ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ, ЗНАЧАЈ И ОСОБИНЕ САВРЕМЕНОГ САОБРАЋАЈА- Саобраћај је

стара друштвена делатност која се појављује још у првобитним облима људског друштва јер је од
најстаријих времена постојала потреба за превозом људи и добара. Тек од XIX века долази до
наглог   развоја   саобраћаја   којимје   омогућен   техничком   револуцијом   и   наглим   порастом
друштвених   потреба   за   саобраћајем.   Саобраћајем   се   задовољавају   не   само   производне,
економске,   културне   него   и   многе   друге   друштвене   потребе.   Управо   због   оваквог   посебног
значаја саобраћај представља јавну делатност, тј. делатност од посебног друштвеног интереса.
Савремени саобраћај има три основна својства: 1) економичност, 2) брзина, 3)сигурност.
Економичност  значи остваривање превоза на што јефтинији начин. У пракси најкраћи превоз
није   увек   и   најјефтинији   превоз.   На   висину   транспортних   трошкова   утиче   и   потреба   за
ангажовањем узгредних услуга за превоз робе, као на пример висина царина и других фискалних
дажбина.  Брзина  у превозу је код појединих врста превоза од много већег значаја од висине
транспортних трошкова. То је најчешће ако се ради о превозу лако кварљиве и скупоцене робе.
Брзина у превозу значи уштеду у времену, али не и у транспортним трошковима.  Сигурност  у
превозу је у посебним ситуацијама најзначајнија особина за конкретне превозе. То је најчешће
када се ради о превозу робе великих вредности. Повећана сигурност такође значи скупљи а често
и спорији превоз.
Под саобраћајним правом, као посебном граном права јединственог правног система наше земље,
подразумевају се правни односи у саобраћају. У оквиру саобраћајног права проучавају се само
специфични   правни   односи   у   саобраћају.   Оваквим   радним   појмом   саобраћајног   права   није
довољно одређен предмет саобраћајног права као посебне гране права. Детаљнијим одређивањем
предмета   саобраћајног   права   прецизира   се   садржина   и   појам   ове   гране   права.   Приликом
одређивања предмета саобраћајног права појављују се различита схватања. Пошто су присутна
схватања да саобраћајно право није самостална грана права и да се правни односи у саобраћају
проучавају у другим гранама права, неопходно је такође остварити одговарајућа разграничења
између саобраћајног права и других грана права. Специфични правни односи у саобраћају се
такође проучавају и у оквирима привредног права и међународног привредног права. У циљу
што бољег проучавања ових правних правила којима се регулишу друштвено-економски односи
у саобраћају из привредног права и међународног привредног права се издвајају правне норме у
саобраћају   ради   њиховог   проучавања   у   саобраћајном   праву   или   у   некој   другој   грани   права.
Управо   због   овог   процеса   постепеног   осамостаљења   саобраћајног   права   из   привредног   и
међународног привредног права, саобраћајно право задржава обележја грана права из којих се
издваја уз уже предметно одређивање. То значи да се у оквиру саобраћајног права појављују
посебне и специфичне правне норме у области саобраћаја које се разликују од општих правних
норми  привредно-правног   карактера   уз   задржавање  основне   особине   да  је  саобраћајно   право
посебна привредно-правна грана права.

ИЗВОРИ САОБРАЋАЈНОГ ПРАВА су веома разноврсни и бројни. Могу се поделити на

међународне, унутрашње, аутономне. 1) Међународни извори- међународни транспорт робе се
најчешће правно регулише међународним конвенцијама мултилатералног и билатералног
каракетера, мада је значај ових других много мањи. Међународне конвенције из области
саобраћаја су посвојој садржини различите. Треба разликовати реглементарне споразуме

којима

се   омогућује   реализовање   међународног   транспорта   робе   преко   територија   разних   држава
потписница   конвенција.   Другу   групу   конвенција   представљају  споразуми   о   једнобразном
регулисању сигурности у међународном саобраћају. Ове конвенције могу прописивати начин
обележавања возила и сигнализацију на путевима, стање путева,... Трећу групу представљају
конвенције   којима   се   регулишу   имовински   односи  у   међународном   транспорту   робе.   Општа
карактеристика  свих  међународних  конвенција из  области  саобраћаја је  да се ови споразуми
посебно   односе   за   поједине   врсте   саобраћаја,   а   у   појединим   врстама   саобраћаја   посебно   за
поједине поједине континенте, нарочито у појединим гранама саобраћаја.
2) Унутрашњи извори- основни извори саобраћајног су закони који се доносе у свим областима
саобраћаја. Закони се доносе у области организације и безбедности у саобраћају, али исто тако и
ради регулисања узајамних пословних односа између учесника у саобраћају. Закони се по

  правилу доносе ради посебног регулисања односа у појединим гранама саобраћаја. Код нас је
остварен   висок   степен   кодификације   саобраћајног   права,   нарочито   пословних   односа   у
саобраћају.   Из   области   организације   и   безбедности   у   саобраћају   постоји   такође   велики   број
закона и подзаконских аката. Зако о облигационим односима из 1978.год са изменама и допунама
1з 1985. и 1989.год, Закон о уговорима о превозу у друмском саобраћају из 1995.год, Закон о
уговорима о превозу у железничком саобраћају из 1995.год, Закон о облигационим односима и
основама својинско-правних односа у ваздушном саобраћају из 1998.год, Закон о поморској и
унутрашњој пловидби - ЗОПЛОВ из 1998.год. 3) Аутономни извори- њихов значај је посебно
велик   када   се   ради   о   међународном   саобраћајном   праву.   Међународни   аутономни   извори
саобраћајног   права   се   најчешће   промењују   и   ради   регулисања   односа   у   пјединим   земљама.
Међународне   саобраћајне   организације   се   често   не   баве   једино   унапређењем   међународног
саобраћаја,   него   и   проблемима   унапређења   саобраћаја   унутар   једне   земље.   Чланови
међународних   саобраћајних   организација   могу   бити   државе,   националне   организације
транспортера или поједини међународни транспортери директно. Због тога се често говори да
међународне саобраћајне организације могу бити владине и невладине. По другом критеријуму
међународне   саобраћајне   организације   треба   груписати   у   две   групе:   општег   и   специјалног
карактера.   Међународне   саобраћајне   организације   могу   бити   регионалног,   континенталног   и
светског карактера.

ПРЕВОЗНЕ ИСПРАВЕ У САОБРАЋАЈУ имају посебан значај у свакој грани права, нарочито

у међународном саобраћају. Ни у погледу превозних исправа не постоје јединствена схватања и
решења у међународном у међународном саобраћају. Наша земља прихвата најсавременија
схватања, али то није довољно ако исто тако не чине и друге државе јер ће се тада појавити
разлике у националним законодавствима и у међународном саобраћају. У међународном
транспорту робе се углавном издају коносмани

и товарни листови. Коносман се најчешће издаје у

поморском саобраћају и делимично у речном саобраћају. Товарни листови се појављују у свим
другим   гранама   саобраћаја,   а   делимично   и   у   речном   саобраћају.   Основна   разлика   између
коносмана   и   товарног   листа   је   у   томе   што   коносман   представља   хартију   од   вредности,   док
товарни лист најчешће нема то својство. Постоје велике разлике у садржини и значају товарних
листова   у   појединим   гранама   међународног   саобраћаја.   У   пракси   се   најчешће   праве   разлике
између унутрашњег и међународног товарног листа у појединој грани саобраћаја. Друга веома
значајна тенденција на међународном плану је усмерена ка упрошћавању садржине товарних
листова.   Упоредо   са   тенденцијом   упрошћавања   садржине   товарних   листова   појавњује   се   и
настојање да се товарни лист издаје у све већем броју примерака. Слично је и са коносманом код
кога се често не издаје само већи број копија него и повећан број оригинала.

ВОЗАРИНА У УНУТРАШЊЕМ И МЕЂУНАРОДНОМ САОБРАЋАЈУ се може посматрати

са економског и са правног становишта. Са економског становишта возарина се појављује као
цена превоза. Са правног становишта возарина је свота новца коју транспортеру има обавезу да
исплати његов уговорни партнер за извршени унутрашњи и међународни превоз робе. Возарина
је уговорена награда транспортера за извршени превоз. Висина возарине зависи од својства и
вредности и количине робе, дужине превозног пута, брзине превоза,... Висина возарине се
најчешће утврђује уговором и тарифом транспортера. Посебан значај имају тарифе транспортера
у линијском саобраћају. Тарифе транспортера могу бити прописане од надлежног органа
углавном на двојак начин: возарина не сме бити виша од прописане у тарифи, али се може
уговорити нижа возарина која такође не сме бити нижа од прописане у тарифи. Висина возарине
се може одређивати на разне начине: по тежини терета, по запремини терета, паушално, фиксно,
процентуално,...

ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ ПРИМАОЦА У УНУТРАШЊЕМ И МЕЂУНАРОДНОМ

ТРАНСПОРТУ РОБЕ је сложен и зависи од тога на какав је начин одређен прималац робе у
конкретном унутрашњем и међународном превозу робе. Прималац робе може бити одређен у
уговору о унутрашњем и међународном превозу робе, али то не мора увек бити случај јер се он
може одредити презентацијом превозне исправе која има својство хартије од вредности.. У

МЕЂУНАРОДНЕ САОБРАЋАЈНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ углавном своју делатност усмеравају у

правцу отклањања проблема у реализацији међународног транспорта робе и његовог адекватног
правног   регулисања.   Веома   значајна   је   делатност   ових   организација   приликом   уједначења
технике пословања. У свим гранама саобраћаја постоји већи број међународних саобраћајних
организација. Чланови међународних саобраћајних организација могу бити државе, националне
организације транспортера или поједини међународни транспортери директно. Због тога се често
говори да међународне саобраћајне организације могу бити владине и невладине. По другом
критеријиму међународне саобраћајне организације треба груписати у две основне групе: општег
и   специјалног   карактера.   Међународне   саобраћајне   организације   могу   бити   регионалног,
континенталног   и   светског   карактера.   Највећи   значај   поред   општих   имају   и   међународне
саобраћајне организације за поједине гране саобраћаја.

10)

ЦАРИНСКЕ ОЛАКШИЦЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ТРАНСПОРТУ РОБЕ-Поред

међународних   царинских   конвенција   које   могу   бити   општег   карактера,   јер   се   односе   на
упрошћавање царинског поступка, значајне су активности и повластицепојединих држава које се
дају   у   облику   царинских   олакшица   за   међународни   превоз   робе   преко   територије   државе.
Царински поступак се упрошћава на најразноврсније начине, али је ипак основно да се он не
спроводи   на   граничним   прелазима,   јер   то   ствара   непотребно   задржавање   међународног
транспорта робе, царински надзор и царинска контрола се организују тада најчешће у месту
утовара   и   у   месту   истовара   робе   без   дугог   задржавања   на   граничним   прелазима.   Царинске
олакшице се дају за привремено увезену робу као и за привремени увоз транспортне амбалаже.
Царинске конвенције о привременом увозу разних облика транспортне амбалаже су од највећег
значаја.   Наша   земља   је   потписала   и   ратификовала   три   најзначајније   овакве   конвенције:   1)
царинску конвенцију о контејнерима из 1956. год, 2) царинску конвенцију о привременом увозу
амбалаже из 1960.год, 3) европску конвенцију о царинском поступку са палетама које се користе
у међународном превозу из 1960.год. У циљу развоја транзитног саобраћаја преко територије
једне   државе   у   саобраћајним   центрима   се   оснивају:   слободна   царинска   складишта,   слободне
царинске зоне, слободне царинске луке,... Код свих ових организационих облика основно је да се
привремено   увезена   роба   ослобађа   наплате   царине   докле   год   не   буде   дефинитивно   увезена.
Царина се не наплаћује ако не дође до дефинитивног увоза, него се роба поново враћа у неку
страну државу.

11)

ВРСТЕ САОБРАЋАЈА се могу утврђивати на основу разних критеријума. У том погледу

постоје   велике   разлике   у   правној   и   економској   теорији.   У   правној   теорији   се   разликују
унутрашњи и међународни саобраћај.  Међународни саобраћај се дели на саобраћај између две
државе или између више држава, транзитни саобраћај и погранични. Унутрашњи се дели на
градски или месни или локални саобраћај, приградски и међуградски или међумесни. Саобраћај
се може поделити на саобраћај путника и пртљага и саобраћај робе. Роба која се превози може
бити телесна ствар, енергија, вести,... Према територији на којој се остварује саобраћај може
бити:   1)   саобраћај   на   копну,   2)   саобраћај   на   води,   3)   ваздушни   саобраћај,   4)   поштанско-
телеграфско-телефонски саобраћај, 5) радио саобраћај. Саобраћај на копну се дели на: 1)друмски,
2) железнички, 3) саобраћај цевоводима. Саобраћај на води се дели на: 1) поморски и 2) саобраћај
унутрашњим воденим путевима. Према начину организације саобраћај се дели на: 1) линијски
саобраћај, 2) слободан саобраћај, 3) повремен саобраћај. Према чињеници да ли се саобраћај
појављује као привредна услуга другом или се ради о задовољењу споствених потреба, саобраћај
се дели на: 1)јавни саобраћај и 2) режијски, унутрашњи, интерни саобраћај или саобраћај за
споствене потребе. Унутрашњи и међународни транспорт се најчешће групише према гранама
саобраћаја: 1) поморски, 2) железнички, 3) на рекама, језерима и каналима- унутрашња пловидба,
4) друмски и 5) ваздушни саобраћај.

12)

МЕСТО И УЛОГА ШПЕДИЦИЈЕ У САОБРАЋАЈУ- У све сложенијим и стручнијим

односима у саобраћајној привреди корисници превоза се све теже сналазе. Изналажење
оптималних решења за сваки конкретан превоз захтева посебну и све већу стручност. Шпедитери
су управо ови специјализовани стручњаци који пружају стручну заштиту интереса корисника

услуга у саобраћају уз награду. Поред шпедитерове услужне делатности у саобраћајној привреди
су   све   чешће   неопходне   и   друге   специјализоване   услуге   као   нпр.   услуга   претовара   робе,
контроле, санитарне и ветеринарске услуге, стручно слагање робе у превозно средство, услуге
утовара и истовара робе,... посебну услугу и значај у спољној трговини имају саобраћајни центри
као сабирна места и потражње свих ових услуга у саобраћајној привреди. Луке, пристаништа,
аеродроми  и   места   у   којима   се   ови   центри   налазе   се   често   због  тога   претварају   и   у   центре
спољнотрговинске   размене.   Поред   саобраћајне,   спољнотрговинске   и   уопште   трговинске
функције, саобраћајни центричесто обављају веома значајне додатне функције нарочито када се
ради о јефтиним и масовним  теретима који се могу, а некад и морају, задржавати дуже време у
овим саобраћајним центрима. Послове чувања обављају складишна предузећа и на тај начин
омогућавају савлађивање времена чекања у саобраћајним центрима.

13)

ЗНАЧАЈ ТРАНСПОРТНОГ ОСИГУРАЊА У САОБРАЋАЈУ у савременој привреди из дана

у дан је све већи. Неизвесни ризици који треба да се осигурају посебно постоје приликом превоза
лица и робе и због тога транспшортно осигурање има исткнутији значај у односу на друге облике
осигурања.   У   многим   земљамасу   поједини   облици   транспортног   осигурања   обавезни   облици
осигурања. Основни облици транспортног осигурања се утврђују према два основна критеријума:
1)   према   осигураном   објекту   треба   разликовати   каско   осигурање   тј.   осигурање   превозног
средства, од карго осигурања, тј. осигурања товара у превозу. 2) према гранама саобраћаја треба
разликовати   поједине   врсте   транспортног   осигурања:   поморско,   осигурање   у   унутрашњој
пловидби тј. речно осигурање, железничко, друмско и ваздухопловно осигурање. Све већи значај
добојају   и   врсте   танспортног   осигурања   које   се   заснивају   на   различитим   врстама   полисе
осигурања.   Код   транспортних   осигурања   се   појављују   отписне   и   интегралне   франшизе   тј.
проценти дела штета које дефинитивно или привремено сноси осигураник.

14)

ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОМОРСКОГ ПРАВА- Поморско право представља скуп

правних одредаба којима су регулисани одређени односи физичких и правних лица у вези са
пловидбом на мору и поморством уопште. Овако широка дефиниција поморског права пре свега
би се односила на режим пловидбе и превоза робе и путника бродом, али и на велики број других
послова   као   што   су:   уговор   о   тегљењу,   уговор   о   поморском   осигурању,...   Најшири   појам
поморског права подразумева регулисање односас који настају у вези са пловидбеним незгодама
и интервенцијама које се могу догодити на мору као што су: судар бродова, посебна и заједничка
хаварија. Поморско право садржи и одредбе о статусу бродова, субјектима у поморском праву.
Поморско право припада целини саобраћајног права. Поморско право се налази у саобраћајном
праву заједно са још три гране или подгране- ваздухопловним, друмским и железничким правом.
Поморско право се по пророди својих института и садржине одредаба битно разликује од осталих
дисциплина саобраћајног права. Основу његове особености треба тражити у два битна елемента
предмета регулисања ове гране а то су: саобраћајном путу на коме се одвија поморска пловидба и
саобраћајном средству којим се та пловидба астварује. Друга специфичност поморског права
тиче се ширине његових института и разноврсности његових одредаба. Каже се да је поморско
право   изразито   аутономно   право   чиме   се   алудира   на   његову   самосталност,   заокруженост   и
релативно слободан развој. Још један   епитет који се приписује поморском праву указује на
његов универзални карактер. Овога пута није реч о његовој ширини и великом значају већ о
јединствености или сличности института и одредаба поморског права у различитим земљама
света. У упоредном поморском праву се говори о традиционализму ове гране права. Термин
традиционализам   указује   на   спорост   еволуције   поморског   права,   његову   недовољну
променљивост, па чак и конзерватизам. Поморско право је познато и као сложена грана права.
Реч је о унутрашњој структури ове гране, о правној природи појединих делова поморског права,
које   поред   своје   аутономности   није   могло   да   избегне   утицај   других   грана   права   изван
саобраћајног   права.   Овде   се   мисли   на   поморско   право   као   сложену   целину   и   мешавину
унутрашњег и међународног, облигационог, административног и других грана права.

15)

ИЗВОРИ ПОМОРСКОГ ПРАВА могу бити материјални и формални. Материјални извори су

Институт државне припадности брода спада у међународно јавно право. У најширем смислу речи
државна припадност брода се може дефинисати као веза између брода и државе у којој је брод
регистрован. Данас су потребна два услова да би се стекла државна припадност брода. Први
услов је материјалне пророде и тиче се одређених својстава која морају имати власници бродова.
У скоро свим земљама света од власника који желе припадност те државе за свој брод захтева се
да и сами буду њени држављани. Други услов јесте упис у одговарајући уписник бродова. Такав
упис   има   за   последицу   издавање   одређене   исправе   којом   брод   у   будуће   показује   своју
припадност. Наше право предвиђа да брод стиче државну припадност уписом у југословенски
уписник   бродова.   Бродови   који   су   уписани   у   југословенски   уписник   бродова   добијају
југословенску државну припадност и имају право и дужност да вију југословенску заставу. Име
или назив брода представља најбитнији елемент индивидуализације брода. Смисао давања имена
брода је у функцији лакшег препознавања бродова у пловидби и правном промету. Повезано са
именом брода јесте и појам лука уписа брода. Њиме се означава место у којем је брод уписан у
уписник, а то значи и место према коме се одређује територијална надлежност у случају спорова
у   вези   брода.   Део   индивидуализације   поморског   брода   може   бити   и   знак   распознавања   по
међународном   сигналном   кодексу.   У   нашој   земљи   је   прдвиђено   обавезно   и   факултативно
уписивање бродова. Наши закони не дозвољавају упис брода у југословенски уписник ако је тај
брод   већ   уписан   у   иностранству.   То   је   једини   случај   забране   уписа   брода.   Постоји   и
брисањеброда из записника. Наш закон то дозвољава: ако брод пропадне, ако се трајно повуче из
пловидбе,   ако   се   упише   у   други   југословенскиуписник   бродова,...   Уписници   бродова
представљају јавне књиге. Сваки уписник се састоји из главне књиге и збирке исправа, свака
главна књига из уложака, сваки од уложака од по три листа А, В, С.

17)

СПОСОБНОСТ БРОДА (утврђивање способности, баждарење, бродске исправе и књиге)-

Утврђивање   способности  брода   за   пловидбу   регулишу   две   врсте   прописа   од   којих   су   први
посвећени   проверавању   конструкције   брода   и   опреме,   а   други   броју   и   стручној   спремности
чланова посаде. Постоје следећи облици утврђивања способности: технички надзор над градњом
или   преправком   брода,   инспекцијска   контрола,   обавезан   основни   преглед   брода,   редовни   и
контролни преглед брода и ванредни преглед брода.   Баждарење  поморског брода је у нашем
праву назив за утврђивање бруто и нето регистарске тонаже брода. Баждарење је у ствари један
од   начина   мерења   величине   бродова   који   се   може   изразити   дужним   метрима,   носивошћу,...
Баждарење бродова се код нас врши према Закону о поморској и унутрашњој пловидби и такође
је поверено југословенском регистру бродова. Захтев за баждарење југословенског брода дужан
је   да   поднесе   носилац   права   располагања   у   промету   бродом   или   сопственик   брода.  Бродске
исправе и књиге

су документи који садрже чињенице и доказе о идентитету брода, способности

за пловидбу и другим својствима брода као и подацима и догађајима у току пловидбе. Брисањем
брода из уписника бродова повлаче се и бродске исправе и то на тај начин што се предају органу
код кога је брод био уписан. Главна исправа којом се брод представља јесте уписни лист. Овај
документ издаје уписник, а у њему се могу наћи сви подаци о броду. Следећа исправа је попис
посаде који потврђује број чланова посаде и њихову квалификациону структуру. На броду
постоје и воде се бродске књиге међу којима су најважније: бродски дневник, радио дневник,
здравствени дневник, књига терета. Основна књига на броду је бродски дневник, у њега се уносе
подаци о пловидби, посади, путницима, терету, метеоролошким опажањима.

18)

ЛУКЕ И ПРИСТАНИШТА- Лука односно пристаниште је водени и са водом непосредно

повезани копнени простор са изграђеним и неизграђеним обалама, лукобранима, уређајима,
постројењима и другим објектима намењеним за пристајање, сидрење, укрцавање и искрцавање
путника и робе, производњу, ускладиштавање и остала манипулисања робом, производњу,
оплемењивање и дораду робе и остале привредне делатности које су са овим делатностима у
међусобној економској, саобраћајној или технолошкој вези. Све луке и пристаништа могу се
поделити на две основне групе: трговачке и ратне. У Закону о пморској и унутрашњој пловидби
посебно су нормирани случајеви који се односе на боравак у луци или пристаништу страних
бродова, затим страних нуклеарних бродова и страних бродова који превозе више од 2000 тона
уља. Страни брод је дужан да приликом доласка у луку преда надлежном органу за безбедност