino je on pravni subjekt)
- žena može imati punu privatno-pravnu sposobnost (ukoliko je sui iuris), ali ne I opštu pravnu
sposobnost jer nema politička prava (prava iz sfere javnog prava)
  - rimski pravnici su za žene govorili da su nestabilne I lakomislene zbog čega žena nije imala punu
sposobnost da učestvuje u radu npr. skupština
U pravnim tekstovima se terminom

persona

oznacava svaki covek, bez obzira da li ima pravnu

sposobnost I u kojem obimu.

Isto tako i terminom

caput

(glava).

Caput liberum

je slobodan covek,

caput servile

je rob. Rob se cesto u pravnim formulama naziva i

homo

(covek), iako pravnici inace

naglasavaju da je rob “stvar”.

Sposobnost se oznacava terminom

capacitas,

dok

capax

znaci

sposoban.

Pravna sposobnost jednog lica najcesce zavisi od pojma

status

tj od tri njegova svojstva:

status libertatis – da li je slobodan covek ili rob,
status civitatis – da li je rimski gradjanin, Latin ili peregrin,
status familiae – da li je svojevlasno lice ili je pocinjeno vlasti porodicnog staresine.

1.Status libertatis

U rimskom pravu, po Gaju, ljudi su se delili na slobodne i robove. Sloboda, sa stanovista rimskog
prava, nije bila prirodno stanje coveka.

Vec u starom pravu postojao je postupak za zastitu slobode

–

vindicatio im libertatem

u kojem je svaki gradjanin (adsertor libertatis) mogao da zahteva

oslobadjanje coveka koga drugi gradjanin neosnovano drzi kao roba (potreban dokaz da je covek
rimski gradjanin; bez gradjanstva nema slobode).

Pravne cinjenice od kojih zavisi status libertatis

tumace se u korist slobode – favor libertatis.

Sam naziv za roba (servus- postedjen) pokazuje da se radi o coveku kojem je poklonjen zivot, na
koji inace nema pravo. Svako ko nije bio Rimljanin smatrao se neprijateljem, a stoga je bio i rob-
samo sto , sticajem okolnosti, jos nije uhvacen; kada se to dogodi, nije potreban nikakav pravni akt
da bi izgubio slobodu.

U ropstvo se dolazilo na vise nacina, a najznacajniji izvori ropstva su:

rodjenje, osuda, ratovi.

U starom pravu Rimljanin je mogao da bude prodat u ropstvo van Rima u izvrsnom postupku
(

manus iniectio

), ako se nije prijavio u toku cenzorovog popisa ili ako je uhvacen u kradji.

Robovi su imali los polozaj. Tretirani su kao stvar. Buduci da je stvar, on ne moze da bude pravno
sposoban, subjekt prava –

servus nullum caput habet.

Vlasnik prema njemu ima sva ovlascenja. Da

ga koristim, pokloni, iznajmi, kaznjava, ubije. Cesto, ukoliko robovi raspolazu odredjenim znanjima
oni mogu zakljucivati pravne poslove koji povecavaju imovinu gospodara. Cesto mu gospodar moze
dati i imovinu kako bi njom upravljao. Ona se nazivala

peculium.

Lex Petronia

– zabranjeno je izlaganje robova divljim zverima u cirkusu.

Sve do punskih ratova bilo je prisutno

patrijarhalno ropstvo

– polozaj robova se nije puno

razlikovao od slobodnih clanova porodice

alieni iuris.

Oni su radili zajedno sa njima. Nakon punskih

ratova javlja se

klasicno ropstvo

. Robovi su sada poljoprivredni radnici –

familia rustica.

Ipak,

postoje i robovi koji imaju bolji polozaj

familia urbana

- robovi lekari, zanatlije, pisari, ucitelji itd.

Oni imaju mnogo bolji polozaj.
Ipak, postojala je mogucnost da rob dobije slobodu voljom gospodara. Takvo oslobodjenje nazivalo
se

manumissio

. Postojale su tri forme manumissio:

1)Manumissio testamento – odredba testamenta u imperativnoj formi ( npr. Neka moj rob Hris
bude slobodan.)
2)Manumissio censu – upis roba u spisak gradjana od strane cenzora na osnovu izjave
gospodara.
3)Manumissio vindicta – rob se oslobadja u sporu od strane magistrata koji mu dodeljuje
slobodu – addictio libertatis.

Zakoni

Lex Fufia Caninia i lex Aelia Sentia

su ogranicavali broj robova koje jedan vlasnik moze da

oslobodi.
Zakon

Lex Iunia Norbana

je ozakonio oslobodjenja koja nisu imala valjanu formu.

2.Status civitatis
1)Cives Romani (rimski gradjanin).

Ius civile je personalno pravo rimskih gradjana I oni sve svoje

odnose uredjuju u nacelu po njegovim pravilima. Postojala su cetiri osnovna prava gradjanina:

ius conubii-pravo na zakljucenje braka prema pravilima civilnog prava (

plebejci stiču

Kanulejevim

zakonom 445

. godine p.n.e. pravo da sklapaju brak sa patricijima . Bili su osujećeni da sklapaju

brak ne samo oni koji nemaju status rimskih građana već I neki pripadnici rimskog grđanstva, npr.

Nacin racunanja stepena srodstva bio je:

“Koliko rodjenja toliko stepeni”

– Tot gradus quot

generationes. Tako su deca i roditelji srodnici u prvom stepenu, brat i sestra u drugom, praunuk i
pradeda u trecem, brat i sestra od ujaka u cetvrtom itd. Razlikuju se

srodstvo u pravoj (

linea recta

poticu direktno jedan od drugog

) i u pobocnoj liniji (kolateralna, pobocni srodnici ili kolaterali- o

poticu od zajednickog pretka a ne jedan od drugog npr. Brat sestra,kod njih ne postoji prvi stepen

Slikovito sa vezbi: Vrste srodstva: agnatsko, kognatsko, tazbinsko I srodstvo po
usvojenju(gradjansko)

Justinijan proglasava krvno srodstvo kao relevantno (novelom je uveo novi nasledni red koji
se bazira na to- zato kazemo da je agnatsko srodstvo ukinuto)

1.Lica alieni iuris
Muskarci alieni iuris

imaju ius conubii, ius suffragi, ius honoroum, i ius commercii, ali nisu mogli da

ga koriste jer nisu imali imovinu.

Zene alieni iuris

imaju ius conubi i ius commercii.

Za utuzenje njihovih ugovornih obaveza mogli su da koriste

actiones adiectitiae qualitatis

(kao I u

slucaju robova).
Krajem republike su mogli sami da tuze i budu tuzeni pretorskim tuzbama

utilis causa.

Za zastitu integriteta koristili su

actio iniuriarum.

Sve to vazi samo za sinove.

Porodicne staresine su cesto imovinu davale sinovima –

peculium profecticium.

Imovina stecena u

vojnoj sluzbi nazivala se

peculium castrense.

Imovina stecena u civilnoj drzavnoj sluzbi naziva se

peculium quasi castrense,

a imovina koju deca naslede od majke i njenih srodnika

bona

adventicia.

Vremenom se javili izuzeci za imovinu- lice koje nema pravnu sposobnost da imaju sopstvenu
imovinu- Gaj Marije nu 1. Pne uveo profesionalnu vojsku I primali

salarium

(so)- vojnici koji

dobijaju to smatra se imovinom

peculium castrense

. (da bi podstakli mladice da se prijave) I ovo

pripada njima a ne njihovom paterfamilijasu
Konstantin Veliki rekao da lica koja obavljaju cinovnicku sluzbu u okviru princepsove birokratije sve
sto zarade pripada njima vrseci drzavnu

peculium quasi castrense

(kao da je vojnicka)

U Justinijanovom doba se uvodi imovina koju deca naslede od majke ili srodnika (pripada detetu) –

bona adventica

2.Patria potestas-

u doba republike jasno se razlikuje nekoliko vrsta vlasti porodicnog staresine: on

ima svojinu nad stvarima (

dominium

), prema robovima jos I

dominica potestas

, a prema licima

patria potestas

. Ako je zenu primio u porodicu, vlast nad njom se naziva

manus.

Patria potestas

obuhvata

licna I imovinska ovlascenja-

drugi mogu da doprinose, ali on raspolaze imovinom I stiti

prava porodice u postupku kao svoja prava.
Licna ovlascenja:

“pravo zivota I smrti”

(ius vitae ac necis)

- mogucnost svakovrsnog kaznjavanja, ukljucujuci I

smrtnu kaznu

“pravo prodaje”

(ius vendendi)

- ustupanje clana porodice drugome mancipacijom. U klasicnom

pravu ima primenu kod noksalne predaje zbog delikta.
3.Nekadasnje pravo paterfamilijasa da zakljuci brak za potcinjena lica svedeno je na njegovu
saglasnost, neophodnu kada se radi o muskim potomcima
4.Pravo da se predaja potcinjenog lica zahteva sudskim postupkom

(ius vindicandi)

, a u klasicnom

pravu interdiktom

3.Ustanovljenje i prestanak patria potestas
Vlast paterfamiliasa nastaje rodjenjem, a moze prestati:

Adrogatio

– kada jedan paterfamilias usvoji drugog koji tada postaje lice alieni iuris. Usvojenjem

pat.f. se gasi porodica,njen kult I zato je morala da odobri kurijatska skupstina. Ambiciozni mladji
patriciji su cesto usvajani od strane plebejaca kako bi bili birani za narodne tribune, sto se naziva

transitio ad plebem.

U pocetku nisu postojali nikakvi uslovi, usvajanje se obavaljalo pred

kurijatskom skupstinom na celu sa pontifex maxiumus-om u formi specijalnog zakona. U dominatu
postoje uslovi koji su propisani, i obavljalo se pretorovim reskriptom.
Gubi se agnatska veza-prekida se srodstvo.

Adoptio

–

Usvojenje alieni iuris lica-status ostaje isti (alieni iuris npr) menja samo svog staresinu.

Ukoliko paterfamilias tri puta proda svog sina mancipaciom usvojiocu, nakon trece prodaje on gubi
patria potestas nad njim. Za kceri i unuke je bila dovoljna jedna prodaja.

Emancipatio

–

postupak kojim prestaje vlast paterfamiliasa nad potcinjenim licem

alieni iuris

, a

ono postaje

sui iuris.

Ovde otac sina prodaje prijatelju, koji nakon trece prodaje sina prodaje

ocu.On sad sina dobija u mancipiju. Potom on obavlja manumisiju i vise nije njegov agnat, vec
patron. Otac osloboditelj se naziva

pater manumissor.

Bitna je jer se gubi agnatska veza (agnatsko

srodstvo- najvaznije I najstarije, pociva na zajednici zivota rada I imovine-lica koja zive u istoj
porodici,imaju zaj imovinu su srodnici)

4.Brak

U bracnom pravu se razmatra u okviru statusa u porodici- u njoj su neka lika sui iuris (paterf,zena)
dok su ostala lica alieni iuris (zavisna jer zive po pravu svog porodicnog staresine)
Paterfamilijas ima licna imovinska ovlascenja, vlast nad ukucanima (patria potestas), mogao da
izbaci neposlusnog clana porodice-

emancipacija

)

Klasicni rimski brak (iustum matrimonium, iustae nuptiae), nije pravni odnos. Brak postoji dok
postoji saglasnost bracnih drugova.
Pravnici zato kazu:

‘’sporazum stvara brak-consensus facit nuptias’’.

Neki od uslova za zakljucenje braka su: da su punoletni, da nema postojeceg braka, da nisu u
krvnom srodstvu (zabranjeni incestni brakovi), da imaju ius conubii, pristanak paterfamiliasa
(saglasnost,ako su oboje alieni iuris), volja da se bude u braku (AFFECTIO MARITALIS- najbitnije

Manus

(ruka) – pravni simbol koji predstavlja vlast (u ovom slučaju nad ženom)

1. Brak s manusom – žena potpada pod muževljevu vlast; ukoliko je pre braka bila sui iuris
sklapanjem braka s manusom postaje alieni iuris, gubi pravni subjektivitet
- imovina žene ulazi u imovine njenog muža, gubi pravo na imovinu
2. Brak bez manusa – zadržava status koji je imala pre braka; ostaje sui iuris
Razlika izmedju nastanak manusa od sklapanja braka- brak se sklapa neformalno,dovoljna je volja,
a za ustanovljenje manusa je potrebna FORMA na 3 nacina). Brak je mogao biti sa manusom i bez
manusa: manus-ruka symbol vlasti.

1.Brak sa manusom

Zakljucenjem ovog braka zena izlazi iz svoje porodice i ulazi u porodicu muza-

potpada pod njegovu vlast. Tu se raskida agnatska veza sa svojom porodicom iz koje je potekla I
nece biti pozvana na nasledjivanje. On nad njom ima vlast slicnu patria potestas (ako je on sui
iuris,on je ujedno I njen pat.f., medjutim ako je muz alieni iuris I ako ima oca, onda su I zena I muz
alieni iuris I smatra se zavisnim licem od te porodice), osim sto je ne moze udati, jer je vec u braku,
a prodaja zene takodje nije moguca. Ona je agnatski srodnik u polozaju muzevljeve kceri-

filiae

loco:

ako je njen muz sef porodice, nasledjuje ga u prvom naslednom redu I postaje sui iuris, a

dolazi pod tutorstvo sinova jer se smatra njihovom sestrom-

sororis loco.

Manus nad zenom se

ustanovljavao na 3 nacina:

svecanim forma verskim obredom uz ucesce pontifika, fareus-zitarica koju ukljucuje u pogacu –

confarreatio.

Ukoliko neko zeli da bude svestenik,morao je da potice iz porodice gde je vlast nad

njegovom majkom ustanovljena konfareacijom.

Sposobnostos da aktima svoje pravno relevantne volje zasnivamo menjamo I gasimo prava I
obaveze- izjavama svoje pravno-relevatne volje sklapamo menjamo I gasimo pravne poslove.
Izjava volje moze biti izricita ali moze I posredno (ponasanjem-

KONKLUDENTNE RADNJE

podizanje

taksija npr)
Ako smo sposobni da rasudjujemo- imamo poslovnu sposobnost.
Zene imaju ogranicenu posl.sp.- za neke poslove nije potrebna saglasnost tutora I sklapa ih
samostalno (svi poslovi koji nisu

navedeni izricito

) a oni koji su

navedeni izricito

(poslovi koji se ticu

otudjenja imovine (umanjenja zenine imovine,sastavljanje testamenta,oprost duga,ako zeli da
oslobodi roba-time joj se imovina umanjuje za vrednost Oslobodjenog roba, nasledjivanje prava…) I
ya njih je potrebno odobrenje tutora.

Poslovna sposobnost

je sposobnost fizičkih lica da izjavama svoje pravo-relevantne volje zasnivaju,

menjaju I gase pravne odnose. Pravo ne priznaje svakoj volji mogućnost menjanja, gašenja I
stvaranja obaveza; nije svaka volja pravno-relevantna (da pravom opisuje određene pravne
posledice izjave te volje). Volja pojedinaca koji nisu sposobni za rasuđivanje, da shvate svoja dela,
nije pravno relevantna (beznačajna je sa stanovništa prava) – deca, duševni bolesnici.
Zavisi od 4 faktora:
1. Uzrasta - poslovnu sposobnost imala su samo punoletna lica. U rimu punoletstvo se sticalo za
dečake sa 14, a za devojčice za 12
2. duševnog zdravlja
3. telesnih nedostataka
4. pola
Lice koje ima punu poslovnu sposobnost je muškarac, koji je duševno i telesno zdrav i koji je
punoletan (14 godina i stariji)
Poslovnu sposobnost treba razlikovati od ius commercii, prava koje pripada punopravnom rimskom
građaninu i koje mu pruža mogućnost da sklapa pravne poslove u skladu sa ius civile.
- ius commercii pripada samo onome ko ima pravnu sposobnost, a da li će muškarac moći da izvrši
ius commercii zavisi od poslovne sposobnosti

1.Tutela (tutorstvo) –
Tutor se postavlja maloletnom sui iuris licu (tutela impuberum) ili ženi sui iuris (tutela
mulierum). Ukoliko je lice alieni iuris, ne treba im tutor jer imaju pater familiasa koji je jedini
imalac imovine.

Pored tutora-agnata

(tutela legitima),

postojao je i tutor kog imenuje porodicni staresina

testamentom–

tutela testamentaria (

kad je paterfamilijas imenovao tutora svojoj deci ili ze

ni)

Zakonom

lex Atilia

uvedeno je da i pretor moze postavljati tutore licima koji nemaju agnate ili

gentile, to tutorstvo se naziva

tutela Atiliana

, a kod Justinijana nosi naziv

tutela dativa (

kada

magistrate imenuje tutora koji se brine o licu I imovini 1 ili 2) .
Postojala je razlika izmedju tutorstva nad:

1) maloletnicima –tutela impuberum
2) punoletnim zenama sui iuris – tutela mulierum.
1)Tutela impuberum –

Tutorstvo odredjivano maloletnicima. Muskarci su punoletni sa 14 godina,

zene sa 12 godina.
Muskarci do 7 godina nemaju poslovnu sposobnost, ali maloletnici od 7-14 godina imaju delimicnu
poslovnu sposobnost, oni mogu obavljati akte sticanja, ali ne i preuzimanje obaveza. Sve druge
poslove preduzimali su uz odobrenje tutora –

auctoritas.

Tutor je cesto preduzimao pravne poslove u svoje ime, i dejstva pravnog posla je nakon isteka
tutorstva trebao preneti na sticenika, sto je omogucilo zloupotrebu njegovog polozaja. Zato je
sticeniku protiv nesavesnog tutora omogucena tuzba

actio rationibus distrahendis

. Protiv

testamentarnog tutora je svaki gradjanin mogao da pokrene krivicni postupak-

accusatio suspecti

tutoris.

U formularnom postupku postojala je i

actio tutelae,

kojim je odnos izmedju tutora i sticenika

raspravljan po nacelima

bona fides.

2) Tutela mulierum –

tutorstvo punoletne zene sui iuris. U najstarijem pravu jedino ovlascenje

tutora prema sticenici bilo je

interpositio auctoritatis

– da kada je to potrebno odobri ili ne odobri

njene pravne poslove. Krajem republike zena ima pravo da sama bira svog tutora, ili da ga promeni
–

tutela optiva.

U Justinijanovom pravu, ovo tutorstvo je ukinuto, zena moze i sama da bude tutor.

Zena moze imati pravnu sposobnost u rimskom pravu ako je sui iuris-postavlja se tutor medjutim
nije imala punu poslovnu sposobnost (jer je pol ogranicavajuci factor- rimski pravnici kazu da je
zena lakomislena)
Alieni iuris imaju svog paterfamilijiasa koji se brine o njima I ne treba im tutor, a Kad devojcica
napuni 12 ona je punoletna- ako je sui iuris ima tutora, a sui iuris decaci kad napune 14 god decak
stice punu poslovnu sposobnost-medjutim takvi decaci postaju zrtve prevare zbog svog
neiskustva----- (

p)letorijev zakon

- propisuje da svaki gradjanin koji vidi da je Mladic bude

prevaren,moze podici tuzbu na osnovu ovog zakona

actio legis plaetorie

i da zahteva novcano

kaznjavanje lica koje je prevarilo tog decaka. ACTIO POPULARIS- popularna tuzba koju moze podici
bilo koji rimski gradjanin (popularna tuzba)
Na osnovu Pletorijevog zakona: Prigovor (exceptio) – koristi tuzeni da bi se odbranio od tuzbenog
zahteva (tuzba je koplje a prigovor je stit od tuzbe). Mladic u ovom slucaju podize prigovor I njime
trajno odbija tuzbeni zahtev- sprecava izvrsenje nepovoljnog ugovora.Tuzbu podize tuzilac

actor

prigovor podize tuzeni

reus.

Restitutio in integrum

(restitucija)– procesno sredstvo koje pretor odredjuje, ponistavaju se

dejstva pravnog posla ili neke druge cinjenice (istek roka) I stvari se uzimaju kao sto su bile pre
nego sto su bile pre sklapanja pravog posla ili cinjenica nastupila- kao da Mladic nije ni sklopio
pravni posao nepovoljan po njega. Dakle Mladic je toliko dobro zasticen (tuzbom I prigovorom na
osnovu pletorijevog zakona I mogucnoscu podizanja restitucije)- ljudi su se plasili da sklapaju
pravne poslove sa mladicem u strahu da ce biti ponisten- da ga ne bi izbegavali uvodi se
starateljstvo (cura minorum).Vec u principatu gubi tutortstvo znacaj I Justinijan ga u potpunosti
ukida nad zenom.

2.Cura (starateljstvo) –
Starateljtsvo

je ustanova koja se vezuje za lica koja nemaju, ili imaju ograničenu, poslovnu

sposobnost. Curator se postavlja umobolnicima koji su sui iuris, rasipniku, licima sa fizičkim
nedostacima I punoletnim muškarcima do 25 godine (

cura minorum

)

   - kada dečak napuni 14 godina u početku je postajao potpuno poslovno sposoban (može
samostalno da sklapa sve pravne poslove), međutim dešavalo se da neiskusan mladić može biti
žrtva prevara; da bi se to sprečilo pretor interveniše, uvodi procesna sredstva (povraćaj u pređašnje
stanje, tužbu na osnovu Pletorijevog zakona (kojim je uvedeno da svaki građanin  može da tuži
prevaranta koji je prevario neiskusnog mladića – popularna tužba; tužba koju može da podigne bilo
koji građanin); takav mladić postaje vremenom prezaštićan I dovodi do toga da sklapanju poslova
sa njim prisustvuje neki 3. svedok kao iskusan rimski građanin koji će posvedočiti da nema nikakve
prevare. Vremenom taj svedok dobija naziv curator minorum
  - kada napuni 25 goina nema više potrebe za curatorom
  - faktički se ustnovom curatora punoletstvo se produžilo do 25 godine

Venia aetatis

– obratna ustanova sticanje punoletstva pre 25. godine; prevremena emancipacija

(dodela punoletstva ali samo za pojedince - mladić koji je hteo da bude pretor, kvestor, edil)

S obzirom da nema policije, stranka kojoj je povredjeno pravo I inicira pokretanje sudskog
postupka,duzna je da primenjuje sopstvenu silu kako bi zastitila svoje povredjeno pravo- tuzilac
pozove tuzenog da se pojave pred pretorom,ako se tuzeni dobrovoljno ne pojavi, tuzilac je bio
ovlascen da ga prinudno dovede, a ako je tuzilac staro ili bolesno lice, mora mu tuzilac organizovati
prevoz).
Stranke se u klasicnom pravu nazivaju

actor –

tuzilac i

reus –

tuzeni

Inicijativa tokom celog

postupka je u rukama tuzioca, jer je njegov interes povredjen. On tuzenog mora pozvati na
postupak – in ius vocatio. Sudjenje pocinje samo uz pristustvo obe strane. Potreban je sporazum
stranaka oko bitnih elemenata spora, kojim se stvara osnova za donosenje presude. Stranke same
obezbedjuju dokaze i isnose pred sud. Ukoliko tuzilac dobije spor on ce morati sam da se pobrine
za izvrsenje presude (svojom silom sprovodi presudu). Ukoliko tuzeni ne izvrsi obavezu (npr nece
da vrati dug dobrovoljno), to ce moci prinudno, ali jedino sredstvo na koje moze da racuna jeste
njegova sopstvena snaga, uz eventualnu pomoc robova, rodjaka I prijatelja. Vodi ga u kucni zatvor u
okovima na 60 dana- ako za to vreme niko ne vrati dug za racun duznika, duznik je secen na delove
I prodat u ropstvo preko Tibra (jer rimski gradjanin ne moze biti rob u rimu)

2.Dvodeoba postupka- iurisdictio I iudicatio.

Resavanje svakog spora se odvijalo u dve faze

–

iure –

postupak pred magistratom i

apud iudicem –

pred sudijom u kom se iznose dokazi i donosi

persuda.

Jurisdikcija se obavlja samo na odredjenom mestu –

ius

, u vreme kada je to predvidjeno sluzbenim

kalendarom –

dies fasti.

Izuzetno je bila moguca i vanparnicna jurisdikcija –

iurisdictio voluntaria.

Magistrat utvrdjuje samo formalnu pravilnost izjava stranaka. On ne odlucuje o tome koja je

stranka u pravu, mada moze proglasiti pobednika u sporu, onda kada se stranka ne brani na
propisan nacin –

indefensus

, ili u koliko prizna protivnikov zahtev –

in iure confessio.

Apud iudicem, drugi deo postupka je u nadleznosti sudije koga stranke same biraju, koji nema

nikakvu vlast, pa ni mogucnost da sam kontrolise dalju sudbinu svoje presude. Ovde se izvode
dokazi i donosi presuda –

iudicatio.

3.In iure. Litis contestatio.

Postupak pokrece zainteresovana stranka pred magistratom. U pocetku

je sudjenje bilo u rukama najvisih organa, kralja ili u republici konzula ili diktatora, a kada je
ustanovljena funkcija pretora on dobija jurisdikciju. Sporove manje vrednosti resavaju municipalni
magistrate – duumviri, sporove vece vrednosi prefekti, u provincijama sudsku nadleznost imaju
upravnici provincija. Sporovi koji nastaju u vezi sa prodajom stoke i robova resavaju kurilski edili, a
u provincijama kvestori.
Postupak je bio javan, svedoci pamte sve sta se dogodilo i to prenose sudiji.

Sve radnje stranaka su

strogo formalne kao i intervencije magistrata. Ukoliko je sve proteklo u skladu sa pravilima, ovaj
deo postupka se zavrsava aktom

litis contestation

(osvedocenje spora)

To je vrsta ugovora koje stranke zakljucuju uz saradnju pretora, i ima dva elementa – saglasnost o
prirodi i predmetu spora i saglasnost o izboru sudije. Nakon litiskontestacije nije mogao da se
pokrene opet isti postupak bez obzira na to da li je okoncan presudom – Ne bis in idem –

ne moze

se dvaput suditi o istom.
4.Apud iudicem. Presuda-II deo spora.

Ovaj postupak se obavlja pred sudijama koje stranke same

biraju sa liste gradjana kojima je priznato pravo da sude –

album iudicam.

U pocetku je to bila lista

senatora, a zakonom Gaja Graha Lex sempronia iudicaria (122.g.p.n.e.) pored senatora na listi se
nalaze i ekvestri. U vreme Avgusta, sudije mogu biti i lica sa nizim imovinskim cenzom.
U nacelu sve sporove na osnovu ius civile je sudio pojedinac –

iudex.

Jedini stalni sud u klasicno

doba bio je

centumviri

–vece od 105 clanova sastavljeno od po tri predstavnika iz svake tribe.

Osnovni sadrzaj ovog, drugog, dela postupka je izvodjenje dokaza i donosenje presude. Sudija
presudu donosi na osnovu dokaza koje su pribavile stranke i ne moze narediti pribavljanje novih
dokaza.
Ovde postoji nacelo

res iudicata pro veritate accipitur inter partes

– presudjenja stvar se smatra

istinom za stranke, ali ne i za treca lica. Nije postojalo pravo na zalbu ili na druga pravna sredstva
protiv presude.

5.Actio-tuzba

- pravo da se sudskim putem zahteva ostvarenje prava

LEGISAKCIONI POSTUPAK

Najstariji, ozakonjen zakonom 12t- prve 3 tablice- plebejci se borili da se one javno objave pravila
sudskog postupka kako bi bila svima dostupna, ukinut 17. Pne

lex Iulia de iudicis privatis

Actio

- tuzba- konkretno legisakcionom postupku s obzirom da je bio usmen, otuda je I action skup

strogo propisanih reci I gestova(preduzimanje svecanih postupaka) koje obe strane preduzimaju
pred nadleznim magistratom kojim se inicira pokretanje sudskog postupka. Ukoliko pretor utvrdi da
su sve izgovorene reci u skladu sa propisanom formom-odobrava dalje odvijanje postupka (strogi
formalizam)

Actor

- tuzilac,

reus

- tuzeni (izreka- celokupan teret dokazivanja na tuziocu

actor incumbit probatio

sve sto tuzilac tvrdi,duzan je da dokaze da bi uspeo u sporu)

Karakteristike(11):

•

дводеоба (

in iure, apud iudicem

)

•

самопомоћ

•

усменост

•

присуство јавности (na forumu)

•

строги формализам (obe stranke duzne da izgovore svecane reci I gestove na samom pocetku
in iure- vidljivo u l.a. sacramento in rem)

•

одсуство заступања (moraju licno jer se obavezuju bogovima, ne moze se neko za nas obavez-
ati)

•

лаичко суђење (laik ne poznaje pravo pa se cesto obraca ucenim pravnicima za savet kako da
donese presudu)

•

арбитражно суђење (strane same odrede ko ce doneti odluku,sudiju. Posledica toga je ne-
postojanje prava na zalbu na odluku sudije, sudjenje se zavrsava u prvom stepenu)

•

непостојање вишестепеног суђења (nema prava zalbe)

•

ne bis in idem

(не двапут у истом) – ukoliko iz nekog razloga sudija ne donese presudu,ne

moze se ponovo pokrenuti isti postupak povodom istog spornog slucaja, posledica
LITISKONTESTACIJE (

litis contestatio-

vrsta procesnog sporazuma izmedju stranaka u sporu u

kome su one utvrdile oko cega se spore i ko ce im doneti presudu, osvedocenje spora, pred
pretorom kada strane izgovore svecane reci i gestove,pretor poziva svedoke da zapamte sta su
strane izgovorile i da su pravilno sve obavile i strane posto su izabrale sudiju sa spiska- pretor
zakljucuje da je utvrdjen predmet spora i ko ce doneti presudu) Litiskontestacija je sam
zavrsetak faze in iure kada se gase sporna prava i obaveze medju strankama, a javlja se nova
obaveza procesne prirode da se odredjenog dana pojave pred sudijom). Lk ima

novaciono

dejstvo

(novacija-gasenje jedne i nastanak druge obaveze- ovde ugasene sporne obaveze a

nastala nova obaveza procesne prirode). Zato se ne moze ponovo pokrenuti jer su se sporna
prava I obaveze ugasili.

actio generalis.

Postojala su dva oblika ovog postupka:

Legis actio sacramento in personam koji

nije dovoljno poznat.
1.1.Legis actio sacramento in rem

sluzi za zastitu svojine koja nam je oduzeta,koriscen je za

resavanje statusnih sporova i sporova o pravu na stvar,Gaj ga opisuje u udzbeniku. U sporu oko
svojine na robu-strana koja tvrdi da je rob njen, o pravu na stvar donose stvar pred magistrate,
zatim prvi stavlja stapic na stvar i

vindicira

, tvrdi da je stvar njegova, druga strana

kontravindicira

(isto tvrdi da je njegova). Preto rim naredjuje PUSTITE OBOJICA COVEKA I dodeljivao je stvar oko
koje postoji spor jednom od strana- privremeno poverena dok se ne donese presuda I ona je duzna
da da jemce (

praedes

, treca lica koja se obavezuju da ce strana koja cuva stvar ukoliko izgubi spor

predate tu stvar pobedniku). Sudija odlucuje ciji sacramentum je bio

iustum (opravdan).

Ako

tuzilac dobije spor stice manus intectio nad tuzenim. Ako je spor dobila stranka koja je dobila stvar,
i zadrzava je, ukoliko je dobila druga strana mora je predati straci koja je pobedila u sporu.
I ‘’tuzilac’’ I ‘’tuzeni’’ (navodnici jer se ne vidi jasno ko je ko jer obe strane izgovaraju iste reci

vindicatio

contravindicatio

– rec iz obe se moraju tacno izgovoriti I gestovi (polaganje stapica na

predmet spora), ako se pogresi u tome,pretor obustavlja dalje vodjenje spora pod pretnjom
nemogucnosti ponovnog pokretanja- strogi formalizam

1.2.Legis actio sacramento in personam-

zacetak obligacionopravnih tuzbi (deluju prema tacno

odredjenoj strani), stitile se obaveze tj prava iz stipulacije(izvor obaveze). Resava se spor
obligacionopravne prirode. O njoj ne znamo mnogo.

2)Legis actio per iudicis

postulatinem

–Zahteva se imenovanje,postavljanje sudije. Nema polaganja

skupe opklade-povoljnija. Ovim postupkom sankcionisane su obaveze iz stipulacije, a pored toga su
resavani sporovi o podeli susvojine ili imovinske zajednice. Ovde sudija ne odlucuje kao u
prethodnom cija je opklada opravdana, jer u deobnim sporovima nema pobednika i pobedjenog.
Dve nove crte postupka su nepostojanje opklade i zahtevanje sudije.

Tuzilac odmah pred pretorom zahteva da im odredi sudiju bez polaganja opklade. Uvedena za
sporove o susvojini (isto pravo svojine deli vise lica npr rob koji se dodeli jednom a drugi isplati
sumu ili se stvar prodaje pa suvlasnici dele novac) I ‘’deobne sporove’’ (tu nema pravog spora-npr
umre patf. I sinovi su sanaslednici I pokrenuli bi ovu vrstu legisakcije posebnom tuzbom

actio

familiae erciscundae

) ili

actio finium regundorum

(tuzba za utvrdjivanje medje, nema spora pa)

Tuzilac najpre pita tuzenog da li priznaje dug, a ukoliko dobije negativan odgovor zahteva od
magistrata da odabere sudiju. Presuda u ovom postupku je takodje vodila izvrsenju na licnosti
duznika.

3)Legis actio per condictionem

– Uveden postupak na osnovu koga mozemo tuziti neko lice kod

koga se nadje nasa stvar bez pravnog osnova (za prethodne 2 l.a. mora se navesti pravni osnov oko
cega je spor,ovde se ne navodi na temelju kog tuzi nego je samo tvrdio da mu tuzeni duguje neku
stvar ili sumu novca- APSTRAKTNOST )
Ovaj postupak uveden je zakonom

Lex Silia 250 pne

pne koji je koriscen za sporove o potrazivanju

odredjene novca-

certa pecunia

. Nesto kasnije, zakonom

Lex Calpurnia 200 pne

koristi se i za

potrazivanje odredjenje stvari –

certa res

. Vremenom je dovela do stvaranje novog procesnog

sredstva CONDICTIO (mimo tuzbe) .Ovo je takodje postupak in personam, sa jednostavnom
formulom. Tuzilac najpre pita tuzenog da li prihvata dug, i ukoliko dobije negativan odgovor poziva
ga da za 30 dana dodje pred pretora radi litiskontestacije i izbora sudije.

-IZVRSNI POSTUPCI:

4)Legis actio per manus iniectionem

– redovan izvrsni postupak. Prema zakonu 12 tablica,

poverilac koji dobije spor u nekom od postupka in personam, morao je da ceka 30 dana da duznik

sam izvrsi obavezu. Ukoliko je ne izvrsi on ga je odvodio pred pretora, izgovarao odredjenu
formulu, da duznik nije izrsio obavezu i da zato stavlja ruku na njega. Duznik na licu mesta moze
platiti dug, ili neko drugi umesto njega, moze se pojaviti i trece lice vindex koje bi osporilo
osnovanost postupka…Ukoliko se ne desi nista od toga, poverilac ima pravo da ga vodi u svoj
privatni zatvor, gde ce biti 60 dana najduze. U tom periodu je morao tri puta da ga vodi na forum
da ako neko zeli plati njegov dug. Ako dug ipak ne bude placen ima pravo da ga proda kao roba u
Etruriju (trans Tiberuim, preko Tibra) ili da ga ubije. Ako je poverilaca vise imaju pravo da ga seku
na delove –

partes secanto.

Nakon donosenja presude ima odredjeni period u kome osudjeno lice treba dobrovoljno da izvrsi
presudu- u savremenom pravu se zove pariocioni rok ,pokrece se novi izvrsni postupak (prinudni)
gde se prinudno izvrsava presuda (opet se o tome stara tuzilac)

5)Legis actio per pignoris capionem

– (pugnus- saka, ovo znaci zgrabiti nesto). Tuzilac odnosno

poverilac samovlasno uzima duznikovu stvar I privremeno je drzi kod sebe kako bi vrsio psihicki
pritisak da bi duznik vratio dug. Primenjuje se samo za privilegovana potrazivanja-ovaj postupak su
mogli da koriste vojnici protiv pripadnika visih klasa koji su im ostali duzni za vojnu naknadu,
prodavci zivotinja namenjenih zrtvovanju i zakupci poreza. Poverilac je bez ucesca magistrata i
presude, uzimao jednu ili vise stvari koje pripadaju duzniku i zadrzavao ih dok ne plati dug. Na tim
stvarima nije sticao nikakvo pravo, niti je mogao da ih proda i iz cene naplati svoje potrazivanje.

FORMULARNI POSTUPAK

(

od polovine 2. V pne- 4. V ne kad ga ukidaju Konstancije I Konstans (konstantinovi naslednici))

Njegov nastanak vezuje se za zakon

Lex Aebutia (150. Pne)

. Paralelno su se 150 god primenjivale I

ovaj I l.a.,dok ga Avgust nije ukinuo I ovaj postao jedini redovan.) Sudjenje se odvijalo u dve faze i
dalje:

in iure i apud iudicem.

Presudu i ovde donosi izabrani sudija, a ne drzavni organ. Usmeni

formalizam iz legisakcionog postupka zamenjen je pisanim formalizmom. Karakteristike slicne l.a.
(7) :

самопомоћ, дводеоба, арбитражно, лаичко суђење, слободна оцена доказа (

sudija kad

donosi presudu slobodno procenjuje da li ce neku cinjenicu smatrati dokazanom ili ne)

необразложена пресуда без права жалбе,

ne bis in idem

NOVINE:
- prelazak na pisani akt (

formula

)- pisani akt koji ima tipiziranu sadrzinu (bitne elemente koju svaka

mora da sadrzi + dodatke). Bila je objavljena na rimskom Formulu u pretorovom ediktu gde tuzilac
bira kojom formulom zeli da tuzi
-aktivnija uloga magistrata koji je u l.a. imao pasivnu ulogu,sad ima aktivnu- zajedno sa strankama
popunjava formulu (unosenje konkretnih podataka) I kad se potpuni nastupa LITISKONTESTACIJA
(novatorno dejstvo- stranke imaju procesnu obavezu da se pojave odredjenog dana pred sudijom
koji na osnovu formule ispita da li postoji osnovanost tuziocevog zahteva-

intentio)

Kada se sastavi

formula na osnovu koje ce sudija presuditi spor, pretor u nju upisuje svoj nalog sudiji kojim
odredjuje okvire za njegovu odluku. Pretor takodje dobija ovlascenje da odobri ili uskrati resavanje
spora pred sudijom, I moze da preduzme i ispitivanje slucaja -

causae cognitio

. tj upoznavanje sa

cinjenicama sto je ranije bilo u nadleznosti sudije.

realna egzekucija

(izvrsenje na imovini)- res-stvar,izvrsenje na stvarima duznika, ona se prodaje I

iz te prodajne cene se namiruje poverilac. Ovaj prinudni izvrsni postupak u formularnom p. se
pokrece na osnovu tuzbe

actio iudicati

. Zakon Lex Aebutia izmenio je izvrsni postupak- umesto

manus iniectio

uvedena je

actio iudicati

To znaci da je personalna egzekucija zamenjena

prinudnim radom duznika dok ne otplati dug poveriocu.

je tuzilac osoba koja ga je prevarila, tuzi ga da ispuni ugovor I onda mladic moze da ulozi prigovor
na osnovu letorijevog zakona I zauvek odbiti tuzbeni zahtev)

Replicatio -

odgovor tuzioca na exceptio.

Duplicatio

– zahtev tuzenog nakon replicatio.

6. Praescriptio

– je dodatak koji ogranicava dejstva litiskontestacije (samo na dospelu ratu), da

jedna od stranaka ne bi izgubila pravo koje nije sporno, koristi se u slucaju kada postoje periodicna
potrazivanja (davanja na odredjene rate). Ovde tuzilac mora uneti preskripciju u formulu jer bi
inace rizikovao ako to ne bi uradio da za ubuduca potrazivanja tj. Rate ne moze ponovo da pokrene
spor zbog ne bis in idem-ako zakupac opet ne da pare za ratu, zakupodavac ga moze opet o istoj
stvari tuziti

7.Nalog za dosudjivanje (

adiudicatio

)

– unosi se u deobnim sporovima,ako npr naslednici zele da

podele zaostavstinu, pretorov nalog sudiji da pri podeli susvojine ustanovi prava stranaka na
pojiedinacnim stvarima koje im dosudi, tj. Daje nalog da sudija izvrsi tu formulu

2.Apud iudicem.

Iudex

- sudija, sudi laik (obican gradjanin koji se bira sa spiska sudija album iudicum koji je objavljen

javno na Forumu).
Osnovni sadrzaj ovog dela postupka je izvodjenje dokaza. Tuzilac preuzima teret dokazivanja –

actori incumbit probatio

. Medjutim, ukoliko je tuzeni stavio prigovor, on mora i da dokaze njegovu

opravdanost, dakle

‘’dobija ulogu tuzioca – in excipiendo reus fit actor.’’

Ukoliko je zahtev tuzioca opravdan, ali ne po osnovu na koji se poziva, sudija ce osloboditi tuzenog.
Oslobodice ga i ako tuzilac trazi pogresan predmet. U oba slucaja tuzilac ce ipak moci da pokrene
ponovo postupak, ali postoje greske koje dovode do trajnog gubitka spora. Takve greske nazivaju se

plus petitio

. Kada tuzilac navede veci iznos od stvarnog duga –

plus petitio re.

Kada je postupak

pokrenut pre nego sto je dug dospeo –

plus petitio tempore.

Zahtev da se obaveza izvrsi gde

duznik nije morao da je izvrsi –

plus petitio loco.

Kada tuzilac trazi individualizovanu stvar umesto

stvari odredjene po rodu, ili jedan predme obligacije u kojoj duznik ima pravo da bira izmedju vise
prestacija –

plus petitio causa.

U tim slucajevima tuzeni se oslobadja. Sudija presudu mora doneti

u roku od 18 meseci od litiskontestacije.
Ukoliko smatra da je presuda nepravicna, stranka koja je izgubila spor ima na raspolaganju
postupak protiv sudije koji nije doneo presudu ili je namerno pogresno presudio –

si iudex litem

suam fecit.

3.Izvrsenje presude.

Actio iudicati

- 30.dana po okoncanju sudjenja, obezbedivsi prisustvo duznika, poverilac je pred

magistratom iznosio svoj zahtev za izvrsenje.

Duci iubere-

duznik koji ne osporava zahtev tuzioca je duzan da odmah plati dug. To je mogao da

ucini I neko drugi umesto njega. Ako se to ne dogodi, pretor je izdavao nalog poveriocu da ga
odvede sa sobom.

Bonorum cessio-

duznik je to mogao da izbegne izjavom da poveriocu ustupa celokupnu svoju

imovinu.

Missio in bona-

pretor je dekretom predavao poveriocu drzavinu duznikove imovine.

Proscriptio-

imovinu poverilac nije dobijao samo u svom interesu, vec u interesu svih poverilaca

istog duznika. Zbog toga isticao je objavu o preuzimanju imovine radi izvrsenja, da bi I ostali
poverioci mogli da prijave svoja potrazivanja.

Magister bonorum

- posle 30. dana pretor novim dekretom nalaze poveriocima da izmedju sebe

izaberu jednog M.B. sa zadatkom da obavi prodaju duznikove imovine.

Venditio bonorum-

u roku od 10. dana M.B. je sastavljao popis duznikovih dugova I imovine, kao I

uslove prodaje I zatim je izlagao javnoj prodaji-licitaciji-venditio bonorum.

Infamia-

prodajom duznik je postajao infaman, a nije se ni oslobadjao obaveza ukoliko prodajom

poverioci nisu u potpunosti namireni.

PODELA TUZBI

1. ACTIONES CIVILES I ACTIONES HONORARIAE

---ACTIONES CIVILES-

nastale su

1. obicajima, 2. zakonima ili 3.interpretacijom.

Uvedene su

civilnim rimskim pravom . Njihov rok za podizanje je neogranicen.Tuzilac je u njima poziva na svoje
pravo, osporava pravo druge strane I navodi da tuzeni ima prema njemu neku obavezu, njegove
formule su in ius conceptae. One su

in ius concepta

- zasnovane na pravu. One su

actiones

perpetuae

gotovo uvek neogranicenog trajanja.

---ACTIONES HONORARIAE-

su uvedene ediktima magistrate dakle uveo ih pretor, rok za podizanje

samo tokom mandata tog pretora, pa formuli prethodi obrazlozenje. One su uvek

in factum

conceptae

sto znaci da njihove formule nemaju intenciju(zbog toga ni demonstraciju). Formula bez

intencije ne resava spor o pravu nego o cinjenicama. Zasnovane na cinjenici

in factum concepta

(cinjenica koja je uzeta kao pravno relevantna). One su

actiones temporales, zastarevaju za godinu

dana.

VRSTE PRETORSKIH TUZBI (actiones honorariae):

a) ACTIONES UTILES- “iz razloga korisnosti”

,pretor uvodi actio utilis za situaciju koja je slicna onoj

za koju vec postoji civilna tuzba (tuzba na osnovu slicnosti sa situacijom koja vec ima zastitu na osn.
Neke civilne tuzbe), ranije tuzbe su se primenjivale na nove ali slicne situacije. Pretor je smatrao da
se dugorocni zakupac nalazi u polozaju slicnom vlasniku I zastitio ga je sa rei vindicatio utilis, a
pomocu actio legis Aquiliae utilis je prosiorio mogucnosti primene pravila Akvilijevog zakona.

b) ACTIONES FICTICIAE- (

fikcija-kad se uzima da nesto postoji neka cinjenicca iako znamo da ne

postoji npr kao da je dete rodjeno a ono nije jos rodjeno,ili da je peregrin gradjanin da bi koristili
civilnom pravu) u slucajevima kada je za primenu postojece actio nedostajao neki vazan element,
pretor je naredjivao sudiji da postupa kao da taj element postoji.

Pr. Takva je actio Publiciana-

sadrzi fikciju da je savesni kupac postao vlasnik odrzajem I po funkiciji

zamenjuje svojinsku sluzbu.

c) ACTIONES IN FACTUM-

tuzbe na osnovu cinjenice (factum) , pretor tu bio najslobodniji na

stvaranju prava

on je dozvoljavao resavanje nekog spora I bez bilo kakvog oslonca na civilno pravo.

On pruza zastitu u odnosima koji nisu bili regulisani pravom- kreativna delatnost,siri pravo na
osnovu cinjenice koja je pravno relevantna (npr 1 strana ispunila obecano a druga nije, stiti
neformalne sporazume)

CAUSAE COGNITIO-

pretor je ovakvu actio mogao odobriti uvek kada na osnovu sumarnog

ispitivanja slucaja zakljuci da on zasluzuje da bude raspravljen

.(ACTIO IN FACTUM EDICTALIS).

Vremenom neke takve situacije su dobile obrazlozenje I formule u ediktu

(ACTIO IN FACTUM

DECRETALIS)

One koje su dobile mesto u ediktu tretirane su na tradicionalan nacin, ukljucujuci I posebne nazive

(ACTIO SERVIANA)

-ACTIONES POENALES-

kaznene tuzbe, svrha je kaznjavanje tuzenog (placanje visestruke vrednosti

npr lopov placa trostruku vrednost ukradene stvari).
Kazna je uvek imovinska I pripada tuziocu,
-zahteva se visestruka vrednost stvari, kazna se odredjuje po tezini dela
- ako je vise delikvenata, svaki duguje pun iznos kazne

-paterfamilias poseduje facultas alternativas- moze da izabere da li ce platiti odgovarajucu kaznu ili
izvrsiti noksalnu predaju -delikventa
-aktivno su I pasivno nenasledive (ako umre delikvent, gasi se apsolutno pravo da se tuzi neko
drugi-

noxa caput sequitur (

ne moze neko drugi odgovarati da njegovo protivpravno delo,ako umre

gasi se pravo ostecenog da tuzi neko drugo lice)
-naplata kazne ne gasi pravo ostecenog na druge tuzbe( npr lopov I da plati I da se sama stvar vrati)
***

NOKSALNA ODGOVORNOST

- odgovornost pat.f. ili gospoadara zivotinje ili roba za delict koje je

pocinilo rob zivotinja ili alieni iuris lice.

*ACTIONES POPULARES-

s`vremenom bilo je sve vise penalnih tuzbi koje je mogao da podigne bilo

koji gradjanin, ne dokazujuci da je sam zrtva delikta ili da je pretrpeo stetu “popularne tuzbe”.

*ACTIONES MIXTAE

duguje I stvar I neku njenu dvostruku vrednost,razlika izmedju ove dve vrste

tuzbi ublazena je pretvaranjem vecine penalnih tuzbi u mesovite, istovremeno I penalne I
reipersekutorne.

OSTALA PROCESNA SREDSTVA MIMO TUZBI

1.CONDICTIO

civilno procesno sredstvo,za pokretanje sudskog postupka-time I predstavlja vrstu tuzbe uvedeno
zakonima

lex Silia

250 pne I

lex Calpurnia

200. Pne. Jedna od prvih ediktalnih formula in personam

nastala je ,,prevodjenjem`` legisakcija per condictionem u pisani oblik uz dodatak kondemnacije.
Formula je imala 2. varijante:

a) CONDICTIO CERTAE CREDITAE PECUNIAE

(za odredjenu sumu novca)

b) CONDICTIO CERTAE RES

(za ostale stvari) u justinijanovom pravu naziva se condictio triticaria.

Jedina razlika izmedju njih pored predmeta, bila je klauzula o proceni vrednosti spora

QUANTI EA

RES EST

u kontemnaciji ove druge.

Intencija im je glasila na

dare oportere

. Tj. tuzilac tvrdi da mu tuzeni duguje prenos svojine na

novcu ili stvari po civilnom pravu, ail formula nije imala demonstraciju (pravni osnov), vec je pravni
osnov tuzilac trebalo da dokaze pred sudijom.

2.QUERELA-kverela

procesno sredstvo koje sluzi za utvrdjivanje neke pravno relevantne cinjenice od koje zavisi
postojanje nekog prava (npr. Ako testator sastavi testament I umesto clanovima porodice on ostavi
trecem licu, porodica angazujuci advocate trude se da dokazu da u trenutku sastavljanja
testamenta testator nije bio sposoban za rasudjivanje tj. da nije imao poslovnu sposobnost). I onda
se testament obesnazuje I umesto testamentarnog se pozivaju na nasledje zakonski naslednici-
clanovi porodice.
Primenjivano u dve raznorodne situacije od kojih nijedna nije u jasnoj vezi s formularnim
postupkom.

a) QUERELA INOFFICIOSI TESTAMENTI-

osporavanje testamenta u kojem su bliski srodnici

neopravdano iskljuceni iz nasledjivanja. Najpre njihov zahtev je resavan putem legisactio
sacramento, pred centumviralnim sudom, kasnija prosirenja ovog sredstva pripadaju
ekstraordinarnom postupku.

b) QUERELA NON NUMERATAE PECUNIAE-

duznik tvrdi da novac nije izbrojan npr ako je sklopio

stipulaciju I tako se unapred obavezao da ce isplatiti novac koji tek treba da primi, moze se destiti
da nesavesni poverilac uopste ne isplati novac I takav duznik moze kverelom da zahteva
utvrdjivanje cinjenice da novac uopste nije ni primio- samim tim da obaveza iz stipulacije nema
pravnog dejstva jer ne moze da vrati ono sto nije ni primio. Stitio je duznike iz apstraktnih ugovora
od utuzenja dugovane sume u slucaju kada kauza ugovora nije ostvarena. Ova kverela je bila
ustanova ekstraordinarnog postupka.

3.EXCEPTIO- prigovor

njega uvek podize reus (tuzeni), njime se odbija tuzbeni zahtev, I u zavisnosti da li se odbija
privremeno ili trajno odbija zahtev razlikujemo

DILATORNE

(ako uzmemo zajam I kazemo da cemo

vratiti za 1 god,ako nas zajmodavac tuzi pre isteka roka I zahteva povracaj mi mozemo da ulozimo
dilatoran prigovor da odbijemo zahtev dok taj rok zapravo ne istekne) I

PEREMPTORNE

(trajni,

zauvek odbija dejstvo tuzbe npr prigovor prevare

EXCEPTIO DOLI

– ako nas neko prevari ili ako nam

neko preti pa iz prinude sklopimo pravni posao

razlikuju se:

a) dilatorni ili privremeni-

npr. placanje duga je odlozeno

peremptorni ili trajni-

npr. da je ugovor zakljucen pod prinudom

U stvarnosti tuzilac ce izgubiti spor I zbog jednog iz zbog drugog.

b) apsolutorni ili oslobadjajuci-

npr. prigovori koji odbijaju zahtev u celini

minutorni ili umanjujuci-

npr.dug je delimicno oprosten.

Ovde ce tuzilac izgubiti spor u celini I definitivno.

EXCEPTIO DOLI-

prigovor da je stranka zrtva prevare, je najvazniji prigovor.

Pojam prevare je u klasicnom pravu bio prosiren na sva ponasanja u suprotnosti sa bona
fides.

4.STIPULATIONES PRAETORIAE ili pretorske stipulacije

Stipulacija-forma iz koje nastaju pravna dejstva. Pored njih, pretor je mogao na osnovu svog
imperiuma strankama da naredi da se stranke stipulacijom obavezu da bi se olaksano sproveo
sudski postupak (npr tuzeni ako nece da se pojavi,niko ga ne moze prinuditi osim samog tuzioca
pred pretora, a pred sudiju ako ga pretor natera da izgovori reci stipulacije I pod pretnjom placanja
novcane sume se obaveze da ce doci). U nekim situacijama pretor je pribegavao prinudnim
stipulacijama koje su stranke morale da zakljuce pod pretnjom uskracivanja zastite prava. One su
bile zamena za tuzbu ili bar dopuna za tuzbe I zato se moze smatrati procesnim sredstvom.

a) CAUTIO REM PUPILI SALVAM FORE-

sticenik nema zastitu od zloupotreba zakonskog tutora, ail

zato pretor tutoru nece dozvoliti preuzimanje uprave nad imovinom dok se ne obaveze da ce je
sacuvati

b) CAUTIO USUFRUCTARIA-

plodouzivalac nema obavezu prema vlasniku da predmetu

plodouzivanja posveti narocitu paznju, ail mu pretor ne odobrava preuzimanje stvari dok se ne
obaveze da ce je cuvati I vratiti.

c) CAUTIO DAMNI INFECTI-

vlasnik gradjevine sklone padu morao je ugrozenom susedu da obeca

naknadu stete, pod pretnjom misio in possessionem I cak, u krajnjem slucaju, gubitka svojine na
gradjevini itd.

SATISDATIO-

lice koje se obavezivalo moralo je da obezbedi I jemce koji ce garantovati izvrsenje

njegove obaveze.

Na ovaj nacin se direktno sprecava primena pravila ius civile, pretor je samo u malom broju
slucajea restitutio in integrum obecavao ediktom

(ob dolum, ob metum, ob errorem-

kada postoje

mane volje pri zakljucenju pravnog posla,

ob aetatem-

kada se radi o poslovima lica mladjih od

dvadeset pet godina,

ob absentiam-

kada neko nije mogao da vrsi pravo zbog opravdane

otsutnosti

)

VANREDNI (EKSTRAORDINARNI) POSTUPAK

(

od principata al od 342. Konstancije I

Konstans (Konstantina velikog naslednici) zabranili upotrebu formula-Kad je ukinut formularni- ovaj
postaje jedini gradjanski sudski postupak). On je zacetak savremenog gradj postupka. Ovde actio-
jednostrani neformalni akt kojem pojedinac inicira pokretanje sudskog postupka pred nadleznim
organom (samo tuzilac sastavlja pisani akt-samo 1 strana)

Legisakcioni: 1.samopomoc Ekstraordinarni: 1.sve je u rukama drzave (drzavni
organi)

2.arbitraza 2.profesionalni sudija
3.formalizam 3.manjak formalizma

4.in iure/apud iudicem

4./ vrsi jedan drz org do kraja

5.ne bis in idem 5.appelatio(visestepeno sudjenje,zalba)
6.personalna egzekucija

6.realna egzekucija

7.javnost

7./

          8.kratak(1.dan)                                                   8.dug(3.godine)
          9.slobodno sudijsko uverenje                      9.teorija formalnih dokaza
          10.litis contenstatio

10. / koriste se izrazi

11.laik 11. Profesionalni pravnik

*9.teorija formalnih dokaza-

javlja se korupcija kod slobodnog sudijskog uverenja- uvodi se ovo

gde svaki dokaz ima dokaznu snagu dakle 1 svedok nista ne znaci (

TESTIS UNUS TESTIS NULLUS

- 1

svedok ko nijedan).

Javna isprava (

najveca dokazna snaga), pa pisane private isprave, pa svedoci

Presuda glasi na predmet spora (umesto na sumu novca kao ranije)- sudija osudjuje tuzenog u vezi
onoga povodom cega je tuzilac pokrenuo (npr predaja stvari)
Presudu donosi cinovnik koji je nadlezan---

stvarna (

organ koji odlucuje o spornoj stvari prema vrsti

spora) I

mesna

nadleznost ( који од више стварно надлежних органа одлучује у конкретном

случају)

Pravila o mesnoj nadleznosti (preuzeta u savremenom pravu):
a) FORUM PROROGATUM-

kada stranke same ugovore mesno nadlezan sud,

kada vise sudova ima

pravo da resava odredjenu vrstu spora, koji od njih uzeti spor u postupak resavano je pravilima o
mesnoj nadleznosti (forum), to su stranke odredjivale sporazumom koji se nazivao FORUM
PROROGATUM. Primer za dispozitivnu normu kada stranke mogu svojim sporazumom da iskljuce
primenu postojeca pravila

b) ACTOR SEQUITUR FORUM REI-

kada nema ovog sporazuma, primenjivalo se opste pravilo, da se

tuzilac obraca sudu na cijoj teritoriji je prebivaliste tuzenog. po pravilu tuzilac uvek tuzi tuzenog
sudu koji je sud prebivalista tuzenog

c) FORUM ADIMPLETI CONTRACTUS-

ako je u pitanju spor u vezi sa ugovorom- bice mesno

nadlezan sud prema mestu ispunjenja ugovora. Zavisno od vrste spora nadlezan je I sud mesta
izvrsenja ugovora.

c) FORUM DELICTI COMMISSI

- za raspravljanje delikata mesno je nadlezan sud prema mestu gde je

izvrsen delikt

sud mesta izvrsenja delikta.

d) FORUM REI SITAE-

sud na cijoj teritoriji se nalazi sporna nepokretnost.

e) PERPETUATIO FORI-

ako se sudija ne oglasi nadleznim, tuzeni je to morao da trazi prigovorom

pre litiskontenstacije. Posle toga smatra se da je mesna nadleznost ustanovljena.

TOK:

a) Do pada Zapadnog rimskog carstva
-LITIS DENUDATIO:

prvobitno tuzilac dolazi kod sudije I saopstavao u zapisnik kakvu vrstu postupka

I protiv koga namerava da pokrene. Ovu izjavu sudija je sluzbenim putem dostavljao tuzenom.

-REPARATIO TEMPORIS:

od trenutka kada tuzeni primi obavestenje tece rok od 4.meseca u kojem

su stranke trebale da se pojave pred sudom. Tuzilac ima pravo da mu se ponovi dva puta rok, posle
cega je gubio pravo na zastitu.

-CONTUMACIA(contumax non appellat):

sudija je mogao da donese presudu zbog izostanka!

b) Posle pada Zapadnog rimskog carstva
-LIBELLUS CONVENTIONIS:

je akt koji tuzilac upucuje sudu u 4-5 primeraka koji sadrzi opis zahteva,

obecanje da ce za 2 meseca zakluciti litiskontenstaciju, voditi spor do presude, u slucaju neuspeha
placa sudske troskove. Taj akt je sudija posle ispitivanja da li je u skladu sa zakonom I moralom
preko izvrsnih organa dostavljao tuzenom.

-LIBELLUS CONTRADICTIONIS(odgovor na zahtev tuzioca):

tuzeni je mogao odmah da izjavi da ce

udovoljiti zahtevu ili da ga ospori. U slucaju osporavanja dobijao je rok da dostavi sudu odgovor sa
obecanjima slicnim tuziocevim I eventualnim prigovorima.

SUDJENJE:

Ako su se obe stranke pojavile pred sudijom, on otvara raspravu. To je bila poslednja prilika za
tuzenog da istakne neke prigovore, posebno za mesnu nadleznost.

-NARRATIO:

sudija daje rec tuziocu da izlozi svoj zahtev.

-CONTRADICTIO:

zatim daje tuzenom da odgovori.

Pocetak tuziocevog izlagana uzima se kao

LITIS CONTENSTATIO.

-IUSIURANDUM CALUMNIE:

posle naracije I kontradikcije, stranke su morale da poloze zakletvu da

veruju u svoje pravo I da postupak ne vote u nameri da maltretiraju protivnike. Istu zakletvu polazu
I njihovi advokati.

-POSTULATIO SIMPLEX/RESPONSIO:

tuziocev advokat najpre iznosi svoje vidjenje pravnih

elemenata spora I daje pravnu kvalifikaciju tuziocevog zahteva, a zatim advokat tuzenog uzvradca
na slican nacin. Posle ovoga sledi dokazni postupak.

TEORIJA FORMALNIH DOKAZA-

pravila o dokazivanju, a cinjenicno stanje koje se na osnovu takvog

postupka smatra utvrdjenim je formalna istina.

-TESTIS UNUS, TESTIS NULLUS-

pravilo da izjava jednog svedoka nema dokaznu vrednost.

-IUSIURANDUM NECESSARIUM:

je pravo tuzioca da ponudi tuzenom resenje spora zakletvom, je

primenjivano u svim vrstama sporova.

PRESUDA:

Sudija je imao obavezu da spor presudi u roku od 3 godine od dana litiskontenstacije.

-AD IPSAM REM:

presuda uvek glasi na predmet spora, izuzetak su obaveze in faciendo gde je

sudija utvrdjivao novcanu vrednost prestacije, ali zbog oskudice novca u prometu duznik je mogao
da bude osudjen da preda odgovarajucu kolicinu zita.

-APPELLATIO:

zalba se podnosila usmeno odmah po objavljivanju presude, pisano u roku od 10

dana.

STVARNO PRAVO

Imovinsko pravo (Ius quod ad res pertinet – 2. deo Gajeve triparticije) je srž rimskog prava koje je recipirano
u srednjem veku; kostur rimskog imovinskog prava preuzet je u savremenom pravu – predstavlja uvod u
moderno građansko pravo.
Ono predstavlja celinu koja se sastoji iz 3 grane prava:
1. Stvarnog prava
2. Obligacionog prava
3. Naslednog prava

Stvarno pravo

je moderan pojam koji je nastao na temelju rimskih tekstova. Pošto rimski pravnici nisu

definisali pravne pojmove tako je i pojam stvarnog prava ostao nedefinisan, već su definiciju uobličili
moderni pravnici na temelju pojedinačnih rimskih rešenja.
Javolenova izreka

„Svako definisanje je opasno jer se svaka definicija može oboriti“

– važi za metod rada

rimskih pravnika i njihovog shvatanja definicija.
Stvarno pravo su naslutili glosatori i postglosatori prilikom izučavanja Digesta i ostalih delova kodifikacije.
Uočili su da rimski pravnici u nekim slučajevima određene interese koji su povređeni štite tužbama koje
deluju

in rem

, a druge tužbama koje deluju

in personam

Poreklo ove podele nalazi se u najstarijoj l

egis actio in sacramento

koja je imala 2 oblika:



in rem

(tužbe kojima se štiti neko apsolutno pravo – pravo koje deluje erga omnes, odnosno prema

svima i njime se štite stvarna prava; najvažnije apsolutno pravo je svojina)



in personam

(tužbe kojima se štiti pojedinačan interes koji se može zaštiti podižući tužbu prema

unapred određenoj strani; predstavljaju tužbe obligacionog prava).

Rimski pravnici imaju procesni ugao gledanja na pravo jer za njih nije postojalo subjektivno pravo. Njihov
režim odnosi se na posmatranje činjenice da li je neki društveni odnos zaštićen odgovarajućom tužbom,
odnosno pravo za njih predstavlja skup procesnih sredstava kojima se štite povređeni interesi.
S tim da su glosatori uočili da svakoj tužbi, odnosno svakoj akciji odgovara određeni društveni interes koji
uživa sudsku zaštitu, interese koje štite tužbe

in rem

nazivaju pravima na stvari (

iura in rem

). Od 17. veka

takve ustanove počinju da se nazivaju stvarnim pravima, a uža oblast imovinskog prava kojoj pripadaju –
stvarno pravo.
Postglosatori polazili su od značenja izraza

ius in re

– pravo u stvarima.

Oni stvarno pravo shvataju kao pravo koje stoji neposredno na stvari u korist jednog lica, odnosno kao oblik
pravne vlasti koji se odnosi na odnos čoveka prema stvarima.
Stvarno pravo predstavlja odnos između ljudi povodom stvari, može biti takav da u tom odnosu unapred
poznajemo samo 1 titulara – imaoca tog stvarnog prava (ukoliko je u pitanju svojina, znamo vlasnika), dok
druge učesnike ovog pravnog odnosa saznajemo naknadno, kada bilo ko drugi dođe u dodir sa predmetom
stvarnog prava – kada dođe u kontakt sa stvari.
Stvarno pravo u objektivnom smislu je skup svih pozitivno pravnih normi koje regulišu subjektivna stvarna
prava.



***Osnovno pravo je svojina, postoje i derivativna prava tj. sektorska prava (stvarna prava na tudjin
stvarima –

iura in re aliena

)

Sektorska prava postoje na stvarima koje su već u nečijoj svojini, a titular tih prava ima 1 deo
(sektor) ovlašćenja nad toj nečijoj svojini (sve sem svojine) – dakle službenosti, založna prava, zakup
sa stvarnopravnim dejstvom

OSOBINE STVARNIH PRAVA

* (uključene razlike između stvarnog i obligacionog prava)

STVARNA PRAVA

OBLIGACIONA PRAVA



Deluju ERGA OMNES



Prate određenu stvar gde god bila



Negativno uredjena



Predmet je stvar



Ograničen broj



Uređena imperativnim normama



Postoje da bi trajala



Deluju INTER PARTES



Ne prate stvar



Pozitivno uređena



Predmet je činidba



Neograničen broj



Uređena dispozitivnim normama



Postoje da bi se ugasila

Stvarno pravo reguliše odnose među živima

–

inter vivos

Stvarno pravo je odnos između imaoca stvarnog prava koji se pravnički smatra titularem (licem koje
poseduje neko pravo) i bilo kog drugog lica koje dođe u dodir sa stvari titulara – broj učesnika osim titulara
nije unapred određen. Dakle, pravo titulara deluje

erga omnes

(prema svima) – titular je ovlašćen da tužbu

za zaštitu svog stvarnog prava podigne protiv bilo kog lica koje ga uznemirava u vršenju stvarnog prava.
Konkretno drugo lice koje je u stvarnopravnom odnosu se individualizuje onog trenutka kada dođe u dodir
sa stvari titulara; ukoliko titular ima imanje može ga ugroziti bilo koje lice npr. prelaženjem preko njegovog
imanja ili građenjem neovlašćene građevine na tom imanju.

* Obligacioni odnos deluje između unapred tačno određenh strana –

Inter partes

. Između strana u

obligacionom odnosu se uspostavlja pravna veza – dužnik (strana koja ima obavezu da izvrši tačno određeno
ponašanje prema drugoj strani) i poverilac (ima pravo da od dužnika zahteva tačno određeno ponašanje).
Korelativnost – uzajamnst između ovlašćenja i obaveza poverioca i dužnika (ono ponašanje koje tereti
dužnika istovremeno predstavlja pravo poverioca); u slučaju kupoprodaje (ugovor iz koga nastaje obligacioni
odnos između 2 tačno određene strane koje se nazivaju kupac i prodavac) prodavac ima pravo da od kupca
zahteva isplatu cene, istovremeno je to i obaveza za kupca, ali nema pravo da zahteva bilo šta drugo – jedina
obaveza kupca je da plati cenu. Tužbe iz obligacionih odnosa mogu se podići samo prema strani u tom
odnosu – kupac koji je kupio neku stvar, tužbu iz kupoprodaje može da podigne samo protiv prodavca;
ukoliko je prodavac bio nepošten i u međuvremenu je istu stvar preprodao trećem licu, kupac nema nikakvo
pravo prema stvari i ne može tužiti treće lice jer sa njim nije u obligacionom odnosu, ali može podići tužbu
prema prodavcu i zahtevati naknadu štete.

Stvarno pravo prati stvar bez obzira na njeno kretanje u pravnom prometu

– ius sequendi

. Po shvatanju

srednjovekovnih pravnika, svojina je inkorporirana u samom predmetu svojine – pravo svojine je vezano za
samu stvar na koju postoji, ono prati tu stvar gde god se ona našla; titular prava svojine, može da podigne
tužbu i da zahteva predaju stvari od bilo kog lica kod koga se njegova stvar našla.

* U obligacionom odnosu poverilac nema nikakva ovlašćenja prema stvari koja mu se duguje; poverilac ne
može samovlasno uzeti stvar iako je platio stvar jer on na toj stvari još uvek nema stvarno pravo već samo
obligaciono – da zahteva od dužnika predaju stvari.

Sadržina stvarnog prava je negativno uređena

– propisuju se samo zabrane ograničenja stvarnog prava

(dakle, šta neko ne sme); niko ne propisuje šta sve vlasnik može uraditi sa svojom stvari (npr. Pablo Escobar
pali milion dolara da bi ugrejao svoju ćerku), ali mu može biti zabranjeno konkretno ponašanje kojim bi
ugrozio vršenje prava trećih lica.

pravnog prometa (putevi, javne građevine, obale)

Rimljani su sve ono što je označeno terminom res delili prema različitim kriterijumima (prema pravnom
rezimu u kome se nalaze sve stvari) :

res in commercio / res extra commercium (stvari u prometu/van prometa)

II.

res mancipi / res nec mancipi

III.

res mobiles / res immobiles (pokretne I nepokretne stvari)

IV.

res corporales / res incorporales (telesne I bestelesne)

genera / species (zamenljive I nezamenljive)

VI.

potrošne i nepotrošne stvari

VII.

res divisibiles/ res indivisibiles (deljive I nedeljive stvari )

VIII.

proste I složene stvari

IX.

pars / accessorium (deo stvari I pripadak)

plodonosne stvari I plodovi

res in commercio i res extra commercium

– zasniva se na tome da li stvar možemo da steknemo u pravnom prometu (da li možemo da postanemo
vlasnik stvari; stvar koja se može kupiti, prodati, založiti)



Samo ono što je moglo biti u prometu i imovini/svojini je za Rimljane bilo stvar.

Pored ove terminologije, Rimljani su upotrebljavali i izraze

res in patrimonio i res extra patrimonium

;

patrimonium je imovina koju ima jedno lice (na osnovu pravne sposobnosti neko može da ima imovinu;
skup prava i obaveza povodom stvar)

1. Res in patrimonio

– lice koje ima stvar koju može da ima u imovini/svojini

2. Res extra patrimonium

– stvar koju lice ne može da ima u imovini/svojini.

Iz religijskih i svetovnih razloga rimljani dele stvari koje su van prometa (2.) na:

2.1.

res extra commercium divini iuris

– stvari koje su van pravnog prometa po božanskom pravu;

- 2.1.1.

res sanctae

(

svete stvari

) – gradske zidine i kapije, koje su proglašene svetim posebnim religioznim

ceremonijalom prilikom gradnje; povreda njihovih svetosti (npr. prelaženjem preko zida) kažnjavana je
smrću; sličan režim primenjivan je I na limitas (službeno i ritualno postavljene međe obradivih zemljišta)
- 2.1.2.

res sacrae

–(

stvari posvećene visim božanstvima

) tiču se svetih stvari, posvećene božanstvima

(npr. Jupiter, vrhovni bog u Rimu koji je imao je imao svoj hram na kapitolu i njegov vrhovni sveštenik
Flamen Vialis koji je imao učešće u formi ustanovljenja manusa nad ženom konfareaciji; sve stvari koje
pripadaju hramu, pa i sam hram pripadaju u ovu vrstu stvari); ukoliko bi neko ukrao stvar koja je pripadala
hramu, nije bivao kažnjavan privatno pravnim normama, već normama rimskog javnog prava
- 2.1.3.

res religiosae

(

stvari posvecene bozanstvima nizeg

ranga- manes, duše mrtvih

) – svete su jer su

povezane sa nižim božanstvima (npr. kućna božanstva

manes

– svaka porodica imala je lare i mane koji su

simbolizovali duhove predaka, umrlih lica; grob predstavlja stvar koja je van pravnog prometa bilo da je u
grobu sahranjen slobodan čovek ili rob)

2.2.

res extra commercium humani iuris

– stvari van pravnog prometa iz ljudskih razloga, stvari koje su

koristili svi odnosno koje su pripadale svima (npr reke,putevi,mora,ulice…)
- 2.2.1.

res publicae

– stvari koje pripadaju celini rimskih građana, odnosno pojedinom rimskom građanu

(javni putevi, pozorišta, arene)
-2.2.2.

res universitatis

– stvari koje pripadaju autonomnim zajednicama građana (colonia I municipia), a

imaju istu namenu kao I res publice
-2.2.3.

res communes omnium

–(Justinijanove Institucije su dodale ovu trecu grupu) stvari koje su svima

zajedničke (vazduh, tekuća voda, rečne i morske obale); stvari koje su u opštoj upotrebi

II.

res mancipi i res nec mancipi

Res mancipi

– stvari koje su bile osnovna sredstva za proizvodnju; vitalna sredstva za opstanak jedne

zajednice (arhaičnog društva)
- poreklo ove podele je veoma staro

- predviđene su posebne svečane forme: mancipacija (sticanje mancipi stvari),

in iure cessio

- peregrini nisu mogli da stiču svojinu, jer su rimljani za svoje građane zadržali najvažnija ekonomska dobra;
npr. brod koji je ekonomski vredniji od jednog roba, sticao se neformalnom predajom jer spada u res nec
mancipi

Res mancipi

su:

fundi Italici

– zemljište na teritoriji Italije – privatna imanja, početku pripadaju rimskoj civitas;

širenjem rimske države nakon osvajanja Apeninskog poluostrva obuhvata se svo zemljšte na njemu
zemljište koje je osvojeno van Apeninskog poluostrva predstavlja

solum provinciale

(provincijsko

zemljište na kome se nije mogla imati rimska privatna svojina)

2. 4 najstarije zemljišne seoske službenosti na ovim zemljistima

iter

– pravo prelaska peške preko tuđeg imanja

via

– pravo prelaska kolima preko tuđeg imanja (zapregama)

actus

– pravo progona stoke preko tuđeg imanja

aquae ductus vel haustus

– pravo da se iz tuđeg bunara uzima voda; pravo da se preko tuđeg

imanja sprovede voda

3. robovi

u svojini rimskih građana – koristi se u proizvodnji

4. radna stoka –

koristila se za obradu zemlje, za tovar

Svojina na res mancipi se sticala samo civilnim načinima-

mancipacijom, in iure cesijom i uzukapijom

Res nec mancipi

- predviđen različiti pravni režim, za sticanje ovih stvari bilo je dovoljna neformalna predaja stvari iz ruke u
ruku (

traditio

)

* Justinijanova komisija je ukinula res mancipi i res nec mancipi.

III.

res mobiles i res immobiles

– pokretne i nepokretne stvari

- podela dobija na značaju tek u postklasičnom pravu kada je i ukinuta podela na res mancipi i res nec
mancipi - nakon Karakalinog edikta, podela na stvari, one koje se mancipuju i na stvari koje mogu da stiču
peregrini, postaje bespredmetna jer su od stupanja ovog edikta na snagu svi rimski građani
* Jedina nepokretna stvar u Rimu bila je zemljište.

Res immobiles

– stvari koje se ne mogu premestiti bez promene njihove prirode-

- npr. zemljište se ne može premestiti s jednog mesta na drugo, kuću takođe; međutim nepokretne stvari su
npr. neke figure od kamena ili betona koje su čvrsto vezane za zemlju, mogućnost prenošenja postoji uz
oštećenje takvih stvari
- rimsko pravilo: Sve što je na zemlji ili što je čvrsto vezano za zemlju prati njenu pravnu sudbinu (

superficies

solo cedit

), (

superficies –

površina

) – sve ono što je vezano građenjem (

inaedificatio

), sađenjem

(

inplantatio

), sejanjem (

satio

) dakle sta god se nalazi na tom zemljistu prati pravnu sudbinu zemlje; vlasnik

kuće biće vlasnik zemlje čak i ukoliko je sagradio kuću na tuđem imanju; lice koje je zasejalo seme na tuđem
zemljištu ima prihode od njega (vlasnik je izniknule biljke), ili u drugom slučaju da je posadilo biljku na
tuđem zemljištu
* prodavanje, kupovanje, posuđivanje ili zakup je mogao da se vrši samo zemljišta u celini.

Res mobiles

– stvari koje se mogu premeštati sa jednog mesta na drugo bez oštećenja

- pravnici razlikuju: sve pokretne stvari bilo da su one koje se same kreću –

res se moventes

(robovi i

životinje) ili je reč o pokretnim stvarima

res mobiles u užem smislu

(mrtva priroda, predmeti koji su pokretni)

- Različit režim pokretnih i nepokretnih stvari – različiti rokovi za održaj postoje u zavisnosti od toga da li je
stvar pokretna ili nepokretna
- nepokretne: u klasičnom pravu postojao je za ustanovu održaja (

usucapio

) – način sticanja svojine na

stvari njenom upotrebom; ukoliko neko drži zemljište 2 godine i obrađuje ga,
a pravi vlasnik zemljišta se ne buni (ne podiže tužbu za uznemiravanje), nakon isteka 2 godine ono lice koje
je koristilo zemljište i održavalo ga postaje njegov vlasnik

Ne mogu biti predmet ličnih službenosti (u strogom smislu,ali se na njima mogao ustanoviti

quasi

ususfructus

), a ni ugovora o posluzi (osim radi prikazivanja –

ad pompam

)

Nepotrošne stvari

– stvari koje se mogu upotrebiti više puta; iako sa objektivne strane ništa nije večno,

relativizuje se zaključak da se stvari mogu više puta upotrebljavati bez propadanja
*Obrnuto – one mogu biti u ugovoru o zakupu, a ne mogu biti o kupoprodaji!
Daju se i u poslugu.

* granični slučajevi – odeća (po Justinijanu) spada u nepotrošnu stvar ograničenog trajanja jer se može
upotrebiti nekoliko puta
- postoje ugovori koji za svoj predmet mogu imati samo nepotrošne stvari – ugovor o posluzi – obaveza
poslugoprimca je da nakon upotrebe vrati poslugodavcu tu istu stvar; npr. knjiga se daje na poslugu (a ne na
zajam) jer predstavlja nepotrošnu stvar
- postoje i ugovori koji za svoj predmet imaju samo potrošne stvari – ugovor o zajmu

VII.

Deljive i nedeljive stvari

U osnovi ovde je odlučujuci ekonomski kriterijum.
Ova podela je značajna kod susvojine i deobnih sporova, a ponekad i kod obligacija.

Res divisibiles –

deljive, one koje se mogu rastavljati na sastavne delove, a da se ne uništi njihova suština ili

ne umanji vrednost i ekonomski cilj (npr. zemljiste, ulje, brasno)

Res indivisibiles –

nisu mogle da se dele jer bi time bila umanjena njihova vrednost kao celine i njihova

ekonomska namena (npr. rob, životinja, umetnička slika)

VIII.

Proste, složene i zbirne stvari (

universitates

)

Proste stvari – predstavljaju homogenu celinu (rob, greda, dragi kamen)
Složene stvari – sastoje se iz više prostih stvari koje su mehanički spojene (kuća, brod, orman)
Zbirne stvari – stvari koje nisu fizički povezane, ali se pravno posmtraju kao celina (stado životinja); stvari
koje su sastavljenje od drugih nepovezanih stvari; stvar koja čini deo zbirne stvari može biti deo samostalnog
raspolaganja – može se kupiti stado kao celina, ili jedna životinja iz tog stada, stvar je kauze, odnosno cilja
koji stranka želi da postigne odgovarajućim pravnim poslom
Pravni značaj ove podele je kod priraštaja (

accessio

), originarnog nacina sticanja svojine i izvršenja ugovora

čiji je predmet zbirna stvar.

IX.

Deo i pripadak

Deo

(

pars

) – dopunjuje, usavršava ili dovršava drugu stvar koja se označava kao glavna. Nekada je fizički

spojen sa drugom stvari (tako gubi samostalnost), a nekad ne.

Pripadak

(

accessorium

) – samostalna stvar koja je namenjena da omogući ili olakša upotrebu neke druge,

glavne stvari. (takav položaj imaju npr. robovi, stoka, alati za obradu imanja)
- prati pravnu sudbinu glavne stvari (ukoliko nije drukčije ugovoreno)– pandektisti su ovo shvatanje
rimljana izrazili načelom “

accessorium sequitur principale

”.

- npr. gudalo je pripadak a violina je glavna stvar; brava (glavna stvar) i ključ (pripadak)

Plodonosna stvar I njeni plodovi (fructus)

Plodonosne stvari – stvar (zemlja ili neka domaća životinja) koja može prema svojim prirodnim svojstvima da
proizvede novu stvar, ne gubeći sopstveni integritet, ali i ona koja u pravnom saobraćaju može doneti prihod

Plodovi

(

fructus

) – posebna vrsta delova stvari, tj. stvar ili prihod koji nastaju na ovaj način.

prirodni plodovi (

fructus naturales

) – delovi plodonosne stvari koja na osnovu svojih urođenih,

odnosno prirodnih karakteristika može da proizvede novu stvar; npr. voće, mleko, vuna
-

građanski plodovi

(

fructus civiles

) – prihodi koje stvar donosi na osnovu pravnih poslova, tj. delovi

plodonosne stvari na osnovu koje se mogu pravnim poslovima ubirati prihodi; npr. dati stvar (kuću ili
zemljište) u zakup ili na zajam, a da za uzvrat dobijemo prihod koji se ogleda u kamati ili zakupnini

Odvojeni plodovi

(

fructus separati

) – predmet samostalnog prava svojine, bez obzira na to kako je došlo do

odvajanja od plodonosne stvari.

fructus percepti

–

plodovi koje je ovlašćeno lice uzelo u detenciju

fructus extantes

– odvojeni nepotrošni plodovi

fructus consumpti

– potrošni plodovi

* svojinske tužbe – lice tuži nekog i zahteva predaju plodova,
- drugo lice vraća sve nesavesno uzete plodove, pa i one koji su potrošeni
- drugo lice vraća samo nepotrošene plodove savesno uzete (bilo je u zabludi da ubire svoj plod)

DRŽAVINA

Državina ili posed (

possessio

) nije pravo, već

faktička vlast nad stvari – fizička mogućnost nekog lica da

neku stvar kontroliše i upotrebljava

Fizička mogućnost da kontrolišemo 1 stvar zavisi da li je ona pokretna ili nepokretna (nije ista državina)
Npr. prodaja organa – u svrhu transplantacije; postavlja se pitanje pod kojim uslovma organ može biti
predmet pravnog posla – ne može biti teretnog, ne može biti kupljen, već isključivo doniran

Elementi državine:

1. Corpus (element faktičke kontrole, odnosno vlasti)

– kontrola nad stvari zavisi od njene vrste

- pokretna stvar: corpus se stiče neformalnom predajom iz ruke u ruku (

traditio

) ili jednostranim aktom

uzimanja u ruku (

adprehensio

occupatio

)

- nepokretna stvar: vrši se simbolična predaja (

traditio longa manu

) – predaja duge ruke, potrebno je da se

sticalac i prenosilac popnu na neko uzvišenje gde će prenosilac rukom pokazati nepokretnost koju predaje
- takođe postoji jednostrani akt sticanja – preduzimanje radnje na nepokretnosti; obrada zemljišta –
ukoliko neko počne da obrađuje zemljište on ga faktički kontroliše

2. Animus (element subjektivne prirode)

– želja da se stvar zadrži za sebe

- neko može faktički da kontroliše stvar ali da nema subjektivni element; npr. držanje tuđeg telefona – “u
tuđe ime” (

alieno nomine

)

Volju treba razumeti kao

animus dominii

(

animus rem sibi habendi

), želju da se bude vlasnik stvari i da se

stvar drži u ,,svoje ime’’ (

suo nomine

) – ovakva državina naziva se svojinska državina.

Državina voljom lica koje im je ustupilo stvar i drze je ,,u tuđe ime’’ (

alieno nomine

) – ovakva državina naziva

se po Savinjiju izvedena državina.

Ovim elementom se isključuju 2 kategorije imaoca faktičke vlasti iz reda držalaca:
1) potpuno poslovno nesposobna lica (deca i duševni bolesnici); maloletnici, žene i rasipnici mogu da
steknu državinu jer za akte sticanja nije bilo potrebno odobrenje tutora ili staratelja
2) lica koja ne znaju da imaju faktičku vlast nad stvari; npr. držalac kroz čiji je prozor lopov ubacio
ukradenu stvar; npr. držalac podruma u kojem se krije odbegli rob

* samo telesne stvari mogu biti u drzavini.
Nije svaka faktička vlast državina!
U rimskom pravu postoje 3 vrste faktičke vlasti: svojinska državina, izvedena državina i detencija (nije
državina!!)

Vrsta faktičke vlasti

Podela

elementi

Pravna dejstva

SVOJINSKA

DRŽAVINA

- vlasnik
- savesni držalac
- nesavesni držalac

corpus

animus

i po civilnom

i po pretorskom

Detentori u rimskom pravu su:

1. Titulari prava službenosti

2. Zakupac

(onaj ko je uzeo stvar u zakup – koristi je i za to placa naknadu; npr. živi u tuđem stanu),

3. Poslugoprimci

(onaj koji je uzeo stvar da koristi i za to ne plaća naknadu; npr. posluživanje tuđim

telefonom jer je vaš u kvaru)

4. Ostavoprimci

(onaj koji stvar besplatno cuva i za čuvanje ne prima naknadu; npr. ostavljanje stvari u

garderoberu u nekoj ustanovi, osoba koja je nadležna za to je ostavoprimac)

5. Vršilac posla kod ugovora o delu
6. Nalogoprimac
7. Nezvani vršilac tuđeg posla

(

negotiorum gestor

) – onaj koji je uzeo stvar bez naloga vlasnika da

uradi nesto u interesu vlasnika na toj stvari

Državina može uticati na nastanak prava.
Državina je u klasičnom pravu faktička vlast na stvari koja proizvodi izvesna dejstva i po civilnom i po
pretorskom pravu.
*** Civilnopravne posledice u klasičnom pravu:

Sticanjem državine na nekoj stvari se, pod određenim uslovima, stiče i stvarno pravo, pre svega
svojina (

traditio

occupatio

); npr. ako se radi o stvarima

res nec mancipi

II.

Držalac stvari je pasivno legitimisan u svojinskom sporu, pored toga on ne mora da dokazuje svoje
pravo svojine (

beati possidentes

– blaženi držaoci)

III.

Držalac protekom roka za održaj, pod određenim uslovima, stiče svojinu na stvari koju ima u državini

*Lice koje nema svojinu, a ima državinu i tu stvar drži godinu dana (pokretna stvar) ili dve godine
(nepokretna) uz ispunjenje još nekih uslova nakon isteka tog roka postaje i vlasnik.
* U pretorskom pravu najvažnija posledica državine je njena interdiktna zaštita



bitno za građansko procesno pravo – ako se vodi spor o svojini na stvari osnovna tužba za zaštitu
prava svojine je

actio rei vindicatio

koju podiže lice koje tvrdi da je vlasnik stvari, ali je izgubio

faktičku vlast. Tu tužbu podiže protiv onoga ko takođe tvrdi da je vlasnik ili kod koga se nalazi stvar.
Celokupan teret dokazivanja je na tužiocu i on ima aktivnu stranačku legitimaciju, a oslobođeni
tereta su tuženi i oni su pasivno legitimisani.

Potpuna klasifikacija oblika državnine je delo pandektista. Razlikuju se svojinska (koju imaju lica koja se
ponašaju kao vlasnici stvari koju drže) i izvedena (sekvestri, prekaristi i zalogoprimci). Vrste državine (više
podela):

Svojinska

(

possesio civilis

, proizvodi dejstva po

ius civile

)

Izvedena
(+Detencija

(

possesio naturalis

))

Savesna državina

(

possessio bonae fidei

) – ima je onaj ko misli da je vlasnik

Nesavesna državina

(

possessio malae fidei

) – ima je onaj ko zna da nije vlasnik

Zakonita državina

(

possessio iusta

) – ako se zasniva na nekom pravnom osnovu i moze bit i

pretorovom dozvolom

Nezakonita državina

(

possessio iniusta

) – nije stečena po nekom pravnom osnovu

Viciozna državina

(

possessio vitiosa

) – manljiva, neispravna državnina; stečena

vi, clam, precario

(silom, potajno, zloupotrebom poverenja)

Neviciozna državina

(

possessio non vitiosa

) – ispravna, pravilna državnina; nije stečena na gore

naveden način

* Državina može biti viciozna ili neviciozna samo u odnosu na određenog držaoca

- Pretor je štitio držaoce bez obzira da li imaju pravo na stvari ili ne (jer lice moze biti držalac nezavisno od
toga da li je vlasnik ili ne).
- Sama činjenica da neko ima faktičku vlast je stečena interdiktom. U ovom postupku pretor nije vodio
računa da li neko ima pravo na nekoj stvari vec samo da li je drzavina VICIOZNA ili ne.
-Dodeljivao je drzavinu onome ko je bio NEVICIOZNI drzalac.
- Viciozna državina je uvek viciozna prema nekome
- Dakle, onaj od koga je oteta drzavina moze da pokrene interdiktni postupak i da traži povraćaj stvari, tj.
državinu stvari.
** SVOJINU STICE POSLEDNJI NEVICIOZNI DRŽALAC (vodi se računa kod koga je stvar bila vise u poslednjih
godinu dana)

2 teorije zasto je nastala interdiktna zaštita:

1) Način da se zaštiti vlasnik
2) Zabranjuje samovlasno ostvarivanje prava

U cilju pravne sigurnosti se uvodi interdiktna zaštita koja stiti drzaoca, a onaj čija je stvar moze da pokrene
tužbu, a ne da otima.

Vrste interdikta:

1) INTERDICTUM UNDE VI ARMATA – protiv onoga ko je do državine dosao oružanom silom – dodeljuje

se poslednjem koji nije oružanom silom dosao do drzavine

2) INTERDICTUM UNDE VI – protiv onoga ko je do državine došao silom – dodeljuje se državina

poslednjem koji nije došao silom (,,obična sila’’)

3) INTERDICTUM UTI POSSIDETIS – interdikt za zaštitu nepokretnih stvari (zemljište); pretor je obema

stranama zabranjivao da silom promene postojeće faktičko stanje osim ako nije nastalo

vi, clam ili

precario

. Zašticen je poslednji ispravni držalac.

4) INTERDICTUM UTRUBI – interdikt za zaštitu pokretnih stvari, pretor dodeljuje poslednjem

nevicioznom držaocu koji je držao stvar u dužem periodu poslednjih godinu dana

SVOJINA

Stvarna prava u rimu – SVOJINA (najvažnije jer iz nje se izvode ostala), I STVARNA PRAVA NAD TUĐIM
STVARIMA (službenosti, založno pravo i dugoročni zakup zemlje)
• Svojina pruza najširu vlast na stvari, tj. potpunu vlast na stvari (

plena in re potestas

)

• Svojina kao stvarno pravo se u zakonima negativno određuje

U pravnoj istoriji, a i u rimskom pravu, naziv svojina se primenjuje na 3 kategorije pojava

1. Sistem društvenih odnosa

– u najširem smislu; postoji svuda gde i bilo kakva organizacija. Naročito s

početkom korišćenja trajnih dobara (domaće životinje i zemlja)

2. Osnovni oblik pravom priznate stvari ili vlasti

– u pravnoj istoriji; nije definicija već opis koji objašnjava

pojavu.

3. Samostalna pravna ustanova

– u najužem smislu; sadrži rekvizite (uslove da bude priznata u pogledu

subjekata i predmeta) i instrumente (načine sticanja i zaštite)
Iz svojine nastaju sva druga stvarna prava – sektorska prava (derivati svojine). Srednjovekovni pravnici su na
temelju rimskih tekstova sva druga stvarna prava koja nastaju iz prava svojine nazvali

iura in re aliena

–

stvarna prava na tuđoj stvari.

Rimsko civilno pravo je imalo 1 pravo svojine

DOMINUM EX IURE QUIRITIUM

(kviritska svojina)

Međutim, Rimljani su imali različite režime sticanja stvari koje su

res mancipi

res

nec mancipi

, pošto su

imali na teritoriji carstva i peregrine, a imali su i stvari van prometa – izgradili su jos 3 pravne situacije

Razlikuju se faktičko i pravno raspolaganje:
- faktičko raspolaganje – vlasnik sa svojom stvari može da radi šta želi, pa i da je fizički uništi
- pravno raspolaganje – ovlašćenje vlasnika da sklapa pravne poslove na osnovu kojih može neko od ovih
ovlašćenja da privremeno ili trajno prenese na drugo lice (npr. sklopi ugovor o zakupu i privremeno prepusti
upotrebu stvari zakupcu...)

Ograničenja svojine

U rimskom pravu nije postojao pojam “ograničenje svojine” (svojini se nije pripisivao bilo kakav određeni
sadržaj), već su postojale norme koje po svojim posledicama odgovaraju današnjim ograničenjima svojine:
1.

U interesu suseda

– susedska prava ili “zakonske službenosti”

U javnom interesu

– u interesu neodređenog kruga lica ili države

* Postojala je mogućnost da država izvrši ekspoaraciju (

publicatio

) – oduzimanje stvari, najčešće

nepokretne, u javnom interesu; primenjivana je po proceni magistrata (obično vrlo uzdržano uz naknadu)
* Takođe se pominju i cenzorske kazne koje nisu u skladu sa “običajima predaka” (

mores maiorum

), opšta

pravila o zloupotrebi prava i mogućnost da se licu koje neracionalno koristi imovinu postavi staratelj (zbog
rasipništva).
Neposredna ograničenja svojine (uglavnom na pokretnim stvarima) – u interesu suseda, vlasnik:
1) mora da ostavi neobrađenom zemljištu među širine 2,5 stope (

finis

ambitus

) prema tuđem susednom

zemljištu
2) mora da trpi grane susedovog drveta u svom vazdušnom prostoru na visini iznad 15 stopa
3) mora da dozvoli povremeno sakupljanje plodova koji su pali na njegovo zemljište
4) ne sme da promeni prirodni tok vode na sopstvenom zemljištu ako bi to prouzrokovalo promene na
tuđem
5) kada izvodi radove na svojoj zemlji ili ima građevinu sklonu padu, mora stipulacijom da garantuje susedu
naknadu eventualne štete

Susvojina – 2 lica imaju svojinu na istoj stvari (najčešće nasleđem ili ortaklukom).

Već u legisakcionom postupku je bilo

legis action per iudicis postulationem

koji se koristio za delovne

sporove (sporovi koji treba da dovedu do toga da susvojina lica postane isključiva svojina 1 lica nad 1
objektom prava).

Sticanje svojine
1.

Iusta causa

(

iustus titulus

) – valjan pravni osnov, to je neki pravni posao koji je usmeren

inter vivos

(npr.

ugovor) ili

mortis causa

(testament) na prenos svojine; drugačije se naziva i

titulus

, uz odgovarajući način

(

modus aquirendi

) dovodi do sticanja svojine.

2. Modus aquirendi

– način sticanja, pravna činjenica (može biti npr. pravni akt – mancipacija, ili prirodni

događaj) koja uz prethodno postojanje valjanog pravnog osnova dovodi do uspostavljanja svojine. On nam
zapravo objasnjava kako se pribavlja svojina, a prethodne pravne cinjenice govore o tome na osnovu cega se
to pravo stice.
*

Modi dominii aquirendi

– pravovaljani načini sticanja su sve pravne činjenice (prirodni događaji i ljudske

radnje, pravni poslovi) koje za posledicu imaju ustanovljenje prava svojine

Klasični pravnici načine sticanja razvrstavaju samo po jednom kriterijumu – prema sistemu prava kome način
pripada (sticanje po

ius civile

ius gentium

). Sticanje po civilnom pravu moglo je pripadati sferi javnog ili

sferi privatnog prava.
Za nastanak svojine potrebno je da se ispuni veći broj pravnih činjenica (tu spadaju pravni akti i prirodni
događaji) i da nije uvek jasno koja je od njih

modus aquirendi

Podele načina sticanja svojine:

Prema predmetu pribavljanja se dele na;
a) Univerzalne – pribavlja se celokupna imovina 1 lica ili nad masom raznovrsnih dobara
b) Singularne – pribavlja se svojina pojedinih predmeta (npr. poklona, kod legata)

II.

a) karakteristicni samo za rimske građane – mancipacija, in iure cessio (postojale do Justinijana), održaj
(recipiran od civilnih nacina sticanja svojine) – civilne: mancipacija, injurecesija i uzukapija
b) karakteristicni za sve pravne sisteme – stiču se po pravima svih naroda (

ius gentium

) – prirodne:

tradicija, okupacija, accesio i specifikacija

III.

a) javnog prava – u sticanju svojine učestvuje javna vlast (tj. neki državni organ)
-

adsignatio

(način sticanja zemljišta pomoću agrarnih zakona)

venditio sub hasta

(način sticanja pokretnih stvari (osvojene u ratu)

b) privatnog prava – u sticanju svojine ne učestvuje javna vlast

IV.

Podela samo PRIVATNIH NACINA sticanja svojine:
a) Derivatni
b) Originarni

Načini sticanja koji priznaje rimsko civilno pravo:

1. Derivativni načini sticanja svojine –

pravo svojine gde sticalac izvodi iz prava svojine svog prethodnika

(derivira se od svog pravnog prethodnika); dakle, postoje kad se stiče od prethodnog vlasnika I na osnovu
njegove volje.
- Nazivaju se derivatnim zato što pravo jednog vlasnika (derivata) proizilazi iz prava njegovog prethodnika
- Nisu samo načini sticanja svojine vec i načini prenosa svojine sa jedno na drugo lice.
* Posledica – ako prethodnik nije bio vlasnik, ne može postati ni sticalac
- sopstvenik stvari ima ulogu prenosioca prava svojine, a lice na koga se svojina prenosi je pribavilac.
- niko ne može na drugog preneti više prava nego što sam ima (

Nemo plus iuris ad alium transferre potest

quam ipse haberet

)

Postoje 3 derivativna načina koje priznaje rimsko civilno pravo- mancipacija, in iure cessio i tradicija

1.1.

MANCIPACIJA

• Mancipacija je apstraktni i strogo formalni posao prenosa svojine na

res mancipi

• Osnovni i najstariji oblik

gesta per aes et libram

(poslova sa bakrom i vagom)

• Posao se obavlja u prisustvu prenosioca svojine (mancipant), pribavioca (mancipatar), petorice svedoka i
merača s vagom (libripens).

• Ako se prenosila svojina na pokretnoj stvari, morala je i ona da se donese, a za nepokretne je bilo
dovoljno doneti samo simbol (npr. grumen zemlje)

• Do prenosa svojine dolazi čim mancipatar izgovori propisane reči i simboličnim gestovima izvrši isplatu
cene. Mancipant tom prilikom ništa ne radi, već svojim prisustvom iskazuje saglasnost da dođe do prenosa
svojine.
* Odgovornost mancipanta za evikciju: Evikcija postoji kada neko treći oduzme stvar od mancipatara
(pribavioca) pozivom na svoje pravo svojine. U tom slučaju mancipatar putem

actio auctoritatis

mancipanta (prenosioca) naplaćuje dvostruku vrednost stvari.
- Garancija za evikciju se gasila istekom roka za održaj.
• Odgovornost mancipanta za fizičke nedostatke stvari: Ako se utvrdi da mancipovano zemljište nema onu
površinu koju bi trebalo da ima prema mancipantovoj tvrdnji, mancipatar može sa

actio de modo agri

naplati dvostruku vrednost zemlje koja nedostaje.
• Mancipacija je apstraktni posao – u nauci se smatra da je apstraktnost mancipacije nastala evolucijom, tj.
razvojem njene uloge u 3 faze:
1. realna prodaja (obe strane odmah izvršavaju svoje činidbe, pa između njih ne nastaje obligacija)

* Klasični pravnici su raspravljali da li je nesaglasnost o kauzi smetnja za prenos prava svojine (prenosilac
misli da stvar daje na zajam, a pribavilac da stvar prima na poklon)

5. Da je izvršena fizička predaja stvari

- Predaja pokretnih stvari – predaja postoji ako je učinjena telom i dodirom (

corpore et tactu

); Pribavilac

stiče svojinu u trenutku kada je predmet predaje pomerio s mesta (

loco moveri

)

- Predaja nepokretnosti – simbolična predaja

traditio longa manu

, tradicija nepokretnih stvari se vrši

davanjem dozvole da pribavilac uđe u posed.
* Svojina se stiče u trenutku predaje međutim u nekim slučajevima može da se stekne fiktivnom predajom –
fiktivna tradicija (predaja koje nema)

* IZUZETAK – Tradicija bez fizičke predaje stvari (kada će se smatrati da je ona izvršena bez fizičke predaje)
ima ih 3:
1) Predaja duge ruke (

traditio longa manu

)

2) Predaja kratke ruke (

traditio brevi manu

) – sticalac već faktički drži stvar po nekom drugom osnovu, tj.

prepuštanje državine licu koje već ima detenciju (zakupcu, zalogoprimcu)
3) Ustanovljenje poseda (

constitutum possessorium

) – kupac stiče svojinu bez fizičke predaje odnosno bez

preuzimanja faktičke vlasti jer prodavac neko vreme sadržava faktičku vlast.

2. Originarni (izvorni) načini sticanja

– kada se svojina stiče nezavisno od volje drugog lica, pravo vlasnika je

izvorno (ne dolazi od nekog prethodnika), tj. bez obzira na to da li prethodni vlasnik postoji

2.1. OKUPACIJA

• Okupacija je način sticanja svojine uzimanjem faktičke vlasti stvari (u državinu) koja nema vlasnika s
namerom prisvajanja.
* Kod Justinijana bio osnovni nacin sticanja.
• Za pokretnu stvar – jednostranim aktom (uzimanje u državinu), a za nepokretnosti – vršenje određenih
radnji na njoj
• Stvar se mora fizički držati u rukama (diskusije klasičnih pravnika na temu okupacije životinje ranjene u
lovu)
• Okupacijom se stiče svojina na stvari koja nema vlasnika – ničije stvari, a po rimskom pravu je deo prirode
odvojen od zemlje koji nikad nije bio u svojini (

res nullius

1) nikada nije bila predmet prava svojine (npr. riba u moru)
2) koja je bila, ali je napuštena – kojih se vlasnik odrekao (

res derelictae

)

3) stvari rimskih neprijatelja (

res hostiles

), i zemljišta

ager publicus –

okupacijom je

ager occupatorius,

pokretne stvari u svojini stranaca (kao i oni sami) kojima Rim nije obećao zaštitu.
Ničije stvari su i one koje pripadaju ljudima van rimske imperije – svi oni koji nemaju slobodu rimskim
ugovorom mogli su biti ničija stvar (svi sem Rimljana, Latina i Peregrina)
*

thesaurus –

pronalaženje blaga, nejasnoće u pogledu stvari koje je nepoznato lice sakrilo u zemlji ili zidu

građevine, a kasnije su slučajno otkrivene (do klasičnog doba je pripadalo vlasniku nepokretnosti, a od
Hadrijana nalazač je dobijao pravo na polovinu.)
*

res deperditae –

izgubljene stvari, nisu predmet okupacije

2.2. PRIBAVLjANjE PLODOVA

• Prirodni plodovi postaju samostalne stvari odvajanjem od supstancije (

separatio

). Tad postaju svojina

vlasnika supstancije, bez obzira kako su odvojeni (prirodno ili radnjom nekog lica)

• Lica koja imaju pravo na pribiranje plodova ne stiču svojina na njima na isti način.
• Sopstvenik plodonosne stvari (dugoročni zakupac, vlasnik) stiče svojinu samim odvajanjem ploda (na isti
način stiče i dugoročni zakupac zemlje - emfitevta)
• Titulari stvarnih prava na tuđoj stvari (zakupac i plodouživalac) stiču svojinu uzimanjem stvari (ploda) u
državinu (

perceptio

)

2.3. PRIRAŠTAJ- ACCESSIO

• Priraštaj stvari postoji kada jedna samostalna stvar postane neodvojiv deo druge (od dve stvari nastaje
jedna) odnosno podrazumevane su pravne posledice fizickih promena na stvarima, izazvanih prirodnim
pojavama ili ljudskom aktivnošću.
• U klasičnom pravu važi pravilo po kome stvar koja je prirasla (sporedna stvar) postaje svojina sopstvenika
glavne stvari (stvari kojoj je prirasla)
• Koja stvar je glavna, a koja sporedna? (primer ako svojom bojom naslikaš na tuđem platnu sliku)
Postoje 2 kriterijuma:
1) podela stvari na pokretne i nepokretne
2) vrednosti stvari u pitanju
Postoje 3 vrste:
1.

Priraštaj pokretne stvari nepokretnoj

. Slučajevi građenja, sađenja ili sejanja na tuđem zemljištu. Ako

pokretna stvar priraste nepokretnoj svojinu stiče vlasnik nepokretne stvari po načelu

superficies solo cedit

Priraštaj 2 nepokretne stvari –

promene na zemljištima koje nastaju dejstvom vodenih tokova

•

Alluvio

– rečnim nanosom deo zemlje, tj. imanja pripoji se drugom (pripada vlasniku zemljišta)

•

Avulsio

– odron zemljišta (stari sopstvenik zadržava svojinu dok ne pusti koren na tuđem zemljištu)

•

Insula in flumine

– rečno ostrvo (vlasnici priobalnih imanja dele povrsinu rečne ade)

•

Alveus derelictus

– napušteno rečno korito (isto kao iznad)

Priraštaj 2 pokretne stvari:

može obrazovati novu stvar koja postaje svojina samo 1 od njih (naročito se

bavili sabinijanci i prokuleanci)
   • Sopstvenik se određuje prema vrednijoj stvari (ona je glavna stvar)
   • Spor Sabinijanaca i Prokuleanaca u pogledu toga koja stvar se smatra vrednijom
   • Sabinijanci – glavna stvar je ona koja je fizički veća (kriterijum kvantiteta)
   • Prokuleanci – glavna stvar je ona koja određuje prirodu novonastale stvari (kriterijum kvaliteta).
     **Justinijan prihvata mišljenje Prokuleanaca uz neka izričita pojedinačna rešenja

- scriptura –

kod pisanja je glavna stvar podloga, a sporedna tekst

- pictura –

glavna stvar je boja

- tinctura –

bojenje tkanine, glavna stvar je ona sama, a ne boja

2.4. SPECIFICATIO

• Prerada postoji kada se od postojeće stvari napravi druga (npr. kada se od grožđa napravi vino), time je
slična akcesiji, ali ovde je razlika u tome sto prva vrednost je stvar vlasnika, a druga je rad nekog drugog lica.
• Prerađivač se razlikuje od vlasnika materijala
• Sabinijanci smatraju da veći značaj ima materija pa da nova stvar treba pripasti vlasniku materijala
• Prokuleanci više cene uloženi rad i stvar dodeljuju prerađivaču
• Justinijan postavlja kriterijum mogućnosti vraćanja nove stvari u prvobitni oblik (ako nije moguće vratiti
stvar u prvobitni oblik stvar pripada prerađivaču, obratno – vlasniku materijala)

2.5. THESAURUS

(skriveno blago)

• Skriveno blago su vredni predmeti sakriveni u davna vremena od lica čiji identitet ne može da se utvrdi
• Skriveno blago u celini pripada nalazaču ako ga je pronašao na svom dobru kao i kada ga je slučajno
pronašao na svetim mestima (

loca sacra

regiliosa

)

• Skriveno blago se deli na jednake delove između vlasnika dobra u kome je ono pronađeno i nalazača koji
ga je slučajno pronašao na tuđem dobru
• Pronalazač blaga koji je namerno pretraživao tuđe zemljište nema pravo na deo pronađenog blaga

2.6. SMEŠA STVARI (

commixtio

confusio

)

- Spajanje stvari različitih vlasnika kod koje je nemoguće odrediti šta je glavna, a šta sporedna stvar.
• Na smeši tvrdih stvari (

commixtio

) ili tečnih stvari (

confusio

) uspostavlja se susvojina (više titulara svojine

na istoj stvari, ona je često bila razlog sukoba)

2.7. ODRŽAJ (usucapio)

Održaj (

usucapio

) predstavlja način sticanja svojine iz civilnog prava, držanjem kroz propisani period

2. Usurecepcio fiducie

– apstraktan način sticanja svojine koji se koristio kao najstariji oblik zaloge; poverilac

dobija od dužnika neku stvar u svojinu na ime obezbeđenja potraživanja, kada mu dužnik vrati taj dug zbog
kog je

fiducia

i nastala, dužan je da vrati u svojinu založenu stvar dužniku, ukoliko je nesavestan i ne vrati

stvar bez obzira što je dug vraćen, dužnik uzukapijom može na bilo koji način da dođe do “svoje” stvari.

3. Usurecepcio ex praediatura

– omogućava licu čija je stvar prodata zbog duga prema državi da obnovi

svojinu ukoliko na bilo koji način dođe do svoje stvari; vezuje se za

venditio bonorum

4. Praescriptio longi temporis

– stvaranje efekata zastarelosti

SVOJINSKE TUŽBE

(ko podiže tužbu, u kojoj se situaciji tužba podiže, protiv koga se podiže, šta je cilj tužbe)
Osnovne svojinske tužbe su:

1. REI VINDICATIO

• Vodi poreklo od

legis actio sacramento in rem

(raspravljanje svojinskih sporova);

• Podiže je tužilac – lice koje tvrdi da je vlasnik stvari, protiv tuženog – lica koje tvrdi isto i koji je držalac
stvari; kada je tužilac izgubio faktičku vlast nad stvari (ne nalazi se u posedu, izgubio je stvar), pretpostavlja
se da je vlasnik stvari tuženi jer on drži stvar
• Zahteva se predaja stvari.
• Da bi uspeo u sporu vlasnik mora da pokaže i dokaže sve derivatne načine sticanja unazad do poslednjeg
originarnog ili da je ispunio uslove za sticanje stvari održajem.
• Celokupan teret dokazivanja je na tužiocu
- dokazivalo se izvorno sticanje – nije bilo dovoljno da tužilac dokaže kako je on došao do stvari, već
dokazuje i svoje pravne prethodnike (da je vlasnik stvari bio prodavac od koga je kupio stvar) –

probatio

diabolica

; da bi se ovo izbeglo tužilac je uglavnom dokazivao da je držao kod sebe stvar u propisanom roku

• Održaj je u početku služio za dokazivanje prava
• Cilj je da vlasnik, odnosno tužilac dođe u posed stvari, ukoliko je stvar oduzeta da mu se vrati ne samo
plodonosna stvar, već i plodovi koju je ta stvar dala; ukoliko je tuženi bio nesavestan vraća sve plodove (i one
potrošene), a ukoliko je bio savestan vraća samo plodove koji su nastali od litiskontenstacije
** Ukoliko kviritski vlasnik tuzi pretorskog vlasnika putem rei vindicatio, onda za taj slučaj pretor uvodi
poseban prigovor

exceptio rei venditae et traditae –

prigovor prodate i predate stvari

- Njim se pretorski vlasnik štiti rei vindikacije kviritskog vlasnika jer on putem

actio publiciana

ima zaštitu

erga omnes, ofanzivnu (da tuži), a ovaj prigovor mu daje defanzivnu (da se brani).

2. ACTIO NEGATORIA

• negativna tužba kojom se nešto negira
• Podiže lice koje tvrdi da je vlasnik ali kome stvar nije oduzeta, lice koje i dalje ima faktičku vlast nad stvari
ali ga neko ometa u korišćenju te stvari (npr. prelazak preko imanja); teret dokazivanja je podeljen
• Podiže se protiv onoga kome pretor pruža vršenje pravne dužnosti, a ko za sebe ne tvrdi da je vlasnik ali
kaže da ima neko drugo pravo (službenost, založno pravo)
• Spor se ne vodi oko toga ko je vlasnik nego oko toga da li je taj ko nekog ometa u vršenju vlasnickog prava
ima ili nema to pravo na koje se poziva.
   - tužilac čini svoje pravo svojine verovatnim – dokazuje kako je on došao do stvari
   - tuženi dokazuje da ima neko pravo na stvari koja je u svojini tužioca – ne tvrdi da ima svojinu već da ima
neko uže pravo od svojine (npr. službenosti: ima pravo progona stoke)
   - tuženi može biti nateran stipulacijom da plati određenu sumu ukoliko ponovi neosvnovano
uznemiravanje

Cautio de amplius non turbando

–

tuženi se po nalogu sudije obavezuje stipulacijom da neće ponoviti

uznemiravanje

3. ACTIO PUBLICIANA

• Pretor štiti kvalifikovanog držaoca koji je do stvari res mancipi došao neformalno
• Nastala po ugledu na rei vindicatio

• Štiti se pretorska svojina
Umesto da se izvrši mancipacija ili

in iure cessio

nad res mancipi, kupac i prodavac bi neformalnom

predajom (

tradicio

) završavali transakciju; problem je što u situaciji u kojoj se za res mancipi nije završila

svečana forma, kupac stvari nije postajao kviritski vlasnik (jer je bilo potrebno izvršiti i

modus aquirendi

pored

iusta cause

)

- dešavalo se da ukoliko je prodavac nesavestan, može da podigne rei vindicatio (zato što je formalno i dalje
vlasnik); ukoliko ga prodavac tuži pre isteka određenog roka za održaj, u početku će dobiti spor i vratiti svoju
stvar nazad
Pretor u svom ediktu, u drugoj polovini republike, unosi prigovor (da je stvar prodata i predata)

exceptio rei

vendite et tradite

– unet je u korist kupca stvari res mancipi koga tuži prodavac rei vindikacijom; ovim

prigovorom se kupac trajno brani (peremtoran prigovor)
U nekim situacijama kupljena stvar se može naći kod trećeg lica koje nije prodavac – npr. kupac je kupio roba
koji je pobegao kod nekog trećeg lica; zbog ovoga pretor stvara i tužbu

actio publiciana

koja je po efektima

je ista kao i rei vindicatio, s tim što štiti pretorskog/bonitarnog vlasnika (kupac res mancipi koji je do te stvari
došao tradicijom)
• pretor ovde uvodi fikciju (vrsta pretorske tužbe) – pretor nalaže sudiji u formuli tužbe da uzme kao da je
rok za održaj prošao, a nije (da jeste kupac bi postao kviritski vlasnik i mogao je da podigne rei vindicatio)
• tužilac dokazuje pravni osnov svog sticanja – da je kupio stvar i da mu je ona bila predata; on ne dokazuje
pravne prethodnike, već samo kako je došao do stvari
• vremenom i kviristki sopstvenici počinju da se koriste ovom tužbom jer je ona u pogledu dokazivanja bila
lakša od rei vindikacije
• pretor štiti kvalifikovanog držaoca dok ne istekne rok održaja, nakon toga on može podići rei vindicatio

4. ACTIO AD EXHIBENDUM

(tužba za pokazivanje) – podiže je vlasnik koji je opet izgubio vlast nad stvari, ali

ne zna kod koga se nalazi i sumnja da je stvar kod lica koga tuži
**** Stvarna prava na tuđim stvarima se nazivaju jos i SEKTORSKA (jer titularima tih prava pripada 1 sektor,
1 deo ovlašćenja koje ima vlasnik)
- to su derivati svojine – proističu iz prava svojine
Dele se na 2 grupe:
1. SLUŽBENOSTI
2. ZALOŽNO PRAVO

SLUŽBENOSTI

Službenosti (

servitutes

) su vrsta stvarnih prava na tuđim stvarima (

iura in re aliena

) koja vlasniku

ograničavaju upotrebu stvari. Njihov titular je mogao da podigne tužbu koja deluje

erga omnes

i štiti pravo

koje se nalazi na tuđoj stvari. Postoji i drugo lice koje na stvari u svojini vlasnika ima stvarno pravo – sukob 2
stvarna prava (svojina i službenosti).
Prirodu sluzbenosti pokazuje nekoliko nacela:
1) službenost se ne može imati na sopstvenoj stvari (

nemini res sua servit

)

2) službenost ne može da bude predmet službenosti (

servitus servitutis esse non potest

)

3) službenost se ne može ogledati u činjenju (

servitus in faciendo consistere nequit

)

Sve službenosti su u Justinijanovom pravu podeljene u 2 grupe:

TUZBE

TUZILAC

actor

TUZENI

reus

ZAHTEV

TERET DOKAZIVANJA

rei vindicatio

kviritski vlasnik

držalac

predaja stvari

Actor - načini sticanja do originarnog
+ uslovi za održaj

actio negatoria

vlasnik

onaj koji ometa
pravo svojine

prestanak
ometanja

Actor

- čini verovatnim svoje pravo

svojine

Reus

- sektorsko pravo na koje se

poziva

actio publiciana

pretorski vlasnik

držalac

predaja stvari

Actor

- uslovi za održaj (odnosno da

bi postao kviritski vlasnik da je
prošao rok za održaj)

Vrste ličnih službenosti:
- iz klasičnog prava – tipične službenosti; zadovoljavaju karakteristike teorijskih ličnih službenosti
1.

Plodouživanje

(

Ususfructus

) – pravo titulara plodouživanja da upotrebljava tuđu stvar i da pribira plodove

koje ta stvar daje dok vlasniku stvari ostaje samo

nuda proprietas

Nuda proprietas

– gola svojina, supstancija stvari koja je ostala od ubiranja plodova kod plodouživanja;

vlasniku ostaje samo

ab usus

, a

usus

fructus

je preneo na drugo lice

   - vanredni plodovi pripadaju vlasniku
   - predmet plodouživanja je nepotrošna stvar
   *

Quasi ususfructus

(u postklasičnom) – vrsta obligacije kod koje quasi plodouživalac u svojinu dobija

neku potrošnu stvar i on vraća novčanu vrednost te stvari; liči na zajam
-

Paul

: “Plodouživanje je pravo nekog lica da koristi tuđu stvar i da pribira plodove, ali uz očuvanje

supstancije stvari (

salva raerum supstancia

) – ukoliko je neko dobio maslinjak, ne može od njega napraviti

vinograd, već mora sačuvati suštinu stvari
- po prestanku plodouživanja vlasnik stvari može

rei vindicatiom

da zahteva od naslednika plodouživaoca

povraćaj stvari;
-

Cautio usufructuaria

– stipulacija između plodouživaoca i vlasnika, sklopljena pre nego je titular dobio

stvar, na osnovu koje se plodouživalac obavezuje da će čuvati stvar i da će je neoštećenu vratiti vlasniku
* udovičko plodouživanje (danas zastupljeno u praksi) – nakon smrti muža koji je u testamentu kao
nalednike naveo svoje sinove, da supruga ne bi ostala bez sredstava za život ostavlja joj se pravo
plodouživanja – korišćenje plodova iz zaostavštine, s tim što nije naslednik; nakon njene smrti sinovima se
vraćaju

usus

fructus

Pravo upotrebe

(

Usus

) – lice dobija tuđu stvar na upotrebu

   - nije značajno ukoliko lice nema pravo da bar u izvesnom obimu uzima i plodove stvari
   - uzuar (titular prava upotrebe) nema pravo da prodaje plodove, već samo da ih koristi za svoju ličnu
upotrebu, za potrebe svoje porodice; ukoliko lice ima pravo upotrebe na vinogradu grožđe može koristiti
samo za svoje potrebe, npr. vino koje će koristiti porodica tog lica, a neće moći da ga prodaje

- iz postklasičnog prava – po karakteristikama odstupaju od klasičnih službenosti
3.

Pravo stanovanja

(

Habitatio

) – pravo da titular živi u tuđem stanu

- stvarno pravo koje deluje

erga omnes

; titular ima pravo da podigne stvarnu tužbu prema onome ko ga

ometa (za razliku od zakupca koji nema stvarno pravu tužbu i može podići jedino tužbu protiv ugovorne
strane s kojom je u obligacionom odnosu)
4.

Pravo upotrebe tuđeg roba ili životinje

(

Operae servorum vel animalium

) –

U odnosu na pravo upotrebe, ove 2 službenosti su imale 3 različite osobine:
1) Nisu se gasile nevršenjem i gubitkom statusa (

capitis deminutio

)

2) Bilo je dopušteno da titular njihovim vršenjem ostvaruje prihode (npr. iznajmljivanjem)
3)

Operae

su bile nasledive

stvarne službenosti

(u korist svakog ko je vlasnik
određenog (povlasnog) zemljišta,
prenosive zajedno sa tim
zemljištem)

SEOSKE

(sa ciljem korišćenja
poljoprivrednog zemljišta)

iter

(pravo prelaska pešice)

via

(pravo prelaska kolima)

actus

(pravo progona stoke)

aqueductus vel haustus

(pravo

odvođenja vode sa ili preko tuđeg imanja)

GRADSKE

(sa ciljem korišćenja građevinskog
zemljista)

1) pravo naslanjanja zgrade na susedov zid
2) pravo da se susedu zabrani zidanje iznad
odredjene visine
3) pravo da se balkon zida iznad tudjeg
zemljista
4) pravo odvodjenja kisnice na svoje ili tudje
zemljište

1.2. NAČELA SLUŽBENOSTI

1. Službenost se ne može imati na sopstvenoj stvari

(

nemini res sua servit

) – ukoliko se u istom licu steknu I

vlasnik I titular službenosti, službenosti se gasi (

confusia

); npr. lice je imalo službenost na nekom posedu,

vlasnik je preminuo a u svom testamentu je naveo to lice kao naslednika, službenost tog lica se gasi I ono
postaje vlasnik
2.

Službenost ne može da bude predmet službenosti

(

servitus servitutis esse non potest

) – ukoliko lice ima

službenost (npr. prelazak preko tuđeg imanja kolima) ono ne može da ustanovi još jednu službenost (npr.
prelazak preko imanja pešice) u korist trećeg lica
3.

Službenost se ne može ogledati u činjenju

(

servitus in faciendo consistere nequit

) – činjenica postojanja

službenosti sama po sebi ograničava vlasnika stvari na kojoj se vrši službenost; ukoliko je lice vlasnik
zemljišta, a postoji drugo lice koje ima službenost na tom imanju, prvo lice je činjenicom da drugo lice
ovlašćeno prelazi preko njegovog imanja ograničeno u pravu svojine (mora da toleriše vršenje te
službenosti) – vlasnik stvari nad kojom postoji službenst ne može biti obavezan da nešto aktivno radi u korist
titulara službenosti
4.

Službenosti treba svesti na razumnu meru u granicama potreba zbog kojih su ustanovljene

(

servitutibus

civiliter uti debemus

) – službenost treba da se koristi oprezno; ukoliko lice ima pravo da prelazi preko tuđeg

imanja, ono mora izabrati put kojim će najmanje oštetiti posed vlasnika; ukoliko neko prolazi s kopljem
preko tuđeg imanja on mora držati koplje čvrsto uz sebe, paralelno sa zemljom da ne bi napravio neku štetu

1.3. STICANJE SLUŽBENOSTI
- Službenosti su bestelesne stvari, pa na njima nije moguća državina, tradicija, okupacija ili uzukapija.

1. Mancipacija

(četiri najstarije seoske službenosti –

iter

via

actus

aqaeductus

vel

aquaehaustus

)

2. Legat per vindicationem

(redovan način u klasičnom pravu)

–

pravni posao

mortis causa

; testator koji

sastavlja testament pored imenovanja naslednika određenom licu može da ostavi u testamentu tačno
određenu stvar ili službenost; npr. nalaže da svom sinu ostavlja zaostavštinu, a ćerki kuću i pravo da uzima
vodu iz bunara koji se nalazi na susednom imanju koje je pripalo nasledniku (ovde je legat raspolaganje
mortis causa u korist ćerke koja legatom stiče kuću i pravo da koristi vodu iz naslednikovog izvora)

3. In iure cessio

(redovan način u klasičnom pravu)

–

opšti način sticanja svih službenosti; ustupanje na sudu

4. Deductio servitutis

– glasnik može da otuđi svoju stvar, ali da zadrži službenost za sebe, npr. lice prodaje

imanje na kome se nalazi bunar, ali za sebe zadržava pravo službenosti da uzima vodu iz tog bunara

5. Adiudicatio

– ovlašćenje sudije da prilikom deobnih sporova ustanovi isključivu svojinu u korist

određenog lica, kao i pravo službenosti; npr. spor između 2 brata u kome je sudija izvršio podelu zemljišta,
pošto se u jednom delu se nalazi bunar koji je pripao prvom bratu, sudija je ustanovio službenost uzimanja
vode sa bunara drugom bratu koji je dobio deo zemljišta na kome nema izvora

1.4. GAŠENJE SLUŽBENOSTI

1. Nestankom nekog od uslova za njihovo postojanje

– nestankom poslužnog ili povlasnog dobra,

iscrpljenjem koristi zbog koje je službenost ustanovljenja (npr. korišćenje peska sa tuđeg zemljišta),

lične službenosti

(u korist određenog lica,

neprenosive)

ususfructus

(pravo korišćenja stvari

i pribiranja plodova i u komercijalne

svrhe)

usus

(pravo korišćenja stvari i

pribiranja plodova radi sopstvene

potrošnje)

habitatio

(pravo stanovanja u kući)

operae servorum vel animalium

(pravo korišćenja rada roba ili
životinje)

Superficies

Superficies je ugovor o dugoročnom zakupu građevinskih parcela.
Na osnovu tog ugovora zakupac zemljišta ili superficijar je dobijao trajno, nasledno i otuđivo pravo da na
tuđem zemljištu podigne zgradu i da podignutu zgradu zajedno sa zemljištem upotrebljava u svoju korist
sve dok sopstveniku zemljišta uredno plaća zakupninu (solarium).
Prava superficijara bila su zaštićena sa rei vindicatio utilis i sa posesornim interdikatima, kao i sa posebnim
interdiktom (interdictum de superficiebus).

ZALOŽNO PRAVO

1. POJAM
Zaloga služi obezbeđenju postojećeg potraživanja.
Nastaje u korist poverioca prema dužnikovoj stvari, u cilju obezbeđenja potraživanja. Titular ovog prava
(založni poverilac, zalogoprimac) ima ovlašćenje da dug naplati prisvajanjem ili prodajom te stvari.
Založni ugovori pojavili su se kao sporedni ugovori pri najranijim kreditnim poslovima (ima prateći, akcesorni
karakter)
Založno pravo je apsolutno pravo i deluje

erga omnes

i traje sve dok se primarna obaveza ne ugasi.

Kako postoji mogućnost da kada zajmodavac da zajmoprimcu novac, zajmoprimac ne vrati zajam (npr. umre,
biva zarobljen u ratu, pobegne, bakrotira), poverilac često od dužnika traži dodatno obezbeđenje (da će
dužnik vratiti dug).
Poverioci koji su se pri kreditnim poslovima na određeno vreme lišavali upotrebe i uživanja svojih stvari
tražili su od dužnika obezbeđenje da će im posle ugovorenog roka vratiti ili iste stvari ili istu količinu
istovrsnih stvari.

2. OBEZBEĐENJE
Ono je smanjivalo rizik da ce poverilac ostati nenamiren i pretrpeti štetu usled neispunjenja dužnikove
obaveze. Osnovno sredstvo obezbeđenja je tužba (

actio

1) Realno/stvarno obezbeđenje – dužnik daje poveriocu određenu stvar kao garanciju da će na vreme
vratiti dug; ukoliko dužnik ne vrati dug, poverilac stiče određeno pravo na toj stvari
- Tu spadaju oblici zaloge sa stvarnopravnim dejstvom, koja je u Rimu prosla kroz 3 faze –

fiducia,

pignus i hypotheca

2) Personalno/lično obezbeđenje – pored dužnika se i treće lice (jemac) obavezuje da će poveriocu
isplatiti dug.
• Prava poverilaca na osnovu zaključenih ugovora o zalozi su stvarnopravne prirode: poverilac je za vreme
trajanja ugovora zaštićen prema svima, pa i prema sopstveniku zaloge.
• Ugovori o zalozi kao izvori akcesornih stvarnih prava (priznatu stvarnopravnu zaštitu poverilac je gubio
jedino ako je primarna obaveza dužnika ugašena) na tuđim stvarima prošli su kroz tri etape.

3. OBLICI ZALOGE
3.1.

FIDUCIA

fiducia cum amico contracta (

prijateljska) – ako je trebalo da neko duže vreme čuva tuđu stvar, bilo je

bolje da mu se prenese svojina nego samo faktička vlast, jer je kao vlasnik mogao da podigne tužbu (npr.
protiv lopova) -ako je neko hteo da njegov spretniji prijatelj vodi spor umesto njega, onda može da mu
prenese svojinu na imanju uz sporazum da je posle spora vrati
* predstavlja prenos svojine, a ne vrstu zaloge!!
2.

Fiducia cum creditore

contracta

(poverilačka fiducija) – najstariji založni ugovor; ugovor između poverioca

i dužnika zaključen u formi

per aes et libram

ili

in iure cessio

pri kojem je dužnik prenosio u svojinu

poveriocu neku svoju stvar, obavezujući ga da mu tu istu stvar vrati ako na vreme isplati primarni dug (npr.
siromašni građanin kojem treba zajam da bi prehranio porodicu)

• ukoliko dužnik vrati dug mogao je da računa samo na savesnost poverioca (koji je tada vlasnik stvari) i
da će ponovo preneti svojinu na sebe
• ukoliko je poverilac bio nesavestan, on postaje konačan vlasnik – pretor uvodi actio in factum na
osnovu činjenice da je dužnik vratio dug, a da poverilac ne vraća založenu stvar (krajem 1. veka p.n.e. ova
tužba ušla je u civilno pravo)
- Fiducijarni prenosilac ima pravo da ako sticalac ne postuje sporazum, primeni

usureceptio fiduciae

(kako

god dođe do stvari koju je dao u fiduciju, odrzajem je ponovo postajao vlasnik)
- U starom pravu sporazum o fiduciji (

pactum fiduciae

)- da će poverilac primljeni predmet vratiti dužniku

kada mu dužnik ispuni primarni dug nije uživao pravnu zaštitu. Ispunjenje sporazuma zavisilo je od volje
poverioca.
- Uvođenjem

actio fiduciae

(civilna tužba) dužnik koji je vratio primarni dug može zahtevati od poverioca da

mu vrati predmet zaloge.
* dvostrano nejednako obavezujući ugovor – u trenutku sklapanja ugovora obaveza nastaje samo za jednu
stranu; tokom trajanja ugovora može (a ne mora) da nastane i za drugu stranu
• Tužba je obligacionopravnog dejstva i nije se mogla podići protiv trećih lica. Osuđeni po ovoj tužbi je
trpeo infamiju (gubitak časti.
*

Actio fiduciae directa

– direktna tužba kojom dužnik tuži poverioca i zahteva povraćaj stvari i vraćanje

svojine na toj stvari; ukoliko je poverilac u međuvremenu raspolagao tom stvari i ona je završila kod 3. lica,
dužnik nije mogao da podigne tužbu protiv tog lica jer je u pitanju obligacioni ugovor koji deluje

inter partes

Actio fiduciae contraria

(kontrarna tužba) – poverilac je zahtevao nadoknadu troškova ili eventualnu

naknadu štete povodom založene stvari; npr. dužnik na ime zaloge predaje roba poveriocu, poverilac je u
tom slučaju snosio troškove prehrane roba, ili u slučaju da se rob razboleo snosio je troškove lečenja, ili
troškove štete (npr. napao druge robove)

3.2.

PIGNUS

Savremeni naziv je ručna zaloga i predstavlja oblik realnog obezbeđenja kod kojeg dužnik predaje založnom
poveriocu stvar u državinu kao garanciju za isplatu duga.
Pignus podrazumeva predaju stvari poveriocu pri čemu poverilac ne stiče državinu na stvari već ima faktičku
vlast koja uživa pretorovu zaštitu (npr. lice da roba na ime obezbeđenja potraživanja, ali ne prenosi svojinu
na robu; drugo lice ima samo izvedenu državinu na tom robu).
• Rimljani su stvorili pojam krađe sopstvene stvari ili krađe državine (

furtum possesionis

) – ukoliko založni

dužnik koji nije vratio dug oduzme poveriocu založenu stvar, on čini krađu sopstvene stvari.
• Odgovara se penalnom tužbom

actio furti

Uprkos tome što poverilac uživa i pretorsku zaštitu i deliktnu, dužnik ipak ima veće pogodnosti nego kod
fiducije.
• Dužnik zadržava svojinu – osnovna pogodnost pignusa
*

Actio pigneraticia directa

– dužnik koji je vratio dug tuži poverioca i zahteva predaju založene stvari

Actio pigneraticia contraria

– poverilac traži eventualnu naknadu štete ili troškova

3.3.

HIPOTEKA

* Bezdržavinska zaloga (zaloga bez državine)
Hipoteka jedino ima karakteristike stvarnog prava na tuđoj stvari jer deluje

erga omnes

Predstavlja varijantu pignusa, oblik zaloge sa suštinskim novim osobinama.
Založena stvar ostaje kod dužnika (može je koristiti i ostvarati prihode), ima mogućnost da ugasi hipoteku
tako što će vratiti poveriocu dug. Ukoliko dužnik ne vrati dug, poverilac može da zahteva od dužnika predaju
stvari – zahteva državinu na stvari:
•

interdictum Salvianum

– zahteva od pretora da mu preda državinu na stvari (

invecta et illata

)

•

actio Serviana in rem

– stvarno pravna tužba; poverilac je podiže protiv bilo koga kod koga se nađe

založena stvar (npr. ukoliko je dužnik otuđio stvar – prodao, poklonio)
Kada hipotekarni poverilac stekne državinu nad stvari stiče pravo da tu stvar proda i da se namiri iz prodajne
cene
Pod hipoteku je stavljana vredna stvar, čija vrednost prevazilazi vrednost duga koji se namiruje iz njene

Hipoteka moze da se ustanovi na svemu sto je ,,u imovini’’ (

in bonis

) duznika, pa in a citavoj imovini

(generalna hipoteka) ukljucujuci eventualna duznikova zalozna prava (pignus pignoris).
Inace,obe varijante zaloge mogu biti ustanovljene na pokretnim in a nepokretnim stvarima: moderno
razlikovanje ,,rucne zaloge’’ pokretnih i ,,hipoteke’’ na nepokretnim stvarima potice od Huga Grocija.

PRAVNI REZIM ZALOŽNOG PRAVA

Založno pravo najčešće nastaje neformalnim sporazumom (

pactum, conventio

) koji nema civilna niti

obligaciona dejstva, vec zalogoprimcu daje pravo da državinu, kada za to budu ispunjeni uslovi, preuzme
interdiktom ili pretorskom sluzbom.
- Hipoteka se mogla ustanoviti i legatom. U nekim situacijama zalozno pravo je uspostavljao i pretor, putem

missio in possessionem

(pignus praetorium).

- Zalozno pravo je nastalo iz pignusa, koji je prvobitno bio privatna zaplena dužnikove imovine sa ciljem da
se on primora, kako bi dobio stvar nazad, da izvrši svoju obavezu.
U klasičnom pravu osnovnim ovlašćenjem založnog poverioca smatra se

ius possidendi

, pravo da se

založena stvar ima u državini
Da bi se zaloga učinila efikasnijom, početkom klasičnog perioda postao je uobičajen sporazum o prodaji
(

pactum de pignore vendendo

). Tek u doba Severa je pravo na prodaju (

ius distrahendi

) postalo redovno

ovlašćenje založnog poverioca, kojeg se ne moze odreći sporazumom.
Dužnik je imao pravo na iznos novca koji je dobijen prodajom, a prelazi vrednost njegove obaveze
(

superfluum, hyperocha

)

Ukoliko je stvar založena većem broju poverilaca, prodajom od strane jednog gase se ostale zaloge, a njihovi
imaoci naplaćuju po redu svoja potraživanja iz ostatka cene.
ZAŠTITA:
- Među sredstvima kojima je založni poverilac mogao da ostvari ili zaštiti svoje pravo na državinu založene
stvari najvažnija je

actio Serviana in rem

. Zahvaljujuci njoj, zaloga je imala osobine samostalnog apsolutnog

prava.

OBLIGACIONO PRAVO

Obligaciono pravo predstavlja granu prava koja čini deo imovinskog prava pored stvarnog i naslednog prava.
U rimskom pravu, pravnici nisu napisali nijedno delo koje je posvećeno opšrim pitanjima obligacionog prava.
Izučavaju se opšti instituti koji su nastali na temelju konkretnih rešenja rimskih pravnika, ali njihovo
uobličavanje je tvorevina glosatora I svih ostalih pravnika koji su sa njima počeli, zaključno sa modernom
pandektnom naukom iz 19. veka koja je dala najveći doprinos razvoju obligacionog rimskog prava.

Obligacioni odnos predstavlja odnos između 2 unapred tačno određene strane. Jedna strana naziva se
dužnik (

debitor

), I ona je dužna da drugoj strani iz tog odnosa, koja se naziva poverilac (

creditor

), izvrši

određenu činidbu koja se naziva dugovana prestacija (dugovano ponašanje). Poverilac ima pravo da od
dužnika zahteva to dugovano ponašanje. Dakle, predmet obligacije je cinidba tj. prestacija.
U rimskom pravu nailazi se na 2 korisne definicije obligacije:

1. “Obligacija je pravna veza na osnovu koje smo po pravu naše države dužni da nešto izvršimo” –

Justinijanove Institucije

2. “Suština obligacije nije u tome da neku stvar ili službenost učini našom, nego da drugoga obaveže da

nam nešto da, učini ili garantuje” – Paulova Digesta

Korelacija prava i obaveza – ono što je pravo poverioca, to je obaveza dužnika.

Obligacijama ne stičemo ni stvari ni ograničena prava prema njima, već samo dobijamo ovlašćenja
usmerena na ponašanje druge stranke.
Sva treća lica koja ne učestvuju u obligacionom odnosu, u načelu nemaju nikakva ovlašćenja ili obaveze
prema stranama iz obligacionog odnosa. Dakle, obligaciono pravo deluje

inter partes

Obligacija ima 2 značenja:
1) čitav obligacioni odnos – u širem smislu; obuhvata dužničko-poveriočki odnos
2) obaveza dužnika iz obligacionog odnosa – u užem smislu; šta je dužnik dužan da izvrši

OPŠTI DEO

1 KARAKTERISTIKE OBLIGACIJA
1. Obligacija je imovinski odnos

jer njena sadržina mora biti iskazana u novcu – klasično pravo; uvek se

može utvrditi vrednost obligacije; svaka presuda u formularnom postupku glasila je na sumu novca

2. Obligacija je privatnopravni odnos

koji se rapravlja u redovnom sudskom postupku – privatno, a ne javno

pravo

3. Obligacija proizvodi relativno dejstvo (

inter partes

)

– prava i obaveze nastaju samo za stranke obligacije;

treća lica nemaju ni korist ni štetu; tužbe za zaštitu obligacionih prava su

actiones in personam

4. Obligacija deluje između 2 tačno određena lica

– neke obligacije su

intuitu personae

(ne može 3. lice

izvršiti ugovor koji je uspostavljen između 2 lica, jer je moguće da je jedna stranka odnosa izričito zahtevala
drugu; npr. lice je želelo da mu tačno određeni slikar naslika sliku)

5. Obligacija je pozitivno određena

– njenu sadržinu čine precizno naznačena potraživanja, odnosno

obaveze između kojih postoji korelativnost; ono što je predmet poveriočevog potraživanja je predmet
dužnike obaveze – korelativnost prava i obaveza

6. Obligacija je vremenski ograničena

– postoji dok poverilac ne naplati potraživanju, dok obaveza dužnika

ne bude izvršena; kada se obaveza izvrši, obligacija se gasi

2 PRIRODNA OBLIGACIJA

(

obligatio naturales

)

Rimljani su pravo shvatali kao skup tužbi, za njih nije postojao skup unapred propisanih subjektivnih prava
koji je propisan normama objektivnog prava. U rimskom pravu važio je procesni ugao gledanja – da li
konkretno lice u određenoj spornoj situaciji ima tužbu, da li može određenom tužbom da pokrene sudski
postupak. Nema obligacije bez tužbe (

sine actio nulla obligatio

) – dužnik ima obavezu jedino ako može biti

tužen odgovarajućom tužbom.
Prirodna obligacija je naplativa, ali neutuživa obligacija – iako dužnik ne može biti tužen da izvrši obavezu,
ipak ima dug; ukoliko dobrovoljno izvrši ono što je predmet obaveze on gasi tu obavezu i ne može se kasnije
pozivati na to da je isplatio nešto što nije bio dužan.
Javljaju se u statusnim situacijama: npr. ukoliko se rob u svojini svog gospodara obaveže, ili se u početku
obaveže trećim licima (noksalna odgovornost; postoje

actiones adiecticie qualitatis

– tužbe koje je stvorio

pretor, tužio se paterfamilias za obavezu koju je preuzeo njegov sin alieni iuris ili rob). U uslovima razvijene
privrede, naročito bogat paterfamilias je svom sinu ili robu poveravao obavljanje određenih ekonomskih i
trgovačkih transakcija jer on nije mogao sve sam da obavi. Dakle oni su sklapali mnoge pravne poslove, s tim
da ta lica nisu imala pravnu sposobnost, nisu imali svoju imovinu već su sve sticali za paterfamiliasa. S tim da
lica alieni iuris nisu imala imovinu kojom bi odgovarala za preuzete obaveze, a robovi nisu mogli biti ni
tuženi, pretor stvara 6 tužbi

actiones adiecticiae qualitatis

– tužbe sa dodatim subjektima; tuži se lice koje je

sklopilo pravni posao (u intenciji se navodi njegovo ime, a u kondemnaciji ime paterfamiliasa). Ukoliko se sin
obaveže svom ocu ili nekom drugom licu iz porodice obligacija je opet prirodna – ne može se tužiti lice iz
svoje porodice. Ukoliko rob, sin ili paterfamilias izvrše obavezu, nema mesta kondikciji zbog isplate
nedugovanog (

condictio indebit

) jer dug postoji.

*Primer: Macedon je uzeo zajam od nekog lica. On ubija svog paterfamiliasa da bi postao sui iuris, nasledio
imovinu i vratio zajam koji je uzeo dok je bio alieni iuris.

- “

ne može se dogovoriti da dužnik prstom dotakne nebo

” – Valtazar Bogišić u Imovinskom

zakoniku za Crnu Goru 1888.)
- mora biti izvršiva prema prirodnim zakonima
- stvar koja je van pravnog prometa ne može biti ugovorena; ono sto je nemoguće ne moze biti predmet
obligacije

4. Činidba mora biti procenjiva u novcu

– posledica formularnog postupka u kom su izvršenja na sumu

novca; Zato sto je svaka kondemnacija glasila na određenu sumu novca
- kod obaveza in non faciendo i in patiendo – procenjivost u novcu je formalnost; sudija je praktično
proizvoljno utvrđivao vrednost spora

4 VRSTE OBLIGACIJA

Prost obligacioni odnos – 1 poverilac + 1 duznik = 1 prestacija; Međutim, postoje i složeni sa više poverilaca,
dužnika ili prestacija.

4.1. PREMA BROJU PREDMETA

Ukoliko obligacija ima više od 1 predmeta ona moze biti kumulativna ili alternativna.

1. Kumulativna

(veznik i) – dužnik je dužan da ispuni sve predmete obligacije kojih ima najmanje 2; predaja

npr. konja i isplate na sumu novca

dakle, poverilac moze da zahteva izvršenje svih prestacija, a dužnik ima obavezu da ih sve izvrši

- ukoliko su prestacije istovrsne razmatra se koja će se od njih smatrati izvršenom u slučaju delimične
isplate; npr. glavnica i kamata kod zajma, naknada štete i zatezna kamata kod poslova bonae fidei
- najjednostavniji slučaj, nema plus peticije

2. Alternativna

(veznik ili) –obligacija sa vise prestacija koja se gasi izvrsenjem jedne od prestacija, dužnik je

dužan da ispuni samo 1 predmet obligacije (a ima ih više)
- “

duae vel plures res in obligatione, una in solutione

” – dve stvari su u obavezi, jedna u izvršenju

- ukoliko ništa nije ugovoreno pretpostavlja se da je pravo izbora na dužniku
- ako poverilac ne poštuje odluku od strane dužnika, izgubiće spor zbog

plus petitio causa

- ukoliko je nešto ugovoreno, pravo izbora može imati poverilac

3. Facultas alternativa

(

fakultativne obligacije

) – postoji 1 predmet obligacije, ali se dužnik može

osloboditi obaveze izvršenjem neke druge činidbe
- npr. dužnik duguje naknadu štete, ali se smatra da je izvršio obavezu ukoliko umesto toga preda sina ili
roba delikventa koji su prouzrokovali štetu (noksalna odgovornost)
- “

un res in obligatione, duae vel plures in solutione

” – jedna stvar u obavezi, 2 u izvršenju

lesio enormis

(prekomerno oštećenje, vrsta reskripta) – prodavac proda stvar, a ne dobije ni polovinu

vrednosti te stvari, on može da raskine ugovor, s tim što ugovor ostaje na snazi ukoliko kupac ponudi da plati
razliku do pravične cene
- ne postoji rizik plus petitio – poverilac može zahtevati samo jednu činidbu koja je predmet obligacije;
ukoliko izvršenje činidbe postane nemoguće, obligacija se gasi i dužnik se oslobađa obaveze
- primer za ovakvu obligaciju – noksalna odgovornost paterfamiliasa,

laesio enormis

4.2. PREMA STRANI DELOVANJA
1. Jednostrane obligacije

(

obligationes unilaterales

) – obaveza nastaje samo za 1 stranu, dok druga strana

ima samo potraživanje; npr. stipulacija – nastaje obaveza samo za promisora (onoga ko je obećao da će
izvršiti nešto), dok stipulator (onaj koji je upitao promisora da li će obećati nešto) stiče potraživanje; npr.
prijateljski zajam – sklapa se predajom stvari u zajam, u trenutku sklapanja zajma obaveza nastaje samo za
jednu stranu, odnosno za zajmoprimca da vrati ono što je dobio na zajam nakon isteka određenog roka

2. Dvostrane obligacije

(

obligationes bilaterales equalis

) – istovremeno se javljaju obe strane u obe uloge

(poverilac i dužnik); npr. u trenutku sklapanja ugovora o kupoprodaji obaveza nastaje za obe strane –
prodavac ima obavezu predaje stvari i potraživanje isplate cene, a kupac ima obavezu isplate cene i
potraživanje predaje stvari

3. Dvostrano nejednako obavezujuće obligacije

(

obligationes bilaterales inequalis

) – obligacije

koje su jednostrane u trenutku nastanka odnosa, ali tokom izvršenja ugovora može nastati i za drugu stranu

- tužbe u ovakvim ugovorima su

directa i contraria

(spomenute kod fiducije i pignusa)

- npr. posluga – ukoliko poslugodavac svom prijatelju da roba na besplatnu upotrebu, u trenutku predaje
nastaje ugovor o posluzi i obaveza je nastala samo za poslugoprimca (da koristi roba prema ugovorenoj
nameni i da ga po završetku vrati), ali se može desiti da se rob razboli pri čemu je poslugoprimac morao da
plati lečenje – u tom slučaju nastaje obaveza poslugodavca da nadoknadi troškove lečenja (ili npr. da je izbila
tuča u kojoj je rob poslugodavca usmrtio roba polugoprimca i prouzrokovao štetu pri čemu poslukodavac
plaća naknadu štete)

4.3. SOLIDARNA I PODELJENA OBLIGACIJA (obligacija sa vise dužnika ili poverioca)
1. Solidarna obligacija

* pravilo u klasičnom pravu: ako više lica potražuje ili duguje nedeljivu stvar (rob, životinja), obligacija je
solidarna
1) aktivna solidarnost (više poverilaca) – jedan od poverilaca koji naplati potraživanje smatra se da je
naplatio i za ostale sapoverioce;
2) pasivna solidarnost (više dužnika) – svaki dužnk duguje činidbu u celini (

in solidum

), ukoliko je izvrši

obligacija prestaje i prema ostalim sadužnicima; “

si unus solvat, omnes liberentur

”.

- nakon izvršenja obaveze dužnik ima pravo na regres (da naplati sadužniku deo koje je palo na njega;
utvrđuje se unutrašnjim odnosom); Na osnovu prava na regres se rađa nova obligacija – onaj ko je isplatio
dug postaje poverilac, a oni koji nisu u njegovi dužnici
* ukoliko su u pitanju naslednici – u visini svog naslednog udela;
* ukoliko su u pitanju suvlasnici – prema visini alikvotnog suvlasničkog udela

Korealne

su obligacije koje nastaju jednom složenom stipulacijom i kod njih je položaj sadužnika ili

sapoverilaca jednak
Solidarne obligacije su i

adstipulacija

adpromisija

– u njima je jedan od dužnika, odnosno poverilaca

glavni, a ostali su sporedni
Obligacija se gasi u celini izvršenjem od strane jednog dužnika (odnosno naplatom od strane jednog
poverioca)

Elektivna solidarnost

– kod pasivne solidarnosti poverilac ima mogućnost izbora od kojeg dužnika će

naplatiti potraživanje

Pravo regresa –

kako je dužnik koji je namirio dug ugasio obaveze i ostalih sadužnika, on stiče pravo da mu

oni isplate deo duga koji ih tereti s obzirom na njihov unutrašnji odnos iz npr. ugovora o mandatu, ortakluku.
Slično važi i ako je u pitanju aktivna solidarnost – namirenjem potraživanja jednom poveriocu, ostali
sapoverioci imaju pravo na srazmeran deo vrednosti prestacije

Beneficium cedendarum actionum

– u postklasičnom pravu dužnik ima pravo da mu poverilac ustupi svoje

tužbe radi srazmernog obeštećenja od svojih sadužnika

Kumulativna solidarnost –

Od elektivne treba razlikovati kumulativnu solidarnost

- Svaki saizvršilac delikta duguje ceo iznos kazne (

in solidum

), otuda se praktično radi o odvojenim

obligacijama s jednakim prestacijama ili jednom umnoženom prestacijom
- Npr. ako su dvojica izvršila krađu stvari noću, svaki od njih vlasniku plaća četvorostruku vrednost
ukradene stvari; vlasnik će tako dobiti osmostruku vrednost stvari

2. Podeljena obligacija

– obligacija ima onoliko poverilaca koliko ima subjekata na poverilačkoj strani; npr.

raspodela zaostavštine – ukoliko ima 3 naslednika svaki dobija trećinu, u svakoj obligaciji u kojoj je predmet
deljiv svaki sanaslednik će dobiti isto
- Dakle, ukoliko nije drugačije receno obligacija se deli na jednake delove
1) aktivno podeljena (više poverilaca)
2) pasivno podeljena (više dužnika)

*Prestacija: - deljiva (podeljena, solidarna)

- nedeljiva (solidarna)

Obligacije: - prirodne (

obligationes naturales

), naplative ali neutužive

životinja. Takođe, paterfamilias je odgovarao za obaveze koje su na osnovu ugovora preuzeli sinovi, odnosno
robovi. Obaveza može nastati iz dozvoljene radnje (ugovor) ili iz delikta.
Ove tužbe uvodi pretor, bilo ih je 6 i one se dele na 2 grupe po tome da li je paterfamilias odgovarao
ograničeno ili neograničeno.

7.2. OGRANIČENO ODGOVARANJE PATERFAMILIASA

Actio de peculio

– deo imovine koji je paterfamilias mogao dati na upravu sinu ili robu. Obaveze koje su

nastale iz vođenja pekulijuma ograničeno su obavezivale paterfamiliasa do njegove vrednosti. Dakle, tužba
je na osnovu pekulijuma
2)

Actio

tributoria

– ukoliko je sin ili rob pekulijum upotrebio za vođenje neke trgovine (npr. pretvorio je u

trgovinsku radnju ili zanatsku radionicu) paterfamilias takođe ograničeno odgovara do vrednosti pekulijuma,
ali na osnovu tužbe actio tributoria.

3) Actio exercitoria

– paterfamilias je sina ili roba mogao postaviti za kapetana broda (

exercitor navis

). Tužba

za nastale obaveze na tom brodu naziva se

actio exercitoria

7.3. NEOGRANIČENO ODGOVARANJE PATERFAMILIASA
1. Actio quod iusu

– paterfamilias je mogao dati nalog (

iusum

) sinu ili robu da sklope određeni posao (npr.

da uzme zajam, da sklopi ugovor o kupoprodaji. Tužba za nastale obaveze povofom tog posla naziva se

actio

quod iusu

2. Actio institoria

– paterfamilias je sinu ili robu mogao poveriti na upravu već postojeću trgovačku ili

zanatsku radnju. Tužba za sve poslove koji su nastali za vođenje te trgovačke ili zanatske ranje naziva se

actio

institoria

3. Actio de in rem verso

(korist) – tužba se podizala kada je paterfamilias ostvario korist iz posla koji je

sklopio njegov sin ili rob. Ukoliko je sin ili rob uzeo zajam da bi nahranio članove domaćinstva paterfamiliasa
ili kupio npr. određene delove odeće – paterfamilias je ovim ostvario korist jer je on dužan da vrši takve
poslove.
- Ideja je neosnovano obogaćenje, ukoliko se paterfamilias obogatio na osnovu posla koji je izvršio neko
drugi, on će za tu korist (npr. uvećanje imovine) odgovarati
* preživela je do savremenog prava (poznaju je austrijski građanski zakonik, srpski građanski zakonik po
uzoru na austrijski, zakon o obligacionim odnosima koji sadrži nekoliko odredaba koje ukazuju da je i u
našem pravu zastupljena verziona odgovornost).

8 NAKNADA ŠTETE

Paterfamilias odgovara za štetu svojih potčinjenih lica – štetu koja je nastala iz delikta. Šteta takođe može
nastati zbog neizvršenja ugovora – ugovorna (kontraktna) odgovornost (pravila o njoj su vezana za

iudicia

bonae fidei

). Sudija je uvek morao da utvrdi i iznos na koji će osuditi tuženog –

condemnatio incerta

Onaj kome je šteta učinjena – oštećeni (poverilac), a onaj ko je učinio štetu učinilac

štetnik (dužnik). Tu se

kao prestacija zahteva naknada štete.
Dužnik odgovara za naknadu štete zbog neizvršenja primarne obaveze (obaveza iz ugovora; npr. da prodavac
kupcu u određenom vremenskom periodu isporuči dogovoreni proizvod).

1) objektivna odgovornost

– dužnik odgovara samo ukoliko je do štete došlo dužnikovim ponašanjem

koje je bilo protivpravnost

2) subjektivna odgovornost

– dužnik mora biti kriv uz ostala 3 uslova za naknadu štete

Rimljani su do subjektivne odgovornosti došli naknadno, iz razloga što je krivica suptilan pojam i potreban je
da se stanje pravne svesti razvije do određenog nivoa da bi se uopšte sagledala krivica kao psihički fenomen.
U savremenom pravu krivica se razlikuje u krivičnom i građanskom pravu:
- U krivičnom je ona psihički odnos učinioca prema delu i njegovim posledicama – da je delikvent bio
svestan da iz njegovog određenog ponašanja može nastupiti posledica i da je tu posledicu hteo.
- U građanskom pravu krivica se procenjuje prema objektivnim standardizovanim pravilima ponašanja koja
se očekuju u pravnom prometu – razmatra se da li se dužnik prilikom izvršenja obaveze ponašao prema

određenim objektivnim standardima, ukoliko jeste, on nije kriv (obratno, ukoliko se oglušio o takve
standarde smatra se krivim).
Objektivni standardi su apstraktna objektivna merila na osnovu kojih se procenjuje da li se konkretan kupac
ili prodavac ponašao u skladu sa njima – utvrđivali su se za svaku vrstu obligacionog odnosa, pre svega
ugovora (stvorio se pojam dobrog kupca, prodavca – da su se s pažnjom dobro ophodili prema stvari)
* Primer: Nalazite se u kafiću u kome izbija požar, ustaljena pravila ponašanja nalažu da muškarci sačekaju
da prvo na vrata izađu deca i žene, pa tek onda oni. Ukoliko neki muškarac u punoj snazi nagrne i napravi
zaglušenje na vratima smatra se krivim.
U rimskom pravu, mnoga ponašanja koja danas svrstavamo u krivično pravo bila su predmet i
privatnopravnog regulisanja – spadala su u privatne delikte.

8.1. USLOVI

Da bi dužnik odgovarao za naknadu štete zbog neizvršenja primarne obaveze su:

1. Nastupanje štete

Obe vrste štete nadoknađivali su dužnici iz negotia bonae fidei (prodaja, zakup, ostava), ta naknada nazivala
se

interesse

1) stvarna šteta (

damnum emergens

) – umanjenje imovine; npr. poslugodavac je dao roba na poslugu, a

poslugoprimac roba nije vratio (npr. usmrtio ga je), imovina poslugodavca se umanjuje za vrednost roba.
Umanjenje aktive = uvecanje pasive.
-

actio iniuriarum

– spor o nematerijalnim dobrima u kome je presuda glasila na sumu novca

2) izgubljena dobit (

lucrum

cessans

) – izostanak uvećanja imovine do koga bi došlo po redovnom toku

stvari da nije nastupila stvarna šteta; imovina poverioca se neće povećati zbog nastupanja štete; npr.
poslugodavac je dao roba na privremeno korišćenje, s očekivanjem da će rob biti vraćen, međutim može
nastati stvarna šteta (rob je usmrćen) pri kojoj poslugodavac trpi izgubljenu dobit jer je tog roba koristio u
proizvodnji (rob je donosio prihod); npr. u savremenom dobu ukoliko se neko razboli mora da otvori
bolovanje, pri tome pored troškova lečenja neće primati platu u punom iznosu i tako trpi izgubljenu dobit
(da nije bio povređen platu bi primio u punom iznosu)

2. Prouzrokovanje štete

– dužnik je svojim ponašanjem prouzrokvao neizvršenje obaveze zbog koje nastaje

šteta
     - u početku se sankcionisalo samo neposredno prouzrokovanje – zahtevalo se da je šteta nastupila
aktivnom dužnikovom radnjom; npr. ukoliko je poslugoprimac ubio roba kog je uzeo na poslugu
     - posredno prouzrokovanje štete – u klasičnom pravu; šteta koja je nastala pasivnom dužnikovom
radnjom (propuštanjem izvršenja radnje koju je bio dužan da izvrši; nečinjenjem); npr. poslugoprimac nije
hranio životinju koja mu je data na poslugu i zbog toga ne može izvršiti obavezu ugovora – poslugoprimac je
propustio da je hrani
     - kažnjiva su i vračanja (

malum Carmen

) za koja nije jasno da li su sama po sebi ili tek kada prouzrokuju

posledice

3. Protivpravnost

– bilo koja radnja koja je protivna pravu (svako ponašanje koje nije u saglasnosti sa

pravom – koje zabranjuju opšte norme, kao i nepoštovanje odredaba ugovara)
- dužnik nije izvršio normu koja je ugovorom nastala – prekršio je ugovornu normu
- “

pacta suncervanda

” ugovor je zakon za stranke – novovekovna doktrina; stranke koje sklope ugovor

moraju da se ponašaju kao da je ugovor sam zakonom

* ISKLJUČENJA PROTIVPRAVNOSTI (uslovi):
1) vršenje sopstvenog prava (

qui suo iure utitur neminem laedit –

ko se svojim pravom koristi nikome ne

šteti) – izuzev zloupotrebe prava; obavljanje određenih dužnosti iz kojih može nastati šteta (npr. policija);
nastala u okviru delatnosti određenog lica i nadležnosti koje su propisane za njegovu službu
2) vršenje dozvoljene samopomoći – tužilac je ovlašćen da primenjuje sopstvenu silu da bi dužnika priveo
pred pretora, kasnije i da bi izvršio presudu – ukoliko iz toga nastane šteta ona nije protivpravna jer je
nastala iz obavljanja dozvoljene samopomoći

culpa

levis

(obična nepažnja)

•

culpa

levis

abstracto

kad se neko ne ponasa kao dobar domaćin (objektivno), pojačani stepen

pažnje; uzima se kao pravni standard; zamišljeno dobar paterfamilias, bonus paterfamilias, diligens
paterfamilias; stvara se uzor idealno dobrog domaćina, odnosno dužnika, u zavisnosti od pravnog standarda
procenjuje se da li se konkretan dužnik ponašao kao zamišljeno dobar domaćin; dužnik se mora posebno
pažljivo ponašati, ako ne biće kriv I odgovaraće za štetu;
•

culpa

levis

concreto

–

kada neko ne pazi na tuđe stvari kao svoje (subjektivno), kao pravni standard

se uzima konkretno ponašanje dužnika prema svojim stvarima; npr. uzeli ste knjigu od prijatelja na poslugu
jer vam je bila potrebna za učenje, vi ste dužni da se prema toj knjizi ponašate kao prema svojoj;
*problematika je u tome što neko može biti manje pažljiv – npr. ukoliko ne čuvate svoje knjige već ih šarate,
kidate korice itd., vaš prijatelj mora biti toga svestan jer sklapate ovaj ugovor; ugovor o ortakluku –

societas

U Digestama je Julijanu pripisano

načelo korisnosti (utiliteta):

pod pretpostavkom da strane nisu ugovorile

dužnikovu odgovornost za nepažnju primenjuje se sledeće pravilo: ako dužnik ima korist od ugovora,
odgovara i za nepažnju, a ako je korist samo poveriočeva, dužnik odgovara samo za dolus (pr. ugovor o
ostavi)
*Culpa se pretpostavlja, dolus mora da dokaže onaj ko se na njega poziva
Stepenovanje krivice u Justinijanovom pravu:

•

Dolus

•

Culpa lata

(grubi nehat, teški nehat)

– manja pažnja od one koju bi pokazao i najmanje pažljiv

čovek

•

Obična nepažnja (

culpa levis

culpa levis in abstracto

culpa levis in concreto

(npr. odgovornost ortaka)

Kontraktna objektivna odgovornost:
*

Custodia

– obaveza da se stvar sačuva; odgovara se bez obzira na krivicu (vrsta objektivne odgovornosti

(ugovor o delu,posluga);
     - važi samo za pojedine kategorije lica
     - u klasičnom pravu, poslugoprimac je imao korist iz ugovora i time je odgovarao za custodiu
     - npr. vlasnik krčme u koju ste otišli odgovara za custodiu – otišli ste u krčmu i neko vas je pokrao, vlasnik
bi za tu krađu odgovarao, bez obzira na to ko je krađu izvršio, jer on obavezan da garantuje svojim klijentima
za bezbednost njihovih stvari
     - npr. poverili ste vlasniku broda vaše stvari na prevoz, ukoliko na tom brodu dođe do oštećenja vaših
stvari, odgovara vlasnik broda
     - npr. u Rimu su postojale javne štale (za životinje putnika koji bi prenoćili negde tokom puta); ukoliko se
desi nešto životinji dok je u javnoj štali, odgovarao je vlasnik štale
   - u Justinijanovom pravu odgovornost za kustodiju pretočena je u pojam krivice za kustodiju koji je sam po
sebi protivrečan – “

culpa in custoniendo

” odnosno nepažnja pri čuvanju je

contradiction inadiecto

Imperitia

– nestručnost, tj. odgovornost za stručnost; neki dužnici odgovaraju da li su profesionalno

ispunili obavezu jer se njihovim položajem garantuje stručnost; svoju dužnost vrše

lege artis

– po pravilima

struke; vezuje se za ugovor o delu
- npr. lice ode kod zanatlije koji je juvelir i sa njim sklopi ugovor o delu da mu napravi zlatan prsten sa
dragim kamenom, pretpostavlja se da on poznaje pravila svog zanata, on mora da proceni da li je donešen
dragi kamen adekvatan (npr. da li može biti zagrejan na određenoj temperature, da li je lažan itd.)
- npr. lice ode kod krojača i pretpostavlja se da zna da šije, ukoliko nije sposoban da napravi delo koje mu
je predmet ugovora on će odgovarati – ne može se pozivati na to da nije znao pravila svoje struke
*

Culpa in eligendo

– odgovornost za izbor saradnika, odnosno krivica za pogrešan izbor; kod nekih

ugovornih odnosa koji nisu

intuitu personae

(obligacioni odnos sklopljen s obzirom na posebna svojstva

određenih lica) dužnik može da prepusti izvršenje obaveze drugom licu, ukoliko to učini drugo lice koje je
prouzrokovalo štetu neće odgovarati; vezuje se za ugovor o delu

- npr. lice odnese obućaru da mu popravi cipelu, licu nije bitno da li će cipelu popraviti obućar ili njegov
šegrt, već je bitan samo rezultat; ukoliko je obućar prepustio izvšenje dela pomoćniku i on napravi štetu na
cipeli, obućar odgovara za pogrešan izbor – izabrao je pogrešnog pomoćnika i odgovara za njegov rad

- ako je šteta prouzrokovana slučajno (causas) odgovara se objektivno, ne subjektivno.
- kada je u pitanju viša sila ne odgovara se ni subjektivno ni objektivno

9 UGOVORNA KAZNA

Da bi tužilac uspeo u sporu, morao je da dokaže da je nastupila šteta i da je dužnik kriv zbog nastupanja te
štete. Često je dokazni postupak neizvestan, treba se dokazati da je šteta nastupila i da je dužnik kriv zbog
neizvršenja obaveze ili je nije ispunio na ugovoren način. Da bi se ovakav postupak izbegao, ugovarala se
kazna. Ugovorna kazna nastala je u vezi sa zahtevima tužioca na

incertum

(dužnik duguje nekakav rad ili se

uzdržavan od činjenja) – poverilac bi zahtevao od dužnika da mu stipulacijom obeća da će ukoliko ne izvrši
dugovanu činidbu, koja je glasila na

facere

ili

non facere,

platiti određenu fiksnu novčanu sumu –

stipulatio

poenae

. Poverilac koji sa dužnikom ugovori kaznu nije morao da dokazuje, ukoliko dužnik ne izvrši dugovanu

činidbu, da je pretrpeo štetu kao ni da je dužnik kriv. Dakle, ugovaranjem ugovorne kazne izbegava se
dokazivanje da je šteta nastala, odnosno da je dužnik kriv za nastupanje štete; poverilac je bio u povoljnom
položaju jer onog trenutka kad dužnik ne izvrši dugovanu činidbu, dugovao je ugovoreni novčani iznos
U Justinijanovim institucijama preporučuje se da svi poverioci kojima se duguje prestacija koja je
neodređena (

incertum

) zaključe sa dužnikom ugovornu kaznu.

10 DOCNJA (

mora

)

Dužnik odgovara za štetu kada ne ispuni svoju obavezu. Odgovornost za štetu nastupa onda kada nije
moguće izvrši obaveza (npr. lice je dugovalo individualizovanog roba koga nije hranilo i rob je umro, s tim da
je taj rob

species

ono ga ne može zameniti i završiti predaju nekog drugog poveriocu – dakle šteta je nastala

za poverioca). Docnja se postavlja kao pravno pitanje da je izvršenje obaveze i dalje moguće – dužnik nije
ispunio dugovanu činidbu, ali je izvršenje još uvek moguće. Docnja ima 2 varijante.

10.1. DUŽNIČKA DOCNJA (

mora debitoris

)

Češća u praksi; dužnik kasni sa izvršenjem obaveze (izvršenje je moguće, ali dužnik docnji)
Uslovi docnje:

1. Dospelost obaveze

– dužnik je od trenutka dospelosti obaveze dužan da je izvrši; postoje obaveze koje

dužnik neće odmah izvršiti nakon što su one nastale, slučaj je ukoliko se prilikom sklapanja ugovora ugovorio
rok nakon čijeg isteka će dužnik biti dužan da ispuni obavezu; npr. poverilac je dužniku dao novac na zajam,
sa ugovorom roka od godinu dana – dakle dužnikova obaveza dospeva nek nakon isteka roka od godinu
dana i on duguje njeno izvršenje;
- obaveza nekad dospeva tek kad se ispuni uslov – može se ugovoriti posluga nekog predmeta sa ugovorom
da se predmet vrati kada poslugoprimac završi sa korišćenjem – uslov je buduća neizvesna okolnost; npr.
poslugodavac daje knjigu na poslugu sa ugovorom da mu se vrati kada je poslugoprimac pročita – nema
tačno ugovorenog roka
- ukoliko dužnik i poverilac nisu ugovorili ni rok ni uslov, utvrđuje se kada obaveza dužnika dospeva prema
prirodi dugovane prestacije – faktičko pitanje; npr. ukoliko je poslugodavac dao na poslugu kombajn,
podrazumeva se da će ga poslugoprimac vratiti po završetku žetve – obaveza dospeva kada poslugoprimac
izvrši žetvu
- ukoliko se ni prema prirodi dugovane prestacije ne može utvrditi kada obaveza dospeva važi pravilo da
obaveza dospeva odmah; npr. ukoliko se ugovori predaja zlatnog prstena za koji će biti isplaćena određena
novčana suma, ne može se zaključiti kada će obaveza dužnika dospeti

2. Utuživost

– obligacija mora biti civilna jer se docnja utvrđuje u sudskom postupku; u docnju ne može

pasti dužnik koji duguje prirodnu obligaciju (naplative, ali neutužive)

Dopunska stipulacija (

adpromissio

) kojom se jemac (

adpromissor

), pored glavnog duznika, poveriocu

obavezuje na istu činidbu, ukoliko je ne izvrši glavni dužnik
Postojeća obligacija se može obezbediti bilo tako što će dužnik poveriocu dati neku svoju stvar na ime za-
loge, ili tako što će 3. lice garantovati da će dužnik vratiti dug, ukoliko ga ne vrati odgovara 3. lice (jemac). U
početku, jemac je astipulacijom (dodatnom stiplacijom) obećavao da će platiti dug. Problem najstarije forme
stipulacije je bilo to što je jemac bio samostalan dužnik – poverilac može da bira da li će prvo tražiti izvršenje
obaveze od glavnog dužnika ili od jemca; nedostaje važna karakteristika savremenog pojma jemstvo – sup-
sidijernost.

Do konačno razvijenog oblika jemstva dolazi u Justinijanovom pravu. Karakteristike jemstva su:
1)

Obaveza jemca je akcesorna

– zavisi od glavne dužnikove obaveze, ako prestane obaveza glavnog

dužnika, prestaje i obaveza jemca; ako glavni dužnik stekne pravo na prigovor (

exceptio doli,

kompenzacija),

taj prigovor pripada i jemcu. Naprotiv, njegovi prigovori nemaju dejstvo u korist glavnog duznika;

sponsio

fidepromissio

bile su akcesorne forme.

Jemac je suspidijarni dužnik

– jemac odgovara samo ako se poverilac ne namiri od glavnog duznika; dakle

poverilac prvo mora da pokuša da naplati dug glavnom dužniku, pa tek onda jemcu
- jemac će platiti naknadu štete koju poverilac trpi jer glavni dužnik nije ispunio obavezu

Jemac ima pravo na regres

– ako je jemac izvršio obavezu umesto dužnika, stiče pravo da od njega za-

hteva naknadu iznosa koji je platio poveriocu
- do regresa se dolazilo primenom pravila u unutrašnjem odnosu glavnog dužnika i jemca – ugovor o na-
logu; glavni dužnik je davao nalog 3. licu da garantuje da će on platiti svoju obavezu –

mandatum

Jemstvo se razvijalo kroz 3 glavne faze:

1. Sponsio

– najstariji oblik jemstva, dostupan samo rimskim građanima

- Ovaj postupak se obavljao neposredno posle zaključenja osnovne obaveze, nastale takođe u formi stipu-
lacije
-

legis actio per iudicis postulationem

imala je varijantu

per sponsionem

– stranke koje su imale stvarno-

pravni spor, zbog izbegavanja skupe opklade (koja se polagala u

legis actio sacramento in rem

) sklapali su

stipulaciju koja će biti uslovljena prethodnim utvrđivanjem vlasnika – suma iz stipulacije se dugovala tek
kada se utvrdi da li dužnik zaista duguje
     - poverilac je mogao da bira da li će se prvo obratiti jemcu ili dužniku
     - mogla se sklapati samo između rimskih građana
     - jemac može garantovati samo za obavezu iz stipulacije

2. Fidepromissio

- mogla se sklapati između rimljana i peregrina; u doba nakon punskih ratova trgovina se intenzivira sa
peregrinima – dakle peregrini mogu izgovoriti glagol fidepromissere (reci koje predvidja ius gentium)
- jemac može garantovati samo za obavezu iz stipulacije

** Kod Sponsio i Fidepromissio obaveza jemca nije bila suspidijarna (mogao je da bude tužen), nenaslediva
je, bio je tertiran kao samostalni dužnik, bez prava na regres, a zakonima dodatno ograničena

3. Fideiusio

(od reči iz formule:

fide iubere

)

     - pristupačan svim slobodnim stanovnicima, neograničenog je trajanja i naslediv je
     - jemac je mogao u formi stipulacije mogao da garantuje da će obaveza dužnika biti ispunjena bez obzira
iz kog je pravnog osnova nastala – nevažno je da li dužnik duguje iz ugovora o prodaji, zajmu ili npr. duguje
naknadu štete zbog izvršenog delikta
      -

fideiusio indemnitatis

– nastalo u klasičnom pravu, tu se ne garantuje isplata duga vec se obećava na-

knada štete u slučaju neispunjenja obaveze od strane glavnog dužnika. Dakle, jemac odgovara tek pošto

poverilac tuži dužnika, i na sudu se donese presuda koju dužnik ne može da plati (insolventan je), tek se tada
poverilac obraća jemcu i od njega zahteva namirenje potraživanja

beneficium divisionis

–

načelo da kada ima vise sajemaca, svaki odgovara samo za srazmerni deo obaveze

beneficium ordinis

–

načelna suspidijarnost, privilegija redosleda

beneficium cedendarum

actionum

–

ako jemac potpuno ili delimično izvrsi obavezu umesto dužnika,

poverilac je bio obavezan da mu ustupi svoje tužbe protiv dužnika da bi mogao ostvariti pravo na regres

*PROMENA SUBJEKTA OBLIGACIJE

1. Cesija –

ustupanje potraživanja

- promena poverilaca, tj. kreditora – poverilac može da ustupi potraživanje 2. licu, odnosno da 2. lice
postane poverilac dužniku
- dužnik se ne pita za saglasnost promene poverioca, jer je on dužnik u načelu
- ovo nije promena subjekta, vec zamena jedne obligacije drugom: dužnik je gubio prigovore koje je imao
protiv starog poverioca, gase se jemstva i zaloge – ovakav oblik novacije se naziva

aktivna delegacija

* Bolje rešenje se pojavlo kada je uvedena

actiones per transpositionem

(tužba sa zamenom subjekta gde

stari poverilac imenuje novog za zastupnika u sporu – može biti kognitor ili prokurator, i na njegovo ime se
upisuje kondemnacioni nalog, tj. šta treba da se izvrši izvršava se prema njemu, a on kasnije sve to treba da
prenese na starog poverioca. Međutim, to se nije dešavalo jer je novi poverilac bio oslobođen obaveze da
podnese račun prethodniku i postajao je

procurator in rem suam

(zastupnik u svojoj stvari)

- Da bi se ovaj odnos pojednostavio, uvedena je

actio in factum

, a u postklasičnom periodu uvedena je

de-

nucijacija –

od trenutka kada ga novi poverilac obavesti o cesiji, dužnik ne može da izvrši obavezu ranijem

poveriocu.
** IZUZETAK: ugovori

intuitu personae

– jer su bitne karakteristike ugovornih strana

2. Ekspromisija –

ustupanje duga

- promena dužnika
- neophodna je saglasnost poverioca (može se desiti da je lice na koje dužnik zeli da prenese dug bankrot
(insolventan) ili nepošten
- Da do toga ne bi doslo, uvedena je

pasivna delegacija –

novi dužnik mora da se obaveže da će izvršiti

obavezu starog dužnik
- Ako se radi o novčanoj obavezi, promena je mogla da se izvrši pomocu ekspensilacije (

transcriptio a per-

sona in personam)

12 GAŠENJE OBLIGACIJA

Materija koja izučava na koji način ne nastaje obaveza zove se materija izvora obligacija – svaka obaveza
mora da nastane iz nekog izvora (najčešće ugovori i delikti). Druge 2 vrste izvora:
1) Kvazi kontrakt – liči na ugovor, a nije
2) Kvazi delikt – liči na delikt, a nije – u klasično-pravnom smislu.

Gašenje obligacija deli se po različitim kriterijumima
1)

Ipso iure

– da li se obligacija gasi po samom pravu, u tom slucaju obligacija vise ne postoji

Ope exceptionis

– tek ako dužnik istakne prigovor

     - zaštita u pretorskom pravu – iako obaveza u civilnom pravu i dalje postoji
     - npr. stvar je prodata i predata
     - ukoliko pretor uvede prigovor (npr. o oproštaju duga) formalno po civilnom pravu dug i dalje postoji, ali
je nenaplativ jer ukoliko dužnik bude tužen civilnom tužbom on može da istakne pretorski prigovor da je dug
oprošten na osnovu čega pretor neće dozvoliti vođenje postupka

3. Confusio

– kada se poverilac i dužnik steknu u jednoj ličnosti, gasi se obaveza (ne moze sam sebi da

duguje)
- ukoliko je jedno lice dugovalo predaju stvari, i ono premine, ispostavlja se da je 2. lice, kome se dugov-
ala predaja stvari, imenovano za naslednika njegove zaostavštine što znači da se u istom licu stiču i dužnik i
poverilac
- nasleđivanje, brak s manusom, usvojenje – može doći do sticanja dužničke i poverilačke uloge u jednoj
ličnosti

4. Concursus causarum

– sticaj pravnih osnova

- kada poverilac kojem dužnik duguje species, tu stvar dobije od trećeg lica na temelju drugog pravnog
osnova (kupac kome je nevlasnik prodao stvar, tu stvar dobije od vlasnika na poklon)
* U justinijanovom pravu gašenje je moguće samo ako je dužnik dugovao na osnovu dobročinog pravnog
posla, a poverilac je tu stvar stekao takođe dobročinim pravnim poslom

5. Neskrivljena nemogućnost izvršenja –

causus

vis maior/causus maior

Dakle, događa se da izvršenje činidbe bude moguće u trenutku nastanka obligacije, ali naknadno postane
nemoguće. Sudbina dužnikove obaveze zavisi od toga da li je kriv za nemogućnost izvršenja ili ne.

Ako jeste, primenjuju se pravila o kontraktnoj odgovornosti – ukoliko je dužnik kriv za naknadnu
nemogućnost izvršenja prestacije

Ako nije, smatra se da je do nemogucnosti izvršenja došlo slučajem (

causus

) i gasi se.

•

Casus

minor

– slučaj; otklonjiv događaj (neskrivljena slučajna propast stvari, krađa, oštećenje stvari od

strane trećih lica), nepredvidljiv, a načelno otklonjiv
          - npr. treće lice ubije roba koga dugujete – to lice je krivo za propast dugovane stvari
          - ukoliko propadne individualizovana stvar dužnikova obaveza se gasi (srčani udar, ubistvo od strane
trećeg lica); generične stvari ne propadaju
          - odgovaraju dužnici koji odgovaraju za kustodiju (poslugoprimac – zato što je besplatan ugovor, krč-
mar, vlasnik broda, vlasnik javne štale itd.) - profesionalni davaoci usluga; ovim se pružilo pouzdanje gostima
   •

Casus maior

(

vis maior

– delo pandektista) – viša sila; neotklonjiv događaj čije posledice nije mogao

dužnik da spreči (brodolom, erupcije vulkana, poplava, napad varvara itd.)
- i da je znao da će se desiti, dužnik ne bi mogao da uradi ništa povodom toga
- odgovaraju samo dužnici koji su pali u docnju –

perpetuatio obligationis

; ukoliko je dugovao individu-

alizovanu stvar i dalje odgovara, jer je pao u docnju – da nije, ne bi odgovarao

• Propast dugovane individualno odredjene stvari (

species

) – jer stvari određene po vrsti ne propadaju

(

genera non pereunt

Casus sentit dominus

– slučaj šteti vlasniku stvari; ukoliko dugovana stvar slučajno

propadne, dužnik se oslobađa odgovornosti, te štetu od propasti stvari trpi poverilac, odnosno vlasnik

Kod kupoprodaje, ako predmet prodaje propadne bez krivice prodavca pre nego što bude predat kupcu,

rizik snosi kupac –

periculum est emptoris

• Stavljanje stvari van prometa – npr. sahranjeno lice na dugovanoj parceli zemlje bez znanja dužnika
• Zakonska zabrana izvršenja – zabrana cesije između

honestiores

humiliores

6. Zastarelost (

praescriptio

) – protek roka – ukoliko je obaveza nastala i traje dokle traje određeni vre-

menski period, čim istekne period obaveza se gasi
- obaveza može biti uslovljena trajanjem određene okolnosti; npr. dobijete stipendiju pod uslovom da os-
tanete u Srbiji, dakle ukoliko odlučite da živite u inostranstvu nastupa raskidni uslov i od tog trenutka
obaveza lica koje vam je dalo stipendiju se gasi

13 SOLUTIO

Izvršenje obligacije. Predstavlja redovan način gašenja obaveza.

13.1. SOLUTIO U STAROM PRAVU
Paralelizam formi u starom pravu – za gašenje obaveze nije dovoljno samo neformalno ispunjenje dužnikove
činidbe, već se mora ispuniti formalan akt (izgovaranjem svečanih reči, preduzimanjem svečanih gestova,
nastala je obaveza – tako se i gasi). Nastupa tek kada se završi kontra forma.
- npr. lice je obećalo stipulacijom da će platiti 100 zlatnika, isplata tih zlatnika nije gasila njegovu obavezu
ukoliko se nije izvršila i svečana kontra forma
•

Contrarius actus

– formalan akt koji odgovara aktu kojim je obaveza nastala, ali suprotnog, tj. odvezujućeg

dejstva. Poslovi koji imaju ovo, ne mogu biti oprošteni (neksum, stipulacija, ekspensilacija, legat ili presuda)

•

Solutio per aes et libram

- ukoliko je došlo do pravnih dejstava na osnovu forme

per aes et libram

(bakar I vaga), prestajala su kon-

tra formom

solutio per aes et libram

- Paralelna forma neksumu i legatu

per damnationem

(iz testamenta

per eas et libram

) i gasila je obaveze

iz presude.
- “

Pošto sam na tvoj zahtev osuđen na toliko hiljada, od duga prema tebi se odvezujem i oslobađam ovim

bakrom i vagom. Ovu prvu i poslednju funtu ti merim po zakonu

.”

•

Acceptilatio

- ukoliko je obaveza nastala iz stipulacije, gasila se kontra formom

acceptilatio

– dužnik upituje poverioca

da li je dug isplaćen, kada poverilac potvrdi, obaveza iz stipulacije se gasi (forma pitanja i odgovora)
- “

Da li si primio što sam ti obećao?

”

Imaginaria solutio

– oproštaj duga

- forma mora biti izvršena i kad poverilac ima nameru da oprosti dug, bez obzira što dug nije realno is-
plaćen

13.2. SOLUTIO U PRETKLASIČNOM I KLASIČNOM PRAVU

U ovom periodu solutio označava izvršenje dugovane činidbe, odnosno materijalno ispunjenje obaveze.
Postaje bitno da li je dužnik realno izvršio svoju obavezu – forma više nije presudna.
- ukoliko je obećana isplata u novcu, isplata mora biti izvršena da bi se ugasila obaveza
Obavezu ispunjava dužnik, ili bilo u njegovo ime izuzev lica u obavezi intuitu personae, poveriocu ili licu koje
on ovlasti.
Pravna pitanja kojima su se bavili pravnici u vezi sa izvršenjem odnosila su se na SUBJEKTE IZVRŠENJA,
VREME, MESTO I PREDMET IZVRŠENJA.

- Obavezu moze izvršiti bilo ko –

bez obzira na dužnikovu saglasnost, potrebno je samo da poveri-

ocu stavi do znanja koju i čiju obavezu izvršava

- Izvršenje moze da primi samo poverilac ili lice koje je on ovlastio

(mandatar, prokurator, tutor...),

a ako takvog lica nema (odsutan je), a dužnik duguje stvar, mogao je da izvrši obavezu polaganjem u
poveriočevu korist (

depositio

) – u početku kod sebe (znači samo da prestane sa korišćenjem stvari –

npr. kod ugovora o zakupu), a kasnije i na javnom mestu.

- Mesto izvršenja

se određuje ugovorom ili prirodom dužnikove prestacije (npr. ukoliko duguje da

napravi iglo, to će izvršiti na hladnijim predelima gde ima leda), a ako se mesto ne može utvrditi
onda se izvršava u domicilu dužnika (prebivalište)

- Vreme izvršenja

se utvrđuje po pravilima o dospelosti (ako je rok ugovoren u korist poverioca, npr.

kod depozita, poverilac je ovlašćen da odbije prevremeno izvršenje; ukoliko rok nije ugovoren
određuje se prema prirodi dugovane pretacije (npr. nakon žetve)

15 KOMPENZACIJA

Kompenzacija (prebijanje dugova) je gašenje obaveze obračunavanjem protivtražbine koju dužnik ima
prema poveriocu. Često se desi da stranke imaju i dugovanja i potraživanja – to je moguće kod svih negotia
bonae fidei (jer su potpuno ili nepotpuno sinalagmatični, a nikad isključivo jednostrano obavezujući). Isto
tako 2 lica mogu imati zahteve jedno prema drugom iz različitih osnova – u takvim situacijama manji dug se
odbija od većeg duga – razlika (

saldo

) je ostatak koji se duguje; veći dug se smanjio za iznos manjeg duga

Između 2 lica postoje uzajamna potraživanja – lice A je istovremeno i poverilac i dužnik u odnosu na lice B,
tako je i lice B istovremeno dužnik i poverilac prema licu A.
- lice A duguje isplatu na osnovu zajma licu B, ali lice A (koje je u pogledu vraćanja zajma dužnik) je npr.
prodalo licu B neku svoju stvar – dakle ugovor iz zajma i iz kupoprodaje – lice B je u pogledu plaćanja cene
dužnik licu A
- Od potraživanja lica A koje ima prema licu B se može oduzeti potraživanje koje lice B ima prema licu A –
prebijanje dugova
Modestin: “

Compensatio est debiti et crediti inter se contributio.”

U modernom pravu kompenzacija je ustanova materijalnog prava. Rimski pravnici kompenzaciju smatraju
ustanovom procesnog prava, jer se poverilac sve do Justinijana mogao prinuditi na kompenzaciju samo pro-
cesnim sredstvima.

OSTVARIVANJE KOMPENZACIJE

Ipso iure

– opšta norma koja propisuja da će uzajamna potraživanja biti kompenzirana po samom pravu

kad se steknu uslovi
2)

Zakonska kompenzacija

– jednostrani akt jedne od stranaka

Sudska kompenzacija

– odluka suda, kada jedna od stranaka uloži prigovor

Dobrovoljna kompenzacija

– ugovorom;

stipulatio Aquiliana

JUSTINIJANOVI USLOVI:
1) Uzajamna potraživanja – 2 lica se istovremeno javljaju u ulozi dužnika i poverioca, bez ukljucivanja trecih
lica
2) Dospela potraživanja – da je nastupio rok ili uslov za njihovo ispunjenje
3) Istovrsna potraživanja – novac za novac, žito za žito
4) Likvidna potraživanja – da nisu sporna ili sumnjiva – u njima se ne vodi sudski postupak
- mora biti utvrđeno da potraživanja postoje i mora biti izvesno koliko ta potraživanja iznose.

Pretor je dozvoljavao da se izvrši kompenzacija samo u 3 slučaja:
1) Bankar (

argnentarius

) je po civilnom pravu klijenta mogao da tuži tek ako prethodno utvrdi iznos svih nji-

hovih medjusobnih potrazivanja i tuzbom moze zahtevati samo razliku (

saldo

). U suprotnom bi izgubio spor

zbog

plus petitio

– ukoliko kompenzacija nije izvršena i tuži klijenta za ceo iznos duga. Kompenzacija je

izvršena već u intenciji formule (unapred je odbio potraživanja i razliku je zahtevao u intenciji) pri čemu su
se mogla prebiti samo dospela i istovrsna potraživanja, po pravilu novčana, nezavisno iz kog osnova su pot-
icala. U slučaju prinudnog izvršnog postupka

ventitio bonorum

imovinu prezaduženog dužnika kupuje

bonorum emptor

Bonorum emptor

(kupac prezadužene imovine) morao je prilikom utuživanja stečajnih duznika da preth-

odno odbije sva potraživanja tih lica prema stečajnoj masi. On nije morao znati visinu protivtražbina, zbog
čega se nije zahtevalo da ih on sam kompenzuje u intenciji formule, već je kompenzaciju obavljao sudija na
temelju ovlašćenja iz kondemnacije (jer za razliku od bankara nije mogao znati koji sve dugovi postoje). Zato
se bonorum emptor ne izlaže riziku plus petitio (jer nije morao znati potraživanja prezaduženog dužnika).
Mogu se kompenzovati i nedospela, kao i neistovrsna potraživanja.
3) Kod poslova

bonae fidei

kompenzacija je postala opšte pravno načelo. Sudija je bez posebnog naloga

morao voditi računa o načelu savesnosti. Bio je obavezan po službenoj dužnosti (

ex offitio

) da pre izricanja

presude odbije od tužene sume sve ono što dužnik po istom pravnom osnovu potražuje od poverioca. Kom-
penzacija nastupa

ipso iure

jer prigovor tuženog nije bio potreban

Reskript Marka Aurelija –

dopuštena kompenzacija kod poslova stricti iuris – poslovi koji se štite tužbama

stricti iuris (npr.

condictio

; zasnivaju se na striktnom pravu; sudija ispituje da li je obaveza ispunjena ili nije,

pritom nije ovlašćen da ispituje savesnost i poštenje stranaka – da li je obaveza nastala na dozvoljen način ili
usled prevare ili prinude). To se postizalo na indirektan nacin putem

exceptio doli

(prigovora prevare) – uko-

liko lice tuži dužnika – kome istovremeno i duguje nešto – i traži celokupnu isplatu duga iako zna da će na-
knadno tom istom dužniku morati da ispuni tu istu obavezu koju ima prema njemu. Tužilac koji ne uvazi
prigovor mogao je izgubiti spor, pa je zato bio prisiljen da pristane na kompenzaciju. Ovde su se mogla preb-
ijati i potraživanja koja potiču iz razlicitih osnova, što je kasnije preneto i na poslove bonae fidei.

** “

Zlonamerno postupa onaj ko traži nešto što će morati da vrati

”.

POSEBNI DEO

1 IZVORI OBLIGACIJA

To su pravne činjenice iz kojih po normama pravnog poretka nastaju obligacije. Postoje izvori za saznavanje
prava i izvori prava (konkretne forme iz kojih nastaje važeće pravo; zavise od organa koji ih donosi).
Kroz rimsku istoriju postojale su 3 podele obligacija. Prve 2 je dao Gaj, a treću Justinijan tek u 6. veku.
Prva podela nastala je u Gajevom udžbeniku Institucije – one koje nastaju iz kontrakta i one koje nastaju iz
delikta.

1.1. Gajeva biparticija – klasično pravo

Gaj u institucijama sve obligacije deli na one koje nastaju iz kontrakta i one koje nastaju iz delikta. Delikti su
nedozvoljene (protivpravne) radnje, dok su kontrakti dozvoljene ljudske radnje ili događaji iz kojih nastaju
obligacije.

* Pedije: “

Nema kontrakta ni obligacije koja u sebi nema saglasnost volja

.”

1.2. Gajeva triparticija – postklasično pravo

Gajeva dvodeoba izvora obligacija bila je prevaziđena već u trenutku nastanka njegovih Institucija, jer je sam
Gaj učio da se dozvoljene radnje iz kojih nastaju obligacije razlikuju po tome što se neke zasnivaju na saglas-
nosti volja (npr. zajam), a druge ne (npr. isplata nedugovanog). On je u svom delu

Res cottidianae

bipartitnu

podelu izvora obligacija zamenio tripartitnom podelom koja uzima u obzir saglasnost volja kao bitan ele-
ment određivanja vrste obligacionog odnosa. Prema tripartitnoj podeli obligacije nastaju iz kontrakata (doz-
voljenih radnji koje se zasnivaju na saglasnosti volja), delikata (nedozvoljenh radnji sa određenih obeležjima)
i iz raznih oblika kauza (

ex variis causarum figuris

). U trećoj grupi nalaze se obligacije koje su proistekle iz

dozvoljenih radnji i obligacije koje su nastale iz nedozvoljenih. Prve se nisu mogle svrstati u kontrakte zbog
toga što su nastajale bez saglasnosti volja, a druge zato što im je nedostajalo neko od obeležja delikta. I
jedne i druge su zaštićene posebnim tužbama.

1.3. Justinijanova kvadriparticija

Obligacije se u Institucijama osim na pretorske i civilne dele i na 4 grupe: KONTRAKTE, KVAZIKONTRAKTE,
DELIKTE I KVAZIDELIKTE.
Justinijan

ex variis causarum

figuris deli na 2 grupe – kvazi kontrakte i kvazi delikte. Kvazi kontrakti su doz-

voljene radnje koje liče na kontrakt, ali im fali saglasnost volja da bi bili kontrakti (npr.

Negotiorum gestio

–

komšija ode na put i izbije mu poplava u stanu, vi ulazite u stan, sanirate poplavu, angažujete majstora itd.
Između vas i komšije ugovor ne postoji, posao ste izvršili bez naloga – vaša činidba nije nedozvoljena jer
niste upali u stan da ukradete nešto već da sprečite štetu. Obaveza nadoknade troškova nije kontraktna, već
kvazikontraktna).

3. Neskrivljena

(

error probabilis

) – pri sklapanju ugovora svaka strana mora da posveti uobičajenu pažnju

upoznavanju sa njegovim bitnim elementima

2.3. ROK I USLOV (

dies

condicio

)

Predstavljaju modalitete ugovora i okolnolnosti čije se nastupanje očekuje u budućnosti.

Zajedničko im je to da se dejstvo sastoji u odlaganju početka dejstva ugovora (

odložni ili suspenzivni rok

(

dies a quo

)) ili u prestanku obligacije njihovim nastupanjem (

raskidni ili rezolutivni rok

(

dies ad quem

)) –

prestaju dejstva ugovora, često se sreće kod ugovora o kupoprodaji). S tim postoje i

odložni ili suspenzivni

uslov

(

condicio a quo

raskidni ili rezolutivni uslov

(

condicio ad quem

)).

Razlika je u tome sto je rok je buduća izvesna okolnost, određeni vremenski interval od čijeg nastupanja zav-
isi nastanak ili prestanak pravnog posla, a uslov buduća neizvesna okolnost okolnost od čijeg nastupanja ili
nenastupanja zavisi efekat pravnog posla (npr. smrt svakog lica je buduća izvesna, a zaključenje braka bu-
duća neizvesna okolnost). Ova razlika ima za posledicu da se i pravila o dejstvu ugovora modifikovanih
rokom ili uslovom razlikuju.

Uslovi mogu biti:

Pozitivan uslov

– ugovor proizvodi dejstva ako uslov bude ispunjen

Negativan uslov

– ugovor proizvodi dejstva kada postane izvesno da okolnost kojom je uslovljen neće

nastati
*Ugovor zaključen pod nemogućim negativnim uslovom proizvodi dejstva kao da uslov nije
ugovoren

2.4. KLASIFIKACIJA KONTRAKATA

1) U zavisnosti od forme

VERBALNI – stipulacija, nexum
LITERALNI / PISANI – expensilatio
REALNI – zajam, posluga, ostava, pignus, fiducija (nastaju predajom stvari)
KONSENZUALNI – kupoprodaja, locatio conductio, najam, mandat, ortakluk

2) Prema načinu nastanka:

FORMALNI
NEFORMALNI /KONSENZUALNI

3) Na osnovu koristi:

TERETNI / ONEROZNI – (korist obe stranke)
DOBROČINI / LUKRATIVNI – (korist jedne stranke)

4) Po tužbama

STRICTI IURIS
BONAE FIDEI

5) Prema obaveznosti

JEDNOSTRANO OBAVEZUJUĆI – obaveza 1 strane nastaje pri zaključenju ugovora, a druge nikad
DVOSTRUKO NEJEDNAKO OBAVEZUJUĆI –

contractus bilaterales inaequales

(nepotpuno sinalag-

matični) – posluga, mandat, fiducija….
DVOSTRUKO JEDNAKO OBAVEZUJUĆI –

contractus bilaterales aequales

(potpuno sinalagmatični) –

prodaja, najam ili zakup, ortakluk

6) Ako se ostave po strani realni kontrakti

(čija je forma neformalisticka), rimski formalni kontrakti su

APSTRAKTNI, mogu biti i KAUZALNI

*jednostrano obavezujuci:

stipulacija

(verbalniI) apstraktni

expensilatio

(liter.) STRICTI IURIS

zajam

(dobroč., realni)

*dvostrano nejednako ob.

- posluga
- ostava

dobročini, realni

- fiducija

BONAE

FIDEI

- pignus
- mandat

konsenzualni

*dvostrano jednako obavezujuci
-

kupoprodaja

-zakup (najam)

BONAE FIDEI, teretni, konsenzualni

-ortakluk

3 VERBALNI UGOVORI : stipulatio, nexum

Zaključuje se stipulacija izgovaranje svečanih reči –

verbis

3.1. NEXUM

• Forma

per aes et libram

apstraktan posao

• Dve teorije o verbalnom delu forme:

1. Obična mancipacija

(samoprodaja u funkciji zajma, ako ne vrati dug na vreme, bez sudskog postupka

pripadao je poveriocu na osnovu same mancipacije)

2. Posebna verbalna stipulacija +

damnatio

(klauzula koja zamenjuje presudu, omogućava poveriocu

manus iniectio

odmah ako dužnik ne vrati dug)

3.2. STIPULATIO

• Najvažniji verbalni kontrakt, osnovni ugovor rimskog prava
• Forma dijaloga: jedna strana (stipulator=poverilac) postavlja drugoj (promisoru=duznik) pitanje da li će
nešto dati ili učiniti, na šta ovaj odgovara potvrdno
- odgovor odmah, bezuslovan, bez ograničenja
• Najstarija forma u pasivnom infinitivu
• Sponsor (promisor) garantuje za drugog. U ovom obliku je stipulacija uvek pristupačna samo rimskim
građanima, ali je postala način da se preuzmu raznovrsne imovinske obaveze.

* Cautio

(

instrumentum stipulationis

) – pisana isprava, u klasičnom pravu je dokaz o zaključenoj stipulaciji,

a u vreme Justinijana

dispozitivna isprava

koja čini samu stipulaciju, njen sadržaj se ne može osporavati dru-

gim dokaznim sredstvima.
• Predstavlja jednostrano obavezujući ugovor
- posredna dvostrana obaveznost uspostavljanjem protivčinidbe
Pravni posao stricti iuris (sudija pri njenom tumačenju ne vodi računa o bona fides po službenoj dužnosti)

100

Condicio certae creditae pecuniae

– može podići poverilac

* Exceptio doli

– prigovorom prevare se dužnik štitio od zloupotreba apstraktnosti

- Nestaje u doba Justinijana.

4.2. CHIROGRAPHUM

Subjektivna (u prvom licu) pisana izjava, kojom dužnik priznaje dug ili obećava određeno davanje licu
navedenom u pisanoj ispravi, bez navođenja pravnog osnova.

4.3. SYNGRAPHE

Objektivna (sastavlja je treće lice) pisana isprava u kojoj se konstantuju obaveze jedne strane prema drugoj,
bez navodđnja pravnog osnova

****
-

Forma ad solemnitatem

– forma je neophodna za nastanak pravnog posla, ako isprava kasnije nestane,

postojanje posla i njegov sadržaj se mogu dokazati drugim dokaznim sredstvima (npr. svedoci). Ovakve su
bile sve rimske forme.
-

Forma ad probationem

– pravni posao nastaje bez forme, ali u slučaju spora isprava je neophodna za

dokazivanje.
-

Testatio –

rimska isprava overena pečatima (kasnije potpisima) svedoka, koja je imala standardne oblike za

niz važnijih poslova (mancipaciju, testament, neformalne ugovore)

5 REALNI UGOVORI – fiducija, pignus, zajam, ostava i posluga

Element bez kog nema kontrakta je sporazum stranaka (

consensus

) – kod nekih kontrakata consensus nije

dovoljan da bi nastao kontrakt uopšte. Zaključuju se predajom stvari (

) kojoj prethodi neformalan spora-

zum ugovornih strana o bitnim elementima datog realnog ugovora.
To su: zajam (

mutuum

), posluga (

commodatum

), ugovor o ostavi (

depositum

), pignus i fiducija (u okviru za-

ložnog prava), sem sto Gaj ne označava fiduciju kao realni kontrakt jer nastaje neformalnim sporazumom, uz
mancipaciju i injurecesiju, koje nisu ,,predaja stvari’’ vec formalni akti. Po osnovnim osobinama je ona realni
kontrakt – prenosom svojine nastaje osnovna obaveza da se posle određenog roka ili ispunjenja uslova stvar
vrati.

5.1. MUTUUM (prijateljski zajam)

Definicija

: Mutuum je realni kontrakt koji se sklapa neformalnom predajom zamenljivih stvari (

genera

) koje

zajmodavac predaje zajmoprimcu u svojinu, ugovarajući rok nakon čijeg isteka će zajmoprimac biti dužan da
zajmodavcu vrati istu vrstu stvari, u istoj količini, istog kvaliteta kao što je bila ona stvar koju je primio.

• Način na koji je određena obaveza zajmodavca ukazuje na sve zamenljive stvari (

genera

), a to – zavisno od

obaveza stranaka – može da bude bilo koja

res in commercio

• “

Zajam je star koliko i nevolja

” – poreklo zajma je izuzetno staro. Ljudi su imali potrebu da u periodu

oskudice osnovnih sredstava traže zajam. U najstarije doba uzimao se među prijateljima i tada još uvek nije
imao pravnu zaštitu, već bi zajmodavac prijatelju na njegov zahtev davao određenu količinu potrošnih stvari.
• Zajmodavac daje zajmoprimcu određenu stvar na zajam sa nadom da će mu zajmoprimac, kada mu zaj-
moprimac bude tražio, vratiti ne istu stvar (jer je potrošena) već da mu vrati određenu količinu iste vrste
stvari istog kvaliteta.

- ukoliko sporazum o zajmu nije valjan (npr. zabluda) obaveza da se stvar vratiti neće se razlikovati
ni po sadržaju ni po načinu zaštite, već samo po tome sto nastaje odmah

- ukoliko je zajmoprimac nesavestan i ne vrati stvar u početku zajmodavac nije imao nikakvo pravno
sredstvo da tuži zajmoprimca i da zahteva tužbom povraćaj zajma

101

* Uvođenjem

legis actio per condictionem

pruži se pravna zaštita prijateljskom zajmu – ne navodi se pravni

osnov jer ga nije bilo (neformalna predaja).
Gaj u institucijama opisujući zajam, kao vrstu stvari koje se daju na zajam navodi stvari koje se određuju
merenjem, vaganjem, brojenjem – stvar je istovremeno i zamenljiva.,

* Res quae numero pondere mensurave constant –

stvari koje se u praksi određuju brojem, težinom ili

merom dakle, predmet zajma su zamenljive stvari (žito, vino, maslinovo ulje, osnovne namirnice, novac)
• Ovo je realan kontrakt, dobročin, jednostrano obavezujući,

stricti iuris

• Jednostrano obavezujući – u trenutku sklapanja zajma obaveza nastaje samo za jednu stranu (zaj-
moprimac); vremenom postoji mogućnost da se ugovori i kamata (zajmoprimac se obavezuje da će osim
glavnice platiti i kamatu koja je morala biti ugovorena posebnom stipulacijom koja nije činila deo realnog
kontrakta već stipulaciju kao verbalan ugovor)
• zajmoprimac stiče svojinu – predajom stvari stiče svojinu na pozajmljenim stvarima (zato on ima pravo da
potroši stvar). Prenos svojine je izvršen

sine causa

(,,neosnovano obogaćenje’’).

• tužba iz zajma je

kondikcija

– nastaje u formularnom postupku; postaje tužba za zaštitu jer se u formuli

nije tražilo navođenje demonstracije (pravnog osnova)

- kondikcija

certae pecuniae

ako se radi o novcu

- kondikcija

certae rei

za druge stvari

FENUS –

zajam sa kamatom, nije kontrakt vec se sastojao od 2 kontrakta (

mutuum+ stipulatio

)

* Zajam nastaje i ako se stvari već nalaze kod budućeg zajmoprimca po nekom drugom osnovu (npr. ostava),
a naknadno se zaključi ugovor o zajmu.
* Zajmodavac je mogao da preda zajmoprimcu neku stvar koju će on prodati i dobijenu cenu zadržati kao za-
jam.
* Zajmodavac je mogao da delegira treće lice (npr. dužnika) koje će predati zajmoprimcu predmet zajma, a
da ipak sam ne bude poverilac.
- Na osnovu predaje (

ex dando

) zajmoprimac je dužan da stvar vrati.

- Ako zajmodavac stvar traži pre isteka roka izgubiće spor zbog

plus petitio tempore

(ako kontraktna obaveza

nije dospela)

SC Macedonianum

– U doba Vespazijana zabranjeno je davanje zajma licima

alieni iuris

. Pretor je u tom

slučaju zajmoprimcu i njegovom paterfamilijasu davao pravo na prigovor. Zajam zato nije ništav već neutuživ
(kod Justinijana je prirodna obligacija).

Pactum de non petendo in tempus

– oproštaj duga do određenog roka, davao je dužniku pravo na

prigovor, ali je rok određivan posebnim pretorskim paktom (

constitutum debiti

- Zajmodavac je, u slučaju da mu novac ne bude vraćen, imao i deliktnu zaštitu.
-

Kamata

(

usura

) – ugovarala se dodatnom stipulacijom (

stipulatio usurarum

) jer nije mogla da se utuži ako

je ugovorena neformalnim sporazumom.
-

Fenus nauticum –

pomorski zajam. Kod njega su ugovarane visoke kamate s tim što je zajmoprimac bio

dužan da plati visoke kamate jedino ako ekspedicija bude uspešna (zajmodavac rizikuje da ne dobije ništa,
ali ako ekspedicija bude uspešna, zajmodavac dobija visoke kamate).

5.2. COMMODATUM (posluga)

Predstavlja vrstu realnog ugovora – sklapa se predajom stvari
• dobročin ugovor – poslugodavac (commodant) predaje određenu individualizovanu stvar poslugoprimcu
(commodatar) u detenciju na besplatnu upotrebu i da je nakon upotrebe (može se ugovoriti i rok; ili po pri-
prodi dugovane prestacije) vrati poslugodavcu
- poslugoprimac besplatno koristi poslugodavčevu stvar; podrazumeva se da će je koristiti sa ugovorenom
namerom (npr. ugovorena je posluga konja za trku; npr. dat je escajg na poslugu koji se koristi prilikom or-

103

- ukoliko se prijatelju daje nepokretna stvar zaključivana je

fiducia cum amico contracta

• Korist iz ugovora ima ostavodavac (deponent)

Ovde se ne može ugovoriti naknada za ostavoprimca jer bi time nastao kontrakt druge vrste (ugovor o radu,
delu ili neimenovani ugovor)
-

Depozitar

(ostavoprimac) odgovara samo za

dolus

– ukoliko je zlonamerno uništio stvar koja mu je

poverena na čuvanje, a u Justinijanovom pravu je bilo moguće da se ugovori ponašanje depozitara kao
prema svojim stvarima –

culpa levis in concerto

(ali ne i culpa levis in abstracto jer bi time nastao mandat!!!)

Deponent

(ostavodavac) – odgovara za svaki oblik krivice (

omnis culpa

) jer mu se čini usluga; u Justini-

janovom pravu (kad je došlo do stepenovanja krivice) odgovara za

culpa levis in abstracto

(mora se ponašati

kao bonus paterfamilias) – morao je da pojačanu pažnju pokloni prilikom predaje stvari (morao je ispitati da
stvar koju daje na čuvanje nema neki nedostatak); npr. ukoliko predaje roba morao je voditi računa da rob
nije bolestan, ukoliko je životinja da nije zaražena

ZAŠTITA

: Tužbe:

actio depositi directa i contraria

Actio depositi contraria

– ukoliko je deponent predao stvar povodom koje je depozitar imao troškove

(nije dužan da plaća ni redovne ni vanredne jer stvar ne koristi), depozitar ovom tužbom zahteva naknadu
troškova
-

Actio depositi directa

– deponent zahteva povraćaj stvari

- Ako bude osuđen, ostavoprimac trpi infamiju (gubitak časti) – ukoliko je ostavoprimac bio nesavestan
i nije vratio stvar

POSEBNI OBLICI:
1.

Depositum miserabile

– ostavodavac je silom prilika izazvanih požarom ili nesrećom prinuđen da ostavi

stvar na čuvanje depozitaru (ostava u vanrednim prilikama)
- mogla se dati i nepokretna stvar na čuvanje
- naziv je nastao u srednjem veku

Sequestratio

– sekvestru (3. licu) se poverava stvar na čuvanje dok se ne okonča svojinski spor

- postupak se vodi po

rei vindicatio

(i tužilac i tuženi tvrde da imaju svojinu)

- sekvestar ima izvedenu državinu – ukoliko mu stvar bude oduzeta dok je čuva ima mogućnost da za-
hteva od pretora interdiktnu zaštitu, a predmet su mogle da budu i nepokretne stvari

. Depositum irregulare

– neredovna ostava; deponent predaje u svojinu stvar depozitaru, predmet su za-

menljive stvari (obično novac) na kojima depozitar stiče svojinu i može njima slobodno da raspolaže
     - ostavoprimac na zahtev duguje deponentu povraćaj određene količine istovrsne stvari istog kvaliteta
kao što mu je prethodno data
     - nastao u Justinijanovom pravu
     - zaključuje se u interesu deponenta (ostavodavac), on moze zahtevati stvar i pre isteka roka
     *** to je razlika od zajma jer se zajam zaključuje u korist zajmoprimca, kao i da se kod neredovne ostave
mogla zahtevati naknada, a kod zajma ne.
   - ostavoprimac odgovara za

dolus

culpa lata

, a ostavodavac za

culpa levis in abstracto

5.4. FIDUCIA
Definicija:

Fiducija je realan dvostrano nejednako obavezujući ugovor na osnovu koga jedna strana (davalac,

fiducijent) predaje određenu stvar drugoj strani (primalac, fiducijar) prenoseći joj svojinu na toj stvari.
- Strana koja je dobila stvar u svojinu dužna je da nakon isteka određenog roka ili ispunjenja uslova (na-
jčešće vraćanje duga) vrati stvar i vrati svojinu nad stvari strani koja je prethodno dala stvar u fiduciju.
-

Actio fiduciae directa

– ukoliko primalac ne vrati stvar, koristi zalogodavac, može da zahteva da mu zalogo-

primac vrati mancipacijom svojinu nad predmetom zaloge.
-

Actio fiduciae contraria

– ukoliko je stvar proizvela troškove ili je zahvaljujući toj stvari primalac pretrpe

štetu ima pravo da je zahteva od davaoca stvari čime bi ostvario svoj odštetni zahtev odnosno naknadu
troškova, koristi zalogoprimac

104

- Zalogodavac je putem

usureceptio fiduciae

, ukoliko je isplatio svoj dug a stvar mu nije vraćena, mogao na

koji god način da dođe do državine stvari da postane vlasnik protekom roka za održaj
• realan, bonae fidei, dobročin, dvostrano nejednako obavezujući

5.5. PIGNUS

- Zalogodavac daje zalogoprimcu stvar u državinu i u njegovu korist ustanovljava založno pravo, zalogopri-
mac se obavezuje zalogodavcu da će mu stvar vratiti kad se ispuni dugovano potraživanje koje se na taj
način obezbeđuje.
Pignus ima funkciju u okviru zaloge, služio je obezbeđenju potraživanja.

• realan, bonae fidei, dobročin, dvostrano nejednako obavezujući
• Prenosi se izvedena državina (kod fiducije svojina) – ima faktičku vlast, ne sme da koristi stvar
- ukoliko koristi stvar, a nije dogovoreno sporazumom, čini krađu upotrebe
-

Actio pigneraticia directa –

dužnik, ukoliko je vratio stvar, može zahtevati od poverioca povraćaj stvari

- Actio pigneraticia contraria –

poverilac ukoliko je imao troškove za stvar koja je bila kod njega na ime za-

loge može zahtevati naknadu troškova

6 KONSEZUALNI UGOVORI

Ugovori koji počivaju na saglasnošću volja ugovornih strana koji je dovoljan za nastanak ugovora.

Jedino se kod ovih ugovora nefomalnim sporazumom ugovor sklapa – nije se zahtevala nikakva forma. Pre-
daja stvari predstavlja izvršenje ugovora. Stranke postižu sporazum o bitnim elementima ugovora: kupo-
prodaja (emptio venditio), zakup i najam (locatio conductio), ortakluk (societas), mandat (mandatum)

U savremenom pravu vlada načelo konsenzualizma – pravilo je da se ugovori sklapaju neformalnim običnim
sporazumom.
U rimskom pravu je dugo vremena vladalo načelo formalizma – pravni posao nastaje izvršenjem svečane
forme koja je

adsolemnitatem

(svečana bitna forma koja predstavlja konstitutivni element pravnog posla).

Ukoliko forma nije ispunjena, nema pravnog posla bez obzira što postoji neformalni sporazum; npr. neform-
alni sporazum davanja stvari na zajam – dok zajmodavac ne preda određenu količinu zamenljivih stvari
nema ugovora o zajmu, tek kad se stvar predaju stvari (npr. predaja miraza, sve dok se u formi stipulacije ne
obeća da će lice dati miraz ugovor nije sklopljen). Dodatni elementi (

accidentalia negoti

) mogu biti

ugovoreni, a i ne moraju – važe dispozitivne norme.

6.1. EMPTIO VENDITIO (ugovor o kupoprodaji)
Definicija:

Neformalan, konsenzualan, teretni, bonae fidei, dvostrano jednako obavezujući ugovor na os-

novu koga jedna strana (prodavac,

venditor

) preuzima obavezu da drugoj strani (kupac,

emptor

) preda

određenu stvar u mirnu državinu (a ne da će preneti svojinu zato sto on i ne mora da bude vlasnik), a druga
strana se obavezuje da za to plati određenu cenu koja je izražena u novcu. Drugim rečima, venditor se
obavezuje da će trajno prepustiti predmet (

merx

), a emptor da će platiti određeni iznos novca kao cenu

(

pretium

)

U vreme škole Sabinijanaca i Prokuleanaca postojao je spor da li cena može biti izražena i drugom stvari.
Sabinijanci su smatrali da može, međutim tada nije bilo razlike između trampe i kupoprodaje. Prokuleanci su
smatrali da cena treba biti izražena samo u novcu, što je i ostalo u Justinijanovom pravu.
Gaj njeno poreklo vidi u trampi.
*

Mirna državina

– niko ne sme da mu oduzme stvar dok ne prođe rok za održaj.

106

kupcu bude oduzeta stvar, ili da stvar ima neki drugi pravni nedostatak (npr. ukoliko lice kupi zemljište uz
prodavčevu reč da na njemu niko nema službenost, a ispostavi se da ima)
- krajem principata sama

actio empti

služi zaštiti od evikcije u najširem značenju.

- kupac mora da dokaže da šteta postoji, i da je prodavac kriv za to

Obaveze prodavca:
- dužan je da stvar čuva kao dobar domaćin (

bonus vir

), tj. odgovara za štetu koja nastane njegovom nepažn-

jom (

culpa levis in abstracto

), a ako stvar pretrpi štetu dejstvom nekog uzroka za koji nije odgovoran, pro-

davac duguje samo materijalne i pravne ostatke stvari
- dužan je da predajom obezbedi kupcu mirnu državinu
- odgovoran je za faktičke nedostatke

ODGOVORNOST PRODAVCA ZA FIZIČKE I PRAVNE NEDOSTATKE STVARI:

•

Evikcija

– obaveza prodavca da kupcu prenese mirnu državinu

- prodavac nije imao obavezu da prenese svojinu; garantuje nesmetanu upotrebu stvari ili nesmetano
vršenje prava koje je bilo predmet prodaje
*

Actio de modo agri

– ukoliko je prodavac prodao zemljište tvrdeći da ima određenu površinu, a ispostavi

se da je kupac kupio zemljište manje površine od one za koju je platio cenu
- u starom pravu ukoliko je izvršena mancipacija kupac može da podigne ovu tužbu
• fizički nedostatak – npr. prodavac je prodao roba koji ne može dobro da hoda tvrdeći da je od trna i da će
proći nakon par dana, ispostavlja se da je prodao roba sa invaliditetom

Delatnošću kurulskog edila razvijena je odgovornost prodavca za fizičke nedostatke – prodavac odgovara
kupcu bez obzira na krivicu – objektivno (postoji neoboriva pretpostavka da svako mora dobro poznavati
stvar koju prodaje). Tužbe kurulskog edila:
*

Actio redhibitoria

–

tužba kojom kupac može tražiti raskid ugovora; 2 meseca od trenutka sklapanja ugov-

ora
- kupac prilikom sklapanja ugovora mora pokloniti uobičajenu pažnju koja se duguje objektivnim stand-
ardima prilikom kupovine te vrste stvari
- prodavci na tržnicama stoke i robova morali su da istaknu koje nedostatke ima stvar koju prodaju;
robovima su stavljali tablu na vrat na kojima su pisali karakteristike roba (npr. ukoliko je rob sklon bežanju na
čelo mu je gvožđem utiskivano slovo F kao znak da je

fugitivus

) – ukoliko kupac nije obraćao pažnju na ono

što piše ne može se žaliti da je kupio roba sa nedostatkom
- fizički nedostatak mora biti prisutan u trenutku sklapanja ugovora
*

Actio quanti minoris

– tužba za umanjenje cene; 6 meseci od trenutka sklapanja ugovora (nakon isteka

nema pravo da tuži prodavca)
- kupac koji je kupio stvar sa fizičkim nedostatkom ne zahteva raskid ugovora, ugovor ostaje ali traži da
mu prodavac vrati deo plaćene cene, odnosno da je umanji
Vremenom odgovornost prodavca i za fizičke i za pravne nedostatke biva obuhvaćena redovnim tužbama iz
kupoprodaje (

actio empti

– podiže kupac,

actio venditi

– podiže prodavac). Na osnovu ovih tužbi mogla se

zahtevati odgovarajuća činidba od prodavca na ime i fizičkih i pravnih nedostataka s tim da je reč o tužbama
bonae fidei – u ovom slučaju kupac je morao da dokaže nesavesnost prodavca.
*

Periculum est emptoris

– na kupcu je rizik od slučajne propasti stvari od trenutka sklapanja ugovora

- ukoliko je stvar slučajno propala (bez krivice prodavca) i dalje ima pravo da od kupca potražuje isplatu
cene.

DOPUNSKI SPORAZUMI (PACTA ADIECTA):
1. In diem addictio

– prodavac zadržava pravo da raskine ugovor ako u određenom roku nađe povoljniju po-

nudu
- kupac ima na raspolaganju facultas alternatima – ili da vrati stvar ili da doplati cenu

2. Lex commisoria

– sporazum kojim prodavac zadržava pravo da odustane od prodaje ako kupac u roku ne

isplati cenu

107

3. Pactum displicentiae

(kupovina na probu) – kupac ima pravo da odustane od ugovora izjavom da mu se

stvar “ne sviđa”

4. Pactum de retroemendo

– pravo prodavca da otkupi stvar od kupca po ispunjenju određenog roka ili

uslova

5. Pactum de retrovendendo

– pravo kupca da po ispunjenju određenog roka ili uslova istu stvar proda

natrag prodavcu

6. Pactum protimiseos

(pravo preče kupovine za prodavca) – nameće se trajna obaveza kupcu da ukoliko

prodaje tu stvar, mora je prvo ponuditi prodavcu

6.2. LOCATIO CONDUCTIO

Predstavlja složen ugovor, obuhvata sadržaj tri savremena ugovora:

Zakup (najam stvari

) – locatio conductio rei

Najam rada

– locatio conductio operarum

3. Ugovor o delu

– locatio conductio operis faciendi

* Sva tri tipa ugovora su dvostrano jednako obavezujući, bonae fidei, konsenzualni, na osnovu kojeg svaka
od stranaka za ostvarenje svojih zahteva ima posebnu zastitu –

actio locati i actio conducti

7 LOCATIO CONDUCTIO REI (zakup)

Ugovor o najmu stvari, odnosno o zakupu stvari.

Definicija

: Zakupodavac se obavezuje da ce predati određenu stvar na upotrebu zakupcu, a zakupac se

obavezuje da će za to isplatiti novčanu naknadu (zakupninu –

merces

)

• Teretni, bonae fidei i dvostrano jednako obaveujući.
• 2 strane:

Locator

– najmodavac (zakupodavac) – onaj koji nešto daje, locira stvar

Conductor

– najmoprimac (zakupac) – onaj koji tu stvar koristi

• Bitni elementi ugovora su predmet i zakupnina (

merces

)

• Predmet zakupa je uvek telesna stvar, nepotrošna (da je potrošna ne bi mogla da se vrati zakupodavcu)
- zemljišta i stanovi
• Obaveza zakupodavca glasi na

facere

– dužan je da zakupcu omogući faktičku upotrebu stvari u granicama

ugovora
• Odgovornost zakupodavca za evikciju i fizičke mane stvari – zakupac nije pasivno legitimisan
• Zakupnina (najamnina) je morala da bude novčana, plaćala se jednokratno ili periodično, prema
sporazumu stranaka.
-

fruendum locare

– locator prepušta konduktoru plodove stvari

utendum locare

– najam stvari

- Zakupac ima pravo na smanjenje ili neplaćanje zakupnine u slučaju nerodne godine ili elementarne
nepogode (

remissio

) ali je u povoljnim prilikama dužan da to nadoknadi.

• Podzakup (

sublocatio

) – može se ugovoriti posebno da zakupac može da da stvar koju je dobio u zakup u

podzakup; zakupac prethodno mora dobiti ovlašćenje od zakupodavca (dakle, prevashodno izričito
ugovoreno)
- npr. lice je uzelo stan u zakup, ali je otišlo na put u periodu od mesec dana, ukoliko je ugovorilo sa
zakupodavcem da je ovlašćeno da da stan u podzakup, može naći 3. lice koje će u tom periodu živeti kao
podzakupac
•

Relocatio tacita

– prećutno produženje ugovora

     - U Rimu se zemlja davala u zakup na 5 godina, a stan na godinu dana; ukoliko ništa nije ugovoreno
pretpostavlja se da je zemlja uzeta u zakup ugovorena na 5 godina (može biti drugačije ugovoreno)
     - ukoliko nakon isteka roka (bilo ugovorenog ili pretpostavljenog) strane nastave da se ponašaju na isti
način – zakupac nastavlja da koristi stan i za to plaća merces, a zakupodavac prima zakupninu – smatra se da
je došlo do prećutnog produženja ugovora
     - pretpostavlja se da je pod istim uslovima produžen rok i na isti period vremena na koji je do tad važio
ugovor

109

izvršava radom ali predmet ugovora nije sam rad, nego njegov REZULTAT.
• Samo izuzetno je

intuitu personae

– npr. poznati slikar

* ODGOVORNOST KONDUKTORA
• Izvođač dela garantuje za stručno obavljanje dela stoga odgovara za štetu nastalu zbog njegovog
nedovoljnog znanja (

imperitia

) – dela

lege artis

- zahteva se kvalifikovani rad, znanje, stručnost
• Izvođač dela odgovara za rad pomoćnika (

culpa in eligendo

) – odgovornost za pogrešan izbor

• Neki profesionalni izvođači dela (

fullones

– oni koji čiste toge,

sarcinatores

– oni koji šiju) po opštim

normama odgovaraju za kustodiju – odgovaraju za objektivnu odgovornost (odgovornost da se stvar sačuva
bez obzira na krivicu)

* LEX RHODIA DE IACTU

Primer koji svedoči o tome kako su Rimljani preuzeli ustanovu

ius gentiuma

, jer je ovaj zakon nastao

običajnim putem na ostrvu Rodos.
Rodoski zakon o izbačenim stvarima
Primer: Lice je dalo stvari da se prevezu, međutim nastaje bura tokom prevoza koja preti da potopi brod.
Kapetan izbacuje u more deo tereta da bi olakšao brod. Izbačene stvari su propale.
Vlasnik broda i vlasnici robe zajedno snose nastalu štetu, svako prema određenom udelu – krajnja nužda
(prirodni događaj)
ZAŠTITA:
*

Actio locati

– vlasnici čija je roba izbačena, mogu podneti tužbu

actio locati

protiv vlasnika broda kojom

traže da se šteta umanji za onaj deo rizika koji snose.

Actio conducti

– vlasnik broda koji je isplatio vlasnike potopljenih stvari stiče regresni zahtev koji će

ostvariti tužbom

actio conducti

i tužiti vlasnike robe koja je spasena (ostala na brodu) da mu nadknade deo

štete koju oni snose

10 SOCIETAS

Ortakluk (societas) je ugovor dva ili više lica (ortaka) kojim udružuju svoju imovinu ili rad radi ostvarenja
zajedničkog imovinskog cilja.
- npr. neko ima frizersko umeće, a neko ima lokal (npr. njegov prijatelj); oni se udružuju rad (umeće) i
imovinu (lokal) i tako nastaje ortakluk
Poreklo (nejasno, mada postoje 2 ustanove koje ukazuju na eventualno poreklo – ne može se utvrditi da li su
one inspirisale njegovo nastajanje):
1) Vrsta konzorcijuma koja nastaje voljom dva ili više lica uz učešće magistrata – spominje Gaj u
Institucijama
- konzorcijum – najstarija vrsta rimske porodice koju su činila braća sa suprugama i decom
2) Udruženja preduzimača nastala neformalno da bi se ostvario određeni privredni cilj (npr. Publikani –
zakupci poreza), nije bio pravno uređen već je počivao na

fides

(dobra vera i poštenje)

• Teretni, bonae fidei, dvostrano jednako obavezujući

10.1. U KLASIČNOM PRAVU

Nastaje pravno uređena ustanova za koju postoji imenovana tužba – ugovor. Rimski ortakluk je izvor
pojedinačnih obligacija između 2 ili više ortaka i svaki od njih sa drugim stoji u međusobnom obligacionom
odnosu na temelju koga nastaju uzajamna prava i obaveze – jedan ortak je prema drugome istovremeno
poverilac i dužnik (ima onoliko obligacionih odnosa koliko ima parova u tom ortakluku). Ugovor o ortakluku
je temelj susvojine (razlika u odnosu na konzorcijum – kolektivna svojina) – ortaci su suvlasnici, imaju
odgovarajući idealni (alikvotni) deo u pravu svojine koje nastaje delovanjem, sklapanjem pravnih poslova
etc.
• Dvostrano jednako obavezujući kontrakt –

contractus bilateralis equalis

• Bratsko pravo (

ius fraternitatis

) – među ortacima vlada poseban odnos koji je sličan bratskom odnosu

110

- ortakluk se sklapa sa nekim čije karakteristike dobro poznajete
• Bitan element je ulog (imovina i rad)
- rad u najširem smislu: nekad je bilo dovoljno da se svojim uticajem postigne privredni ekonomski,
imovinski cilj
•

Intuitu personae

•

Culpa levis in concreto

– svaki ortak je dužan da se ponaša kao prema sopstvenim stvarima

•

Infamija

– ortak iz ortakluka koji je osuđen gubi čast

- Kondemnacija – ortak plaća onoliko koliko može (

id quod facere potest

)

- na onoliko koliko može da plati osuđuju se i bračni drugovi – još jedan znak da se ortakluk može
porediti sa stanjem koje postoji između 2 ili više lica ako je zasnovano na posebnom poverenju
• Udruživanje – stanje koje traje dok postoji saglasnost ortaka – nestankom volje (

affectio

) kod jednog

ortaka ortakluk prestaje da postoji
- zahteva se da saglasnost ortaka koja je neophodna za nastanak ugovora, traje sve vreme ortakluka –
slično

affectio maritalis

(dok postoji volja bračnih drugova da budu u braku, traje i brak)

      - ortaci koji i dalje imaju volju, sklapaju nov ugovor o ortakluku
• Rimski ortakluk je izvor pojedinačnih obligacija između dva ili više ortaka, u kojima su jedan prema
drugome poverioci ili dužnici
• Podela gubitaka i dobiti (ukoliko nema sporazuma, svi ortaci učestvuju na „ravne časti“ bez obzira na
vrednost uloga)
      - imovinski cilj koji se vezuje za ostvarivanje ekonomske dobiti
      - ukoliko dođe do štete svi ortaci učestvuju u njoj
      - ukoliko se ostvari dobit, dele je među sobom
      - može biti ugovoreno (izričito) da će se u raspodeli gubitaka i dobiti primenjivati pravilo o visini uloga –
srazmerno ulogu
• Zabranjen lavovski ortakluk (

societas leonina

) – ne može se ugovoriti da će 1 ortak sam učestvovati u

gubicima, bez prava na dobit
- ukoliko se ugovori da 1 ortak učestvuje samo u podeli dobiti, bez snošenja gubitaka to se smatra
poklonom (nije ortakluk)
Bitni sastojci ugovora o kojima su osnivaci ortakluka morali da se saglase da bi ugovor nastao su bili ULOG I
CILJ. Ulog je mogla biti bilo kakva vrednost – imovina, pojedinačne stvari, prava ili rad.

10.2. VRSTE ORTAKLUKA

Societas omnium bonorum

(zajednica celokupne imovine, nasleđene i buduće, stečene zajedničkim

delovanjem)
2.

Societas quaestus

– odnosi se na buduće teretne pravne poslove (na delovanje, dobit i gubitke koji

nastaju)
3.

Societas unius rei

– odnosi se na obavljanje pojedinačnog posla

- npr. udružuje se kapital da bi učestvovali na javnoj licitaciji i kupuje se određena količina robova koja
rimska republika prodaje (

venditio sub hasta

) – svaki ortak ima svoju sumu novca ali to nije dovoljno za

određenu količinu robova i zato se udružuje novac; robovi se kasnije preprodaju i u toj razlici u ceni se
ostvaruje dobit
4.

Societas alicuius negotiationis

– odnosi se na trajno obavljanje određene delatnosti (npr. udruženje

publikana za zakup poreza, trgovačka udruženja, udruženja bankara)
      - privredno najveći značaj
      - preduzetnici se udružuju i od rimske republike zakupljuju ubiranje poreza – oni uložen kapital daju
rimskoj republici koja se sliva u erarijum (javnu blagajnu) i na osnovu toga stiču pravo da u provincijama
ubiru porez
      - ostvarivali su enorman profit koji su delili
   - publikani – zakupci poreza u republici; u provincijama se naplaćivao porez, privilegija Italije do
Dioklecijana bila je da se na teritoriji apeninskog poluostrva ne plaća porez;
Dioklecijan je uveo poresku reformu (

capitatio iugatio

) koja se odnosi na celokupnu teritoriju rimske države

112

• Mandatar u klasičnom pravu odgovara za

dolus

, a kod Justinijana za

culpa levis in abstracto

(protivno

načelu korisnosti jer mandatar nema korist iz ugovora)
- dužan je da se prilikom sklapanja posla postavi kao idealno dobar domaćin
ZAŠTITA – ugovor postaje civilni kontrakt
*

Actio mandati directa

– podiže mandant kojom zahteva prenos pravne posledice preduzetog posla,koristi

nalogodavac
         - posledica infamija
         - npr. ukoliko mantadar neće da prenese svojinu nad kupljenim robovima
         - npr. mandatar je iz posla stekao potraživanje – dužan je da cesijom prenese na nalogodavca – ukoliko
ne, podiže se ova tužba
   *

Actio mandati contraria

– podiže mandatar i zahteva naknadu troškova i možda štetu koju je pretrpeo

obavljajući posao, koristi nalogoprimac

12 NEIMENOVANI KONTRAKTI

Nastaju poslednji u rimskom pravu (postklasičnom). Iako u najčešće zaključivani u praksi i po tome dobili
ime po svojim karakteristikama su ostali neimenovani i štite se istom tužbom
Vrsta realnih ugovora jer se i oni sklapaju predaju stvari (u širem smislu reči).
Ako je strana koja je izvršila svoj deo sporazuma nesto dala, mogla je kondikcijom to dobiti nazad (jer je
druga strana svojinu stekla bez pravnog osnova). Ako je nesto učinila (facere) mogla je da se upotrebi

actio

doli

ukoliko je druga strana bila zlonamerna. Nijedno rešenje nije dovoljna pretnja da bi se postigao pravni

cilj – poštovanje sporazuma
Do Justinijana neformalni sporazum (koji ne predstavlja jedan od četiri konsenzualna kontrakta) na osnovu
koga je jedna strana izvršila ono što je obećala mogla je da zahteva zaštitu primenom kondikcije (

ob rem

dati

) ili pretorske tužbe

actio in factum.

U Justinijanovom pravu

Actio praescriptis verbis

– utuženje protivčinidbe u neodređenom broju odnosa koje su orijentane pravne

škole (bejrutska škola) podelile na četiri vrste:

1. Do ut des

– dajem da bi mi dao

2. Do ut facias

- dajem da bi mi učinio

3. Facio ut des

– činim da bi mi dao

4. Facio ut facias

– činim da bi mi učinio

Actio praescriptis verbis

štiti svaki sinalagmatični (dvostrano jednako obavezujući) sporazum koji nema

drugu tužbu, pod uslovom da je jedna strana izvršila svoju činidbu –

u širem smislu (realni neimenovani

ugovori)
- traži se da druga strana ispuni ono što je obećala
Neimovani ugovori koji su dobili ime:
1.

Permutatio

– trampa, razmena, pripada grupi

do ut des;

nastaje tako sto jedna stranka promene svojinu

na nekoj stvari drugoj, koja se obaveže da ce za uzvrat dati svojinu na nekoj drugoj stvari.
* Tužba:

actio civilis incerti

*Od prodaje se razlikuje nacinom nastanka (

), obavezom prenosa svojine, pravilima o riziku,

mogućnošću raskida…
2.

Aestimatum

– komisiona prodaja; sporazum na osnovu kojeg jedna stranka drugoj preda stvar u

detenciju, da bi je ova prodala po odredjenoj ceni. Primalac je mogao stvar da proda po ceni koju uspe da
dobije, ali je po isteku roka dugovao ugovoreni iznos ili stvar.
* Tužba:

actio in factum aestimatoria

Precarium –

državina dobijena ,,na molbu’’ (

preces

     - spomenuto kod izvedene državine
     - prekarista ima detenciju s mogućnošću interdiktne zaštite – izvedeni držalac (najčešće zemljišta)
     - kondikcija – strana koja je prenela svojinu (na telesnoj stvari) – ukoliko druga strana nije ispunila
obavezu – mogla je da bira da li će podići

actio praescripti verbis

(i da traži ono što je druga strana obećala)

ili da kondikcijom zahteva ono što je dala

113

**Justinijan je stranci koja prva izvrši činidbu dozvolio i raskid ugovora kondikcijom

causa data causa non

secuta

ili

novom condictio ex poenitentia

(zbog pokajanja)

* dodatak – razlika između permutatio i kupoprodaje

Kupoprodaja

Trampa

Nastaje saglasnošću volja

Nastaje predajom
stvari

Obaveza davanja mirne državine

Obaveza prenosa
svojine

Može se raskinuti sa

actio

redhibitoria

Ne može se raskinuti

13 PACTA
     13.1. PACTA ADIECTA
Sporazum uz glavni ugovor kojim se donekle menja osnovno dejstvo ugovora
- Nudum pactum non parit obligationem, sed parit exceptionem
Zavise od 3 vrste okolnosti:
     1) da li je ugovor stricti iuris ili bonae fidei
     2) da li otežva (ad augendam obligationem) ili olakšava (ad minuendam obligationem) položaj dužnika
     3) da li je zaključen istovremeno sa kontraktom (in continenti) ili naknadno (ex intervalo)
* ZAŠTITA:

exceptio pacti conventi

(

ad minuendam obligationem

)

13.2. PACTA PRAETORIA

1. Constitium debiti

- jedna strana obeća da će u određenom roku isplatiti svoj ili tuđi dug
- poverilac ima izbor između kondikcije ili

actio de pecunia constituta

constitutum debiti proprii

ima ulogu novacije

constitutum debiti alieni

ima ulogu jemstva

2. Recepta

Recepta arbitrii

– sporazum 2 lica da im izabrani sudija reši spor

Receptum argentarii

– bankar preuzima obavezu da po nalogu svog klijenta isplati dug trećem licu;

*ZAŠTITA: actio recepticia (samo za klijenta)
3) Receptum nautarum, cauponum et stabulariorum

3. Pactum de iureiurando

– dogovor stranaka da reše spor

* ZAŠTITA:
1)

exceprio iurisiurandi

– za držaoca koji se zakleo, a ipak bude tužen

actio iurisiurando

– za nedržaoca koji se zakleo, a nije dobio stvar

13.3. PACTA LEGITIMA

1. Compromissum

– sporazum dve stranke da vansudski reše spor

*ZAŠTITA:
1)

exceptio pacti

actio in factum

2. Pollicitatio dotis

– neformalno obećanje miraza

* ZAŠTITA:

condictio ex lege

3. Donatio

– poklonodavac dobrovoljno I besplatno uvećava imovinu poklonoprimca

Pactum donationis

dando

cedendo

liberando

promitendo

- dvostrani pravni posao
-

Animus

donandi

115

drugoj polovini republike i služio je zaštiti interesa rimskih građana koji su usled promenjenih okolnosti
(ratova i ekonomskog razvoja) često dugotrajno odsustvovali. Razlog pružanja zaštite poslovodstvu bez
naloga ogleda se u altruizmu i potrebi međuljudske solidarnosti čije uvažavanje doprinosi pravednosti
pravnog poretka. Da bi se pospešilo vođenje tuđih poslova u situaciji kada njihov gospodar nije u
mogućnosti da ih sam preduzme, potrebno je poslovođi dodeliti pravo na tužbu kojom se garantuje da će
troškovi koje je snosio odnosno šteta koju je pretrpeo obavljajući posao za drugog biti nadoknađeni. S druge
strane, neophodno je sprečiti i suprotnu pojavu - olako i nesavesno obavljanje tuđih poslova zbog čega i
gospodaru posla mora stajati na raspolaganju tužba protiv poslovođe.
O poreklu pružanja zaštite poslovodstvu bez naloga saznajemo iz fragmenta Ulpijanovog komentara
pretorskog edikta de negotiis gestis (D.3.5.1). U njemu se naglašava da nezvano vršenje tuđih poslova
podrazumeva hitno delanje u cilju otklanjanja opasnosti koja preti odsutnim licima i njihovoj imovini.
Pretpostavlja se da je pretor u početku dodeljivao tužbu iz poslovodstva bez naloga u slučaju spontanog
procesnog zastupanja odsutnog lica. Pretorska tužba iz poslovodstva bez naloga primenjivala se ukoliko bi
neko lice (defensor), koje je najčešće bilo prijatelj odsutnog tuženog lica (dominus litis), spontano preuzelo
da ga zastupa u sporu i time sprečilo štetne posledice koje su mogle nastupiti za njega a koje su se ogledale
u ulaženju u posed tuženog (

missio in bona

) i gubitku časti (

infamia

). Pored pretorske tužbe iz poslovodstva

bez naloga postojala je i civilna tužba iz poslovodstva bez naloga koja se primenjivala kako u slučajevima
procesnog zastupanja koje nije bilo spontano (na primer kada prokurator

omnium bonorum

zastupa tuženog

u postupku) tako i u slučajevima vanprocesnog obavljanja poslova za gospodara posla bez njegovog naloga.
Prestankom važenja formularnog sudskog postupka i obesnaživanjem razlike između civilnog i honorarnog
prava u pozno antičko doba došlo je do spajanja pretorske i civilne tužbe u jedinstvenu tužbu iz
poslovodstva bez naloga koja se primenjivala pre svega u slučajevima spontanog vanprocesnog vođenja
tuđeg posla. S druge strane, tužba iz poslovodstva bez naloga nije se više primenjivala na odnose iz prokure
već su se odnosi između prokuratora

omnium bonorum

i gospodara regulisali primenom tužbe iz naloga

(

mandatum

15.2. USLOVI
1. Poslovođa bez naloga posao preduzima bez ovlašćenja gospodara posla

- zbog nepostojanja ovlašćenja negotiorum gestio ulazi u grupu obligacija koje nastaju iz raznih drugih
osnova
- ukoliko se posao preduzima na osnovu ovlašćenja, postoji nalog koji spada u konsensualne kontrakte

2. Posao mora pripadati gospodaru posla

– mora biti tuđ (

negotium alienum

)

  - razlikuju dve vrste posla:
          1) objektivno tuđ posao koji se obavlja na tuđoj stvari (na primer poslovođa ugasi požar u tuđoj kući,
uhvati tuđu odbeglu životinju i vrati je vlasniku, isplati tuđ dug, proda tuđu stvar)
          2) neutralan posao koji postaje tuđ voljom lica koje ga preduzima (na primer jedno lice
samoinicijativno kupi namirnice neophodne domaćinstvu odsutnog lica)
   * obe vrste tuđeg posla relevantne su za poslovodstvo bez naloga
     * negotiorum gestio ne postoji ukoliko poslovođa, pogrešno verujući da vrši tuđ posao, preduzima
sopstveni posao (

negotium suum

)

3. Poslovođa mora znati da preduzima tuđ posao

- nema uticaja na poslovodstvo bez naloga zabluda poslovođe o ličnosti gospodara posla
- ukoliko je poslovođa preduzeo posao pogrešno verujući da je to u interesu lica B, a u stvarnosti je u
interesu lica C, obligacioni odnos nastaje između poslovođe i lica koje zaista ima interes da posao bude
obavljen (C)

4. Posao se preduzima u interesu gospodara posla

     - poslovodstvo bez naloga ne postoji ukoliko objektivno tuđ posao poslovođa obavlja u sopstvenom
interesu – u tom slučaju može se raditi o pravno neosnovanom obogaćenju
     - posao je u interesu gospodara posla ukoliko je on koristan za njega
     * Korisnost posla utvrđuje se pre njegovog preduzimanja (

utiliter coeptum

), pri čemu se ne zahteva da je

nakon njegovog preduzimanja korist zaista i nastupila
- poslovodstvo bez naloga postoji i kada se građevina srušila iako je poslovođa preduzeo radove zarad

116

njene zaštite ili kada je gospodarev rob preminuo iako ga je poslovođa bez naloga lečio

5. Nepostojanje zabrane preduzimanja posla

1) u klasičnom pravu bilo je sporno da li postoji poslovodstvo bez naloga ukoliko poslovođa preduzme
posao protivno zabrani gospodara posla (

negotiorum gestio prohibente domino

)

2) u Justinijanovom pravu negotiorum gestio neće nastati ukoliko je gospodar zabranio obavljanje posla
izuzev ukoliko se radi o plaćanju javne obaveze ili sahrani lica koje je gospodar bio dužan da sahrani.

15.3. PRAVA I OBAVEZE STRANAKA

Na osnovu poslovodstva bez naloga nastaju dvostrane nejednake obaveze. Obligacioni odnos između
poslovođe bez naloga i gospodara posla nastaje kada poslovođa započne obavljanje tuđeg posla.
Poslovođa bez naloga ima obavezu da započeti posao savesno dovede do kraja i prenese iz njega proistekle
posledice na gospodara posla.
Ukoliko je usled obavljanja posla poslovođa prouzrokovao štetu gospodaru posla, on ima obavezu da je
nadoknadi – obaveza naknade štete zavisi od vrste poslovodstva bez naloga i stepena krivice koji se u
konkretnom slučaju pripisuje poslovođi za prouzrokovanje štete
- ukoliko posao preduzima da bi otklonio opasnost koja preti gospodarevoj imovini (nužno poslovodstvo),
poslovođa odgovara samo za štetu koju je prouzrokovao svojim zlonamernim postupanjem (odgovara za

dolus

)

- u slučaju preduzimanja posla radi ostvarivanja koristi za gospodara posla (korisno poslovodstvo),
poslovođa odgovara i za štetu koju je prouzrokovao nehatnim ponašanjem (odgovara i za

culpa levis

)

Za razliku od poslovođe bez naloga (za koga uvek nastaju obaveze prema drugoj strani u obligacionom
odnosu) gospodar posla ima obavezu prema poslovođi samo ukoliko je poslovođa snosio troškove u svrhu
obavljanja posla odnosno ako je u vezi sa obavljanjem posla pretrpeo štetu. Gospodareva obaveza naknade
troškova i štete postoji nezavisno od toga da li je poslovodstvo bez naloga dalo željeni rezultat. Tako će
gospodar posla biti dužan da poslovođi nadoknadi troškove nastale usled gašenja požara u gospodarevoj
kući i kada ona nije spasena.

15.4. ZAŠTITA

Poslovodstvo bez naloga je zaštićeno tužbama directa i contraria.
*

actio negotiorum

gestorum directa

– gospodar posla može zahtevati od poslovođe bez naloga da posao

savesno okonča i da mu prenese posledice preduzetog posla
   - tužba je naslediva; npr. gospodar posla umre u zarobljeništvu, ona prelazi na njegove naslednike
   - poslovođa bez naloga može podići radi naplate eventualnih troškova i štete
   - u klasičnom pravu tužba ima dve formule
      1)

in ius concepta

– s klauzulom ex fide bona

in factum concepta

Pretor je za slučaj poslovodstva bez naloga koji se sastojao u sahranjivanju davao posebnu tužbu

actio

funeraria
*

Ratihabitio

– ukoliko gospodar naknadno odobri obavljanje posla, uzima se da poslovođa od tog trenutka

dela na osnovu naloga; odnos poslovođe i gospodara posla raspravlja se prema pravilima ugovora o nalogu
(

mandatum

16 CONDICTIONES SINE CAUSA

Kondikcija i pravno neosnovano obogaćenje. Iako se condictiones sine causa obično prevode nazivom
„pravno neosnovano obogaćenje“, reč je o različitim ustanovama. Kondikcije su nastale u antici dok je
pravno neosnovano obogaćenje kao poseban pravni institut nastao u 19. veku. Do poistovećivanja ta dva
instituta dolazi stoga što oba predstavljaju pravno uobličavanje i konkretizaciju iste ideje koja se sastoji u
zabrani neosnovanog sticanja na tuđ račun koju je formulisao rimski pravnik Pomponije (D.12.6.14:

Natura

aequum est neminem cum alterius detrimento fieri locupletiorem

– Po prirodi, pravično je da se niko ne

obogati na štetu drugoga). Pored sličnosti koja se ogleda u sankcionisanju pravno neosnovanog sticanja na
tuđ račun, između kondikcije i pravno neosnovanog obogaćenja postoje razlike koje nalažu njihovo
samostalno pravno postojanje.

118

16.4. VRSTE

Klasični pravnici nisu podelili kondikcije na različite vrste. Iz njihovih fragmenata se, međutim, izdvaja
nekoliko tipičnih situacija u kojima se primenjuje kondikcija:

1. Condictio indebiti

– ukoliko dođe do isplate nedugovanog (solutio indebiti)

     - Isplata nedugovanog postoji onda kada se isplata vrši, odnosno prima, u pogrešnom uverenju da dug
postoji
     - Zabluda o postojanju duga je uslov primene kondikcije u ovom slučaju
     - Ukoliko onaj koji vrši isplatu zna da duga nema, nema pravo na kondikciju
     - ukoliko onaj koji prima isplatu zna da dug ne postoji, čini krađu, pa može biti gonjen i novčano kažnjen
po tom osnovu
     - sankcioniše se neosnovano sticanje do koga dolazi tako što je tužilac izvršio isplatu tuženom pogrešno
verujući da time gasi obavezu prema njemu; u stvarnosti njegova obaveza ne postoji pa je isplata bila
nedugovana, zbog čega treba izvršiti povraćaj primljenog
     - Primena kondikcije izraz je potrebe za poništavanjem stvarnopravnog dejstva sticanja nastalog
nedugovanom isplatom; ta potreba zasniva se na ideji pravičnosti na osnovu koje lice koje je neosnovano
steklo tuđu stvar mora da izvrši njen povraćaj
2.

Condictio causa data causa non secuta –

ukoliko se izvrši davanje sa časnim ciljem koji se nije ostvario

(

datio ob honestam rem

)

     - Cilj je morao biti dozvoljen, a mogao se sastojati u: zaključenju braka, dobijanju neke stvari, emancipaciji
sina ili oslobođenju roba, izvršenju nekog dela poput odlaska na put ili izgradnji spomenika u sećanje na
davaoca i dr.
     - Do ovog oblika sticanja dolazi u situaciji kada je izvršen prenos prava svojine u očekivanju ostvarenja
cilja koji kasnije ne bude ostvaren; npr., dat je miraz, a brak ne bude zaključen, preneta je svojina na robu da
bi on bio oslobođen, pa oslobađanje nije usledilo i sl.
     - Cilj se ostvaruje izvršenjem protivčinidbe druge strane (primaoca), koja se može sastojati u facere, dare
ili non facere; ukoliko protivčinidba izostane, strana koja je izvršila činidbu (davalac) ima pravo na povraćaj
datog.
     - U Justinijanovom pravu je kondikcija koja se primenjivala u slučaju davanja sa ciljem koji se nije ostvario
uvrštena u kondikciju causa data causa non secuta kojoj je posvećen poseban naslov u Digestama; našla je
primenu i u slučaju bezimenih ugovora
     - Strana koja je izvršila davanje u situaciji u kojoj je protivčinidba primaoca izostala mogla je da bira
između podizanja kondikcije

causa data causa non secuta

i tužbe

praescriptis verbis

– kondikcijom bi

povratila ono što je dala, dok bi tužbom

praescriptis verbis

prinudila primaoca na izvršenje protivčinidbe

Condictio ob turpem causam –

ukoliko se izvrši davanje sa nečasnim ciljem (datio ob turpem rem)

     - Justinijanovi kompilatori su u Digestama uvrstili u poseban naslov De condictione ob turpem vel
iniustam causam
     - Za razliku od davanja sa časnim ciljem, gde se kondikcija primenjuje samo ako taj cilj nije ostvaren, u
slučaju davanja sa nečasnim ciljem kondikcija se primenjuje bez obzira na to da li je nemoralan cilj ostvaren
     - Razlog primene kondikcije treba tražiti u nemoralnosti sporazuma koji se nalazi u osnovi izvršenog
davanja
     - Da bi nastala obaveza povraćaja datog, nemoralan mora biti samo onaj koji je primio stvar – slučaj kada
neko primi stvar da ne bi izvršio svetogrđe, krađu, ubistvo ili slično; u tim situacijama primanje isplate radi
nečinjenja je nečasno jer je primalac u svakom slučaju obavezan da se uzdrži od tih dela, zbog čega
primljeno predstavlja neosnovano stečenu korist koja se mora vratiti
  *

In pari causa turpitudinis cessat repetitio

– ukoliko su obe strane postupile nečasno, kondikcija se nije

primenjivala
- primalac je zadržavao stvar zbog čega se ustalilo pravilo da u slučaju obostrane nečasnosti jači položaj
ima držalac stvari (primalac) –

in pari turpitudine melior est causa possidentis

- Kondikcija je bila isključena u slučaju podmićivanja sudije jer su obe strane bile nečasne.

4. Ob causam finitam

– pravni osnov je postojao u trenutku sticanja, ali je naknadno prestao da postoji zbog

čega sticalac nema pravo da zadrži stvar te je dužan da je vrati davaocu

119

- npr. slučaj kada ugovorna strana izvrši činidbu na osnovu ugovora koji naknadno bude raskinut ili ako
poklonodavac opozove poklon

5. Condictio ex causa furtiva

– služila je za povraćaj ukradene stvari

6. Condictio sine causa

– nije bila opšta tužba za povraćaj neosnovano stečenog već je primenjivana samo u

pojedinim slučajevima neosnovanog sticanja predviđenih Kodifikacijom

17 COMMUNIO INCIDENS

U Justinijanovim Institucijama se u kvazikontrakte ubraja još i communio incidens – slučajna zajednica. Ona
nastaje kada dva ili više lica mimo svoje volje postanu titulari istog prava ili iste imovine. U prvom slučaju
dva ili više lica bez međusobnog sporazuma postaju suvlasnici neke stvari na različite načine: poklonom,
legatom, mešanjem stvari, brisanjem međe susednih zemljišta i slično. U drugom slučaju dva ili više lica
postaju zajedničari zbog toga što su nasledili jednog ostavioca. Iako podseća na ortakluk, slučajna zajednica
se od njega razlikuje po tome što nije nastala sporazumom zajedničara i sledstveno tome nema cilj.
Zajedničari mogu svoje odnose da urede naknadnim sporazumom u kom slučaju njihov odnos prerasta u
ortakluk. Ako takvog sporazuma nema, odnosi zajedničara regulišu se prema pravilima koja važe za
communio incidens.
Liči na ortakluk ali nije. Nastaje kada dva ili više lica naslede ostavioca ili bez sporazuma postanu suvlasnici
neke stvari.
Tužbe:

actio pro socio

– za obligacionopravne zahteve

actio communi dividundo

– za deobu susvojine

actio familiae erciscundae

– ako je zajednica nastala nasleđivanjem

actio finium regnudorum

– ako je susvojina posledica brisanja seoske međe

17.1. PRAVNA SADRŽINA
Pravnu sadržinu slučajne zajednice čine dve vrste pravnih dejstava:

1. Stvarnopravna

– ogledaju se u nastanku susvojine usled čega svaki zajedničar ima idealni deo svojinskih

ovlašćenja prema zajedničkoj stvari.

2. Obligacionopravna

– na osnovu činjenice da su se našli u suvlasničkoj zajednici među zajedničarima

     - Svaki od njih ima pravo posedovati zajedničku stvar ali istovremeno ima obavezu drugim zajedničarima
to isto dozvoliti.
     - Svaki zajedničar ima pravo da od ostalih zajedničara zahteva srazmernu naknadu troškova koje je
povodom zajedničke stvari imao.
     - Svaki zajedničar ima pravo na deo koristi i plodova koje je zajednička stvar donela.
     - Ukoliko je neki zajedničar svojom krivicom prouzrokovao štetu na zajedničkoj stvari, biće dužan da je
nadoknadi.
U Justinijanovom pravu zajedničari su bili dužni da se prema zajedničkoj stvari ponašaju kao prema svojim
stvarima (

culpa levis in concreto

17.2. PRESTANAK SLUČAJNE ZAJEDNICE

Za razliku ugovornih suvlasnika, slučajni zajedničari mogu u svako doba da zahtevaju razvrgavanje slučajne
zajednice. To razvrgnuće vrši se različitim tužbama u zavisnosti od toga koja vrsta slučajne zajednice je u
pitanju.
* Zajednica među sanaslednicima razvrgava se putem

actio familiae erciscundae

koju je poznavao još Zakon

XII tablica.
* Suvlasništvo jedne stvari (zajedničke kuće, zemljišta i drugo) razvrgava se putem

actio communi

dividundo

* Ukoliko se međa (finis) susednih zemljišta ne može više raspoznati, njeno ponovno utvrđivanje vrši se
putem

actio finium regundorum

Navedene deobne tužbe su specifične po tome što se na osnovu njih istovremeno raspravljaju

121

2. Os fractum

– prelom kosti

- sankcioniše se zakonskom kompozicijom (300 asa povredu slobodnog čoveka, a 150 asa za povredu roba
– isplata se vrši njegovom gospodaru)
- u arhaičnom pravu je postojalo patrijarhalno ropstvo, lomljenje kosti u robu se sankcioniše kao napad
na ličnost a ne kao oštećenje stvari

3. Iniuria

(u užem smislu) – lakša telesna povreda (nije trajna; npr. šamar)

     - zakonska kompozicija: kazna 25 asa
     ** Mana fiksne kazne – ne utiče na bogate; npr. bogati rimljanin je išao rimskim forumom i šamarao je
rimske prolaznike na koje je naišao. Njegov rob je išao iza njega i svakom u trenutku isplaćivao 25 asa
     *

actiones vindictam spirantes

– strogo lične, aktivno i pasivno nenasledive, zastarevaju za godinu dana;

ukoliko umre delinkvent koji je naneo iniuriu njegov naslednik ne može biti tužen – obratno, ukoliko umre
oštećeni ne može njegov naslednik da podigne tužbu protiv delinkventa
- nakon isteka godinu dana od godinu dana, oštećeni nema pravo na višestruku vrednost (može
eventualno imati pravo na naknadu štete, ali ne ovom tužbom)
* Pretorska tužba –

actio iniuriarum aestimatoria

(tužba s procenom) – pretor ovlašćuje oštećenog da

sam predloži iznos kazne, veće sudija dosuđuje kaznu najviše do iznosa koji je predložio oštećeni

20 FURTRUM

Paul: „Furtum je protivpravno delovanje na stvar sa namerom da se stekne korist od same stvari, njene
upotrebe ili državine“ – krađa je mogla da se izvrši ne samo protivpravnim oduzimanjem stvari, već i u
protivpravnom korišćenju tuđe stvari
Tri načina izvršenja krađe:
1.

Furtum rei

– predmet stvari su pokretne stvari u prometu

Furtum usus

– krađa upotrebe

      - ukoliko založni poverilac kod pignusa koristi tuđu stvar
      - ukoliko poslugoprimac koristi stvar protivno ugovoru (npr. dobio je trkačkog konja koga koristi za prenos
tovara)
      - ukoliko ostavoprimac koristi stvar
3.

Furtum possessionis

– krađa državine

- u ulozi lopova se pojavljuje vlasnik stvar – ukoliko je predao stvar založnom poveriocu, a još uvek nije
vratio dug, i oduzme stvar od založnog poverioca (koji ima izvedenu državinu)
Predmet krađe pokretne stvari u prometu –

res in commercio mobilia

- ukoliko je stvar van pravnog prometa (svete stvari) odgovara se po rimskom javnom pravu
*Bitan element:

Animus furandi

– lopov je svestan protivpravnosti svog dela

- ukoliko neko vrši krađu pogrešno verujući da ima pravo na to, ne vrši ovaj delikt

20.1. SANKCIJE

Težina sankcije zavisi od težine dela

1. Furtum manifestum

– lopov zatečen na delu (

in flagranti

)

- Najteži oblik
- Ista sankcija (smrt ili ropstvo) predviđena je i ako je stvar pronađena formalnom istragom (

perquisitio

lance et licio

) ili nije dozvolilo istragu;

              - ukoliko je u pitanju rob bacan je sa Tarpeske stene; ukoliko je slobodan čovek noću ili danju uz
pomoć oružja mogao je biti usmrćen uz svedoke ili je vođen pred magistrata koji bi dodelio delinkventa da
se vodi u kućni zatvor (ropstvo)
              - pokraden je mogao da zahteva da se u kući lica za koje se smatra da je lopov izvrši formalna istraga
– oštećeni bi go (da ne bi podmetnuo drugom licu; preko intimnih delova imao je kecelju, u jednoj ruci je
držao čašu sa vodom, a u drugoj činiju) čekao da se izvrši istraga
              - za lice koje nije dozvolilo formalnu istragu smatralo se da je kriv
   *Posle Ebucijevog zakona pretor uvodi zakonsku kompoziciju:
      - Protiv lopova uhvaćenog na delu –

actio furti manifesti

(četvorostruka vrednost stvari)

122

- Protiv lica kod koga je stvar nađena formalnom istragom – (

actio furti non exibiti

) ili koje ne dozvoli

istragu (

actio furti prohibiti

) – četvorostruka vrednost stvari

2. Furtum conceptum

– neformalna istraga; blaži oblik

actio furti concepti

– isplata trostruke vrednosti stvari

actio furti oblati

– ako je savesno lice kupilo ukradenu stvar, protiv prodavca podiže ovu tužbu i zahteva

trostruki iznos plaćene cene

3. Furtum nec manisfestum

– izvršavaju je npr. detentori koji prodaju stvar ili odbijaju da je vrate

actio furti

(

nec manifesti

) glasi na dvostruku vrednost stvari

*Sve tužbe su aktivno nasledive i trajne, osuđeni gubi čast – ukoliko oštećeni umre, njegov naslednik može
da tuži lopova
U Justinijanovom pravu postoji samo razlika između lopova uhvaćenog na delu i neuhvaćenog lopova. Prvi
plaća četvorostruku, a drugi dvostruku vrednost stvari
* „Zbog mržnje prema lopovima“ protiv lopova može da se podigne bilo reivindikacija (

actio rei vindicatio

)

bilo kondikcija iz razloga krađe (

condictio ex causa furtiva

)

- izuzetak pravila: ko može da kondicira, ne može da vindicira – reivindikaciju podiže onaj koji ima svojinu,
a onaj ko podiže kondikciju je svojinu već preneo
- ove tužbe se mogu kumulativno podići sa

actio furti

21 DAMNUM IURIA DATUM

Nanošenje štete vlasniku stvari – oštećenje tuđe stvari. Delinkvent nanosi štetu na stvari koja je u svojini
drugog lica. Za razliku od krađe, ovde ne postoji namera protipravnog prisvajanja koristi, već postoji namera
da naškodi drugom licu, koje je vlasnik stvari, tako što će mu oštetiti ili uništiti stvar.
Kazuistički metod ogledao se u tome što su bili propisivani pojedinačni slučajevi gde se tačno vidi ko, šta,
kome oštećuje. Zakon XII tablica kazuistički propisuje različite slučajeve oštećenja ili uništenja tuđe stvari –
npr. ko drugome poseče vinovu lozu, zapali kuću (navodi se vrsta stvari).
286. god. pre n.e.

Lex Aquilia de damno

(donet godinu dana posle Hortenzijevog zakona kojim je plebiscit

stekao snagu zakona – važio je i za patricije) – 3 poglavlja:
1. Ko ubije roba, robinju ili četvoronožnu životinju iz reda stoke, dužan je da vlasniku plati kaznu u iznosu
najveće vrednosti koju je stvar imala u poslednjih godinu dana (od trenutka izvršenja delikta)
      - radnja izvršenja delikta ogleda se u ubistvu res mancipi stvari
      - sadrži arhaičan karakter jer se tačno navode stvari koje se uništavaju
      - “najveća vrednost” – penalni karakter
2. Odgovornost adsipulatora (dodatnog poverioca) koji akceptilacijom ugasi obavezu dužnika na štetu
glavnog poverioca
      - relativno rano je prestalo da se primenjuje
3. Ko povredi roba, robinju ili životinju iz reda stoke ili uništi, odnosno ošteti drugu telesnu stvar, dužan je da
plati vlasniku najveću vrednost stvari u poslednjih mesec dana pre izvršenja delikta
      - prisustvo novatorskog karaktera – generalicazija (“drugu telesnu stvar”)
      - rimljani vrše uopštavanje i daju opšti pojam stvari
      - penalni karakter – “najveća vrednost u poslednjih mesec dana”

21.1. LEX AQUILIA

LEX AQUILIA DE DAMNO (NOVINE)
• Opšti pojam štete – oštećenje bilo koje stvari (generalizacija)
• Pojam stvari kao objekt prava
• Prvi rimski naziv za vlasnika (

erus

)

- naziv

dominus

tek kasnije ulazi u upotrebu

124

ko odgovara za kustodiju
• Posledica osude infamija

23 METUS

Pretnja
80. god. pre n.e. pretor Oktavije uvodi

actio quod metus causa (formula Octaviana)

• Metus – pretnja primenom sile da bi se lice kome se preti primoralo da sklopi pravni posao ili preduzme
materijalnu radnju
- smatra se manom volje
• Ukoliko lice izjavi volju pod pretnjom, nastaje pravni posao, za razliku od primene fizičke sile kada se
smatra da posao nije nastao

23.1. ACTIO QUOD METUS CAUSA

• Za primenu tužbe pretnja je morala da bude protivpravna i ozbiljna (da izazove strah kod prosečnog
čoveka; pretor ne štiti kukavice)
• Tužba je penalna (četvorostruki iznos štete), pasivno nenaslediva i zastareva za godinu dana
• Arbitrarna – oštećeni tužilac traži da tuženi vrati ono što je dao na osnovu posle koji je sklopio usled
pretnje
- delinkvent je pretnjom iznudio sklapanje pravnog posla i iz njega je iznudio korist (npr. predata stvar)
• mogla se podići protiv svakog kod koga se zatekne iznuđena stvar –

in rem scripta

        - stvarnopravno dejstvo
        - može se podići protiv lica koje nije pretilo a kod koga se našta stvar
• Primarni cilj nije naplata kazne već obeštećenje tužioca. Stoga tužba služi da natera tuženog (delinkventa)
da vrati tužiocu  (oštećenom ) ono što je primio na osnovu iznuđenog posla
• Ako je obaveza preuzeta pod pretnjom (pr. stipulacijom), dužnik se može braniti prigovorom (trajnim)

exceptio metus

Pravni posao preduzet pod pretnjom može da se poništi restitucijom (

restitutio in integrum ob metum

)

24 DOLUS

Prevara.

Dolus malus

– zlonamerno lukavstvo – prevara – stvaranje ili održavanje zablude kod nekog lica sa namerom

da mu se nanese imovinska šteta
- npr. lice prodaje nakit I tvrdi da je zlatan I time dovede u zabludu kupca i on kupi tu stvar

Dolus bonus

– trgovačko lukavstvo (dozvoljeno

Actio de dolo

uveo pravnik Gaj Akvilije Gal 66. god. pre n.e.

Tužba je: arbitrarna, zastareva za godinu dana, oštećeni ima pravo na naknadu pretrpljene štete (cilj je da
delinkvent obešteti oštećenog), nema kumulativne solidarnosti (dovoljno je da 1 plati oštećenog), nije

rem scripta

već se može podići samo protiv delinkventa, supsidijerna (primenjuje se samo ako nema drugog

procesnog sredstva kojim prevareni može da se obešteti)
• Penalni karakter ogleda se u noksalnosti i pasivnoj nenasledivosti
• Posledica osude je infamija
*

Exceptio doli

– da bi se odbio tužbeni zahtev usmeren na izvršenje posla

stricti iuris

sklopljenog usled

prevare
*

Restitutio in integrum ob dolum

u klasičnom pravu za poništenje pravnog posla sklopljenog usled prevare

25 FRAUS CREDITORUM

Izigravanje poverioca.
• Nastaje nakon prelaska na realnu egzekuciju
• Radnja izvršenja: dužnik namerno otuđuje imovinu (prodaje, poklanja, opraštaj duga) i postaje insolventan
ili povećava postojeću insolventnost

125

Interdictum fraudatorium

– povraćaj telesnih stvari koje je dužnik otuđio u stečajnu masu

Restitutio in integrum ob fraudem

– poništenje poslova otuđenja; sve se vraća u prvobitno stanje

Actio Pauliana

– cilj tužbe je naknada štete

25.1. ACTIO PAULIANA

* Nije nosila ovo ime u Digestama, ali je naknadno ovako nazvana
• Radnja izvršenja delikta je otuđenje (

alienatio

) imovine (komisivne i omisivne radnje – nečinjenje)

- npr. prekidanje održaja – lice zna da se njegova stvar nalazi kod drugog lica I da je ono upotrebljava I da
će steći svojinu nakon isteka roka, on to namerno dopušta I omogućava licu da stekne svojinu na stvari
- npr. namerno propuštanje potraživanja
• Otuđenje nanosi štetu poveriocima (

eventus damni

) – ne mogu da namire potraživanja jer nema

dužnikove imovine
• Otuđenje izvršeno s namerom da se oštete poverioci (

consilium fraudis

), dovoljna je svest dužnika o

insolventnosti koja se pretpostavlja
• Tužba se podiže protiv lica kojima je dužnik otuđio imovinu i koja u trenutku sticanja znaju da je dužnik
insolventan (

conscientia fraudis

)

*Pravnici prave razliku između teretnih i dobročinih poslova –

conscientia fraudis

se zahteva samo za teretne

poslove. Lica koja su od dužnika besplatno stekla stvar mogu biti tužena bez obzira na svest o dužnikovoj
insolventnosti
- npr. kod kupoprodaje kupac mora znati da prodavac prodaje imovinu da bi oštetio svog poverioca
*Po ediktu aktivno legitimisan

curator bonorum

(staratelj stečajne mase; lice koje je zaduženo da se brine o

imovini koja će se prodati na javnoj dražbi), ali je mogao da je podigne i svaki poverilac

26 KVAZIDELIKTI

Si iudex litem suam feat

(ako sudija učini spor svojim)

Actio de positis et suspensis

(tužba zbog postavljenih i okačenih stvari)

- Mogao je podići svako ko primeti da se negde nalaze stvari koje mogu da padnu na prolazno mesto i
nekoga povrede ili oštete imovinu.

Actio de deiectis vel effusis

(tužba za prosuto ili izbačeno kroz prosor)

     - Ako se ne zna učinilac, odgovara vlasnik zgrade ili zakupac stana iz kojeg je stvar bačena.
     - Ako je oštećena stvar, kazna je njena dvostruka vrednost.
     - Ako je slobodan čovek povređen, imao je pravo na naplatu kazne prema proceni sudije.
     - Ako je nastupila smrt slobodnog čoveka, bila je predviđena

actio popularis

sa kaznom od 50.000

sestercija (

actio popularis

– popularna tužba koju može bilo ko da podigne).

Actio furti et damni adversus nautas campones stabularios

(tužba zbog krađe i štete protiv brodara,

gostioničara i vlasnika štala)

- Krčmar odgovara objektivno (bez obzira da li je kriv) jer je imao obavezu da čuva stvar.

POREKLO

U klasičnom pravu su postojale i obligacije nastale iz nedozvoljenih radnji, zaštićene pretorskim penalnim
tužbama, koje nisu smatrane deliktima. Gaj ih ne razmatra u Institucijama ali ih zato u svom kasnijem delu

Res cottidianae

svrstava u obligacije nastale iz različitih osnova. Ove obligacije su kompilatori izdvojili u

posebnu grupu i uneli ih u Justinijanove Institucije. Naslov rubrike u kojoj su izložene nosi naziv O
obligacijama koje nastaju iz radnji sličnih deliktima (quasi ex delicto). To govori da su kompilatori uvideli da
kvazidelikti nastaju iz nečega što je samo nalik, ali ipak nije deliktna radnja.
U Justinijanovim Institucijama govori se o četiri vrste kvazidelikta:

si iudex litem suam fecit

(sudija koji učini

spor svojim),

actio de deiectis vel effusis

(tužba zbog izbačenih i prosutih stvari),

actio de positis et suspensis

127

svojim, neki zaključci o ovom kvazideliktu se mogu izvesti i na osnovu opštih saznanja o klasičnom pravu i
pravnoj praksi. Sudija svakako nije mogao odgovarati onda kada je presudio u skladu s mišljenjem nekog
poznatog pravnika. Verovatno ni onda kada je pogrešno presudio složeniji spor, a strane nisu priložile
mišljenje nekog poznatog pravnika (budući da su bile dužne da same obezbede dokaze). Sudija je odgovarao
ako uopšte nije doneo presudu, ako je očigledno zlonamerno presudio i ako je pogrešno presudio u nekoj
stvari koja je toliko jasna da za rimskog građanina nije bilo dileme kako treba odlučiti.

26.2. ACTIO DE DEIECTIS VEL EFFUSIS

Tužbe zbog izbačenih stvari
Da bi postojala deliktna odgovornost u klasičnom pravu potrebno je da se protivpravna radnja može
pripisati delinkventu u krivicu. Može se desiti da je izvršilac protivpravne radnje jedno lice, a da za posledice
njenog izvršenja odgovara drugo lice. Pored specifične situacije uslovljene ustrojstvom rimske porodice u
kojoj je paterfamilijas odgovarao za delikte svojih potčinjenih lica (noksalna odgovornost), rimsko pravo je
poznavalo odgovornost za drugog u situaciji kada je protivpravnu radnju izvršilo lice koje nije pod vlašću
odgovornog lica. Tada se radilo o kvazideliktu jer je obaveza obeštećenja nastajala za lice koje nije bilo krivo
za izvršenje protivpravne radnje.
Odgovornost za drugog po osnovu kvazidelikta nastaje ukoliko neko lice čiji se identitet ne može utvrditi iz
kuće ili stana izbaci ili prospe nešto na ulicu i time ošteti tuđu imovinu, ubije ili povredi prolaznika. U tom
slučaju odgovara imalac stana iz koga je stvar izbačena ili prosuta. Do sankcionisanja tog protivpravnog
ponašanja dolazi u doba prenaseljenosti gradova u kojima postoje višespratne kuće (insulae) u kojima živi
gradski plebs. Rimski pesnik Juvenal u svojim satirama svedoči o opasnostima koje vrebaju noću ulicama
Rima među kojima se ističe i izbacivanje stvari i tečnosti kroz prozor. Pretor je tada dodeljivao tužbu radi
obeštećenja. Ova tužba (actio de effusis vel deiectis) podizala se protiv imaoca stana (habitator) nezavisno
od činjenice da li je on lično prosuo, odnosno izbacio stvar.
Položaj tužioca je bio povoljan, mogao je ostvariti pravo na obeštećenje čim je dokazao da je nešto bilo
izbačeno na ulicu, a nije morao dokazivati ko je izvršio nedozvoljenu radnju. Nije dokazivao ni postojanje zle
namere ili nehata, tako da je ovo jedan od primera objektivne odgovornosti u rimskom pravu.

26.3. ACTIO DE POSITIS ET SUSPENSIS

Tužbe zbog postavljenih I okačenih stvari
Da bi se odgovaralo po osnovu kvazidelikta nije bilo nužno čak ni to da je nastupila povreda tuđeg dobra (da
je nastupila šteta). Pretor je u uslovima prenaseljenog gradskog života štitio prolaznike tako što je
omogućavao sankcionisanje izazivanja opasnosti nastupanja štete. Ukoliko je vlasnik ili zakupac stana ili onaj
ko je privremeno boravio u stanu postavio ili okačio stvar (na primer saksiju) na prozoru, balkonu i slično
tako da ona može da padne i prouzrokuje štetu odnosno povredu ili smrt prolaznika, mogao je biti tužen od
strane bilo kog građanina (actio popularis). Osuda po ovoj pretorskoj tužbi donosila je kaznu od 10.000
sestercija (kod Justinijana 10 solida). Za razliku od prethodnog kvazidelikta tužba se ovde podizala protiv lica
koje je stvar postavilo ili obesilo. Radilo se, dakle, o odgovornosti za sopstvenu radnju. Ukoliko je stvar
(saksija, deo fasade, ledenica i slično) pala i prouzrokovala štetu, neće postojati odgovornost po ovom
kvazideliktu već po akvilijanskoj deliktnok tužbi (actio legis Aquiliae utilis).

26.4. ACTIO FURTI ET DAMNI ADVERSUS NAUTAS CAUPONES STABULARIOS

Tužba zbog krađe i štete protiv brodara, gostioničara i vlasnika štala
Poslednji kvazidelikt koji se navodi u Justinijanovim Institucijama tiče se pooštrene odgovornosti brodara,
gostioničara i vlasnika štala za stvari koje su im putnici odnosno korisnici njihovih usluga poverili na čuvanje.
Ako lice zaposleno na brodu, u gostionici ili štali, ukrade ili ošteti stvar koja pripada putniku, protiv vlasnika
broda, gostionice, odnosno štale daje se actio in factum. Njom se naplaćuje dvostruka vrednost pretrpljene
štete. Obaveza vlasnika da nadoknadi štetu u dvostrukom iznosu nastaje bez njegove aktivne neposredne
radnje prouzrokovanja štete. Njegova odgovornost temelji se na posebnom obliku krivice - culpa in eligendo

128

koja se sastoji u lošem izboru zaposlenih. Postupak protiv vlasnika se morao pokrenuti u roku od godinu
dana. Nakon isteka roka, oštećeni je zadržavao pravo da pokrene tužbu protiv vlasnika ali samo na osnovu
pakta (receptum nautarum, cauponum et stabulariorum), pri čemu je ona bila in simplum, to jest njome se
zahtevala jednostruka vrednost štete. Pooštrenom odgovornošću brodara, gostioničara i vlasnika štala
pretor je štitio putnike koji ne poznaju prilike mesta u kome se zateknu niti imaju saznanja o tome da li su
konkretni davaoci usluga na dobrom glasu u pogledu sigurnosti i kvaliteta svog rada.

TABELA SVI KONTRAKTI

KONTRAKT

PREMA

NAČINU

NASTANKA

FORMALNI

NEFORM-

ALNI

PREMA

TOME DA

LI SE VIDI

CAUSA

STRICTI

IURIS

BONA

FIDEI

TERETNI (oner-

ozni)

DOBROCINI

(lukrativni)

OBAVEZNOST

INTUITU PER-

SONAE

(nenasledive I

neprenosive

obligacije)

Nexum

verbalni

formalni

(per aes et

libram)

apstraktan

stricti

iuris

ne znamo jer je

apstraktan

jednostrano

obavezujući

intuitu per-

sonae

Stipulatio

verbalni

formalni

(verbalna

forma)

apstraktan

stricti

iuris

ne znamo jer je

apstraktan

jednostrano

obavezujući

intuitu per-

sonae

Nomen trans-

scripticium

(expensilatio

)

literarni

formalni

(literarna

forma)

apstraktan

stricti

iuris

ne znamo jer je

apstraktan

jednostrano

obavezujući

intuitu per-

sonae

Fiducia

realni

formalni

(mancipatio

ili in iure

cessio)

kauzalan

bonae

fidei

dobročini

dvostrano

nejednako

obavezujući

Pignus

(ugovor o za-

lozi)

realni

neformalni

kauzalan

bonae

fidei

dobrocini

dvostrano

nejednako

obavezujući

Mutuum

(zajam)

realni

neformalni

apstraktan

stricti

iuris

dobrocini

jednostrano

obavezujući

Commodatum

(posluga)

realni

neformalni

kauzalan

bonae

fidei

dobrocini

dvostrano

nejednako

obavezujući

Depositum

(ostava)

realni

neformalni

kauzalan

bonae

fidei

dobrocini

dvostrano

nejednako

obavezujuci

Emptio venditio

(

kupoprodaja

)

konsenzualni

neformalni

kauzalan

bonae

fidei

teretni

dvostrano

jednako

obavezujuci

Locatio conduc-

tio

(zakup,

najam rada,

ugovor o delu)

konsenzualni

neformalni

kauzalan

bonae

fidei

teretni

dvostrano

jednako

obavezujuci

kod

locatio

conductio op-

erarum

uvek,

kod

locatio

conductio

operis faciendi

ponekad!

Societas

(ortakluk)

konsenzualni

neformalni

kauzalan

bonae

fidei

teretni

dvostrano

jednako

obavezujuci

intuitu per-

sonae

130

Actio in factum aestimatoria

Tužba kod estimatuma (aestimatum)
neimenovani kontrakt

Actio finium regundorum

Koristi se kod susvojine ako je ona posledica brisanja seoske međe

Actio negotiorum gestorum
directa

Koristi gospodar posla protiv poslovođe bez naloga (negotiorum gestio)

Actio negotiorum gestorum
contraria

Koristi poslovođa bez naloga protiv gospodara posla (negotiorum gestio)

Actio tutelae

Rešavanje obligacionih odnosa između štićenika i tutora

Actiones populares

Tužbe koje je mogao svako da podigne

Actio de pauperie

Predavanje životinje koja je načinila štetu oštećenom

Actio iniurianum

Mogao je da podigne onaj protiv koga je iniuria izvršena ili njegov
paterfamilijas

Actio furti concepti

Ako neko pronađe svoju ukradenu stvar kod nekoga kući

Actio furti oblati

Lice kod kojeg je ukradena stvar pronađena imalo je pravo na ovu tužbu
na trostruki iznos plaćene cene

Actio furti manifesti

Protiv uhvaćenog lopova

Actio furti non exibiti

Protiv lica kod kojeg je stvar nađena formalnom istragom

Actio furti prohibiti

Podiže se protiv onoga ko ne dozvoli istragu i zahteva se četvorostruka
vrednost stvari

Actio furti

Protiv lopova na dvostruku vrednost

Actio de positis et suspensis

Tužba zbog postavljenih i okačenih stvari
(koje još nisu pale)

Actio de deiectis vel effusis

Tužba za prosute ili izbačene stvari kroz prozor

Actio furti et damni adversus
nautas campones stabularios

Tužba zbog krađe i štete protiv brodara, gostioničara i vlasnika štale

Actio ex testamento

Legatar zahteva izvršenje

Hereditas petitio possessoria

Protiv slabijeg držaoca dobara

Querella inofficiasae testamenti

U slučaju osporavanja testamenta u kojem su bliski srodnici neopravdano
isključeni iz nasleđa

Querella non numeratae
pecuniae

Štiti dužnika iz stipulacije/ekspensilacije u slučaju utuženja dugovane
sume kada causa ugovora nije ostvarena

Condictio cerae creditae pecuniae

Zahtevanje tačne sume novca

Condictio certae rei

Zahtevanje određene stvari

Actio legis aquiliae

Naknada štete na stvari

Condictio causa data causa non
secuta

Raskid ugovora kod neimenovanih kontrakata od strane prve stranke
koja izvrši činidbu

Actio civilis incerti

Tužba kod trampe

Condictio ob causam finitam

Kondikcija po osnovu koji je postojao ali više ne postoji

Condictio indebiti

Za isplatu nedugovanog

Condictio ex causa furtiva

Ako primalac zna da dug ne postoji, a uzme pare, može biti tužen ovom
tužbom

Condictio ob turpem vel iniustam
causam

Za lice koje je izvršilo davanje po nemoralnom ili protivpravnom osnovu

Condictio Iuventiana

Kada maloletnik da zajam bez odobrenja tutora, a primalac misli da je to,
taj zajam u stvari poklon

Actio legis aquiliae

Kod damnum iniuria datum, to je penalna tužba i ne zahteva se naknada
štete

Interdicutm Salvianum

Hipotekarni poverilac preuzima državinu ivecta et illata, kada njegovo
potraživanje bude dospelo

Interdicutm uti possidetis

Interdikt za zaštitu državnine nepokretnosti

131

Interdictum utrubi

Interdikt za zaštitu državine pokretnih stvari

Interdictum unde vi

Interdikt za vraćanje državine zemljišta otetog silom

Interdictum unde vi armata

Interdikt za vraćanje državine zemljišta otetog oružanom silom

Exceptio doli

Prigovor da je stranka žrtva prevare

Usureceptio fiduciae

Kada god i kako god dođe do državine stvari, prenosilac ponovo postaje
vlasnik održajem

Lex commissoria

Založni poverilac kod pignusa postaje vlasnik stvari u slučaju da dug ne
bude izmiren

133

poslednja izjava volje- proizvodi dejstvo tek nakon smrti ostavioca.
On je jednostrani pravni posao- dovoljna je izjava testatora.

U prvom delu razvoja rimskog prava testament nije bio pisan-najstariji je

testamentum calatis comitiis

(testament

pred sazvanom skupstinom-kurijatska).
Mane ovog testamenta:
-skupstina samo 2 puta godisnje sastajala I samo su tad mogli da se sastave
-forma je bila slicna formi donosenja zakona (zato se naziva

lex specialis

- jer bi testator pred okupljenim narodom u

sk predlagao poslednju izjavu volje I narod bi glasao o tom predlogu kao I o bilo kom drugom zakonskom predlogu)

Zbog ovih mana se uvodi nova vrsta testamenta-

testamentum per aes et libram

(pored libripensa I 5 svedoka,

potrebno je I prisustvo kupca porodicne imovine –

familiae emptor

iz razloga sto pre nego da je stvoren ovaj

testament postojala je forma kojom se zaobilaznim putem dolazilo do testamenta a to je

mancipatio familiae

-ispitno

pitanje



mancipatio familiae

Mancipatio familiae NIJE testament zato sto:
-nema imenovanja naslednika
-to je posao

inter vivos

(kao I svaka mancipacija)

Mancipatio familiae je bio u upotrebi zato sto je testator hteo da izbegne zakonsko nasledjivanje (jer po njemu u
starom pravu na naslednje se prvo poziva brat postavioca, a ne potomak). Zato su se rimljani dosetili da ostavilac u
formi mancipacije prenese svojinu porodicnom prijatelju u kog ima poverenja (zato je bila vrsta fiducije

cum amico

contracta

) na osnovu koje prenosi svojinu na stvarima na tog prijatelja-

familiae emptor

, a on bi garantovao svojom

cascu (zato se I smatra fiducijom) da ce kada ostavilac umre svojinu u formi mancipacije preneti na ostaviocevog sina
(opasnost postoji ako prijatelj ipak ne prenese na sina).



testamentum per aes et libram

tek kada je u formu mancipacije uneta nunkupacija (

nuncupatio

- usmena izjava u imenovanju naslednika). Testator

izgovara reci nunkupacije kojom imenuje naslednika.
Mana javnog imenovanja: svi su mogli da znaju ko je imenovan za naslednika (to moze izazvati gnev onoga ko nije
imenovan)
Zbog toga je testator sastavljao pisani akt (drvene tablice koje su s unutrasnje strane prevucene voskom I tu je
zapisivao ime naslednika, one bi se sklapale,pecatile I onda bi u formi mancipacije bilo receno da je imenovanje
izvrseno u ovom pisanom aktu I time bi bilo tajno ko je imenovan za naslednika.

U Justinijanovom pravu (postklasicne forme) imamo 4 redovne forme:
2 privatne:
-

nunkupacioni

testament

(usmeni, uz svedoke)

tripartitni testament

(pisani, uz svedoke, sadrzi elemente 3 pravna sistema-civilnog,pretorskog I imperatorskog)

2 javne:
-

testamentum principi oblatum

- deponovanje testamenta u sluzbene spise (testator sam sastavlja I deponuje u

javne sluzbene spise)
-

testamentum apud acta conditum

-izdiktiran u sluzbene spise (ako je lice nepismeno moze da izdiktira svoj

testament nadleznom organu)

Sadrzina testamenta
Bilo je bitno da imenovanje bude izvrseno na valjan nacin- strogi formalizam (upotreba glagola

ESSE

u imperativnoj

formi (esto) I upotreba imenice

HERES

)

Uslov da bi testament proizveo dejstvo je da naslednik nadzivi testatora. On ako umre pre testatora/izgubi
status/postane peregrin onda testament ne proizvodi dejstva- primenjuje se zakonsko nasledjivavnje
Da bi izbegao zakonsko nasledjivanje, imenuje

supstituta

(zamenski naslednik

)

134

Testator bi ostavio rok u kome bi imenovani naslednik morao se izjasni da li prihvata ili ne prihvata nasledje (to vazi za
naslednike koji imaju mogucnost izbora). Ako u tom roku (ugl 100 dana) prvoimenovani naslednik ne prihvati
nasledje, pozivao bi se drugoimenovani odnosno supstitut.

Vrste supstitucije:

vulgarna supstitucija

(obicna,primer iznad)

pupilarna supstitucija

- ako bi testator svom maloletnom detetu imenovao naslednika za slucaj da to malo-

letno dete ne dozivi punoletstvo (tek tad stice mogucnost da sastavi testament, on je jednostrani pravni
posao)

kvazipupilarna supstitucija

– testator moze da imenuje naslednika svom dusevno bolesnom sinu

Prva odredba u testamentu mora biti imenovanje naslednika, a tek nakon toga postoji mogucnost da se urede jos
neka pitanja tj. odredbe- imenovanje tutora (zeni u braku s manusom I deci)
- oslobadjanje robova (manumissio testamenti)
-postavljanje legata I fideikomisa
Dakle,sve sto je ucinjeno pre imenovanja ne proizvodi pravno dejstvo.

DELACIJA- trenutak prenosa prava I obaveza
VRSTE TESTAMENTA NASLEDNIKA NE ZNAM?????????????????????????? pocetak druge glasovne ne razumem:

NECESSARII HEREDES

– nuzni naslednici- sui heredes I robovi

-rob bi bio imenovan kada je imovina ostavioca prezaduzena (posledica prinudnog izvrsenja prodaja imovine je
infamija tj. gubitak casti) da bi izbegao da njegovi naslednici(sinovi) postamnu infamni, imenovao bi roba pa bi rob
pretrpeo gubitak casti.

2. SUI ET NECESSARIS

-svoji I nuzni naslednici (slobodna lica alieni iuris koja su bila pod neposrednom vlascu

patefamilijasa-deca I zena u braku s manusom).
-ova lica ne mogu odbiti nasledje
-postali bi sui iuris lica
*jedino bi ostavilac klauzulom mogao da im ostavi slobodu izbora

EKSTRANEI/ VOLUNTARI HEREDES

(strani, ali voljni naslednici)

-lica van porodice koji mogu odbiti nasledje
*prihvatanje nasledja (

aditio hereditatis

) se moze prihvatiti na 2 nacina:

cesto na klk

cretio

(formalno) -ako je testator izricito naredio u testamentu da se naslednik formalno izjasni u roku od 100 dana

gestio pro hered

(,,naslednickim ponasanjem’’)- npr. imenovani naslednik se useli u kucu- posredni nacin

izjavljivanja volje
*rok od 100 dana- civilno pravo nije ostavljalo rok i zato bi testator ostavio od 100 dana da se naslednik izjasni jer ako
bi se oteglo to vreme zaostavstina bi ostala lezeca

hereditas iacens

(jos nije prihvacena -a obaveze treba ugasiti a

prava treba vrsiti) i zato se nastojalo sto pre da se naslednik izjasni.
*

usucapio pro herede

- u starom pravu omoguceno da lice koje godinu dana drzi zaostavstinu ,a u to vreme se ne javi

civilni naslednik koji bi se naslednickom tuzbom? i od uzukapijenta ne trazi povracaj stvari i prekine odrzaj- njemu je
svejedno i omogucava se uzukapijentu da stekne svojinu stvarima iz zaostavstine
-naslednicka tuzba:

hereditatis petitio

(slicna rei vindikaciji i nju podize naslednik po civilnom pravu )

Kada testament nece biti vazeci?
-ako nije ispostovana predvidjena forma
-ako paterfamilijas ne imenuje sina koji je pod njegovom vlascu za naslednika, niti ga iskljuci iz nasledstva-testament
je nistav (u tom slucaju se primenjuje zakonska)
*ako paterfamilijas ne imenuje ostala slobodna lica koja su pod neposrednom vlascu (unuci,kceri,zena u braku sa
manusom) bila je dovoljna opsta formulacija

,,NEKA OSTALI BUDU ISKLJUCENI’’

da obezbedi punovaznost svog

testamenta, tu testament ostaje na snazi jer mogu dobiti deo zaostavstine koji bi im pripao po zakonskom
nasledjivanju.
*

nuzni nasledni deo

- u savremenom pravu,deo koji pripada najblizim srodnicima nezavisno od toga da li postoji

testament
****testator-kad pricas o testatorskom nasledjivanju

136

LEGAT

-vrsta singularne sukcesije za slucaj smrti jer se na osnovu legata stice tacno odredjeno pravo eventualno obaveza.
-nastaje iskljucivo testamentom, ako testament padne padaju i legati (ne moze se ostaviti legat ako se primenjuje
zakonsko nasledjivanje) uslovi:

da je ostavljen u propisanoj formi koja je u okviru testamenta

proizvodi dejstvo samo je ako je punovazan i testament

kodicili

-poseban dokument, u klasicnom pravu legat je mogao da se ostavi u kodicilu, da bi legat bio punovazan

morao je da bude potvrdjen (da se u testamentu navede da postoji kodicil i da je punovazan,ako nije spomenut
kodicil legat koji je ostavljen nepotvrdjenim kodicilom nije imao dejsttva)

U legatu ucestvuju 3 lica:
1.

ostavilac

(testator)

legatar

(lice koje stice pravo na temelju legata)

onerat

(naslednik, lice koje je duzno da izvrsi legat). Onerat postoji kod legata koji proizvode obligacionopravo

dejstvo (kod kvazikontrakata imamo i 2 vrste legata sa ovim dejstvom-
-

legatum per damnationem

(testator u testamentu ili potvrdjenom kodicilu ostavlja tacno odredjeno pravo u korist

legatara, ali obavezuje onerata da izvrsi legat). Obligacioni odnos nastaje izmedju onerata (duznik) i legatara
(poverilac). Naslednik je obavezan da izvrsi odredjenu cinidbu.

- legatum sinendi modo

– varijanta prethodnog, razlikuje se jer stvara pasivnu obavezu (da legataru nesto dopusti)

non facere

(ne cinjenje) ima obavezu da trpi

Ova 2 legata se smatraju kvazikontraktom jer nastaju jednostranom izjavom volje testatora.

Postoje jos 2 vrste legata koje nisu kvazikontrakti:
-

legatum per vindicationem

- ustanovljava se svojina, direktno legatar stice pravo svojine ili drugo stvarno pravo na

odredjenoj stvari, u trenutku smrti ostavioca postaje vlasnik (ima rei vindicatio prema svima i moze zahtevati predaju
predmeta)
Od drugih stvarnih prava moze sluzbenost
-morale su da se upotrebe reci pro lego

-legatum per praeceptionem

– legat koji je ostavljen i nasledniku (1 lice imenovano za naslednika a moze mu biti

ostavljena i tacno odredjena stvar) samo procitaj ne treba puno jer je sporno danas

*Vremenom slabi formalizam i jednom senatskom odlukom se kaze da ce se svaki legat koji nije ispunjen u propisanoj
formi tumaciti da je ostavljen u formi legata

per damnationem

jer je on najelasticniji (ako se pogresi forma).

Falcidijeva cetvrtina

LEX FALCIDIA

(40. g. pne

)- ako bi testator zloupotrebio svoje ovlascenje i podelio zaostavstinu

na osnovu legata,a nasledniku ostane golo naslednicko svojstvo i dugovi. Da bi se to sprecilo donose se zakoni da se
ogranice sloboda negiranja
-ovim zakonom se predvidja da nasledniku mora ostati cetvrtina neto zaostavstine ( ¼ naslednog dela, minimum koji
mora dobiti) - falcidijeva cetvrtina
-ostatak ¾ moze ostaviti legatu

FIDEIKOMISI

-molba
-Treba razlikovati od legata jer je u pretklasicnom i klasicnom pravu legat je mogao da se ostavi samo u valjanom
testamentu i sam u propisanoj formi. Zene i peregrini nisu mogli biti legatari, jer nisu mogli da budu ni naslednici
(sposobnost da neko bude imenovan za naslednika-

pasivna testamentarna sposobnost

) .

Ako smo zeleli da zeni ili peregrinu ostavimo nesto,mogli smo samo u formi molbe (fideikomis)
Vazna razlika u odnosu na legat- NIJE OBAVEZIVAO (u legatu ako naslednik nije hteo da izvrsi legat mogao je da bujde
tuzen, a fideikomis je molba upucena na savest zamoljenog (naslednik ili bilo koje drugo lice) da nesto ucini, ako nece
da ucini ne moze biti prinudjen na to- oslanja se na cast zamoljenog da ce ispuniti molbu ostavioca

137

Vremenom se priblizavaju fideikomis i legat, i u Justinijanovom pravu fideikomis postaje utuziv, a legatu slabi
formalizam i bili su spojeni u jednu ustanovu
(procitaj fideikomis ostatak iz knjige i poklon u sl smrti sto znaci nece pitati to lol)