legendi, Galilej je bacao tela različite mase sa krivog tornja u Pizi, i na taj način odredio da
brzina slobodnog pada tela ne zavisi od mase tela. Međutim, poznato je i da je vršio
eksperimente sa klatnima, pa je i vrednost gravitacionog ubrzanja odredio na osnovu
eksperimenata sa njima.

Kristijan Hajgens

je, 1656. godine, konstruisao prvi časovnik sa klatnima. On je, na

osnovu merenja periode oscilovanja klatna, određivao gravitaciono ubrzanje.

Francuski astronom

Žan Riše

je prvi utvrdio da se gravitaciono ubrzanje menja sa

geografskom širinom. Proučavao je periode oscilovanja klatna na različitim tačkama na Zemlji.
Ustanovio je da klatno časovnika sporije osciluje u Gvajani nego u Parizu, na osnovu čega je
zaključio da je gravitaciono privlačenje u Gvajani slabije, zato što se nalazi dalje od centra
Zemlje nego Pariz.

Na osnovu istraživanja Žana Rišea,

Isak Njutn

je pokazao da je oblik Zemlje

„spljoštena sfera“. Takođe, Njutn je dao objašnjenja mnogih pojava, kao što su ekscentrične
orbite kometa, varijacije plime i oseke, precesija ose rotacije Zemlje, gravitacioni uticaj Sunca
na kretanje Meseca.

Pjer Buge

je, u periodu od 1735 – 1745. godine, izveo veliki broj merenja gravitacionog

ubrzanja klatnima. Buge je uspostavio mnoge osnovne gravimetrijske relacije, vezane za
promene gravitacionog ubrzanja sa nadmorskom visinom i geografskom širinom, uticaj
gravitacionog privlačenja planina na rezultate merenja ubrzanja, kao i gustinu Zemlje.

Aleksis Klero

je, 1743. godine, pokazao da spljoštenost Zemlje može da se odredi na

osnovu gravimetrijskih podataka. On je izveo formulu za računanje promene gravitacionog
ubrzanja sa geografskom širinom na površi Zemlje (Kleroove formule).

Baron Lorand fon Etveš

je, 1890. godine, konstruisao prvu torzionu vagu, instrument

za merenje prvih izvoda gravitacionog ubrzanja. Torzione vage su, 1922. godine, prvi put
iskorišćene za geofizička istraživanja ležišta nafte i gasa. Ležište nafte je prvi put otkriveno
primenom geofizičkih metoda istraživanja, kada je 1924. godine, test bušotina u Teksasu
potvrdila rezultate interpretacije gravimetrijskih podataka.

SATELITI - PRIRODNI I VEŠTAČKI

FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA - ČAČAK

FIZIKA 1

NJUTNOV ZAKON UNIVERZALNE GRAVITACIJE

Njutn je prvi precizno opisao gravitacionu silu i pokazao da ona može da objasni i

padanje tela na Zemlju

kretanja nebeskih tela

. Međutim, on nije prvi koji je došao na takvu

ideju. Njegov predhodnik je Galilej koji je tvrdio upravo to: da i jedna i druga vrsta kretanja
imaju isti uzrok. Neki od Njutnovih savremenika, Robert Huk, Kristofer Vren i Edmund Halej,
su takođe činili napore i imali određene rezultate u razumevanju gravitacije.

Njutn je međutim prvi koji je došao do tačnog matematičkog obrasca i iskoristio ga da pokaže
da su putanje nebeskih tela oblika takozvanih konusnih preseka: kružnice, elipse, parabole i
hiperbole.  Ta  teorijska  predviđanja  predstavljaju  veliki  trijumff  jer  je  već  neko  vreme  bilo
poznato  da  sateliti,  planete  I  komete  imaju  baš  takve  putanje,  ali  niko  nije  znao  da  objasni
mehanizam koji je dovodio do baš takvih putanja, a ne nekih drugih.

Izraz  koji  opisuje  gravitacionu  silu  je  relativno  jednostavan.  Ona  je  uvek  privlačna  i  zavisi
samo  od  masa  koje  deluju  njome  i  njihovog  rastojanja.  Taj  izraz  se  naziva

Njutnov zakon

univerzalne gravitacije i glasi: između svaka dva tela u vasioni postoji privlačna sila koja
deluje duž prave linije koja ih spaja. Ta sila je direktno proporcionalna proizvodu
njihovih masa, a obrnuto proporcionalna kvadratu rastojanja između njih.

Slika 2. - Gravitaciono privlačenje duž linije koja spaja centre masa bilo koja dva tela.

Za dva tela masa m i M, čiji se centri masa nalaze na međusobnom rastojanju

, ovaj izraz

glasi :

gde je F intenzitet gravitacione sile, γ je konstanta proporcionalnosti koja se naziva
gravitaciona konstanta. γ je univerzalna konstanta jer je njena vrednost ista svuda u
univerzumu. Ona je određena eksperimentalno i ima vrednost