UVOD
Konvertibilnost valute predstavlja sposobnost jedne valute da se relativno lako
zameni za drugu valutu ili za zlato.
Da bi jedna valuta mogla postati konvertibilna iza nje mora da stoji stabilna
privreda, platni bilans ne sme da pokazuje veći i dugotrajniji deficit. Za konvertibilnost
valute potreban je i određeni stepen političke stabilnosti u zemlji. Ukoliko zemlja
proglasi svoju valutu konvertibilnom, a za to nisu ispunjeni uslovi, nacionalna privreda
trpi štete od takvog čina, što može dovesti do gubljenja poverenja u datu valutu i
suspenzije konvertibilnosti.Za nacionalnu privredu je bolje da ima stabilnu
nekonvertibilnu valutu, nego konvertibilnu, a slabu.
U početku se pod konvertibilstnošću podrazumevala slobodna zamena papirnog
novca za zlato ( zlatna konvertibilnost).Danas se sa pojam konvertibilnosti odnosi na
sposobnost jedne valute da bude zamenjena za drugu valutu (devizna konvertibilnost).
Konvertibilnost može biti potpuna i ograničena, tj. unutrašnja i spoljašnja.Pod
potpunom konvertibilnošću podrazumevamo neograničenu sposobnost da jedna valuta
2
konvertibilnosti.Može se reći da proces evolucije valutne konvertibilnosti stalno traje,
jer se stalno menjaju uslovi funkcionisanja nacionalnih privreda.
Ovaj rad obrađuje konvertibilnost valute, njene oblike javljanja uslove za
uvođenje konvertibilnosti kao i konvertibilnost dinara kroz istoriju.
Kratka istorija konvertibilnosti
Postoje dve vrste valuta: čvrste valute, koje su konvertibilne, i nekonvertibilne
valute. Čvrste valute su one koje se mogu zameniti za sve vodeće svetske valute (na
primer američki dolar).
Nekonvertibilne su one koje gube na vrednosti u odnosu na robu i usluge kao i
one iz zemalja sa hiperinflacijom ili inflacijom većom od 50% mesečno. Inflacija
smanjuje vrednost jedne valute u odnosu na druge - stabilnije valute. Da bi se osiguralo
da će kupac biti plaćen novcem koji vredi isto u trenutku sklapanja ugovora kao i u
trenutku plaćanja, može se koristiti nekoliko metoda.
Prva je zaštita od inflacije, druga da se koristi novac čija vrednost ne opada, ili da
se koristi korpa valuta. Razmena valuta je često najrizičniji i najskuplji deo
međunarodnih transakcija. Do 1920.godine , devizni kurs se određivao na osnovu
konvertibilnosti novca u zlato. Kada se odustalo od ovog standarda 1930. godine,
4
određivanje deviznog kursa postalo je komplikovanije. Da bi se pojednostavio proces
razmene valuta, osnovan je MMF.
Međunarodni monetrani fond se zalagao za čvrste, stabilne i jedinstvene devizne
kurseve, za ostvarenje konvertibilnosti nacionalnih valuta, što će omogućiti
multilateralizam u međunarodnim plaćanjima.
Stabilnost deviznih kurseva je bio jedan od osnovnih ciljeva MMF-a prilikom
osnivanja. MMF se zalagao za fiksne devizne kurseve verujući da njihova stabilnost
pozitivno utiče na razvoj međunarodnih ekonomskih tokova smanjujući „devizni rizik
međunarodnog poslovanja“. Drugi razlog je bio pokušaj da se spreče „konkurentske
devalvacije“ – namerno obaranje vrednosti sopstvene valute, čime se povećava cenovna
konkurentnost domaćih proizvođača na domaćem i inostranom tržištu, što je bila česta
praksa u međuratnom periodu.
Ciljevi MMFa definisani pri osnivanju su:
3
1
. Da razvija međunarodnu monetarnu saradnju putem stalne institucije, koja
pruža tehničke mogućnosti za konsultacije i saradnju država na rešavanju međunarodnih
monetarnih problema;
2.
Da pomaže ekspanziju i ravnomerno razvijanje međunarodne trgovine i da na
taj način doprinese razvoju i održavanju visokog stepena zaposlenosti, realnog dohotka i
razvoju snaga kao prvenstvenih zadataka ekonomske politike;
3.
Da doprinosi stabilnosti valutnih kurseva , da podržava redovne platne odnose
između zemalja članica i da sprečava konkurenciju pomoću valutnih deprecijacija;
4
. Da pomaže uvođenju i širenju multilteralnog sistema plaćanja po tekućim
transakcijama između zemalja članica i da ukida devizna ograničenja koja usporavaju
razvoj svetske trgovine;
3
Grupa autora, Međunarodni finansijski menadžment, Viša poslovna škola Čačak, Čačak 2007
5
Fond je bio protiv primene višestrukih deviznih kurseva – zalagao se za to da
kurs bude jedinstven za sve vrste ekonomskih transakcija sa inostranstvom.Posle
određenog perioda trebalo je ukinuti sve mere devizne kontrole i trebalo je ostvariti
konvertibilnost nacionalnih valuta.
Međunarodni monetarni sistem koji je konstruisan u Breton-Vudsu mnogi
nazivaju zlatno- devizni standardom. On po nekim elementima podseća na model
zlatno - deviznog standarda iz međuratnog perioda : monetarne rezerve se sastoje od
zlata i deviza , obezbeđena je (mada ograničena ) konvertibilnost za zlato ili drugu
valutu, funkcioniše sistem čvrstih kurseva, kursevi osciliraju za 1% od deviznog pariteta
– što liči na zlatne tačke. Ali, ispravnije je ovaj model nazvati zlatno – dolarskim
standardom, jer je dosta dugo zapravo samo američki dolar imao ulogu rezervne valute.
Bretonvudski monetarni sistem je dobro funkcionisao samo do kraja šesdesetih
godina XX veka. Promenjeni odnosi ekonomskih snaga u svetu nakon završene obnove
ratom razorenih privreda i perioda ubrzanog ekonomskog rasta zahtevali su i promenu
odnosa valuta. Tako su ranije uspostavljeni valutni pariteti postali neodgovarajući.
Početak sloma bretonvudskog sistema odigrao se 1971. godine, kada SAD ukidaju
konvertibilnost dolara u zlato i devalviraju dolar (nova vrednost dolara je: jedna unca
zlata = 38 USD).
U želji da sačuva postojeci monetarni sistem, MMF proširuje granice osciliranja
deviznih kurseva oko valutnog pariteta na +-2,25%. Međutim, ni preduzete mere nisu
bile dovoljne. Već 1973. godine dolar ponovo gubi na vrednosti (devalvira), a cena unce
zlata raste na 42 USD. Nalet prve naftne krize dodatno remeti međunarodne ekonomske
odnose. Sledi serija devalvacija i revalvacija mnogih valuta i zemlje napuštaju fiksne
devizne kurseve i prelaze na fluktuirajuće.
Međunarodni Monetarni Fond je 1945. godine stvorio mehanizam za razmenu
valuta nazvan
sistem nominalne vrednosti.
Po ovom sistemu svaki član MMF-a je
morao da objavi iznos po kome se vrednost njegove valute može izraziti u zlatu ili
drugoj valuti (obično je to bio US dolar) čija je vrednost bila fiksirana za zlato. Ovaj
sistem se koristio do 1970.godine , kada su inflacija i nezaposlenost u razvijenim
zemljama izmakli kontroli, a ne upotrebljava se od kada su SAD devalvirale dolar za
10 %.
7
