садржи   све   елементе   који   је   чине:   јасна   оријентација   у   свим   правцима   –   у   простору,
времену,   према   околини,   другим   особама   и   према   самоме   себи   (могућа   појава
деперсонализације).   Намера   мора   да   буде   јасно   изражена   и   праћена   свим   елементима
аутоагресивности која иде у правцу уништења сопственог живота.

Многе околности и стања искључују један од елемената које у себи садржи

дефиниција самоубиства. У савременој суицидологији постоје неслагања о значају свести
и намере у истраживању и дефиницији самоубиства. Та неслагања се најчешће јављају у
случајевима извршавања самоубистава душевно поремећених особа, било да се то дешава
у тренуцима луцидности (ремисије) или у периодима погоршања болести.

Kада недостаје свест о извршењу самоубиства (душевно поремећене особе, мала

деца) и када није јасно испољена намера да се то уради, говори се о псеудосуицидиуму
(псеудосамоубиство,

pseudosuicidium

Самоубиство, чак и онда када је приказано искључиво преко статистичких

показатеља, као ретко која појава, изазива код људи многострука, често  амбивалентна
осећања – све – само не равнодушност. Подстиче на размишљање и изазива различите
реакције и оцене. Од жеље да се сакрије до жеље да се оголи, од тога да се види као
неизбежан   део   трагичне   личне   и   породичне   судбине   или   резултат   несрећног   сплета
околности који се могао избећи, од осуде до дубоког саосећања, од оцене да је рационално
решење неподношљиве ситуације или бежање од суочавања са стварношћу, од тога да је
представљало очајнички вапај за помоћ до тога да је значило потпуно одбијање помоћи.
На први поглед свако самоубиство изгледа као дубоко лични чин. Mеђутим, самоубиство
је атак човека и на себе, али исто толико и атак на друштво које човек доживљава као
отуђену   стварност   од   својих   жеља,   могућности   и   потреба.   Уништавајући   свој   живот
самоубица доводи у питање темељну вредност друштва – људски живот, што ову појаву
чини друштвеном девијацијом. Самоубиство је и социјални проблем због масовности али
и због узрока и последица који имају дубоко социјално значење. У егзистенцијалистичком
смислу   самоубиство   отвара   питања   апсурда   живота   или   животног   апсурда,   људске
слободе,   суочавања   човека   са   смисленошћу   сопственог   живота,   храбрости   или
кукавичлука, мржње или љубави, унутрашње немоћи или личне моћи, “болесног” друштва
или “болесног” човека, доминације разума или ирационалности у човеку, итд.

ДИПЛОМСКИ РАД

Марија Ломигора

ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ВРСТЕ САМОУБИСТВА

Ханибал Барка, велики војсковођа и политичар, одабрао је смрт самоубиством

радије него понижавајућу предају Римљанима, који се у 9. години, пред оцем Хамилкаром,
заклео на рат. Далеко од родне Картагине, прогнан и сам, окружен Римљанима, сипао је у
чашу отров, који је носио у прстену још од битке код Кане.

Постоји уверење да су и

Римљани

поштовали право човека да одузме себи живот, и

зато је било доста самоубистава. И поред тога што је био против самоубистава,

Цицерон

је

изразио дивљење што је

Катон Млађи

радије одлучио да себи одузме живот, него да живи

под

Цезаровом

диктатуром

. Лукреција, римска племкиња, коју је силовао син последњег

римског цара, по имену Сектус, након молбе да казне починиоца, коју је упутила својој
породици, извршила је самоубиство. Многи уметници (

Тицијан

Рембрант

, Дирер,

Рафе,

Ботичели

) приказивали су њено самоубиство у својим уметничким делима.

Стари Египћани

су имали обичај да, уз све почасти преминулом владару, сахране и

његове слуге, за случај да му затребају у

загробном животу

. Касније су тај обичај

заменили сликама слуга у гробници.

Став о самоубиству у ранијој антици био је негативан, да би заиста прешао у

одобравање и прихватање.

Стоици

су самоубиство сматрали највишим изразом људске слободе. Стоичари

допуштају самоубиство као „рационални растанак са животом“, на пример из патриотских
разлога или због неизлечиве болести. Тако се патриотским разлозима тумачи самоубиство
следбеника стоичке филозофије

Катона Млађег

, након пораза у бици код Тапса, које се

често назива и симболичким крајем тираније

су веровали да је срамота умрети природном смрћу. Викинг који није

имао „среће да умре у бици“ умро би од сопственог мача или скакањем са стене да би
могао да уђе у Валхалу (велику дворану Одина за убијеног јунака по нордијској
митологији).

Јапанци

вековима поштују самоубице и према самоубиству постоји прихватљив и

одобравајући став. Међу племенима и у војсци самоубиство се сматра дужношћу и чашћу
(

харакири

- расецање стомака, као одговор на срамоту, губитак части или казну). За

древне и ригидне самураје самоубиство је била част. У

Другом светском рату

камиказе

су

својим самоубилачким акцијама увлачиле страх у кости савезницима на

Пацифику

. После

Другог светског рата велики број Јапанаца извршио је самоубиство

1945

. Међу љубавним

паровима у Јапану потписује се споразум о самоубиству. Свету је познат

сепуку

или

харакири, како га зову

Европљани

, којим је завршио живот један од највећих јапанских

књижевника

Јукио Мисима

, чије је самоубиство привукло велику медијску пажњу

У средњем веку развијено је веровање да је самоубиство почетак

вампиризма

. У

многим културама, укључујући и стару

Енглеску

, људе који су починили самоубиство

сахрањивали су на раскрсници путева (у знаку крста сачињеног од путева) као превенција
да постану вампири.

ДИПЛОМСКИ РАД

Марија Ломигора

ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ВРСТЕ САМОУБИСТВА

У време

ренесансе

, у западном свету, људи су били религиозни или празноверни, и

веровали су да се депресивне мисли о самоубиству могу изменити религијом.

„

Зашто би

се убили ако верујете да ће вам „живот“ бити гори после смрти“, проповедали су у
црквама. У

16. веку

Томас Мор

у свом делу „Утопија“, препоручује „добровољно

самоубиство“ за оне који пате од неизлечивих болести. У својим делима Монтење је
скептичан према моралним позицијама самоубиства као свесном личном избору.

Историја бележи многе „славне“ самоубице. Међу уметницима -

Ван Гога

државницима, владарима и војсковођама - Сарданапала,

а,

међу

књижевницима

, Јесењина,

(која је напунила џепове свог

капута камењем и мирно кренула ка реци крај куће), Хемингвеја, у чијој је породици
постојао велики број самоубистава. Зна се и да је Хемигвеј пред крај свог живота пио чак
и до три флаше вискија са шаком лекова.

Ритуална самоубиства чешћа су у сектама, под снажним утицајем индуктора, због

реинкарнације и веровања да их „горе, на оном свету очекује „срећнији живот“.

Ками пише да се самоубилачки чин „припрема у тишини срца, баш као и велико

уметничко дело“. У мрежи хаоса тражење смисла живљења доноси умор живљењу,
поготову кад су „чељусти смрти непрестано отворене“. Редукција хаоса је сужавање
когнитивног поља и минимизирање алтернатива.

У многим земљама су тек у позном двадесетом веку религиозне и законске санкције

уклоњене и суицидни акти престали да се третирају као криминални. И у скорашње време
разлике међу земљама, па и европским, су велике – док се, на пример, тек од 1961. године
у Енглеској и 1993. у Ирској самоубиство више не третира као кривично дело. У
Холандији је 2001. године легализована еутаназијa.

ДИПЛОМСКИ РАД

Марија Ломигора

ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ И ВРСТЕ САМОУБИСТВА

4. САМОУБИЛАЧКИ МОТИВИ И ДИСПОЗИЦИЈА

Самоубиство је резултат деловања

спреге суицидогених мотива и суицидогене

диспозиције

, тј. склоности ка извршавању самоубиства (тзв. суицидогени менталитет).

Данас се сматра да не постоје одређене психичке карактеристике самоубице, тј. да не
постоји умањени животни нагон, већ да је самоубиство измењени начин реаговања
самоубице на многе надражаје који потичу из његове околине. Личност се формира под
утицајем бројних познатих и непознатих чинилаца ендогене и егзогене природе, почевши
од поремећаја развоја личности услед конгениталних или стечених аномалија, поремећаја
интелигенције, социјалног миљеа у коме живи, расте и сазрева, до испада у понашању и
реаговању на бројне конфликте или захтеве који се током живота јављају. Учесталија
самоубиства у појединим породицама не могу се објаснити урођеном склоношћу према
самоубиству, већ набројаним чиниоцима, али и опонашањем (индукцијом) ранијих
самоубистава неких чланова шире и уже породице. Опонашање извесних радњи, у овом
случају самоубиства, дешава се и ван породица.

Суицидогени мотиви су многобројни. Они су знани и незнани, посредни или

непосредни повод самоубиства. Често се не ради о само једном мотиву, већ о више њих
који имају кумулативно и удружено дејство, а онај последњи, као непосредни повод,
манифестује се самоубиством (“прелила се чаша”).

Мотиви су често минорни, за околину безначајни, јер су проблеми, који се на

овакав начин разрешавају, у великом нескладу са последицом – уништењем сопственог
живота. Понекад су познати ближој и даљој породици, пријатељима, у облику
ограничавајућих фактора нормалног живота, тешко премостивих препрека, депресивних
стања изазваних разним узроцима, али често настају и као последица безначајнх
размирица међу људима, рођацима, укућанима, супружницима. Неки мотиви, а то није
ретко, недокучиви су и најближој околини, незапажени и од најближих особа, често су
резултат погрешног прорачуна, погрешне информације и афективног реаговања на све
неправде које би нормалним путем и начином могле да се разјасне и разреше. Ови мотиви
у датој ситуацији служе као окидач, непосредни иницијатор започињања аутоагресивног
акта.

Суицидогене мотиве делимо на ендогене и егзогене. Ендогени мотиви се најчешће

јављају услед тешких, наизглед, али и стварно неизлечивих болести, одмах након сазнања
о болести или у периоду када се јављају тегобе које болесника исцрпљују физички и
психички.   У   овим   случајевима,   као   што   је   речено,   постоји   неки   облик   спреге   између
индивидуалног   реаговања   на   тегобе   (суицидогени   менталитет   или   диспозиција)   и
суицидогеног мотива. Од психичких обољења у енодогене суицидогене мотиве спадају
депресивна стања, алкохолизам са својим позним манифестацијама, наркоманија, разни
облици   психопатија,   схизофренија,   прогредијентне   деменције   као   део   психоорганског
синдрома, епилепсија.  Егзогени мотиви су производ утицаја различитих чинилаца који
потичу   из   окружења,   а   најчешће   се   испољавају   у   условима   поремећеног   међуљудског
комуницирања.   Ти   мотиви   су   често   љубомора,   неспоразуми   са   породицом,   страх   од
последица   грешака   у   понашању,   економски   мотиви   настали   услед   сиромашења,
изгнанства,   ратова,   глади,   мотиви   настали   из   частољубља,   неправедних   прогањања,
незадовољства самим собом и др.

ДИПЛОМСКИ РАД

Марија Ломигора