ризици и нови захтеви за квалитетнијом осигуравајућом заштитом због чега ризици
постају све комплекснији, интезивнији и учесталији. Настале промене највише утичу на
повећање пословних ризика осигуравајућих друштава, као што су равнотежа пословних
резултата, билнасних позиција, стања ликвидности и друго. Ове промене захтевају
посвећивање веће пажње самом ризику, природи самог ризика, његовој идентификацији,
анализи, оцени, обради, контроли и дисперзији. Дакле, неопходно је сагледавање могућих
начина за ефикасније управљање преузетим ризицима. Један начина је и саосигурање.

Наиме, саосигурање представља тзв. хоризонталну дисперзију ризика на већи број

носилаца који у покрићу насталих штета учествују сразмерно преузетом делу ризика. Оно
је, попут вишеструког осигурања, карактеристично за неживотне врсте осигурања.

Саосигурање, заправо, представља учешће два или више осигуравача непосредно у

закључивању   уговора   о   осигурању,   тако   да   сваки   саосигуравач   преузима   покриће
одређеног дела ризика. У суштини, саосигурање је расподела једног ризика на неколико
делова, које сваки од саосигуравача преузима у директно покриће из заједничких уговора
или заједничке полисе осигурања, која садржи обавезу два или више осигуравача за исти
ризик једног осигураника. При утврђивању квоте преузетог ризика, неопходно је да сваки
саосигуравач   располаже   са   свим   потребним   подацима   о   ризику,   као   што   су   сума
осигурања   или   стварна   вредност   осигурања,   висина   максимално   могуће   штете,   као   и
другим релевантним подацима који карактеришу ризик.

Саосигурање је веома ефикасан инструмент расподеле ризика, али је данас

недовољно искоришћен од стране осигуравајућих организација. Саосигурање је најчешће
заступљено   у   случајевима   када   постоји   блиска   веза   већег   броја   осигуравача   са   истим
ризиком   који   ни   један   од   њих   није   у   могућности   да   у   потпуности   покрије,   као   и   у
случајевима када се преузимају велики ризици у осигурање, а појединачни осигуравач
није способан да их самостално сноси сопственим капацитетима. То се најчешће односи
на   осигурање   великих   индустријских   комплекса   или   неких   других   јавних   објеката,
објеката од културно-историјског значајних објеката за специјалне намене и слично.

Дакле, саосигурање се примењује код великих ризика код којих суме осигурања

премашују властите самопридржаје осигуравача и када су се осигуравачи о томе
договорили, као и код свих ризика код којих уговарач осигурања или осигураник захтевају
да тај ризик преузму заједнички два или више осигуравача без обзира на вличину ризика.
Међусобни односи осигуравача регулишу се Уговором о саосигурању, а на основу Закона
о облигацијама, сваки осигуравач, без обзира на висину свог удела у сношењу ризика,
одговара осигуранику за потпуну накнаду евентуално настале штете сразмерно уделима у
ношењу ризика од осталих осигуравача чиме се обезбеђује пуна осигуравајућа заштита
осигураника. С друге стране, за ризике код којих властити капацитети саосигуравача не
могу да обезбеде 100% покриће ризика, вишак ризика се израчунава преко реосигурања.
Тада се ризик делимично израчунава саосигурањем, а делимично реосигурањем.

Саосигурање и реосигурање Петровић Милена 09-12

Наиме, посупак у саосигурању је врло сложен и захтева релативно много времена да се

такав уговор закључи. Неопходно је за сваки појединачни случај проналазити осигураваче
који су спремни и имају потребна средства за преузимање дела ризика у саосигурању.
Стога се саосигурање ређе користи у пракси.

2.1.Подела саосигурања

Саосигурање се може поделити на неколико начина, у зависности од становишта са

ког се приступа подели. Тако разликујемо следећа становишта поделе саосигурања:

1. према облику уговора
2. према начину предаје ризика
3. према начину извршења посла

2.1.1. Подела саосигурања према облику уговора

Према облику уговора, саосигурање може бити:



АУТОМАТСКО или ОКВИРНО



ФАКУЛТАТИВНО или ИЗБОРНО

У аутоматском или оквирном саосигурању

, саосигуравачи се унапред договарају

(потписују споразум) о учешћу, тј. расподели сваког будућег преузетог ризика у
одређеном временском периоду. Споразумом се уређују односи између саосигуравача по
следећим питањима:



предмет осигурања



расподела ризика



највиши удео у ризику



износ премије осигурања



достављање обрачуна премије



рок пријаве штете



поступак и начин решавања штета,



рок плаћања и слично

Утврђени елементи споразума се аутоматски примењују на сваки следећи посао.

Код аутоматског саосигурања осигуравачи на бази реципроцитета аутоматски учествују у
одређеним деловима у ношењу ризика што практично значи да они делом својих
властитих капацитета учествују у ризику. При преузимању ризика регулише се однос по
коме се врши расподела ризика, као и до ког максималног износа је осигуравач спреман да
учествује у ризицима другог осигуравача. То учешће се оцењује након претходне оцене
ризика и утврђивања максимално могуће штете. Код овог облика осигурања, све
активности на пословима, у принципу се воде по систему лидера. То, уствари, значи да је
сваки осигуравач лидер за оне ризике које он сам преузима у свој портфолио. Спровођење
аутоматског саосигурања, по својој суштини, веома је слично реосигурању јер је нејасно