ЈУ ТЕХНОЛОШКА ШКОЛА
БАЊА ЛУКА
ЗАВРШНИ РАД
РУЖЕВИ ЗА УСНЕ
Кандидат:
Ментор:
xxxxxxxxxxxxxxxx,
проф. xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx
xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx
БАЊА ЛУКА, мај, 2018. година
1.
ИСТОРИЈА НАСТАНКА КОЗМЕТИКЕ И ШМИНКЕ
Ријеч козметика долази од грчке ријечи kosmētikós (космос) што
значи „украс“, „декор“, оно што је „уређено“ и декоративно усљед своје
уређености. Тадашњим Грцима украшавање, космос, означавало идеју
цијелог свемира, правилност/уређеност/ред за разлику од каоса. Системско
и свеобухватно украшавање и уређивање које се императивно односило на
све припаднике неке заједнице, истиче важност физичке вањске љепоте.
Касније се императив за вањску човјекову љепоту проширио на захтјев за
његовом унутарњом љепотом, тј. понашањем по моралним принципима
1
.
Бојење женских усана старо је око 5.000 година. Први руж, односно
смјеса коју су жене користиле за украшавање пронађена око 320 км јужно
од Бабилона. Жене су скупљале планинске биљке с разнобојним
цвјетовима, дробиле их те добивену боју утрљавали на усне. Египћанке су
пак, имале палете попут оних сликарских на којима су биле биљне смјесе
за цијело тијело. Оне су, такођер користиле различите цвјетове, а посебно
љубичасте и наранчасте нијансе те су увијек биле потпуно нашминкане.
У старој Грчкој нарумењене жене су сматране проституткама, јер се
мислило да само жене лака морала боје усне. Оне мало храбрије,
справљале су ружеве од црвених бобица и сегмента јаког црвеног вина.
Жена цара Нерона, Попеја, иако природне љепоте, за одржавање свог
изгледа запослила је 1.000 људи који су јој увијек били на услузи. За њену
шминку су се бринули лијечници који су справљали руж од црвеног вина и
биљке фикус, за коју се касније установило да је отровна. У каснијим
стољећима жене су служиле тканинама и обојеним папирима од којих је
1
Босиљка М. Лалевић – Васић, Љиљана М. Меденица, Милош М. Николић , „Дерматовенерологија са
пропедевтиком“, Савремена администрација, 2002. године, Београд
највећу популарност стекао креп папир. Данас нам је на располагању
много ружева у свим бојама.
Украшавање и показивање човјековог тијела у јавности, колико год
се можда чини небитно појединцу, културолошки на нивоу цијеле
заједнице је од посебне важности. Иако је коријен ријечи козметика грчки,
с украшавањем тијела човјек је започео пуно прије старих Грка. Први
докази о украшавању сежу отприје 100 000 година у афричком средњем
каменом добу. Тадашњи бодy арт сматра се једним од првих ритуала у
људској култури. Докази за то леже у проналаску кориштеног црвеног
окера.
Међу културама гдје се козметика широко користила били су стари
Египат, Грчка, Римско Царство, Индија и Перзија. Посебну пажњу
посветио је не само на здравље, већ и на перцепцију идеала женске љепоте.
У старом Риму жене су користиле бијело олово, церузит, за избјељивање
коже. Та пракса се наставила у Европи у средњем вијеку гдје је бљедоћа
коже означавала аристократско поријекло. Ваља истакнути да су
приправци на бази бијелог олова били су онечишћени арсеном. Будући да
је арсен токсичан, такви су приправци неријетко доводили до тровања и
смрти. Успркос томе такви приправци су и даље остали у употреби, те се и
у средњем вијеку увиђа кориштење козметике на рачун сигурности.
Документовано је да су ондашње Римљанке користиле кохл за
исцртавање линије очију. Кориштење кохла тј. антимоновог сулфида,
датира још из старог Египта. Занимљиво је истакнути да се кохл осим у
декоративне сврхе, користио и у медицинске сврхе: био је главни састојак
средства које се помијешано с црвеним окером и соком од египатске
смокве користило против опекотина и ожиљака. Египћани, који су
показивали уопштено велику бригу за хигијену, показивали су бригу за
оралну хигијену. Да би освјежили дах, жвакали многе биљке од којих се
