Сарадња полиције са локалном заједницом
Несумњиво да је 21. вијек са собом донијео и неке нове изазове,уопштено на пољу
рада и развоја човјека, проналаском као и усавршавањем нових техничких и
технолошких достигнућа отворена су нова врата комуникације између људи, повезивање
људи из разних држава уз минималне трошкове, некада велика раздаљина између
континената и немогућност брзог преноса информација сада је смањена на мнимум
захваљујући напретку технологије са једне стране , а самим тим са друге стране и
могућности вршења криминалних активности на начин да је повезаност криминалних
група из различитих држава постала готово неизоставна . У времену глобализације
сусрећемо се са све већом отуђености човјека као појединца од друштва, што у великој
мјери отежава сарадњу органа унутрашњих послова са становништвом. Ради
превазилажења препрека које пред нас поставља савремени живот појединца, рјешења
требамо тржити у разним сферама, јер се проблем не може посматрати једнострано.
Велику улогу играју и припадници полиције, тачније позорници и патролни полицајци као
прва линија одбране друштва од криминалитета , јер податке до којих позорник може
доћи својим присутвом на лицу мјеста су изузетно значајни за одржавање јавног реда и
мира, те спречавање извршења кривичнх јела као и прикупљања валидних података о
предметима и траговима предходно извршенх кривичнх дјела. Међутим да би све ове
податке могао сакупити позорнику су потребни помоћ и сарадња самог становништва на
одређеном простору. Да би се могло говорити о било кавој сарадњи између полицијских
службеника и становништва потребно је добро проучити прије свега географки простор на
коме планирамо предузети мјере ,било да су превентивне или репресивне природе,
демограску разноликост становништва, навике, обичаје те понашање које је
карактеристично за одређнео пордручје , јер оно што је прихватљиво у другим државама
рецимо Шпанији не значи да се може примјенити на простору Републике Српске.
Потребно је мјењати свијест и једне и друге стране. Наиме, поједине државе настоје да
активно укључе чланове локалне заједнице у проблеме криминалитета везане за
одређено подрујчје кроз програме добровољног учешћа у патролној и позорничкој
дјелатности. Тако напр. у Америци грађани организовани у патролној дјелатности обилазе
одређена подручја локалне заједнце на којима је потребна већа концентрација
полицијских служебеника а који због удаљености од полицијских
станица,неприступачности терена или неког другог разлога нису у могућности да на
вријеме реагују на негативне појаве ,образују се добровољне патроле грађна, чија одјећа
је обиљежена видљивим ознакама добровољне патролне службе, те која имају
овлашћења да упозоре сва лица чије је понашање сумњиво да њихово понашање није
прихватљиво и да ће било какав покушај нелегалних радњи бити пријављен надлежним
органима, или да на подручју гдје су учестали физички напади на лица, патроле
састављене од добровољаца организују пратњу до безбједне локације нарочито у
касним ноћним сатима када је ризик вршења кривичнх дјела повећан. Потребно је
проучити да ли је овакав модел самозаштите могуће примјенити и код нас. Међутим, да
бисмо дошли до овог нивоа сарадње између граћана и полиције на одређеном подручју
потребно је прво да развијемо добру комуникацију између полицијских службеника, под
тим подразумјева се добро развијена вјештина комуникације полицијских службенка, као
и добра комункација између полицијских патрола и становништва, на начин да грађани у
улози полицајца не гледају индивидуу која је постављена само са разлогом писања
прекршајних налога, већ да је ту због одржавања јавног реда и мира, пружања помоћи
као и заштите друштва од нелегалних радњи. Генерално на нашим просторима влада
одређена доза неповјерења у органе унутрашњих послова прије свега због постојања
корупције у одређеним сферама рада полицијских служби, хтјели ми да то прихватимо
или не, али и до тога грађани имају велики осјећај за неправду тако да повјерење
стречено годинама труда и залагања може врло лако бити изгубљено, а затим и због
основане бојазни становништва од лица која се баве нелегалним радњама, оно што је
алармантан проблем је да страх код грађана од учинилаца кривичних дјела изазива
осећај да их интервенција полицијских служебеника неће у довољној мјери заштитити,
односно страха од одмазде, тако да и у оним ситуацијама када би тебало да је сарадња
најизраженија, рецимо код препознавања и идентификовања учинилаца кривичних дјела,
она изостаје.
Први значајнији облици сарадње измјеђу полицијских структура и становништва огледају
се у оснивању сервера гдје лица позивом на бесплатан број могу анонимно да пријаве
кривична дјела која су запазила, самим тим и учиниоце кривичних дјела, питање је да ли
је овакав модел сарадње добар, и у којој мјери заправо представља сарадњу са
грађанима. Много љепши и прихватљивији облик сарадње представља примјена
полицајца позорника испред школа који прије свега својим присутсвом а затим и
дјеловањем доприности одржавању јавног реда и мира испред образовних установа.
Потребно је , дакле, овакав модел пренијети и на остале улице, али на начин да се
припадници полиције не исцрпљују , стојањем и чекањем на одређеном простору јер
несумњиво да такав приступ захтева ангажовање много већег броја полицијских
службеника него што сада њима Министарство Унутрашних послова располаже.
