FINANSIJSKI MENADŽMENT
Uvod Uloga finansija u održavanju finansijskog zdravlja preduzeća nikada ne može biti
prenaglašena. Od svih područja u nekoj organizaciji, nijedno nema veću odgovornost za
osiguravanje konstantnog fokusa na stvaranje vrednosti u organizaciji. Ova činjenica je
posebno dobila na značaju u današnjoj eri globalne konkurencije gde spoljni činioci
poput dramatične konkurencije među preduzećima, brzih i konstantnih tehnoloških
promena, nestabilnosti kamatnih stopa i inflacije, deviznih kurseva, atmosfere opšte
ekonomske nesigurnosti.... finansijskom menadžeru nameću potrebu za upravljanjem
finansijama iz nove perspektive . Ova nova perspektiva zahteva širenje fokusa ciljeva i
funkcija finansijskog menadžmenta, i značajnog otklona od njegove dosadašnje
tradicionalne uloge koja se do skoro svodila na obezbeđenje i izveštavanje finansijskih
informacija, na kontrolu troškova, trošenja i upravljanje tokovima gotovine. Danas
finansijski menadžer igra dinamičnu ulogu u razvoju moderne kompanije, a finansije
počinju da grade više funkcionalni koncept stvaranja vrednosti. Odeljenje finansija
postaje strateški partner u poslu preduzeća, opsežno doprinoseći stvaranju i nadgledanju
vrednosti organizacije. Kao što je već rečeno tradicionalna uloga finansija se svodi na
domen kontrole. Aktivnosti su u najvećoj meri usmerene na izveštavanje, kontrolisanje
različitih troškova i sa njima povezanih aktivnosti i na aktivnosti upravljanja rizikom.
Međutim danas se od zaposlenih očekuje više. Očekuje se da da idu dalje od ovih
tradicionalnih aktivnosti i postanu strateški partneri – lideri u doprinošenju evoluciji i
rastu svoje kompanije i naravno konstantnom rastu njene vrednosti. Može se reći da su se
finansije poput mnogih drugih funkcija unutar organizacije razvijale tokom vremena,
prolazeći kroz četiri faze. U prvoj fazi finansije su se fokusirale na funkcije izveštavanja,
i koncentrisale su se na izvođenje finansijskih izveštaja za internu i eksternu upotrebu.
Druga faza razvoja funkcije finansija je potaknuta rastom organizacije u celini i
karakteriše je zadatak dizajniranja i uvođenja različitih kontrolnih mehanizama kao važne
funkcije izveštavanja. Ovo podrazumeva praćenje različitih troškova, njihovu kontrolu i
podnošenje izveštaja, što se takođe odnosi i na rizik. Sa povećanem kompleksnosti posla i
relevantne informacije postaju ekstremno fragmentirane , usled čega finansije ulaze u
treću fazu. Nastaje potreba za analiziranjem različitih delova informacija, sa osnovnim
ciljem da se akcionarima pruži ujedinjena perspektiva koja će im pomoći u procesu
odlučivanja. Ova funkcija podrazumeva suštinsko, duboko razumevanje posla, koje će
biti u stanju da generiše učinkovitu analizu podrške odlučivanju. Tako u ovoj trećoj fazi
razvijanje višestrukih perspektiva stvaranja vrednosti postaje imperativ. Četvrta i završna
faza evolucije funkcije finansijskog menadžmenta ide dalje od domena analize i prelazi u
domen strateškog partnerstva. Ovo podrazumeva potrebu da finansije svoje analize
moraju efektno prezentovati drugim grupama u organizaciji, objasniti njihove posledice
za odlučivanje i biti uverljive u donošenju odluka koje se moraju podudarati sa ciljem
maksimizacije bogatstva akcionara. Zanimljivo je da su finansije jedinstveno opremljene
za posmatranje procesa stvaranja vrednosti duž celog lanca vrednosti organizacije, za
sticanje uvida u razmenu stvaranja vrednosti kroz različite aktivnosti, pa su tako u
mogućnosti da vide celinu, kako svi delovi zajedno deluju (nabavka, proizvodnja,
marketing, distribucija, prodaja, razvoj novih proizvoda, upravljanje ljudskim resursima,
upravljanje IT). Finansije su stoga u poziciji da formiraju koherentnu celinu i pruže
perspektivu koja na višestruki način govori o različitim aktivnostima stvaranja vrednosti
unutar organizacije, a takva perspektiva je korisnija i privlačnija za akcionare. Evolucija
finansijske funkcije od prve do četvrte faze, naprosto odražava evoluciju organizacija
samih po sebi koje su od od vertikalnih hijararhija – izgrađenih u vremenu dominacije
masovne proizvodnje pokretane ekonomijom obima, prešle na ravne više funkcionalne,
procesom vođene organizacije, da bi u današnje vreme svoju glavnu orijentaciju prebacile
na potrošača, na brzinu reagovanja i prilagođavanja. Tako je sredinom 1990 -ih
finansijama dodeljena strateška uloga u preduzeću. Glavni finansijski direktor postaje
timski igrač u naporu preduzeća ka konstantnom stvaranju vrednosti za sve stejkoholdere.
Od današnjeg finansijskog menadžera se zahteva fleksibilnost u prilagođavanju
promenama koje sve većom brzinom nameće spoljno okruženje. On mora imati
sposobnosti pronalaženja adekvatnih izvora finansiranja, mudrog upravljanja imovinom,
profitabilnog dugoročnog investiranja u imovinu koje će preduzeću obezbediti pozitivnu
perspektivu rasta i razvoja i iznad svega sposobnost za pravovremeno i brzo donošenje
odluka. Finansije predstavljaju krvotok jedne organizacije. Da bi krvotok nesmetano
tekao telom organizacije, od finansijskog menadžera se zahteva poznavanje celokupne
anatomije organizacije, što mu omogućava sticanje sveobuhvatne slike o potrebama
delova organizacije i organizacije u celini. Takođe, možda ste se zapitali zašto se od vas
traži da razumete problematiku upravljanja finansijama ukoliko vi nemate nameru da
postanete finansijski menadžeri. Najbolji odgovor na to pitanje je da sebe pripremate za
svoje buduće radno mesto, i za način rada i strukturu znanja koja odgovaraju potrebama
nove ekonomije – ekonomije znanja i informacija. Tržište danas zahteva potpuno
drugačiji profil zaposlenih. Sve više preduzeća smanjuje broj menadžerskih radnih mesta
i spajaju različite nivoe korporacijske piramide. Zbog čega preduzeća to čine? Između
ostalog zbog smanjenja troškova i povećanja produktivnosti! Međutim ono što je još
bitnije je da tržište danas traži drugačiju vrstu radnika, radnika koji poseduju
kompetencije, adekvatne stavove i intelektualnu fleksibilnost i okretljivost koja će biti u
stanju da se na sistematski i kritički naćin nosi sa sve komplikovanijim i promenljivijim
okruženjem. Drugim rečima, od vas će se zahtevati da budete fleksibilno i
multidisciplinarno obrazovani, da budete u stanju da pored svoje ekspertize razumete i
celu sliku u okviru koje vaše preduzeće posluje, što se odnosi kako na internu strukturu
preduzeća, njegovih delova i njihovih funkcija, tako i na spoljašnje okruženje sa kojim je
vaše preduzeće u interakciji. Kao rezultat toga odgovornosti zaposlenih i menadžera su se
proširile. Kompetentnost zaposlenih se danas meri ne samo sposobnošću horizontalnog
napredovanja već i vodoravnog, pa se samim tim zahteva univerzalnije obrazovanje.
PODRUČJA DELOVANJA FINANSIJSKOG MENADŽMENTA Finasijski
menadžment se bavi problematikom sticanja, finansiranja i upravljanja imovinom, pri
čemu sve vreme područja svog delovanja usklađuje sa osnovnim ciljem poslovanja
preduzeća. Tri glavne funkcije finansijskog menadžmenta su: • Finansijsko analiziranje i
planiranje podrazumeva obradu podataka na osnovu kojih se donose odluke u funkciji
ostvarivanja finansijskog rezultata. • Donošenje investicionih odluka podrazumeva
donošenje odluka o o kapitalnom budžetiranju koje se odnose na ulaganje imovine u cilju
razvijanja i rasta preduzeća i povećanja njegovog kapitala. • Donošenje finansijskih
odluka koje se odnose se na kratkoročno upravljanje finansijskom imovinom preduzeća.
Takođe Funkcije finansijskog odlučivanja se mogu podeliti na tri glavna područja:: ►
Investiranje ► Finansiranje ► Odluke o upravljanju imovinom Odluka o investiranju -
Ova odluka je od tri glavne odluke, najvažnija odluka za preduzeće. Ova odluka
podrazumeva određivanje ukupnog iznosa imovine koji je potreban za poslovanje
u potpunosti prikladan cilj jer ima svoje bitne nedostatke. Prvi nedostatak je taj da ne
uzima u obzir vremensku dimenziju novca, ne određuje rokove i trajanje očekivanih
prinosa. Veoma mali broj akcionara će podržavati projekat koji bi prvi prinos obezbedio
za 20 godina. Drugi nedostatak ovog repera kao cilja poslovanja je nedostatak od kog
boluju i ostale tradicionalne mere profitabilnosti, a to je nedostatak razmatranja rizika.
Obično su rizičniji projekti profitabilniji od onih sa manjim stepenom rizika ali i procena
očekivanog prinosa od ovakvih projekata je takođe rizičnija.. Zato bi i očekivano kretanje
zarada po akciji bilo rizičnije ukoliko bi se donela odluka o realizaciji projekta sa većim
stepenom rizika. Takođe odnos duga u ukupnoj strukturi kapitala povećava ili smanjuje
rizičnost preduzeća. Može se desiti da dva preduzeća imaju iste očekivane zarade po
akciji, ali preduzeće koje je rizičnije od drugog će imati veće fluktuacije u zaradi, pa iz
tog razloga tržište kapitala može da percipira nižu cenu akcija za ovakvo preduzeće u
poređenju sa onim sa nižim stepenom rizika. Takođe još jedan nedostatak maksimizacije
zarade po akciji je taj što ne uzima u obzir uticaj politike dividendi preduzeća na tržišnu
cenu akcije. Ukoliko je maksimizacija zarade jedini cilj, preduzeće nikada ne bi trebalo
da isplati dividendu, jer ono uvek može povećati zaradu po akciji, putem zadržavanja
dobiti i njenog daljnjeg investiranja po bilo kojoj pozitivnoj stopi prinosa. Upravo iz ovog
razloga treba imati na umu da cilj maksimizacija zarade po akciji ne mora biti isti sa
ciljem maksimizacije tržišne cene akcija. Tržišna cena akcije preduzeća predstavlja
osnovnu procenu vrednosti preduzeća, jer uzima u obzir sadašnju i očekivanu buduću
zaradu po akciji, vremensku dimenziju novca, trajanje i rizik zarada, dividendnu politiku
preduzeća i ostale faktore koji utiču na tržišnu vrednost akcije. U okviru postavljenog
cilja zadatak upravljanja finansijama se svodi na 1. Povećanje plasmana sredstava na
finansijskom tržištu 2. Povećanje sredstava za investiranje 3. Upravljanje tokovima
gotovine 4. Donošenje optimalnih investicionih odluka i odluka o raspodeli dividendi.
Maksimalno povećanje kapitala i efikasno upravljanje gotovinom, je odlučujući
kriterijum upravljanja poslovanjem, te on stoga suštinski određuje i cenu H odV
preduzeća na finansijskom tržištu. Glavne aktivnosti finansijskog menadžera Posao
finasijskog menadžera predstavlja niz aktivnosti koje se mogu svesti na tri oblasti: 1.
Finansijsko poslovanje – u ovoj oblasti dominiraju znanje i veštine sprovođenja
finansijske analize, analize troškova i aktivnosti upravljanja gotovinom. 2. Investiranje -
podrazumeva umeće u investicionom istraživanju, poslovanju sa hartijama od vrednosti,
odnosima sa finansijskim institucijama poput banaka, osiguravajućih institucija itd. 3.
Finansijske usluge - uključuju finansijsko planiranje, obezbeđenje sredstava za
nesmetano poslovanje, organizovanje procesa rada, blagovremenu naplatu potraživanja,
investiranje, finanijski konsalting, informisanje, upravljanje i kontrolu poslovanja.
Maksimizacija profita nasuprot stvaranju vrednosti i agencijska teorija -- problem
principala i zastupnika Već smo rekli da tržišna cena akcije preduzeća predstavlja
barometar uspešnosti poslovanja, jer je glavna ideja u tome da se uspeh poslovnih odluka
oslikava preko efekta koji te odluke imaju na tržište, zapravo preko tržišne cene akcije.
Upravo iz ovog razloga, Menadžment je pod stalnim nadzorom akcionara i ukoliko su oni
nezadovoljni njegovim poslovanjem oni mogu prodati svoje akcije i uložiti ih u drugu
kompaniju, a ukoliko isto to učini veći broj akcionara, to će automatski rezultirati
smanjenjenjem tržišne cene akcija datog preduzeća. Bitno je imati na umu da je kod
korporacijskog oblika preduzeća poslovanje odvojeno od Vlasnika – akcionara.
Vlasništvo nad preduzećem i upravljanje preduzećem postaju razdvojene kategorije.
Stvara se takozvano javno preduzeće. Upravo sa razdvajanjem vlasništva od kontrole nad
preduzećem dolazi do pojave mogućnosti sukoba interesa između onih koji upravljaju
preduzećem – menadžera i vlasnika akcionara. Ugovori o vlasničkom ulaganju poput
običnih akcija predstavljaju pravo na udeo u profitu i imovini preduzeća. Ovi ugovori su
predmet posebnog tipa moralnog hazarda koji se zove problem principala i zastupnika.
Ciljevi menadžmenta se mogu razlikovati od ciljeva akcionara. Sa obzirom da akcionari
nikada ne mogu imati stopostotni uvid i kontrolu nad poslovanjem menadžmenta, nastaje
problem asimetričnosti informacija. Upravo iz ovog razloga menadžment može najbolje
delovati u svom sopstvenom interesu umesto u interesu akcionara. Vlasnici akcionari su
pretežno zainteresovani za povećanje vrednosti akcija preduzeća što se danas imenuje
kao pritisak akcionara. Akcionarski problem tj razdvajanje vlasništva i kontrole nad
preduzećem uključuje moralni hazard gde se menadžeri(zastupnici) u upravljanju
preduzećem mogu ponašati u skladu sa svojim interesom a ne interesom većine
akcionara(principala), budući da su manje motivisani za maksimiziranje profita od
akcionara. Pored nedovoljne motivacije ovaj tip moralnog hazarda može biti uvećan i
nepoštenjem menadžera koji će trošiti pare na luksuzno opremanje kancelarije ili
kupovinu automobila. Pored težnje za ličnom koristi, menadžeri mogu takođe da teže
korporativnim strategijama poput preuzimanja drugih preduzeća, jer ovakve operacije
jačaju njihovu ličnu reputaciju i moć, ali mogu da ne utiču na povećanje profitabilnosti
kompanije. Problem principala i zastupnika ne bi postojao kada bi vlasnici preduzeća
imali potpune informacije o tome na šta su sve menadžeri spremni, jer bi jedino tako
mogli da spreče nepotrebne troškove i prevare. Ovaj problem nastaje samo zato što
menadžeri raspolažu sa više informacija od akcionara, odnosno zato što postoje
asimetrične informacije. Ovaj problem takođe ne postoji ukoliko vlasništvo i upravljanje
nisu razdvojeni. Jedan od načina da akcionari smanje asimetričnost informacija između
njih i menadžera je da pribegnu specifičnoj vrsti proizvodnje informacija u nadgledanju
aktivnosti preduzeća kao recimo čestoj reviziji i proveravanju rada uprave. Problem je što
proces nadziranja može biti skup u terminima vremena i novca a što se reflektuje u
onome što finansijski stručnjaci zovu skupa verifikacija stanja. Skupa verifikacija stanja
povećava troškove i čini ugovor o vlasničkom udelu manje poželjnim, što delimično
objašnjava zašto glavnica nije najbitniji element finansijske strukture. ( drugim rečima
osnovna imovina preduzeća, tj akcionarski kapital) Isto tako i problem slepog putnika
može da smanji proizvodnju potrebnih informacija. Ako znate da drugi akcionari plaćaju
za proizvodnju specifičnih informacija nadzora, možda ćete poželeti da se prošvercujete i
ne platite. Ako to možete učiniti vi, onda isto tako to mogu učiniti i drugi akcionari vašeg
preduzeća. Tako odjednom niko ne bi hteo da plati za nadgledanje preduzeća. Ukoliko
predpostavimo da menadžeri ipak rade u najboljem interesu za preduzeće oni se još uvek
susreću sa suprotnostima koje proizilaze iz potrebe za zadovoljenjem zahteva akcionara i
obezbeđenja stabilnog i uspešnog poslovanja preduzeća. Menadžeri pokušavaju da
zadovolje zahteve akcionara ali i da preduprede prevelike rizike u poslovanju, recimo
tako što će doneti odluku o investiranju u siguran projekat koji ne donosi preveliku, već
pristojnu ali sigurnu dobit. Sa obzirom da finansijski menadžer odgovara za rezultate
investiranja, iz tog razloga je i oprezan po pitanju donošenja riskantnijih odluka, koje ne
samo što mogu da ugroze njegovu karijeru i reputaciju, već što je bitnije mogu da
negativno utiču na budućnost korporacije. Problematika ovih sukoba interesa i odlika
vezanih za njih se naziva AGENCIJSKA TEORIJA, što se u principu svodi na način
drugim rečima znači da se lična imovina vlasnika ( njegove nepokretnosti i ostala dobra)
može dobrim delom iskoristiti za namirivanje duga, ukoliko imovina samog preduzeća ne
bude dovoljna za namirivanje potraživanja. Drugi veliki nedostatak ovog organizacionog
oblika preduzeća je ograničenost mogućnosti povećanja kapitala preduzeća. Ono baš i
nije najatraktivnija forma preduzeća u koje bi investitori ulagali novac. Naravno sudbina
ovakvog preduzeća je u potpunosti vezana za jednu osobu – njenog vlasnika i njegove
sposobnosti. Svi ovi nedostatci ukazuju na nedostatak jedne bitne karakteristike koja je
neophodna za današnji uspeh u poslovanju a to je nedostatak fleksibilnosti. Ortakluk -
predstavlja sporazumno udruživanje imovine i rada između dva ili više fizičkih lica u
zajedničkom poslovanju Ovaj organizacioni oblik se razlikuje od preduzetničkog po tome
što uključuje više vlasnika. Međutim kao i u preduzeću u vlasništvu pojedinca, vlasnici
imaju neograničenu odgovornost. Dakle ortaci takođe ličnu imovinu izlažu poslovnim
obavezama, ali prednost ovog organizacionog oblika je taj što preduzeće raspolaže sa
većim iznosom kapitala. Takođe prednost mu je i u tome što može privući više kapitala
jer su kreditori radiji da daju sredstva onim preduzećima koja sama poseduju veći kapital,
koji im automatski predstavlja veću garanciju da će preduzeće biti u stanju da vrati dug.
Kao i u preduzeću u vlasništvu pojedinca, u ortakluku se ne plaća porez na dobit. Svaki
partner pojedinačno, svoj deo dobiti ili gubitka iz poslovanja uključuje u svoj lični
oporezivi dohodak. Opštim ugovorom o ortakluku se definišu prava svakog partnera,
ulog svakog partnera, raspodela profita, procedura primanja novog partnera i postupci
raskidanja ugovora u slučaju smrti ili povlačenja jednog od partnera. Ovaj organizacioni
oblik je dosta prisutan kod osnivanja advokatskih firmi, konsalting kuca, turističkih
agencija i ostalim sličnim uslužnim delatnostima. Korporacija. Ovaj organizacioni oblik
možemo definisati kao - pravno lice čije je poslovanje vlasništvo akcionara koji imaju
ograničenu poslovnu odgovornost, pa njihova lična imovina nije predmet nikakvih
obaveza iz poslovanja. Oni biraju upravni odbor direktora koji imenuje menadžera. Tako
dolazi do odvojenosti vlasničke i upravljačke strukture. Ovaj oblik poslovne organizacije
je danas najšire prihvaćena forma organizacije preduzeća. Černe( 1981, str. 14.) kaže da:
» korporacijski (akcionarski) kapitalizam predstavlja ukidanje klasičnog privatno –
sopstveničkog kapitalizma i afirmisanje grupno – svojinskog, menadžerskog
(tehnokratskog) kapitalizma.» Ovo nam ukazuje i na glavnu karakteristiku ovog oblika
poslovne organizacije – na odvojenost korporacije od njenih vlasnika. U korporaciji,
vlasnička odgovornost je ograničena visinom uloga ili udela u vlasništvu. Šta ovo
konkretno znači za vlasnika ? Privatna imovina vlasnika se ne može zapleniti na osnovu
ugovora o potraživanju. Tako se bez izlaganja vlasnika neograničenoj odgovornosti može
prikupljati kapital u ime korporacije. Marshall (1819) kaže: » korporacija je veštačko
stvorenje, neopipljivo, nevidljivo, koje postoji samo kao zamisao zakona.« Vlasništvo
nad korporacijom se dokazuje akcijama, koje predstavljaju deo udela njihovih vlasnika u
odnosu na ukupan broj akcija u prometu. Akcije su takođe lako prenosljive što znači i da
je vlasništvo lako prenosljivo, što predstavlja drugu značajnu prednost ovog oblika
poslovne organizacije. Takođe život korporacije nije ograničen životom njenih vlasnika
jer korporacija egzistira odvojeno od svojih vlasnika. Dakle prednosti koporacije su :
ograničena odgovornost vlasnika, jednostavan prenos vlasništva putem prodaje običnih
akcija, neograničeni vek trajanja i sposobnost da prikuplja kapital odvojeno od svojih
vlasnika. Moramo priznati da su ove prednosti veoma značajne, što i jeste razlog što su
korporacije postale najpopularniji organizacioni oblik poslovanja. Jedini nedostatak,
