Родитељство без телесних казни – Како васпитавати своје дете ?
Како васпитавати своје дете ? Наизглед једноставно питање на које можемо
добити најразличитије одговоре. Уколико бисмо затражили и одговор на дилему –
Телесно кажњавање деце, да или не?, покренули бисмо ланчану реакцију
сукобљавања мишљења различитих педагошких васпитних филозофија.
Поприлично збуњујућа констатација, која би садашњим и будућим родитељима
закомпликовала избор и примену одговарајућих педагошких метода у праћењу
развоја и напредовања њихове деце. Уколико бисмо се определили за поднаслов
као централну тему дискусије, ако бисмо тако могли рећи – Како васпитавати своје
дете, свакако да бисмо акценат ставили на различите теоријске приступе,
педагошко – психолошке правце и школе, упознавање са развојним
карактеристикама деце, што нам свакако није примарни циљ. Другим речима,
покушаћу да фокус пажње усмерима на последице телесног кажњавања на
ментално здравље и понашање деце,односно моделе оптималне, одговарајуће
подршке и помоћи родитељима у васпитању деце – остваривање емоционалне
сигурности, значај ране комуникације, награђивање и кажњавање деце, кроз
приказ идејног модела радионице за родитеље деце узраста од 12 месеци до 7
година.
Основни циљеви радионице за родитеље:
Размена информација, знања,
вештина, ставова, породичних вредности које свим учесницима радионице, то јест
родитељима, могу бити од помоћи у испуњавању родитељских одговорности и
дужности; упознавање са различитим васпитним стиловима, вредностима,
начинима решавања васпитно дисциплинских проблема; упознавање са
различитим теоријским гледиштима у погледу примене телесног кажњавања деце;
упознавање са основним потребама деце и родитеља и начинима њиховог
задовољавања; развој комуникационих вештина.
Облици рада на радионици:
У току реализације радионице биће заступљени
различити облици рада у зависности од циљева и садржаја активности. У оквиру
идејног модела, планирана су кратка предавања за родитеље, разговори на
одређене теме, размена искустава родитеља, у мањим или већим групама,
симулације конкретних ситуација са предлозима конструктивног решавања
проблема, емитовање краћих видео записа на дату тему.
I Закони о правима и заштити деце
Закони, одредбе, препоруке, у области заштите права детета, сложићемо се,
многим родитељима могу додатно отежати доношење исправних одлука у
праћењу и усмеравању развоја њихове деце, формирању моралних личности са
прихватљивим друштвеним вредностима. Мишљења сам да би и најједноставнији
увод у радионицу био покушај да се одговори на следеће питање –
У којој мери
сте упознати са законима о заштити права деце, како међународних тако
и националних закона ?
Јасно је да ћемо на постављено питање добити различите одговоре. У овом
уводном делу радионице, наш задатак би се огледао у информисању родитеља,
употпуњавању добијених повратних информација о обавезујућим законима,
прописима у оквиру поштовања слободе, једнакости, права и достојанства деце и
одраслих.
Релевантне информације које би учесници радионице требало да усвоје:
Веома је важно нагласити да су права детета заштићена великим бројем како
међународних тако и унутрашњих правних инструмената, ратификованих
конвенција и посебним законодавствима. Конвенција Уједињених нација о
правима детета, која је усвојена пре више од тридесет година, 20. новембра 1989.
године, свакако је у правном смислу речи, најснажнији правни акт који штити сва
права детета која су у њему наведена. Све државе потписнице Конвенције су се
обавезале на законско поштовање сваког права детета, без обзира на пол,
религију, место рођења, социјални и материјални статус детета. Конвенцију о
дечјим правима је до 2011. године ратификовало 194 земаља, међу којима је и
Србија. Основна порука, преточена у слово закона, огледала би се у настојањима
да се свако дете развија и расте у породичној средини, у атмосфери среће,
љубави и разумевања, са циљем потпуног и складног развоја личности. Свако
дете, морало би, уз контролу и усмеравање родитеља, старатеља, одрасле особе
васпитања детета без телесног кажњавања. Шта се заправо подразумева под
телесним кажњавањем и да ли постоји разлика између телесног кажњавања и
физичког злостављања ? На који бисмо начин детету послали јасну поруку да неки
његови поступци могу угрозити његово здравље а да при том дете јасно разуме
нашу поруку ? Да ли је такозвани „педагошки ударац“ прихватљива метода у
васпитавању деце ?
Након одговора које бисмо добили од родитеља и краће дискусије, верујем да би
упознавање са различитим васпитним концепцијама и имплементацијом
одговарајућих васпитних метода у решавању описаних ситуација, учесницима
радионице делимично разјаснили, освестили, приближили различите могућности,
начине решавања једног истог проблема. Иако звучи контрадикторно,у оквиру
Конвенције о правима детета, у неким земљама света, поред осталих и у Србији,
подзаконским актима се наглашава да су телесно кажњавање и понижавајући
поступци према детету са циљем његовог дисциплиновања, строго забрањени,
али да се могу, када је то нужно и неопходно те исте дисциплинске мере
применити на најкраће могуће време и само у оној мери која је неопходна ради
заштите живота и здравља детета или друге особе.
Шта кажу поборници, заступници или најбоље речено, присталице идеје о
телесном кажњавању деце али како то Они наводе – разумном телесном
кажњавању.
Без намере да одбацимо једну или другу „васпитну филозофију“ са тежњом да
проценимо ваљаност, исправност различитих метода у васпитању деце, потпуно
је јасно да се свако дете у одређеном тренутку понаша на начине који су
одраслима неприхватљиви, понекад и веома опасни по само дете или друге особе
у његовој близини, те да је у оваквим околностима потпуно прихватљиво
упозорити дете да престане са таквим понашањем. Јасно је да све претходно
речено можемо једним именом подвести под
критику
детета, прецизније речено,
критику његовог понашања. Мишљења сам да радионичарски приступ упознавања
са одређеном проблематиком мора бити „провоцирајући“ за учеснике оваквог
облика сарадње са родитељима. Сматрам, да је веома важно послати поруку да
не постоје готови рецепти и упутства за васпитање деце, да након реализације
радионице не треба очекивати било какве метаморфозе, од неуспешног до
успешног родитеља. Свако ново сазнање, најбоље би било подвести под
категорију – „било би добро“, „показало се као успешно“, „у већој мери се показало
као адекватно решење“, и тако даље.
Важно је разумети да критику треба увек усмеравати на оно што дете ради, а
Вама се не допада, никако на дете као особу. Критиковање детета као особе, а не
његовог лошег, непожељног, неприхватљивог понашања, можемо сликовито
увидети преко следећих упечатљивих примера из свакодневног живота: „Ти си
један велики лажов !“, „Тако мали а тако покварен !“, „Брукаш ме на сваком кораку
!“. Јасно је да је у наведеним примерима критика усмерена на дете као особу, те
да она може нарушити дечје самопоштовање. Критика конструисана на следећи
начин, носи са собом потпуно другачију вредносну конотацију: „Овакво понашање
ми се не допада, довешћеш ме у ситуацију да ти не верујем“. Оваква критика,
усмерена је на дететово понашање које је за одраслог неприхватљиво, а не на
дете као особу.
Уколико након упућене критике, дете одбије да промени своје понашање,
неопходно је детету најпре запретити казном, а ако претња не да позитивних
резултата, дете је у таквим околностима потребно казнити. Али на који начин ?,
запитали би се многи родитељи. Присталице санкционисања дечјег понашања
разликују неколико начина кажњавања, од тога де се детету једноставно забрани
оно што највише жели, воли (
такозвано осујећење жеље
), да му се зада
непријатан али користан радни задатак, обавеза (
такозвани непријатни задатак
) или да се дете телесно казни. Под телесним кажњавањем, Они подразумевају
заправо један рационалан поступак, којим се детету које не жели да одустане од
непримереног, опасног, агресивног понашања са неколико удараца, по задњици
(као делу тела у коме се не налазе било који витални органи које је могуће
повредити) , наноси бол, без изазивања било каквих физичких повреда. Описани,
такозвани „педагошки ударац“ представља манифестацију љутње, за разлику од
ударца који манифестује презир, у најгорем случају, мржњу према детету. Имајући
у виду дечју природу, индивидуалне разлике, јасно је да није могуће васпитавати
сву децу без примене телесне казне. Поједина деца, у специфичним ситуацијама,
једноставно морају да доживе бол, како би прекинула са „опасним“ понашањем и
пристала да се подреде родитељском ауторитету.
Које су то ситуације у којима је дозвољено прибећи телесном кажњавању деце ?
Присталице оваквих васпитних метода наводе три најкарактеристичније ситуације,
када је оправдано применити овакве методе кажњавања деце:
