човјек   задовољава   производњом   различитих   производа   као   што   су   алатке,   машине,
храна,   одјећа,   превозна   средства   итд.   Након   употребе   ти   производи   постају   отпад.
Према закону о управљању отпадом ФБиХ, "отпад значи све материје или предмете
које човјек одлаже, намјерава одложити или се тражи да буду одложене у складу са
једном од категорија отпада". У закону се каже да " произођач или валсник отпда сноси
све   трошкове   превенције,   третмана   и   одлагања   отапада,   укључујући   бригу   након
употребе и надзор", полазећи од принципа загађивач плаћа.

Према мјесту настанка разликују се двије основне врсте отпада:



Комунални отпад

(настаје у домаћинствима и другим мјестима)



Технолошки отпад

(настаје у индустријским и разним услужним

дјелатностима)

У индустрији и услужним дјелатностима настаје и опасан отпад (слика 3). Овај отпад
својим особинама угрожава људско здравље и природу. Мања количина таквог отпада
настаје и у домаћинствима.

Слика 3. Опасан индустријски отпад

Количина отпада се стално повећава упркос драматичним упозорењима еколога.

Развијене земље производе много више комуналног отпада од осталих. У развијеним
дражавама   (Западна   Европа,   Сјеверна   Америка,   Јапан   и   Аустралија)   живи   седмина
становника   свијета.   Они   производе   трећину   свјетског   комуналног   отпада.   Али,   у
напредним технологијама управљања отпадом (рециклажа и обрада отпада), развијене
државе   судјелују   са   више   од   80%   у   укупно   рециклираном   и   обрађеном   отпаду,   у
контролисаном одлагању са готово 49%, а у неконтролисаном одлагању отпада са само
6%.

У БиХ се полако стварају услови за увођење система управљања отпадом. О

тренутном стању у нашој земљи говоре призори са наших ријека које су затрпане
смећем и у које су спроведени многобројни канализациони испусти (слика 4).

Слика 4. Канализациони испусти у ријеку

Избјегавање и смањивање настанка отпада као и његово искориштавање почиње

у сваком домаћинству. Потребно је дјеловати организовано и заједнички, почев од оних
који доносе одлуке у политици и економији, преко произвођача, дистрибутера и
трговца,

до

потрошача.

Већина депонија не испуњава ни најосновније услове за заштиту околиша, а

заузимају велике природне површине (слика 5). Локално становништво пружа све већи
отпор постојанју таквих депонија. Отпор постоји такође и према отварању планираних
регионалних депоније које ће задовољавати санитарне и еколошке захтјеве. То нас
упозорава да се проблем не може ријешити само одлагањем отпада.

Слика 5. Депонија

Систем управљања отпадом, заснован на савременим европским искуствима,

захтјева прије свега, следеће активности:



извјегавање и смањивање настанка отпада,



рециклажа, као и поновно кориштење (материјално и енергетско) насталог
отпада,



обрада неискориштеног отпада,



одлагање (трајно и привремено) неискориштеног и обрађеног отпада

Дефиниција отпада, у том смислу, могла би гласити: