С А Д Р Ж А Ј
У В О Д .............................................................................................................................. 2
ИДЕНТИТЕТ, КРИЗА И САМОКОНТРОЛА ........................................................... 3
ПСИХОСОЦИЈАЛНА ТЕОРИЈА РАЗВОЈА Е. ЕРИКСОНА................................. 4
САМОКОНТРОЛА СЕ УЧИ И РАЗВИЈА ................................................................. 6
ДА ЛИ И ЗАШТО ПОСТОЈЕ РАЗЛИКЕ У САМОКОНТРОЛИ?......................... 9
ПРОШЛОСТ-САМОКОНТРОЛА-БУДУЋНОСТ................................................... 10
ЗАКЉУЧАК..................................................................................................................... 11
ЛИТЕРАТУРА................................................................................................................. 12
2
Сажетак:
Сведоци смо бројних ситуација, на жалост, друштвено негативних, али и
индивидуалних. То се посебно огледа у ситуацијама када је наш ''саговорник'' под набојем јаких
емоција, агресиван, ''спреман на све''.
Ни не залазећи у сâме разлог и разумевање таквог понашања, скоро већина би рекла –
''види га, изгубио контролу над самим собом!!''
Термин ''самоконтрола'' толико је заступљен у свакодневном говору, да је потребно
питати се да ли ми заиста познајемо и разумемо значење тог термина. Одакле долази, ко је
његов идејни творац, какво је његово значење и да ли се можемо заиста тако олако
користити тим термином .
Према дефиницији, САМОКОНТРОЛА је способност успешне контроле сопствених
нагонских импулса, афеката и страсти. Према теоријским одређењима, развијена
самоконтрола представља знак снаге Ега и одлику зреле личности.
1
Овај рад је посвећен управо утврђивању везе између основа за развој, сâм развој
самоконтроле, као једног од цивилизацијских регулатора људског понашања и прошлости, у
смислу посредног и непосредног људског искуства.
Кључне речи: људско искуство, самоконтрола, фазе развоја, развојна криза,
идентитет, превазилажење, маладптивно понашање
У В О Д
У време када је Психонализа била најперпективнији и једини теоријски и
психотерапијски правац, Ерик Ериксон (1902-1994) средином прошлог века завршио је
психонализу при Бечком психолошком институту.
Према његовим казивањима, попут многих психоаналитичара који су се бавити
траумама личног искуства, он је управо желео да се бави могућностима и тешкоћама развоја
младих људи.
2
Његов основни допринос је у наглашавању проблема идентитета личности и
психолошким импликацијама које следе из успешног и неуспешног разрешавања идентитета.
По Ериксону, постоји ''општи принцип
епигенезе
према комесе целокупни развој одвија кроз
одређене секвенце, а појединац мора да прође кроз све ступњеве
развоја док не достигне свој
1
Требјешанин Ж., (2000)
''Речник психологије''
, Стубови културе, Београд, 2000, стр. 421
2
Ериксон, Е. (1976).
Омладина, криза, идентификација
. Побједа, Титоград
4
Уколико, међутим, ухватимо себе да смо окупирани размишљањима о томе ко смо заправо,
чему тежимо, ког смо опредељења, вере и шта нам је важно, да ли смо добри или лоши… то су
знаци да се налазимо у конфузији или кризи идентитета.
Процес стицања идентитета одвија се током живота пролажењем кроз стадијуме развоја
који су праћени кризама идентитета. Идентитет, иако подразумева континуитет и стабилност,
није нешто непромељиво и статично, већ се итекако развија са узрастом, животним искуством
као и друштвено-историјским тренутком.
До позитивних исхода у развоју доводи заправо позитивно разрешење кризе идентитета.
Циљ је да особа изађе из ове кризе као самостална, самосвесна личност са стабилним
идентитетом. Ово је нарочито важно за период ране младости јер се тада ствара темељ
успешног развоја у одраслом добу.
7
ПСИХОСОЦИЈАЛНА ТЕОРИЈА РАЗВОЈА ЕРИКА ЕРИКСОНА
8
Развој идентитета је у теорији Ерика Ериксона приказан у осам стадијума.
То су следећи стадијуми:
1. Фаза стицања поверења (насупрот неповерењу)
је карактеристична за 1. годину
живота (фаза одојчета) и представља
осећање сигурности и вере у
одрасле
(превасходно родитеље, најчешће мајку). Ово иде у прилог дотадашњим
истраживањима о важности формирања адекватне емоционалне везаности детета са
мајком у првој години живота, а што има утицаја на касније социјално и афективно
понашање особе. Ово је темељ формирању идентитета. Овде је изузетно важан однос
мајке (старатеља) према детету и благовремена респонсивност на дететове потребе, како
би дете развило базично поверење према свету који га окружује.
2. Фаза стицања аутономије (насупрот стиду и сумњи)
је карактеристична за 2. и 3.
годину живота. Овде родитељи подстичу дететову активност и аутономију у понашању,
а са друге стране уводе забране и ограничења. Главни развојни задатак је
самоконтрола
,
уз развој кретања, говора и маште. Маладаптације на овом ступњу развоја доводе до
импулсивности (претерана аутономија) или компулсивности (превише стида и сумње у
себе). Од родитеља се очекује да награђују похвалама дететово самостално
успостављање самоконтроле како би дете развило осећај поноса и доживљај да је дете
оно што оно жели да буде. Позитивно разрешење кризе води самоконтроли детета,
7
Попов, С., (2016) ''
Криза као преуслов за развој''
, чланак преузет са http//www.psihounivezum.com, дана
17.05.2017.године
8
Ериксон, Е. (2008).
Идентитет и животни циклус
, Завод за уџбенике, Београд
