УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ ПЕДАГОГИЈА
Драгослав Костић, студент
САМОЕВАЛУАЦИЈА И САМОЦЈЕЊЕЊЕ УЧЕНИКА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ
(завршни рад)
Ментор:
Бања Лука, август 2015. година доц. др Бране Микановић
Самоевалуација јесте поступак која ученику омогућује да објективно сагледава и
развија способности које ћему помоћи да створи навику да планира, прати, вреднује
и унапређује своје активности у школи. Самоевалуација ученика има за циљ да ученик
сагледа позитивне елементе у свом раду, али и да уочи негативну страну, тешкоће и
пропусте и да за њих, у сарадњи са родитељима и наставницима, пронађе адекватна
рјешења. На тај начин се ствара култура вредновања како сопственог рада, тако и рада
других.
Ученици треба да се питају које су њихове истакнуте способности, у чему су
најбољи, шта знају, шта не знају и шта би вољели да сазнају. Ово им омогућава да боље
упознају себе, имају јаснију слику садашњости и утичу на своју будућност, да јасније
поставе циљеве даљег развоја. Из ових разлога наставници требају да подстичу и
охрабрују ученике у вршењу сопствене процјене. То могу чинити на разне начине, а
најчешће подстицањем ученика да сами процјене резултате свог рада, колико су труда
уложили у изради неког задатка, шта сматрају да су посебно добро урадили и чиме нису
задовољи, како могу да побољшају свој рад и шта сматрају да је највредније од оног што
су научили из цијелокупног процеса. Да би могли успешно да подстакну ученика на
самопроцјену и сами наставници морају активно да преиспитују квалитет властитог рада,
како би га изнова и изнова унапређивали и усавршавали. Они су ти који треба да постичу
ученика да им отворено упуте повратну информацију о томе колико су задовољни њима,
јер ће им то у великој мјери помоћи и допринијети да лакше сагледају свој рад и одлуче се
за даље унапређење и усавршавање.
Ко сам ја? Какав сам ја? Шта могу ја? Ова и слична питања су питања која ученици
треба да постављају у своме свакодневном животу. Често ученици нису свјесни тих
питања, а они који су их свјесни свакодневно трагају за одговорима. Сваки ученик има
своју карактеристику по чему се разликује од свог друга, своје другарице и то не само
физички, естетски, него и на разлику како ми сами себе видимо, доживљавамо,
самоцијенимо и самопроцјењујемо.
Ученици који имају позитивну слику о себе, позитивно самоцијењење увијек имају
и позитиван став према животу, према друштву и другим људима. Али имамо и оних
4
ученика који имају негативну слику о себи и то их карактерише као оне личности које
негативно мисле о себи, који тешко пролазе кроз разна искушења и у великој су опасности
да оболе од депресије и очајања. Сваки ученик је индивидуална личност и индивидуа за
себе. Свака личност има двије стране, прва је добра, а друга негативна. Потребно је
позитивно постицати и усавршавати, а негативно преображавати и преобликовати у
позитивно стање, стање напретка. На тај начин показаћемо колико свако од нас вриједи.
Отуда самоцијењење јесте оријентација личности на позитивно вредновање властитог
квалитета. Ученик треба да ради на једином правилу живота, а које гласи „себе сматрати
вриједним и оспособљеним да се носиш са свим животним проблемима и изазовима и да
исте успјешно рјешаваш“. То правило, није једноставно и оно подразумијева потребу за
самоцијењењем што значи да личност жели да буде комплетна, успјешна, независна и
слободна.
Методологијом истраживања обухватили смо проблем и предмет истраживања,
циљ и задатке истраживања, хипотезе, варијабле, методе, технике и инструмент
истраживања, поступке за статистичку обраду података, популацију и узорак
истраживања, организацију и ток истраживања. Нашим истраживањем обухватили смо
ученике петих и осмих разреда основне школе „Свети Сава“ у Модричи.
Истраживајући ставове ученика, ово емпиријско истраживање има за циљ
проширивање постојећих сазнања о самоевалуацији и самоцијењењу ученика основне
школе. Резултати овог истраживања могу послужити у сврху поређења са неким сличним
истраживањима, као и да буде постицај за будућа емпиријска истраживања о повезаности
самоевалуације и самоцијењења ученика основне школе.
ТЕОРИЈСКИ ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЊУ
5
Самоевалуација посматрана из угла ученика, значи стални процес спровођења,
анализирања, кориговања и планирања сопствене радне праксе и сопственог доприноса
цјелокупном остварењу у будућем раду и животу. Ученик објективно сагледава и
развија способности које ћему помоћи да створи навику да планира и унапређује своје
активности у школи. Самоевалуација значи стално постављање питања: Шта сам
урадио/ла добро, чиме сам задовољан/на? Шта сам могао/ла боље? Које сам циљеве
постигао/ла? Да ли сам поклонио/ла пажњу своме другу и да ли сам то учинио/ла на прави
начин? Шта још треба да знам да бих следећи пут био/ла бољи/а? На који начин
могу допринети побољшању сопствене праксе и раду школе у цјелини? Самоевалуација
ученика има за циљ да ученик сагледа позитивне елементе у свом раду, али и да уочи
тешкоће и пропусте и да за њих, у сарадњи са родитељима и наставницима, пронађе
адекватна рјешења. На тај начин се ствара култура вредновања како сопственог рада, тако
и рада других.
Вредновање часа наставник може урадити кратким говорним и писаним
вјежбама,
усменим путем у комуникацији са ученицима. Према
Водичу за увођење у посао
наставника основних и средњих школа
(2006) стоји: „Врло је
битно да наставник након
урађене евалуације оствари анализу планираног и оствареног, самокритички оцјени
успешност часа, запази тешкоће и проблеме током часа
и сагледа
како успешније
реализовати идући и сваки следећи, нови час. Наставник такође треба да запази и успешно
урађене дијелове часа. Такође и ученици треба да изврше самовредновање и да на крају
извршене самоевалуације направи кратку забиљешку која ће бити смјерница за даље
напредовање, побољшање, осмишљавања и воћења и унапређивање рада“.
Како би на квалитетан начин могли проводити самоевалуацију на свим подручјима
свога рада, учитељи требају познавати специфичности, сврху, циљеве и исходе учења
(сваког) наставног предмета којег поучавају, односно требају посједовати предметно
специфичне компетенције. Као таква, од учитеља захтијева не само креативност у
осмишљавању наставног процеса, већ и способност рефлексивног синтетизирања свих
спроведених активности и процјењивања њихове успјешности; притом је потребно да
7
