(парничном) поступку решавају грађанске ствари (нпр. накнада штете), а у кривичном
поступку кривичне ствари, тако се у управном поступку решавају управне ствари
(одлучивање о правима или обавезама у појединачном случају).
Под управним поступком подразумевају се

процедурална правна правила

која се

примењују у вези са доношењем одлука у управним стварима. С обзиром на то да
доношење у управним стварима има караткер решавања о управним стварима, у смислу
да се та одлука начелно не доноси споразумно јер један субјект (орган управе) доноси
одлуку о правној ситуацији другог субјекта (странке) , то се зза управни поступак, исто
тако, може рећи да представља поступак решавања у управним стварима. Даље, како
решење у управним стварима, у формално смислу као резултат има доношење решења
(о управној ствари), то се за управни поступак, такође, може рећи да представља

поступак доношења решења

. Коначно, како решења по својој садржини представљају

управне   акте   то   се   може   закључити   да   управни   поступак   представља   поступак
доношења управних аката.
У вези с тим, треба правити разлику између материјалноправних норми, с једне, и
формалноправних норми, с друге стране. Материјалноправне норме садржане су у тзв.
материјалним законима (прописима), док су формалноправне норме садржане у тзв.
процесним законима (прописима). Под материјалноправним нормама, које су садржане
у   материјалним   ѕаконима   (прописима),   подразумевају   се   правне   норме   којима   су
одређена основна права и обавезе грађана, правних лица и других правних субјеката,
док   се   под   формалноправним   нормама,   које   су   садржане   у   процесним   законима
(прописима),   подразумевају   правила   којима   се   одређује   начин   поступања   и
предузимања радњи од овлашћених органа у вези са применом материјалноправних
норми, односно материјалних закона (прописа).
Закон о управном поступку типичан је општи управни процесни закон. Закон о општем
управном поступку не одређује постојање конкретног права или обавезе већ прописује
поступак (начин) остварења тог права, односно утврђивања те обавезе.

2. Врсте управнг поступка

Према ситуацијама у којима се примењују, разликују се општи упрвани поступак и
посебан управни поступак.
Општи управни поступак подразумева јединствена општа правила управног поступања
у процесу доношења управних аката.
Посебан   управни   поступак   подразумева   посебна   правила   управног   поступања   у
процесу доношења управних аката. Посебан управни поступак представља одступање
од општег управног поступка. Како одступања од општег управног поступка могу бити
бројна и различита, то и посебни управни поступци могу бити бројни и различити.
Када ће се примењивати општи а када посебни управни поступци, зависи од конкретног
законодавства сваке поједине земље.
Разлика између општег и посебних управних поступака огледа се такође и у томе што
су   правила   општег   управног   поступка,   по   правилу,   садржана   у   једном   општем
процесном   закону,мада   могу   постојати   и   друге   солуције,   док   су   правила   посебног
управног поступка, пре свега, садржана у одговарајућим материјалним законима. То
значи да практично нема посебних процесних закона који прописују посебне управне
поступке,   већ   су   посебни   управни   поступци   прописани   посебним   одредбама
материјалних закона за одговарајућу област.
Општи   управни   поступак   у   односу   на   посебне   управне   постуке   има   допунски
(супсидијарни)   карактер.   То   значи,   да   се   у   управним   областима   за   које   је   законом
прописан посебан поступак у појединим питањима, поступа по одредбама тог посебног
закона, а у свим другим питањима поступа се по одредбама Закона о општем управном
поступку.

3.1.

Начело законитости

Начело   законитости   у   управном   поступку,   подразумева   материјаолноправну   (да   је
правилно   примењен   материјални   закон)   и   формално   правну   законитост   (да   су
поштована процедурална законска правила у погледу надлежности, поступка и форме
акта),   као   и   да   је,   посебно   у   случају   доношења   управног   акта   по   слободној
(дискреционој) оцени, тај акт донет на основу посебних овлашћења за поступање по
слободној оцени и да је слободна оцена употребљена у складу са циљем у којем је то
овлашћењ дато. Уколико то није случај, управни акт (решење) је незаконит, са свим
консеквенцима које незаконитост управног акта производи (поништавање,укидање).
Законитост управних аката предмет је како управне контроле управе, тако и посебне
судске контроле управе у управном спору. Према законима о судовима, за одлучивање
у управном спору у Србији надлежан је управни суд.

3.2.

Начело заштите права грађана и заштите

јавног интереса

При   вођењу   поступка   и   решавању,   органи   су   дужни   да   странкама   омогуће   да   што
лакше заштите и остваре своја права, водећи при том рачуна да остваривање њихових
права не буде на штету права других лица нити у супротности са законом утврђеним
јавним интересима. Кад овлашћено службено лице, с обзиром на постојаће чињенично
стање,   сазна   или   оцени   да   странка   или   други   учесник   у   поступку   има   основа   за
остварење неког права или правног интереса, упозориће их на то. Ако се на основу
закона   странкама   налажу   какве   обавезе,   према   њима   ће   се   примењивати   оне   мере
предвиђене прописима које су за њих повољније, ако се таквим мерама постиже циљ
закона. Из овог начела произилази двострука обавеза органа, односно организације која
води   поступак.   Прво,   да   странкама   омогући   да   што   лакше   и   потпуније   заштите   и
остваре своја права у управном поступку и, с тим у вези, права која произилазе из
материјалноправних прописа о чијој се примени ради и, друго, да у исто време води
рачуна да остваривање права странке не дође у супротност са јавним интересом, као и
да то не буде на штету права других лица.