Sagorevanje čvrstog komunalnog otpada
Živimo u vreme kada broj stanovništva eksplicitno raste i iz tog razloga potrebne su veće
obradive površine, mnogo fabrika, a samim tim jasno se vidi da situacija ne može da prođe bez
raznih vrsta otpada. U gradovima je nemoguće kontrolisati ogromne količine otpada, pogotovo
ako nema zakona koji to reguliše. To je slučaj u našoj zemlji, nažalost. Možda grešim, ali čini mi
se da je nepromišljeno bacanje smeća samo dokaz o ljudskoj neodgovornosti.
Treba naglasiti da sa pojavom sve većih industrijskih centara i gradova, kao i svojim
ponašanjem, čovek utiče na narušavanje prirodne ravnoteže. Reč je o antropogenim faktorima.
Od kada je čovek razvio svest o tome kako treba da se ponaša da bi bolje živeo i zaštitio svoje
stanište, rodio se pojam zaštite životne sredine.
Zaštita životne sredine
je povezana sa
ekologijom
iz razloga što prva treba da poznaje niz
inženjersko- tehničkih mera za rešavanje problema koji je druga ustanovila.
Koncept zaštite životne sredine se u Evropi prvi put pominje na konferenciji Ujedinjenih Nacija
o životnoj sredini i Štokholmu, godine 1972. Tada je formiran Program Ujedinjenih Nacija za
životnu sredinu, UNEP. Od tada je UNEP aktivno učestvovao u razvoju više značajnih
međunarodnih ugovora.
Na taj način, krajem 80-tih godina HH veka, započinje svesniji i aktivniji pristup problematici
zaštite životne sredine donošenjem raznih pravnih dokumenata kao što su konvencije,
deklaracije, uredbe, ugovori na međunarodnom, nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou.
Na evropskom nivou postoji nekoliko osnovnih programa politike zaštite životne sredine, tj
ekoloških mreža. To su NATURA 2000, Emerald ili Smaragdna mreža i Sveevropska mreža
(PEEN).
1. KLASIFIKACIJA ČVRSTOG OTPADA
Čvrsti otpad generalno se može podeliti na 3 osnovne kategorije :
-
Komunalni
-
Industrijski
i
-
Poljoprivredni
Otpad iz svake od ove tri kategorije može biti :
inertan
,
neopasan
ili
opasan
.
Komunalni čvrst otpad može se dalje podeliti na :
rezidencijalni
(stambeni),
komercijalni
,
institucionalni
,
građevinski
,
otpad sa javnih površina
i
otpad iz postrojenja za pripremu vode i
za obradu otpadnih voda
.
Industrijski čvrsti otpad nastaje u industrijskim proizvodnim procesima i po svojstvima se
značajno razlikuje od komunalnog otpada.
Poljoprivredni čvrst otpad nastaje na njivama, u povrtnjacima, voćnjacima, vinogradima,
mlekarama i slično.
Termin čvrste otpadne materije je sveobuhvatan i podrazumeva kako heterogenu masu otpada
urbane sredine, tako i nešto homogeniji skup:
-
poljoprivrednih
,
-
industrijskih
i
-
mineralnih otpadaka
.
2. KOMUNALNI ČVRSTI OTPAD
Komunalni otpad predstavlja otpad iz domaćinstva (komercijalni otpad), odnosno otpad koji se
sakuplja sa određene teritorijalne celine, njčešće opštine, u skladu sa propisima i planovima
opštine. U komunalni otpad takođe spada i kućni otpad, koji se svakodnevno sakuplja.
Moguća su dva načina odvajanja upotrebljivog otpada – sekundarnih sirovina, i to :
Primarna separacija
– razdajanje na mestu nastanka otpada u različite posude, odvajaju se
komponente (delovi otpadakoji bi se ponovo koristili) i
Sekundarna separacija
– odvajanje poželjnih komponenti otpada iz maseizmešanog otpada.
Odvajanjem, tj. razvrstavanjem na mestu nastanaka otpada dobija se čistija sirovina i povoljniji
finansijski efekat. Ovakav način zahteva svesno i obučeno stanovništvo koje je u potpunosti
spremno da učestvuje u akciji reciklaže otpada.
Ovaj otpad se prikuplja i zbrinjava u okviru komunalnih delatnosti. Za neispravno postupanje sa
komunalnim otpadom prvenstveno su odgovorni sami stanovnici koji su proizvođači-generatori i
vlasnici tog otpada. Komunalne organizacije putem nadležnih gradskih ili opštinskih organa
moraju da stvoreuslove koji će svim stanovnicima omogućiti primereno postupanje s ovim
otpadom. Komunalna preduzeća su dužna da savetom i radom pomognu stanovništvu da na
savremen način upravljaju sa komunalnim otpadom.
Sadašnji način postupanja sa komunalnim otpadom u našoj sredini ne odgovara skoro nijednom
aktuelnim ekološkim načelima, kriterijumima i standardima.
Komunalni čvrsti otpad ima komponente organskog, ali i neorganskog porekla. Energetski
potencijal ove dve materije može da se iskoristi na različit način. Proizvodnjom energije iz
komunalnog otpada može se ostvariti dodatna korist za zajednicu u celini, a to je :
1. Ukupna količina otpada redukuje se 60- 90% u zavisnosti od sastava otpada ali i primenjenih
tehnologija za tretman.
2. Smanjuje se veličina parcele za deponiju, a provršina za te namene inače je sve manje.
3. Dobrim tehnologijama za ovu svrhu, smanjuje se zaganenje životne sredine.
Iz ovoga se nameće zaključak da treba učiniti korak ka pre svega smanjenju stvaranja otpadnih
materijala, a kad već nastane onda se treba potruditi da se ostvari što celishodnija reciklaža.
Tamo gde postoji opcija proizvodnje energije iz komunalnog otpada, potrebna je stručno
orkestrirana aktivnost, u svim fazama. Kao prvo, sve mora krenuti od adekvatnog upravljanja
otpadom, a onda je važno izabrati takvu tehnologiju daljeg tretmana otpada, koja će dati više
koristi nego štete u daljoj eksploataciji.
3. SPALJIVANJE KOMUNALNOG OTPADA -
INSENERACIJA
Spaljivanje (insineracija), je savremeni način uništenja otpada, uz pomoć toplotne energije, oko
čega se vode najoštrije diskusije, iz ekološkog, energetskog i ekonomsko- finansijskog aspekta.
Termički tretman otpada procesom spaljivanja ima za cilj, smanjivanje zapremine (čak do 90%) i
mase otpada što se mora deponovati, uz dobijanje energije (tolotne i/ili električne). Spalionice su
slične termoelektranama i toplanama. Japan spaljuje skoro 2/3 otpada, u Francuskoj radi 303
spalionica, ukupnog kapaciteta 1,4 miliona t/god .
