1
VISOKA EKONOMSKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA
SEMINARSKI RAD
Tema: Rusoovo shvatanje društvenog ugovora
Mentor Student
2
Sadržaj
Uvod ……………………………………………………………………..3
1.Društveni ugovor – problematikaiodlike ……………………………..4
2.Rusoova teorijadruštvenogugovora …………………………….……..5
2.1.Okolnosti nastankaRusooveteorije ………………………….…….5
2.2.Prirodno stanjeinastanakgrađanskogdruštva ……………..………..6
2.3.Rusoova idejaugovora …………………………………………….10
2.4.Status vlade u Rusoovoj državi …………………………………….14
Zaključak …………………………………………………………………16
Literatura ………………………………………………………………….18
4
1.Društveni ugovor – problematika i odlike
Teorija društvenog ugovora je uticajna struja u političkoj i pravnoj koje
nastanak društva, političkog poretka i moralnih normi tumači na osnovu jedno
pretpostavljenog sporazuma između slobodnih i jednakih ljudi koji se udružuju za
jednu svrhu.
Na ideju društvenog ugovora u svojoj se argumentaciji oslanjao već Platon u
dijalogu Kriton, a o njoj je raspravljao i u drugoj knjizi Države. Iako se ne radi o
istoj ideji, može se reći da se u Kritonu oslanjao na kontraktualizam dok je u
Državi kritikovao ideju ugovora. Osnovne postavke teorije društvenog ugovora
jasno je naveo i Epikur u Glavnim doktinama. Teorije društvenog ugovora svoj je
puni razvoj doživela u sedamnaestom i osamnaestom veku u teorijama Hobsa,
Loka, Rusoa, Fihtea, Kanta.
Većina teoretičara društvenog ugovora poziva se na ideju ’’prirodnog
stanja’’ ili ’’stanja početne pregovaračke pozicije’’. Oni se vraćaju ovom
pretpostavljenom stanju da bi utvrdili zakone čovekovog postojanja, zakone koji su
koren celokupnog ljudskog ponašanja, te da bi polazeći od njih definisali uslove za
konstituisanje legitimnog i sigurnog društvenog poretka.
Prema teorijama ugovora odnos pojedinaca i društva prvenstveno treba
shvatiti kao ugovorni odnos. Na pojedinca i društvo se gleda kao na dve stranke
koje su sklopile ugovor i tako definisale svoja prava i obaveze u tom odnosu.
Osnovna ideja ugovora je da društveni poredak funcioniše po određenim normama
i da stupajući u društvo pojedinac prihvata norme tog društva. Ugovorom se
određuje šta svaki pojedinac kao član političke zajednice treba da čini i šta dobija
zauzvrat. Ovaj sporazum se uspostavlja na obostranu korist, s jedne strane
pojedinac daje svoj doprinos društvu, dok s druge strane društvo pojedincu
garantuje sigurnost i druge uslove neophodne za normalan život i razvoj. Ukoliko
se bilo koji član društva prestane pridržavati normi, država ima pravo da preko
svojih institucija kazni prekršioca.
Sve ugovorne teorije pretpostavljaju autonomiju ugovornih stranaka i stoga
njihovu ravnopravnost. Ugovor u kome jedna strana nije slobodna nije valjan, a da
5
bi bio takav potrebno je da sve strane pristupe ugovoru svojevoljno. Ukoliko je
jedna strana prisiljena sklopiti ugovor protivno svojoj volji, on je nesiguran i
neobavezujući.
Istorijski gledajući, teorije društvenog ugovora odigrale su izuzetno važnu
ulogu u buržoarskim revolucijama. Osnovne pretpostavke teorije da su svi ljudi
slobodni i da su svi ljudi po prirodi jednaki nespojive su sa feudalnim društvenim
uređenjem. Budući da ove ravnopravnosti nije bilo u doba apsolutizma, teorija
društvenog ugovora je morala postulirati ovu ravnopravnost, što je imalo
revolucionarno značenje u borbama buržoazije protiv aristokratije. Ova teorija
postala je ideologija demokratije u sukobu sa aristokratijom.
2.Ruoova teorija društvenog ugovora
2.1.Okolnosti nastanka Rusoove teorije
U osamnaestom veku apsolutna monarhija bila je dominantni oblik vlasti u
svim evropskim državama, osim u Velikoj Britaniji, čija se ’’slavna revolucija’’
odigrala u 17.veku, i nekoliko manjih država. Nasledni vladari bili su na vrhu
hijerarhije zemljoposedničkog plemstva. Kralj je imao neograničenu vlast koju je
sprovodio preko činovnika koje je sam birao. Celokupna izvršna, sudska,
zakonodavna i finansijska vlast mu je pripadala.
Francusko društvo je bilo sastavljeno iz više, po pravilama nejednakih,
staleža, od sveštenstva i plemstva koji su uživali velike privilegije, uključivši
izuzeće od niza poreza i pravo da ubiraju feudalna davanja. Od buržuazije čiji je
uticaj sve više jačao, te od seljaka koji su bili dužni plaćati feudalne dažbine,
poreze i takse. Celokupna administrativna i finansijska struktura kraljevstva bila je
zastarela i neefikasna, a pokušaj reformi propao je zbog otpora privilegovanih
slojeva društva. To je doba sve dubljeg zaostravanja odnosa između mladog
nadirućeg građanstva kao i plebejskih masa ’’treceg staleža’’ i predstavnika
’’starog režima’’, te u doba u koje postaju sve glasniji zahtevi za reformama.
