1.
РОМЕО И ЈУЛИЈА
-
ИЗМЕЂУ ЉУБАВИ И МРЖЊЕ-
Нема ни једног Шекспировог дела у којем се љубав не појављује, било као
захвална тема разговора, покретачка снага ликова, или најчешће као осећање
препорода које враћа радост првог виђења лепоте у свету.
У огромној већини Шекспирових дела туга или радост заљубљеника враћају
његове трагичне усамљенике у наш свет, а нас приближавају њима. За разлику од
бројних комедија у којима љубавници увек имају свој кутак где им нико не смета,
Ромео и Јулија су окружени светом свакодневице и угрожени силама мржње.
Над поезијом њихове љубави надвио се мач сила оних од којих зависе. Одатле
нам се и тема овог дела представља као судски случај: Ромео и Јулија против
Вероне, или деца у љубави против родитеља у мржњи, млади против старих који су
заборавили на младост и против оних младих који неће за њу да знају....
Укратко, реч је о сукобу између велике и идеалне љубави са малим и стварним
светом.
Радња Шекспирове трагедије смештена је у аутентични амбијент легенде-у
Верону, али се догађа у временским оквирима 16. века. Све се одвија муњевитом
брзином, у року од само неколико дана. Ромео и Јулија сусрећу се на маскенбалу у
дому Капулетијевих, где Ромео долази кришом, јер он припада Монтекијевим који
су у сукобу са породицом Капулети.
Ромео је младић из угледне и богате веронске породице Монтеки. Он је на неки
начин жртва сукоба две веронске породице, јер су и Росалина и Јулија из породице
Капулети. Неразумну мржњу побеђује његова бескрајна љубав и оданост Јулији.
“Зубља сама
Нек од ње учи сјати
дјева та на црном плашту
мркленоћи сја
ко алем кам на уху црне жене
-и није вриједан свијет красоте њене
Уз друге дјеве као сњежна,
чиста Голубица у јату врана блиста.
Кад плес се сврши, ја ћу је потажит
И уз њу благу дивљу ћуд ћу разблажит.
Сад видим да је то ми прва љубав
Јер не видјех још цвијетак тако убав.”
Цитат (стр.
2.
Тврдоглава упорност две породице које се инате у међусобном племићком
ратовању, онемогућиће да се лудо заљубљени пар јавно и слободно споји брачном
везом. После тајног венчања они кују планове за бег из Вероне, али замршена
ситуација и сплет несрећних околности, учиниће ову љубав немогућом.
Јулија ће симулирати своју смрт напитком, а Ромео ће, не добивши на време
вест о њеној малој завери, поверовати у њену смрт и убити се на гробници своје
драгане. Пробуђена Јулија, угледавши мртво тело Ромеа, узима његов мач и
пробада своје срце.
Тако је романтична и најдирљивија легенда о вечној љубави овековечена у
Шекспировом ремек-делу.
Након трагедије у гробницу долазе чланови обе породице. Над мртвим телима
њихове деце они се мире јер схватају да је узрок томе неразумна мржња која је
наметнула границе истинској и чистој љубави и тиме донела свима велику несрећу.
Чим се Ромео и Јулија сретну имаћемо прилику да видимо како изгледа
сјај
ватре
са
паром уздисаја.
Сенком коју баца на ту увертиру љубави, права љубав
сместа оцртава своје обрисе. Она се рађа из ватре постајући нешто стварно
захваљујући њима. Од првог тренутка то је чин љубави ,а не филозофија љубави,
управо по томе што се свака њихова реч и мисао не завршава у себи и у тренутку
када је изговорена.
Љубав Ромеа и Јулије је велика, права, романтична љубав која не зна за границе
ни компромисе. По ономе како нам Шекспир представља Верону и њене житеље,
то истовремено значи да тако нешто није од овога света ни по његовој мери.
Њихова љубав је превелика да не би била трагична.
Свет без љубави за какву знају само Ромео и Јулија, осветљен је њиховим
жаром, представљен као полумртав, без правог полета и разлога постојања, који
једино јака осећања могу дати. Ако осећања у том свету и има, она су или мала или
мутна као жуч мржње и зависти који једино знају за псовку и мач.
У овом делу Шекспир је раздвојио своје јунаке од њиховог света. Они се тек
делимично и услед несрећног случаја укрштају. Док су раздвојени, трагедије
нема,чим се сретну несрећа је неизбежна. Тиме нам Шекспир показује колико је
свако идеално стремљење неспојиво са силама које покрећу све свакодневице.
