УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ
УЧИТЕЉСКИ ФАКУЛТЕТ У УЖИЦУ
Александра Ердоглија
РОДОЉУБЉЕ У ПОЕЗИЈИ СРПСКОГ РОМАНТИЗМА
-
Дипломски рад
-
Ментор:
проф. др Драгољуб Зорић
Ужице, 2011.
Родољубље у поезији српског романтизма
2
САДРЖАЈ
Увод.....................................................................................................................................................3
1. Српски романтизам и његове специфичности.......................................................................
1.1. Романтизам у Србији....................................................................................................
1.2. Уједињена омладина српска.......................................................................................
2. Родољубље у поезији српског романтизма..............................................................................
3. Стил и језик...................................................................................................................................
Закључак............................................................................................................................................
Литература........................................................................................................................................
Родољубље у поезији српског романтизма
4
инспирисани или сећањем и тугом, или позивима на отпор и сновима о слободи која треба да
се оствари. (Гавриловић 1967: 7)
Наведеним карактеристикама обилује и период романтизма у Србији и баш из тог
разлога најлепше родољубиве песме датирају баш из тог времена. Тренуци у којима се
српски народ, због тамне садашњости, окреће данима прошлости изнедрили су најбројније и
најчистије родољубиве стихове. Као да се по неком сетном и неписаном правилу родољубива
лирика најпуније разлистава у тренуцима горчине и
отпора, као да су јој туга, ране и
неправда најдубља врела стваралаштва.
Баш у том периоду наше историје, почетком XIX века, када је све што се звало српско
било српско само по називу, када се у „српској школи“ говорило на немачком и латинском,
када су поборници Вукових реформи стрепели и само га скривено, без речи, подржавали
онемогућени да искажу свој став, жељу, потребу, засијале у најсјајније звезде књижевног
неба, првенствено Бранко Радичевић, а нешто касније и Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић и
Лаза Костић, чије су песме ништа друго до велико, страсно непристајање, с једне, и исто тако
велико и страсно синтетизовање многих ноћних, хајдучких, крвавих надања, с друге стране.
Циљ
нашег истраживања биће да кроз најаутентичније стихове ових песника
истакнемо уметничке вредности, новине које се јављају у њиховим стиховима и начин на
који су дочарали свој патриотизам, као и да сагледамо њихов свеукупан допринос
књижевности нашег народа.
Узевши у обзир изворе и грађу коју ћемо користити за рад, најприкладнија метода за
целокупну обраду теме и остварења постављеног циља је комбинована
метода
интерпретације.
Родољубље у поезији српског романтизма
5
1. Српски романтизам и његове специфичности
1.1. Романтизам у Србији
Oд краја XVIII века па до половине XIX романтизам је захватио све европске земље,
из Скандинавије и Немачке прешао је на латинске земље Француску и Италију, па и на
словенске. Аустријским Словенима, па и Србима, романтизам, као и рационализам, дошао је
из немачких извора. Србима је дошао и посредним путем, преко чешких, словачких и
словеначких романтичара.
Аустријски Словени, који су стално стајали под духовним утицајем немачке културе и
књижевности, усвајали су ту нову књижевно-националну струју. Нарочито они који су се
школовали у Немачкој, махом протестанти, после 1810. прихватили су идеје немачког
романтизма, који је у то доба вршио духовни и књижевни преображај немачког народа, дакле
сви услови су били испуњени да тај романтичарски култ ухвати јака корена на тој
територији.
Према периодизацији Историје нове српске књижевности Јована Скерлића,
романтизам у српској књижевности обухвата период од од 1848. до 1870 (Скерлић 2009:
162).
Једна од најважнијих преокупација поколења од 1848. и од 1860. јесте да се дође до
добре популарне народне историје, која би народу улила љубав према старини, и на тај
начин подигла му национално осећање, спремила га за борбе које му предстоје. По речима
књижевне критике аксиома тога доба гласи: „Народ који нема своје историје није никакав
народ“.
У том периоду Срби су, као угњетен и несрећан народ, немајући ништа у садашњици,
окретали своје очи ка данима прошлости, која их је тешила за беде и срамоте садашњице и
давала подстрек у борбама и наде на боље дане. Сем тога, Срби су били један од ретких
модерних народа, који су сачували епску народну поезију, где се задржао цео средњи век са
његовим херојима, борбама и животом. Цар Душан, Марко Краљевић, Милош Обилић, Девет
Југовића, изгледали су Србима блиски, разумљиви, готово као сувременици. Цела нова
српска књижевност XVIII и прве половине XIX века пуна је тих историјских успомена
(Скерлић 1966: 174).
Родољубље у поезији српског романтизма
7
Омладинско доба – српски романтизам шездесетих година, Змај, Јакшић,
Лаза
Костић
(Дертић, 2002: 731).
Змај, Јакшић и Костић су репрезентативни примери омладинског нараштаја који код
нас уводи праву романтику. Омладинци су били млади људи, одушевљени поезијом,
љубављу за народ и за славну прошлост, немирне и незасићене душе, без мере, без склада,
без реда. Омладински нараштај је више но и један пре и после њега имао ту безграничну
љубав за прошлост. Тада се код нас са одушевљењем и сваки час наводила реч Ламартинова:
„Историја тог српског народа имала би се певати а не писати. То је песма која се још
довршује.“ Јован Илић, 1854, у својој песми
Сећање
на „прошлости славне дане“, пева:
О како си Србу красна,
Славо мила, славо стара,
Ко на небу звезда јасна
Што светило ново ствара.
Упоредо са патриотизмом, наилази и права поплава љубавне лирике. Миле деве,
студених или снежних груди, глатких и свилених коса, небеских јагодица, бајне лепоте, деле
песницима радосне пољупце. У сиховима у народном ритму млади певају о чарном свету,
белим зорама, руменим усницама и руменом цветку, о смиљу, ружицама, росици, милини,
лептиру, анђелу, земном рају, љупкости маја, о верним и смерним љубама. Њихова драга
некад је пастирка, чобаница, вила из горе, а некад грађанка, глумица из Талијиног храма
(Поповић 1972: 14).
