УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ
ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА, ЈАГОДИНА
САРАДЊА ВАСПИТАЧА И РОДИТЕЉА ДЕЦЕ КОЈOJ ЈЕ
ПОТРЕБНА ДОДАТНА ПОДРШКА
(Дипломски рад)
Студент :
Вања Илић 22/13-ПВ
Јагодина, јун 2016. године
УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ
ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА, ЈАГОДИНА
САРАДЊА ВАСПИТАЧА И РОДИТЕЉА ДЕЦЕ КОЈOJ ЈЕ
ПОТРЕБНА ДОДАТНА ПОДРШКА
(Дипломски рад)
Ментор: Студент:
Проф. др Сунчица Мацура Вања Илић 22/13-ПВ
1. УВОД
Термин инклузија потиче из латинског језика (лат.
inclusio
), што у буквалном преводу
значи укључивање. Инклузија је процес за који је потребно време да се установе и учврсте
инклузивна култура и политика и све то успешно спроведе у праксу. Појам инклузија
најчешће се везује за систем образовања и подразумева укључивање све деце у редован
образовни систем, без обзира на њихове различитости. Те различитости се односе на
способности, како интелектуалне тако и физичке, етничку и расну припадност или било
коју другу карактеристику детета. Најбитније, а везано за инклузију у образовању, је став
да су индивидуалне разлике међу децом извор богатства и разноврсности, а не проблем.
Инклузивно образовање подразумева обавезу предшколских и школских установа да
обезбеде квалитетно васпитање и образовање свој деци, уважавајући њихове различитости.
Такође, кроз инклузивно образовање се излази у сусрет потребама деце, коришћењем свих
расположивих средстава како би се створили услови у којима би деца расла, васпитавала
се, образовала и припремала за живот.
Успешан рад са децом којој је потребна додатна подршка, као и њихово укључивање у
редован систем образовања, захтева квалитетну сарадњу васпитача првенствено са
родитељима деце. У контексту инклузивног образовања, сарадња има додатни значај
имајући у виду да родитељи данас имају право да доносе кључне одлуке које опредељују
образовање и школовање њихове деце, као што је на пример одлука да ли ће дете похађати
редовну или специјалну школу (Мацура, 2015). Квалитетну сарадњу васпитача и родитеља
карактеришу узајамно поштовање, заједнички циљеви који се желе постићи, стална
размена информација, али пре свега, искрена комуникација и међусобна подршка.
Стална размена запажања о детету води ка адекватном начину опхођења, подучавања и
комуникације која је најпримеренија детету, његовим потребама, могућностима, знању и
искуству. Уз помоћ родитеља, а на основу понашања детета у васпитној групи, васпитач
стиче комплетну слику о детету, што му пружа могућност да свој рад усклади са
специфичним способностима и потребама детета.
Квалитетна сарадња омогућује смањење развоја проблема у понашању и учењу, у
односима са вршњацима као и са одраслима. Тешкоће до којих долази у периоду развоја,
успешније и лакше се превазилазе међусобним поверењем и заједничком акцијом.
Циљ овог рада је да одговори на питања од каквог је значаја сарадња васпитача и родитеља
деце којој је потребна додатна подршка, како васпитач припрема, планира и спроводи у
праксу сарадњу са родитељима и који су облици сарадње са породицом. Успешна сарадња
води већој укључености родитеља у образовање њихове деце, што доприноси квалитету
образовања, а посебно је значајна за унапређивање образовања деце из социо-економски
сиромашних слојева, као и деце припадника националних мањина (Мацура, 2015).
3. ИНКЛУЗИВНО ОБРАЗОВАЊЕ
Према члану 29
Конвенције о правима детета
, образовање има за циљ развој дететове
личности, талената и менталних и физичких способности до његових крајњих могућности
(Мацура, 2015). Потреба за образовањем деце, којој је потребна додатна подршка, јавља се
истовремено када и потреба за основним образовањем. Када је основно образовање
уведено као обавезно за сву децу, јавила се дилема како ће се образовати деца која не могу
да испуне захтеве које прописује основно образовање. За ту децу су почеле да се отварају
специјалне школе са прилагођеним програмима и посебно обученим просветним
радницима. Ови проблеми и дилеме везују се, како за школске, тако и за предшколске
установе. Упоредо са развојем специјалног школства, јавља се уверење да је за дете коме је
потребна додатна подршка најбоље да се школује са својим вршњацима и под истим
условима. Оваква уверења су дала почетне основе које данас означавамо као инклузивно
образовање.
За разлику од ситуације у односу на протекле године, данас право на похађање
вртића/школе имају и деца са сметњама у развоју и инвалидитетом, која су раније
похађала само специјалне школе.
Инлузивно образовање је дефинисано и
Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом
,
коју је Република Србија ратификовала 2009. године и тиме преузела међународну обавезу
примене и усклађивања домаћег законодавства са одредбама Конвенције (Јањић,
Милојевић, Лазаревић, 2012).
Инклузивно образовање се дефинише као процес у комe вртић постаје отворен за сву децу,
посебно за децу из дискриминисаних група. Без обзира на њихове могућности или
слабости у неким областима, деца постају део васпитно – образовног система. Инклузивно
образовање се заснива на уважавању потреба све деце и обезбеђивању једнаких услова за
васпитање и образовање. У вези са тим, обавеза вртића је да васпитава и образује сву децу
у редовним васпитним групама и пружи могућност да учествују у свим активностима
вртића.
