Domaći rad Nenad Pešić f 009/07
Rolsova teorija o proizvoljnim činiocima nejednakosti
U celokupnoj strukturi Rolsove argumentacije za njegova dva principa pravde, kao i
(konsekventno) protiv sistema prirodne slobode dominira sledeći argument: "
Najočiglednija
nepravda sistema prirodne slobode je u tome što dozvoljava distribuciju resursa koja je sa
moralnog stanovišta proizvoljna
". Primeri koje Rols navodi za ovakvu proizvoljnost jesu
odrastanje u imućnoj porodici, bolje obrazovanje, ili čak bolje radne navike stečene životom u
podsticajnijem okruženju.
Suština i za mnoge, intuitivna privlačnost ovog argumenta leži u tome što on izgleda da
sugeriše opravdanost državne intervencije u cilju redistribucije dohotka u skladu sa nekim
nesumnjivim i intuitivno prihvatljivim moralnim kriterijumima. Stoga bi se moglo reći da ovo
klasično mesto iz Rolsove Teorije pravde funkcioniše kao neka vrsta
rationale
za državu
blagostanja, koja se u sklopu ove koncepcije društva i čoveka pojavljuje kao moralni korektiv
sistema prirodne slobode. To mesto, i njegova posvemašnja recepcija kao legitimnog
argumenta za preraspodele, objašnjavaju nam na osnovu čega su recimo velikodušna socijalna
davanja, sve vrste isplata nezaposlenima, javne škole ili bolnice, moralno opravdani oblici
upražnjavanja vladinih moći. Ove ustanove koriguju sistem prirodne slobode u onom domenu
u kome on vrši distribuciju dohodaka i »društvenih pogodnosti« proizvoljno, odnosno na
način koji nije ni u kakvoj logičkoj vezi sa nekim sveobuhvatnom moralnim načelom zasluga
ili vrednosti. Pojedinci, po Rolsu, ne bi smeli da uživaju blagodeti moralno proizvoljnih
okolnosti svojih života (poput odrastanja u imućnijoj porodici ili većeg talenta), niti pak da trpe
štetu od postojanja nekih takvih okolnosti.
Bilo je više reakcija od strane Rolsovih kritičara na ovakvo moralno opravdanje države
blagostanja. Ukazujem, recimo, na Nozikovo (i takođe Nervsonovo) upozorenje da
povezivanje dozvoljenih beneficija za pojedince sa njihovim pretpostavljenim zaslugama vodi
potpunom nacionalizovanju pojedinca, koji prestaje da raspolaže celinom svojih intelektualnih,
moralnih i materijalnih poseda. Umesto njega samog, vlasnik svakog čoveka postaje država,
koja mora da moralno autorizuje i procenjuje korespodenciju nečijih zasluga sa ishodima
njegovog delovanja. Krajna konsekvenca ovog stanovišta po Nervsonu bi bilo osporavanje
legitimnosti i samog postojanja čoveka, pošto je biti čovek jedna, sa moralnog stanovišta
potpuno proizvoljna stvar, kao što je proizvoljno i problematično postojanje svakog pojedinca
(na osnovu kog moralno ne-proizvoljnog prava od toliko miliona mogućnosti (protraćenih
spermatozoida) se rodila baš osoba A, recimo svako od nas, a ne neka druga osoba B !)
Postojanje čoveka je, dakle, proizvod potpuno neplaniranih i nekontrolabilnih okolnosti koje se
po rolsovskoj intuiciji ne mogu smatrati pravednim.
Svemu ovome treba dodati standardnu Nozikovu kritiku redistribucije kao pljačke i
porobljavanja pojedinca, poreza na dohodak kao prinudnog rada, ili distributivne pravde kao
receptivne doktrine koja ljude tretira kao kućne ljubimce, a ne svesne i racionalne odrasle
jedinke. Sve ovo je postalo, barem u jednom smislu, neka vrsta teorijske klasike i moralnog
osporavanja Rolsove teorijske odbrane države blagostanja.
Iako se nekome već i ovoliko može učiniti dovoljnim, i Rolsov argument otpisati na osnovi
moralne kontraintuitivnosti njegovih kriterijuma, mislim da se može ponuditi potpuno
nezavisna, i što je posebno zanimljivo, potpuno imanentna kritika Rolsove osnovne postavke o
neopravdanosti proizvoljnih razlika. Može se, drugim rečima, pokazivati da je Rols iznutra
nekoherentan. Nozikova (i na njegovom tragu većine libertarijanaca) kritika je uglavnom
transcendentna, u tom smislu što nezavisno gradi alternativni skup etičkih načela koji smatra
prirodnom ekstenzijom liberalno shvaćenog koncepta slobode pojedinca, a onda tvrdi kako
Rolsova paradigma pada na testu tih načela. Odnosno, dajući nam jedan alternativni model
liberalizma u odnosu na Rolsov, ona na nas apeluje da Rolsov redistrubucionizam odbacimo
kao antiliberalni.
Iako ne mogu reći da se ne slažem sa rezultatima ove procedure, mislim da je za istu stvar
mnogo zanimljivije uraditi nešto sasvim drukčije: prihvatiti Rolsove moralne principe i
njegovu redistributivnu premisu kao validne, a onda razviti potpuno nezavistan unutrašnji
argument koji bi pokazao da država čak ni pod tim pretpostavkama nije u stanju da ispravi one
okolnosti koje su opisane kao moralno proizvoljne. Taj bi argument (i ja ću sada pokušati da ga
izložim) trebalo da pokaže da čak i pod pretpostavkom moralne validnosti redistribucije,
država (tj. ljudi koji deluju u ime države) ne zna i ne može znati šta treba da bude učinjeno da
bi sistem prirodne slobode zaista bio korigovan u skladu sa Rolsovom meliorističkom
hipotezom.
Rols i javni izbor
Potrebno je najpre povezati ovaj etičko-filozofski spor između Rolsa i libertarijanaca sa
njegovim širim praktičko-političkim ekstenzijama i operacionlizacijama. Iste je vrlo detaljno i
prilično nemilosrdno u toku prethodnih nekoliko decenija opisala teorija javnog izbora.
Već na ovom prvom koraku se susrećemo sa činjenicom da problem sa Rolsovim viđenjem
države kao moralnog regulatora sistema prirodne slobode nije samo u dubioznoj formulaciji
ideje lične slobode i autonomije koja iz takvog viđenja uloge države sledi, već još i više u
potpunom ignorisanju problema »državne greške« koji je detaljno opisan u savremenoj
ekonomskoj i politikološkoj literaturi iz domena teorije javnog izbora. Država nije naprosto
neutralni instrument koji preferencije birača putem političkih rukovodilaca pretače u javne
politike, već jedna mašina koja ima svoje zakone, svoja ograničenja i svoje teškoće
funkcionisanja. Sve se to mora uzeti u obzir kad raspravljamo o primerenosti određenih javnih
politika. Rolsovo shvatanje uloge države u ispravljanju tobožnjih tržišnih grešaka i nepravdi je
vrlo svedeno, naivno i lišeno bilo kakve refleksije o granicama i pretpostavkama državne moći;
da se recimo može desiti da tobožnji lek protiv nekog tržišnog »zla« bude zapravo otrov koji će
samo pogoršati stvar; da recimo uvođenje javnih škola sa ciljem da se pruži bolje i kvalitetnije
obrazovanje nekima na kraju rezultira lošijim obrazovanjem za sve; da preraspodele u korist
najlošije stojeće grupe često učine da ta grupa u apsolutnom smislu prođe lošije nego što bi
prošla da preraspodela nije ni bilo (recimo zbog destimulisanja ekonomije koje je povećalo
nezaposlenost); da najširi spektar vladinih mera sračunat na to da pomogne onima koji su
